Decenija u deset tačaka

Ni lideri DOS-a nisu danas zadovoljni ukupnim bilansom protekle decenije. „Posle 10 godina na 5. oktobar gledamo kao na veliki napredak u poštovanju prava i sloboda, ali kao i u svakom istorijskom događaju, manje je ostvareno od očekivanog”, sažeo nam je u jednoj rečenici učinak protekle decenije Dragoljub Mićunović, najiskusniji među liderima DOS-a. Ugovor sa narodom, svojevrsna Magna carta libertatum DOS-a, bio je produkt svog vremena i nosio je pečat iluzija i entuzijazma njegovih tvoraca. 1. Usvojićemo deklaraciju o hitnim pripremama za donošenje novog ustava, radi otklanjanja postojećeg ustavnog haosa.

Hitne pripreme protegle su se u narednih šest godina, da bi novi ustav bio usvojen tek 30. septembra 2006. sa 242 glasa u Narodnoj skupštini i potvrđen na dvodnevnom referendumu 28. i 29. oktobra. Svečano je proglašen na Mitrovdan, 8. novembra, a dva dana kasnije predsednik Boris Tadić raspisao je parlamentarne izbore za Savindan, 21. januar 2007. godine. Tako se došlo do obrnute situacije: umesto ustavotvorne skupštine koja je bila najavljivana deceniju i po, usvojen je „predizborni ustav”, i to tek nakon otcepljenja Crne Gore. Nepovoljno je to što neke partije, poput LDP-a, od starta osporavaju regularnost referenduma.

2. Donećemo rezoluciju kojom se ukida sadašnja ekonomska i politička blokada Crne Gore, a najviši državni organi obavezuju se da odmah otpočnu razgovore s legitimnim izabranim rukovodstvom Crne Gore o karakteru i funkcijama buduće državne zajednice Srbija i Crna Gora.

Ova rezolucija nikad nije doneta, a i da jeste, teško da bi tok događaja bio drugačiji, jer je vlast Mila Đukanovića još u to vreme punim jedrima zaplovila ka otcepljenju. Referendum, koji je održan 21. maja 2006, kada je 55,3 odsto izašlih glasalo za istupanje Crne Gore iz SCG, samo je udario formalni pečat na proces na koji se mnogo više uticalo iz Brisela i Vašingtona, nego iz Beograda. A Koštuničino ogorčenje samo je zasladilo Đukanovićev pobednički šampanjac. Tri godine postojanja državne zajednice, iako je najviše državne funkcije u svojim rukama objedinio Crnogorac Svetozar Marović, najblaže rečeno nisu doprinele njenoj funkcionalnosti.

3. Obavezujemo buduću vladu da odmah podnese program konkretnih mera Savetu bezbednosti UN, kojim bi se omogućila primena Rezolucije 1244 o Kosovu, očuvao teritorijalni integritet i suverenitet Srbije, garantovalo pravo na miran i siguran život i podstakla njegova integracija u institucije zemlje.

Demokratska Srbija je u neravnopravnu borbu za očuvanje Kosova i Metohije u svom sastavu ušla je sa zatečenim stanjem koje nije obećavalo ništa dobro. Kumanovski sporazum iz juna 1999. predstavljao je vojnu kapitulaciju Srbije na Kosovu, koja posle toga nije imala više čak ni simbolične državne prerogative u pokrajini. Jedina slamka spasa bila je Rezolucija 1244, u kojoj se suverenitet Srbije na Kosovu pominje tri puta. Ali, uz pet pozivanja na sporazum iz Rambujea, po kome Kosmet ima pravo na referendum o otcepljenju. Bez obzira na rusku podršku Srbiji u Savetu bezbednosti, Priština je 18. februara 2008. usvojila deklaraciju o nezavisnosti pokrajine. Posle priznanja vodećih država sveta i nepovoljnog savetodavnog mišljenja Međunarodnog suda pravde, borba Srbije za Kosovo postaje još teža i pretvorila se uglavnom u ubeđivanje onih koji još nisu priznali Kosovo da to i ne učine. Posle izglasavanja usaglašene rezolucije u Generalnoj skupštini UN, „kosovski proces“ umnogome je izmešten iz Njujorka u Brisel. 4. Donećemo zakon kojim ćemo smanjiti broj ministarstava barem za trećinu, ukinuti sva ministarska mesta bez portfelja i ograničiti broj potpredsednika na najviše tri.

Ovo obećanje je samo delimično ispunjeno. Poslednja vlada Mirka Marjanovića imala je pet potpredsednika, 30 ministara, od kojih sedam bez portfelja. Kabinet Zorana Đinđića imao je 17 ministara, ali čak sedam potpredsednika. Zoran Živković je radio sa 18 ministara i šest potpredsednika, dok je vlada Koštunica–Labus imala 17 ministara i samo jednog potpredsednika. U drugom premijerskom mandatu Koštunica je broj ministara povećao na 23, uz potpredsednika Božidara Đelića. Sadašnja vlada Mirka Cvetkovića ima 27 članova, uključujući premijera i njegovog zamenika, kao i tri potpredsednika. Cvetković je vratio i instituciju ministra bez portfelja (Sulejman Ugljanin).

5. Donećemo zakon kojim se svim poslanicima i članovima vlade zabranjuje gomilanje funkcija tokom mandata. Članovima vlade tokom mandata biće izričito zabranjeno da tokom mandata upravljaju privrednim organizacijama.

Pokazalo se da se političari neće tako lako odreći duplih funkcija i privilegija. Mnogi državni funkcioneri i dalje zadržavaju pozicije u upravnim odborima, ali i na čelu lokalnih samouprava, poput narodnih poslanika Dragana Markovića Palme koji je gradonačelnik Jagodine, ili njegovog kolege iz Kragujevca Veroljuba – Verka Stevanovića.

6. Nova vlada će se obavezati da u roku od sto dana stavi na uvid nadležnim skupštinskim odborima sva tajna policijska dosijea.

Prema procenama, Služba državne bezbednosti je od oktobra do decembra 2000. uništila oko 12.000 dosijea. Pitanje otvaranja dosijea ni do danas nije zakonski regulisano, ali je državni sekretar u Ministarstvu pravde Slobodan Homen nedavno najavio osnivanje nezavisne komisije koja će voditi proces stavljanja tajnih dosijea na uvid građanima koji su bili nadzirani. To bi trebalo da bude urađeno na osnovu zakona koji je predložio SPO i čije usvajanje Homen očekuje do kraja godine. Nezvanično, pominje se broj od 400.000 tajnih dosijea.

7. Svi članovi vlade i narodni poslanici biće obavezani da objave detaljan pregled svog imovinskog stanja i stanja članova svoje porodice na dan stupanja na dužnost.

Nijedna vlada nije u punoj meri sprovela ovo obećanje. Na sajtu Agencije za borbu protiv korupcije dostupne su šture imovinske karte oko 700 državnih funkcionera. Javnost je i dalje uskraćena za podatke o visini njihovih štednih uloga, kao i u kojim bankama političari čuvaju novac, a pod velom tajne su imovine njihovih bračnih drugova. Iako politika važi za jedno od najunosnijih zanimanja u Srbiji, većina funkcionera prijavila je vlasništvo nad stanovima prosečne veličine, polovne automobile i poneku akciju. Mnogi tvrde da nemaju nikakvu ušteđevinu, a neki ni stan. Tako, recimo, Milutin Mrkonjić nema ni stan, ni kola, ni ušteđevinu, već samo ministarsku platu od 120.000 dinara. Dragan Marković Palma jedan je od retkih koji je prijavio veliku imovinu: kuću od 550 kvadrata, više od četiri hektara zemlje, ušteđevinu... 8. Od Narodne skupštine Republike Srbije zahtevamo da odmah obustavi primenu onih zakona koji proizvode ogromnu društvenu štetu Srbiji i njenim građanima.

Posle 5. oktobra promenjeni su zakoni o univerzitetu i informisanju koji su izazivali odijum u javnosti. Međutim, prošle godine skupštinska većina usvojila je novi, restriktivniji zakon o medijima, koji je naišao na oštre kritike novinarskih udruženja. Neke njegove odredbe poništio je Ustavni sud.

9. Odabraćemo jednu renomiranu, nezavisnu revizorsku kuću da izvrši reviziju budžeta i obavi temeljan pregled finansijskog poslovanja Skupštine i vlade tokom prethodnih mandata.

Ovo obećanje nikad nije ispunjeno.

10. Skupština će formirati nezavisnu komisiju eksperata koja će preispitati i obnarodovati sve relevantne dokumente, audio i video-zapise koje je dosadašnja vlast držala u tajnosti, a odnose se na vođenje unutrašnje i spoljne politike Srbije i Jugoslavije u periodu 1987–2000 godina.

Nisu obnarodovani nikakvi tajni zapisi i dokumenta, niti su nezavisni eksperti bili pozvani da pomognu. Jedina važnija komisija koja je bila formirana posle 5. oktobra bila je ona za pronalaženje Miloševićevih para na Kipru, kojom je rukovodio Mlađan Dinkić, ali nijedna marka po tom osnovu nije vraćena u državni budžet.