Pogled s levice: Samoograničena revolucija

Socijalistički sistem je, zapravo, bio sistem akumulacije kapitala kojom je upravljala država, i gde je državna birokratija eksploatisala radničku klasu putem svoje kontrole nad državom. Cilj je bio stvaranje nezavisnog centra kapitalističke akumulacije, sposobne da samu sebe održava unutar svetskog sistema kojim dominiraju supersile. Kako bi finansirala vojne investicije neophodne zarad takmičenja sa SSSR, Jugoslavija je bila primorana da se za trgovinu, pomoć i finansije okrene svetskom tržištu.

Tržišne reforme vodile su sve većoj decentralizaciji pri donošenju ekonomskih odluka počevši od nametanja tržišne discipline preduzećima tokom 1950-tih, pa do rastuće uloge planiranja na republičkom nivou i komercijalnih institucija tokom 1960-tih. Sa rastom kompeticije došlo je i do rasta nejednakosti i masovne nezaposlenosti. Resursi i radna snaga skoncentrisali su se u sektorima i regionima sa nadprosečnim profitnim stopama, što je dovelo do sporijeg rasta ili stagnacije u manje razvijenim regionima i sektorima, kao i do izvoza viška radne snage (gastarbajteri) na Zapad.

Neravnomeran razvoj kapitalizma u Jugoslaviji je do 1970-tih doveo do porasta republičkog nacionalizma, dok su se različite partijske i upravljačke elite nadmetale oko resursa. Ovo je, takođe, dovelo i do sve iscepkanije ekonomije, sačinjene od konkurentskih republičkih jedinica kojima je nedostajala integracija putem kapitalnih investicija, ali koje su sve do jedne bile direktno i pojedinačno izložene međunarodnoj konkurenciji. Najdramatičniji izraz ove kontradiktornosti došao je u vidu rastućeg dužničkog tereta, budući da su usled dominacije multinacionalnih korporacija na svetskom tržištu jugoslovenski izvozni proizvodi bili sve manje konkurentni. Jugoslavija je sa svetskom ekonomskom krizom iz 1970-tih i 1980-tih zapala u terminalnu krizu.

Do tog trenutka nikakav čisto nacionalno organizovani kapitalizam nije mogao ni da se nada da će moći da obezbedi resurse neophodne za prosperitet u uslovima globalne podele rada, u kojima se multinacionalne korporacije nadmeću oko kontrole nad globalnim tržištima iz svojih baza u SAD, Evropskoj zajednici i istočno-azijskoj trojci. Državnokapitalističke zemlje su, usled sve veće zavisnosti od svetskog tržišta, bile primorane da se u potpunosti otvore međunarodnim tokovima kapitala i investicija, ukoliko su mislile da ostanu u igri. U tome leži značaj revolucija iz 1989. tokom kojih je sekcija državne birokratije odlučila da se okrene tržištu kako bi sačuvala svoju moć i svoje privilegije.

Budući da je tržište dovelo do virtuelno razdvojenih republičkih ekonomija, zaokret ka njemu je u Jugoslaviji poprimio oblik borbe između suprotstavljenih nacionalističkih vladajućih klasa. Razvijenije republike, poput Slovenije i Hrvatske, nisu više htele da podržavaju sistem federalnih subvencija koje su ublažavale najgore aspekte regionalnih nejednakosti. Svoju budućnost su videle kao nezavisne republike štićenice EU. Tržišne reforme je podržavala i Srbija, iako u formi recentralizovane federacije pod srpskom dominacijom, koja bi bila sposobna da ih i sprovede kako bi otplatila spoljni dug. Ovi rivalski projekti (tržišne discipline i centralizovane fiskalne i monetarne politike) bili su umetnuti u programe štednje i otplate duga koje je MMF nametnuo tokom 1980-tih, a koji su ubrzali raspad Jugoslavije.

Borba za sprovođenje tržišnih reformi na račun radnica i radnika, ali i rivalskih partijskih šefova, dovela je do eksplozije nacionalizma. Nacionalizam, to stvaranje umišljenih neprijatelja, taj krik nacionalnog jedinstva, bio je neophodan kako bi se prevazišli talasi radničkih štrajkova usmerenih protiv posledica krize. Sa nacionalističkom mobilizacijom u jeku, unutrašnje borbe oko prirode reformi (uključujući tu i demokratiju) mogle su biti kontrolisane odozgo i usmerene na takav način da odgovaraju postojećoj vladajućoj klasi partijskih šefova, tehnokrata i fabričkih upravnika. Ipak, kako nacionalistička retorika nije mogla da olakša krizu, i kako je, zapravo, sada politički legitimitet uslovila ispunjenjem utopijskih nacionalnih interesa jedini način za poravnavanje suprotstavljenih nacionalnih projekata bio je rat.

Nacionalizam tako nije bio na ovaj ili onaj način suprotstavljen tržištu naprotiv, bio je oblik rivalskih borbi oko dominacije nad jugoslovenskim tržištem. Činjenica da je rat doveo do sankcija nad Srbijom ne bi trebalo da nam skrene pogled sa druge činjenice: da je i pre i tokom, pa i nakon rata Milošević rado raspuštao nominalnu radničku participaciju u samoupravljanju i privatizovao društvena i državna preduzeća, predajući ih u ruke svojih prijatelja iz SPS-a, JUL-a, mafije i tajnih službi.

Nacionalizam je dodatno omogućio i kontrolisani proces demokratizacije, proces koji je izbegavao opasnost revolucionarnih gungula, poput slučaja egzekucije Čaušeskua u Rumuniji. Demokratija u Srbiji i Hrvatskoj nije suštinski izmenila jednopartijsku vlast, čak i pored toga što je dolazilo do promena u akronimima, insignijama, pa čak i kadrovima.

Ipak, nacionalizam u svojoj velikosrpskoj formi nije mogao da ispuni nijedno od svojih obećanja. Nije mogao da porazi ni svoje lokalne nacionalističke rivale, niti Velike Sile koje su rat eksploatisale zarad sopstvenih interesa. Umesto nacionalnoh ujedinjenja, došlo je do procesa nacionalne fragmentacije. Umesto nacionalne nezavisnosti, došlo je do sve veće zavisnosti od Zapada i njegovog sistema neo-kolonijalnih protektorata na Balkanu. Umesto stavljanja tačke na eksploataciju Srbije od strane federacije došlo je do brutalne eksploatacije radništva od strane gangstersko-birokratske kapitalističke klase. I, napokon, umesto sistema u kom niko ne sme da vas bije represivna država je, pod velom demokratske procedure, pribegavala uličnom prebijanju svih svojih suparnika.

Revolucija je, tako, izrasla iz nakupljenih kontradikcija ratova. Za radništvo koje je bilo u njenom središtu, revoluciju je inspirisala ideja o slobodi ne samo slobodi da se biraju politički predstavnici, pa čak ni predstavnici na radnom mestu, već o slobodi da se bira uprava preduzeća. Ovo je uperilo prstom u pravcu socijalne revolucije. Za demokratske partije koje su od revolucije izvukle korist, promene su bile ograničene na političku reformu raspuštanje jednopartijske države i odvajanje izvršne vlasti od zakonodavne. Demokratska opozicija je htela da napravi liberalnu demokratiju integrisanu u kapitalistički Zapad.

Drugim rečima, njen cilj je bio isti kao i cilj reformističkih elemenata staljinističkih birokratija od 1960-tih do 1980-tih. To je razlog zbog kog su razlike između današnjih vladajućih partija i Miloševićevog SPS-a manje nego što se na prvi pogled čini. Opozicija je tokom 1980-tih i 1990-tih bila plus monarchiste que le roi – i ona je htela stvaranje Velike Srbije kao okvira za akumulaciju kapitala i zato se njena osnova bazirala na nađačavanju Miloševića u nacionalizmu, pre nego u demokratiji. Kako bi progurali kroz iste one tržišne reforme koje su 1980-tih inspirisale Miloševića, oni su i danas primorani da koriste represivni državni aparat za odbranu privilegija gangstersko-tajkunske klase i sputavanja radničke klase.

Zato su se naši demokratski revolucionari izmirili sa elitama starog režima u savezu slavljenom pri ponovnom ulasku SPS-a u vladu. Zato su izvršna grana vlade, pa čak i državnih preduzeća, u potpunosti prožete onima koji podržavaju vladajuće partije unutar prostranog sistema birokratskog otpada i deljenja poslova prijateljima. Zato je sudstvo i danas predmet političkih ometanja. To je, takođe, razlog iz kog vladajuće partije nastavljaju da sanjaju o Velikoj Srbiji, pa se danas oslanjaju na Majku Rusiju da će u odnosima sa EU da insistira na srpskim državnim interesima. EU nije suprotstavljena nacionalizmu, ona nije kolevka demokratije ili ljudskih prava, već predstavlja mehanizam za ponovnu izgradnju srpske države nakon njenog potpunog poraza u ratovima u bivšoj Jugoslaviji.

To je ono zbog čega je liberalna kritika srpske politike i društva beskorisna. Za LDP i njihove intelektualne gurue poput Latinke Perović, Srbija je primer neuspele modernizacije. Iz te perspektive, glavna prepreka liberalnom društvu zasnovanom na vladavini prava je patrijarhalni kolektivni mentalitet srpskog naroda, koji je svoj izraz našao u komunizmu To, međutim, podrazumeva ignorisanje odnosa između ideja i klasnih interesa. Glavna prepreka demokratiji je slabost srpskog kapitalizma koji jednostavno ne može da sebi priušti čak ni formalnu demokratiju. Nije u pitanju mentalitet srpskog naroda koji je tokom 1990-tih ustao protiv Miloševića već želja jedne sićušne klase bivših partijskih šefova, birokrata, pripadnika tajne policije i gangstera za odbranom svojih privilegija tokom tržišnog reformisanja.

Te reforme su izdale obične ljude, ali moraju biti nastavljene, ako je neophodno i silom, ne bi li se održale strane finansije za reizgradnju srpske države, a džepovi ove manjine punili novcem od privatizacije. Moderni Levijatan, srpska država, stoji na grbači naroda koji skapava da bi vratio dugove tajkuna i bankara, dugove koji nikada neće biti otplaćeni budući da rast našeg kapitalizma zavisi od stranih kredita i špekulacija. Kako su ti krediti tokom globalne krize presušili, sve što je Levijatanu preostalo je da još snažnije udara po radništvu da bi prilog za bankare i MMF nastavio da se odliva.

Osvrćući se na neuspeh revolucija iz 1848, koje su bile političke revolucije, Marks je primetio da su sve dotadašnje revolucije tek usavršavale aparatus centralizovane, represivne moći koju poseduje vlada.

Isto to važi i za oktobar 2000, upravo zato što je u pitanju bila гamoograničenarevolucija tj. kao što su se revolucije iz 1989. ograničavale na uspostavljanje novog parlamentarnog sistema, i ona je dovela do jačanja moći državne mašinerije koja sada može da se okrene protiv radnica i radnika u cilju nametanja tržišnih reformi.

Marks je doneo zaključak da će cilj budućih, socijalističkih, revolucija biti uništenje ove mašine za sprovođenje dominacije. Borba za demokratiju ne može biti ograničena na parlamentarizam, već mora ići ka tome da uništava birokratski državni aparatus i zamenjuje ga sistemom narodne samouprave ukorenjene na radnim mestima i u zajednicama.

Jedini način da se duhu Petog oktobra danas oda počast jeste da revoluciju načinimo permanentnom, što znači nezavisnu borbu radničke klase za njenu potpunu društvenu, ekonomsku i političku emancipaciju.