Tukli su nas, lagali i pljačkali nekažnjeno

Zna se i ko su ljudi koji su nas prebijali, šikanirali i presretali tadašnje opozicionare i komandovali tenkovima kojima su se devetog marta obračunavali sa protestantima. Pa opet niko nije odgovarao. Nisu otkrivene ni ubice novinara. Ma, nisu donedavno čak ni hteli da „prihvate“ da je Dada Vujasinović ubijena, a sa Ćuruvijinim ubistvom su se mnogi, na vlasti i van nje, koristili samo da sakupljaju poene, političke i profesionalne.

“Niko nije odgovarao zato što je 5. oktobar izveden s onima koji su hapsili i proganjali. Poznato je da je sve do Đinđićeve smrti junak 5. oktobra bio Legija i njegova jedinica smrti koja je učestvovala u svim hapšenjima, progonima i ubistvima pripadnika opozicije. Nisu hteli ni da ga smene sa funkcije ni da ga uhapse, iako je SPO to zahtevao. Rade Marković, takođe, nije dugo smenjen sa mesta šefa DB, kao ni Nebojša Pavković, načelnik Generalštaba Miloševićeve vojske. Svi oni su dugo bili na funkcijama i u novoj, demokratskoj vladi. Taj period se mora demistifikovati i objektivno vrednovati kao velika i fatalna greška demokratske opozicije”, kaže Danica Drašković.

Ona dodaje da se i danas oseća isto kao u vreme diktature Slobodana Miloševića.

“I dalje sam žrtva, i dalje progonjena i satanizovana zajedno sa porodicom i strankom. Nemam snage da se izborim s nereformisanim DB-om, raznim radonjićima, bastama, romićima i ostalim progoniteljima iz davnih vremena koji su danas pod zaštitom ove vlasti i ne odgovaraju za ono što su činili. Opet gledamo na funkcijama iste ljude koje smo gledali i u ono vreme, slušamo iste priče, i kao da smo se vratili deset godina unazad“, kaže Draškovićeva, i ističe da su za takvo stanje odgovorne stranke na vlasti, pre svega DS i DSS koje su, navodno, izvele 5. oktobar, a u stvari su nastavile kontinuitet politike Miloševića sve do danas.

Bez ikakve odgovornosti su se provukli i svi oni koji su pozivali na rat, koji su najprljavijom propagandom i bezočnim lažima regrutovali „dobrovoljce“ sa TV ekrana i manipulisali medijima u cilju velikosrpske ideje. Lustracija, koju su nam obećavali, nikada nije izvršna. Zato su na slobodi i udarne pesnice Miloševićeve politike. Oni sede u vladi, na fakultetima i institutima, u pravosuđu, policiji i zdravstvu… I sudije koje su učestvovale u izbornim krađama i danas dele pravdu. Jedna je baš nedavno presudila u sporu Grada Beograda i Luke Beograd oko vlasništva nad zemljištem na Adi Huji. Grad je, razume se, izgubio.

“Kada je došlo do ozbiljnog raskoraka između prava i pravde, stvarnosti i propisa, politike i vladavine prava i kada sam došla u situaciju da me članovi veća preglasavaju i donose nezakonite odluke (status Studija B, status svih banaka koje su Uredbom protivzakonito pripojene Beogradskoj banci) shvatila sam da su sudovi postali instrument izvršne vlasti i da se sudije moraju organizovati u odbrani nezavisnosti i sudijske etike. Plašim se da se i nakon promene 2000. godine ništa nije promenilo u podaničkom mentalitetu”, kaže Jelisaveta Vasilić, bivši sudija Vrhovnog suda i član Saveta za borbu protiv korupcije.

Ni za sveopštu državni pljačku i iznošenje milijardi na Kipar, niko nije dogovarao. Za razliku od 2.400 otporaša koji su samo u periodu od maja do septembra 2000. privođeni bez valjanih razloga, niko nije „preslišan“ zbog namernog obezvređivanja valute, nezapamćene inflacije ili stvaranja piramidalnih banaka preko kojih su građanima otimali poslednju ušteđevinu.

“U današnjoj Srbiji ‘harmonije i pomirenja’ peti oktobar je neugodan dan jer je uveliko stavljen znak jednakosti između žrtvi i dželata. Niko nije odgovarao za hiperinflaciju i veliku pljačku naroda kroz ‘ekonomiju destrukcije’. S druge strane, većinska Srbija je podržala Miloševićevu ratnu politiku, rat se nekako morao finansirati i inflatorni porez se nametnuo kao najefikasnije rešenje”, kaže ekonomista Aleksandar Stevanović iz Centra za slobodno tržište.

On kaže da je bilo pokušaja procesuiranja žrtvenih jarčeva u slučaju Jugoskandik i Dafiment banke, a da danas nikoga više i ne zanima gde je završilo 120 miliona maraka za koje se zna da su završile na Kipru.

“O tome se danas ne govori mnogo jer su one verovatno već i vraćene u zemlju kroz privatizacioni proces. Teško je govoriti u prilog revolucionarne pravde o kojoj su maštali mnogi građani Srbije koji nikada nisu podržali Miloševićev režim. Suštinski, to bi još više uništilo privredu. Poseban problem kod novih žetvi je što je sistem previše sličan onom iz devedesetih, a i ljudi u njemu su sve sličniji”, zaključuje Stevanović.

Ni proces protiv Mihalja Kertesa, čiju su ulogu u carinskim malverzacijama bezbroj puta isticali nadležni, nije završen. On jeste osuđen za učešće na atentatu na Ibarskoj magistrali, koja je uz slučaj Stambolić i presudu Dragoljubu Milanoviću, bivšem direktoru RTS, jedan od retkih slučajeva koje je „demokratsko“ pravosuđe rešilo.

Sudski epilog je, međutim, zaobišao Miloševićevih 16 ministara protiv kojih je početkom “demokratskog doba“ u Srbiji tadašnji ministar finansija Božidar Đelić pompezno najavio krivične prijave. Svi su ti slučajevi i danas, devet godina kasnije, u fazi glavnih pretresa, ročišta ili odbačeni.

“To može da znači da je takozvana politička klasa, izuzev kada se takmiči za vlast i položaje, jedinstvena u odnosu na sve druge opasnosti, a pre svih na opasnost od nezavisnog pravosuđa. U tom pogledu postoji specifična vrsta solidarnosti među političarima. Ona garantuje da će im greške koje trenutno čine biti oproštene, kao što su ih oni sami oprostili svojim prethodnicima”, rekao je nedavno Slobodan Beljanski, pravnik i advokat iz Agencije za Borbu protiv korupcije.

A sve su ovo bila obećanja demokratskih vlasti u godinama kada su preko naših pleća vojevali pobedu. Bila i ostala puka obećanja.

Nisu odgovarali ni Bojić i Marjanović

Iako su na švajcarskim računima julovskog ministra zdravlja Milutina Bojića i bivšeg premijera Mirka Marjanovića nađene pozamašne sume novca, ni jedan ni drugi nisu odgovarali. Na Bojićevom računu je pronađeno čak 800.000 franaka, a ni za ovo, baš kao ni za brojna druga dela koja mu se pripisuju počev od 1995. kada se sumnjičio da je neovlašćeno isplatio 377.000 maraka, nikada nije odgovarao. Tužilaštvo je sve optužbe po pravilu odbacivalo.