Nebojša Čović: Bio je naređen hemijski napad iz helikoptera

Bilo je mnogo prelomnih momenata tog 5. oktobra 2000, ali, po Nebojši Čoviću, ovo je onaj "sudbinski", koji je trasirao demokratski prevrat.

"Kasnije se ispostavilo da su u tom helikopteru bili Milorad Ulemek Legija i Goran Radosavljević Guri", otkriva prvi put Čović u razgovoru za "Novosti".

Predsednik FMP grupe, jedan od lidera DOS, osnivač Demokratske alternative, bivši potpredsednik Vlade i koordinator za Kosovo, kaže da i danas, deset godina kasnije, i dalje "žive" mnoge zablude i iskrivljene teorije o petooktobarskim događajima i ličnostima.

Na opasku da on može da ih razveje jer mu je pripisana "titula" najvećeg ključara tajni 5. oktobra, uz osmeh odmahuje rukom. I dodaje da ne odustaje od ideje da jednoga dana svoja sećanja, ali i brojne beleške koje je vodio gotovo na svakom sastanku lidera DOS - pretoči u knjigu.

"Šta su najveće tajne 5. oktobra? Možda to da sam sprečio Boška Buhu da se ubije. Ili to da je vlasnik TV Pink Željko Mitrović još ranije prešao na našu stranu... Kako smo Đinđić i ja na dramatičnom sastanku u Generalštabu na Banjici, u cik zore 6. oktobra, mirili Legiju i Pavkovića, sprečavajući sukob vojske i policije... Ili da je poslednji pokušaj kontraudara bio 11. oktobra, kada je Milošević sabrao generale vojske i policije u vili Mir"...

Podela uloga

"Posao za 5. oktobar rudarski je odrađivan, radilo se dan i noć, po 20 i više sati dnevno, na terenu. Pripreme su počele već krajem marta, kada smo krenuli da detaljno razrađujemo kompletnu strategiju", priča Čović.

Sastanci užeg, a zatim i šireg Predsedništva DOS održavani su u prostorijama nekadašnjeg Saveza za promene u Siminoj, ali i u FMP-u na Čukarici, i u hali u Železniku, gde je bio postavljen logistički centar, sa opremom za satelitske telefone.

"Ništa se nije događalo slučajno i spontano. Nismo slučajno došli do blokade cele Srbije, svaki od lidera imao je zadatak da pokrije određeni pravac i grad. Meni i Borisu Tadiću 'zapala' je Kolubara, tu smo zajedno bili na izbornoj listi." Čovićev zadatak bio je i da sinhronizuje kompletan DOS-ov štab i sve aktivnosti koje su prethodile 5. oktobru.

"Jutro 5. oktobra dočekao sam skrivajući se po Železniku. Nekoliko dana ranije protiv Tadića i mene raspisana je poternica zbog ugrožavanja energetskog sistema, odnosno bezbednosti države. Toj poternici kumovao je tadašnji načelnik GŠ Nebojša Pavković. On je 1. oktobra otišao u Lazarevac, na sastanak sa rudarima, kako bi pokušao da zaustavi štrajk. Pošto sam tamo imao svoje ljude, sve vreme sastanka držali su uključene telefone, pa sam imao direktan prenos razgovora."

Na kraju, Čović je tražio da telefon dodaju Pavkoviću.

"Rekao sam mu: 'Generale, mnogo si hrabar, a za deset dana više nećeš biti na tom mestu'. Pobesneo je."

Već te večeri u "Dnevniku" RTS čuli smo da su protiv Tadića i mene podnete krivične prijave i raspisane poternice.

Sledeći kontakt Čovića i Pavkovića odigrao se kroz samo nekoliko dana, ali sa izmenjenim ulogama...

Bez krvi

"Na sreću, 5. oktobar se završio bez krvi, ali sve što se dešavalo u danima koji su mu prethodili nije izgledalo nimalo naivno, plišano. Porodica mi je bila u stanu na Banovom brdu, tu je bilo četvoro-petoro naoružanih ljudi, spremnih da je brane. Moja supruga je bila obučena kako da baci bombu ako pokušaju da uđu u stan. Bilo je nekoliko pokušaja mog hapšenja, ali bez uspeha..."

"Tačno u podne, 5. oktobra, na petom spratu, u prostorijama Čovićeve Demokratske alternative, na Terazijama broj 3, iza blindiranih vrata, našli su se Đinđić i Čović sa saradnicima. Odatle je koordinirana akcija. Dragoljub Mićunović bio je tri sprata ispod, ostali na drugim lokacijama u gradu. Na terenu su veoma operativni bili Čeda, Beba, Kostić, Dragoljub, Dinkić, Batić... Svi su kao pravi tim sprovodili svoje zadatke i obaveze koje su zajedno dogovarane na Predsedništvu DOS-a", priseća se Čović.

"Na Terazijama smo dočekali proboj u Skupštinu, koji su sa svojim ljudima dobro iskoordinirali Pajić, moj šef obezbeđenja, i Keza, Đinđićev šef obezbeđenja. Interventna brigada kojom je komandovao Boško Buha povukla se u Kosovsku ulicu i tu su se policajci razbežali po ulazima. Ubrzo su nas obavestili da im bukvalno preti linč, što nismo hteli da dozvolimo. Zoran me je zamolio da odem i rešim problem, i mi smo bukvalno vadili policajce od ulaza do ulaza. Bilo je tu svakojakih scena, i suza i panike i besa..."

U jednoj zgradi, u stanu u potkrovlju, Čović je zatekao komandanta jedinice, pukovnika Buhu.

"Sedeo je za stolom. Čim me je ugledao prislonio je pištolj na glavu i rekao: 'Položio sam jednu zakletvu i neću da je menjam.' Uzvratio sam: 'Ne moraš da budeš sa nama, neće ti faliti ni dlaka s glave. Idi kući, odmori se.' Poslušao me je."

Iako je opozicija sa određenim ljudima u bezbednosnim strukturama, ali i u vrhu SPS, mnogo ranije uspostavila kontakte, stopostotnu sigurnost da vojska i policija neće reagovati niko nije imao, tvrdi Čović.

"Imali smo razne najave, ali bili smo rešeni da idemo do kraja, pa i da uzvratimo na oružje - oružjem. A oružja je bilo puno, na obe strane. Ipak naše opredeljenje je bilo da se sve završi mirno i bez krvoprolića."

Do upotrebe vatrenog oružja došlo je prilikom ulaska u RTS, u Takovskoj, koja je prva pala posle Skupštine.

Bratimljenje

"Znali smo da 'crvene beretke' brane Televiziju i Zoran i ja smo slali jasne poruke da smo spremni da uzvratimo paljbu. Ma kako izgledali strašno, sa čarapama i hamerima, ipak, ne možete da pobijete milion ljudi. Pristali su da se povuku, mi smo sugerisali da kad izađu budu vrlo pozitivni. I tako je došlo do 'bratimljenja' Legije i naroda."

Palo je veče i usledilo je osvajanje jedne po jedne institucije...

"Oko RTS na Košutnjaku bila je locirana 72. jedinica vojske. Javili su nam da se u Televiziji uništava oprema i da treba hitno da dođemo. Posle sat pregovora sa komandantom 72. jedinice, dobili smo uveravanja da neće intervenisati..." Tenzije su bile stalne, Milošević je vršio pritisak na policijski i vojni vrh. General Pavković se branio optužujući policiju da je nesposobna, da je napravila loše procene. Iz policije su stizale iste optužbe na račun vojske.

"Zoran i ja smo odlučili da pokušamo da spojimo Pavkovića i Legiju, jer je postojala opasnost da se sukobe „Kobre“ i „crvene beretke“. Najpre sam se sa Legijom, oko pola jedan posle ponoći, našao u restoranu „Ham“ na Čukarici. Posle desetak minuta zove me Koštunica i pita da li je sve u redu, kaže dobio je informaciju da su me u FMP-u opkolile „beretke“. Odgovaram: „Ne brini, oni jesu oko mene, ali moji su oko njih."

Čović je posle nekoliko sati ubeđivanja nagovorio Legiju da krene na susret sa Pavkovićem. Đinđić se uputio u Generalštab iz grada.

"Zoran i ja sedimo u sredini, gledamo se, s jedne strane Pavković i 'Kobre' s puškama na gotovs, s druge Legija i naoružane 'beretke'. I razmenjuju nimalo prijatne reči. Posle dva sata pristali su da sklope primirje..."

Nebojša Čović kaže da je taj dogovor morao gotovo svakodnevno da se "servisira" i kontroliše. Jer, ni Milošević, iako je priznao izborni poraz, nije mirovao.

"Poslednji pokušaj kontraudara dogodio se 11. oktobra, kada je Milošević održao sastanak u vili 'Mir' sa svim značajnijim generalima vojske i policije, sa zahtevom da se po svaku cenu stari režim vrati na vlast. Generali su mu jasno stavili do znanja da je stvar gotova..."

Prokletstvo cilja

U mesecima koji su usledili DOS se, kaže Čović, susreo sa najjačim neprijateljem - prokletstvom ostvarenog cilja.

"Na nesreću ove zemlje, mi nismo nastavili da budemo tim. Krenula je glad za raspodelom funkcija, osvajanje funkcija i već od januara 2001. stvari su krenule da se raspadaju. Da nije bilo tako, Srbija bi danas potpuno drugačije izgledala i bila u mnogo boljoj poziciji."

Apetiti lidera, svađe, netrpeljivost Đinđića i Koštunice, sve je to doprinelo raspadu DOS, smatra Čović.

"Naš najveći neuspeh je što nismo mogli da savladamo lične sujete. Najveću cenu svega toga platila je i plaća Srbija. Verujem da nikom, ni u najluđim snovima, 6. oktobra nije palo na pamet šta će se sve u Srbiji događati narednih godina..."