Čiji sam ja špijun?

Tramp preuzima mesto predsednika Amerike, takozvani Besni Pas počinje da širi besnilo, voz ne vozi, a Haradinaj se lepo provodi po Francuskoj na kojekakvim žurkama. U suštini svima je lepo, svi se gotive, rukuju i razgovaraju. Jedino narod u Goraždevcu ovih dana ima tu čast da im od 20 časova pa do jutra duge cevi patroliraju selom i proveravaju rok isteka ličnih karti. Ma, divota jedna! Na kraju dana svaki potez i svaka teška reč se prelama na leđima običnih ljudi i onih koji već 17 godina ne znaju za miran san i bezbedan život. Provokacije su svakodnevne, pogotovu nakon incidenta sa vozom i hapšenja Haradinaja, čiji slučaj još uvek čeka rasplet. Za to vreme, negde na brdovitom Balkanu, možemo pročitati razne optužbe u režiji ratnih profitera i onih kojima zakon još uvek leži u topuzu.
Situacija nije nimalo naivna. Mi koji živimo i radimo na Kosovu i Metohiji najbolje osećamo sve 'draži' tenzija, i mogući sukobi se osećaju u vazduhu. Čeka se još neka varnica, pa da opet potonemo u vreme sukoba i ratova, jer mir je dosadno i prevaziđeno stanje. Izrađalo se dece poslednjih 20 godina, imamo ih na pretek za 'bacanje'.

Ono što posebno zauzima pažnju javnosti ovih dana jeste upravo tema ruskih špijuna i trening paravojnih jedinica na severu u nekakvom Air soft klubu. Naime, tema ruske špijunaže na Kosovu je počela od mene. Krajem decembra prošle godine neki politički portal je objavio moju sliku u srpskoj uniformi, gde uz podignuta tri prsta, stoje optužbe da sam 1999. godine ratovao protiv takozvane OVK. Da stvar bude još interesantnija, tu se potkrala i moja slika iz Rusko-srpskog humanitarnog centra u Nišu, što je odmah povezano sa ruskom obaveštajnom službom, i eto ti. Preko noći postadoh ratni veteran i špijun, doduše ne kao Džejms Bond, ali opet lepo zvuči onome ko to želi da čuje. Inače, dok sam ratovao te 1999. godine, imao sam 8 godina životnog iskustva iza sebe, i to me je činilo najmlađim ratnikom u to vreme. Nažalost, u Somaliji i nekim drugim mestima se dete ratnik postaje već od 4 godine, što je opet još fascinantnije i nekako moja priča već ne deluje interesantno. Što se tiče moje slike u RSHC u Nišu, tu je situacija nešto drugačija. Već sam odrastao čovek i politički sam aktivan već skoro tri godine, igrom slučaja sam preko prijatelja bio pozvan na geo-politički seminar kojem su prisustvovali studenti iz Belgoroda, kao i gospodin Dušan Proroković, koji je tom prilikom održao predavanje o geo-političkom položaju Balkana. Elem, tokom ta tri dana sam imao prilike da se družim sa vršnjacima koji su još uvek na studijama i koji su posetili Univerzitet u Nišu kao deo svoje studijske posete. Događaj koji se odigrao u RSHC bio je organizovan od strane Univerziteta kako bi studenti mogli da se upoznaju i sa humanitarnom pomoći koja dolazi od Rusije bratskoj Srbiji. Od jednog, naizgled bezazlenog, seminara, eto mene u krugovima špijunaže.

Od kada je uhapšen Haradinaj, u prilici smo da pročitamo razne zapaljive izjave i optužbe, ni manje ni više nego od javnog servisa! Pored neke Dragane Trifković i novinara srpske redakcije B.N., stoji i moja slika. Doduše, cenzurisana valjda da mi se ne bi ugrozila bezbednost dok se ne dokaže da stvarno radim za Ruse. Iznoseći niz neproverenih informacija i optužbi, u javnom mnjenju se podiže svest o prisustvu Rusa koji su infiltrirani kroz redove liste Srpska, kako bi se ugrozila, kako navode, država Kosovo. Sve ovo liči na izrežirani scenario sa ciljem da se podignu tenzije i diskredituju osobe koje na neki način svojim stavovima i radom ugrožavaju stanovnike Kosova. Kako to lepo a glupo zvuči.

Povrh svega toga, Air Soft klub, koji inače postoji svuda u regionu, i koji je registrovan na Kosovu gde učestvuje i na nekim takmičenjima, postaje i trening centar za srpske paramilitarce. Pa logično, nalazi se na severu, uključuje vazdušne puške i gađanje u metu. Stvar je poprilično jasna, koga još briga za dokaze, bitno je da kritična masa poveruje u taj niz gluposti i malo poveže činjenice, za ostalo će se pobrinuti ROSU, vojska i teško naoružanje kojim se zvecka.
Jutros kada sam ustao, ispijajući, logično ruski čaj, evocirao sam neke uspomene gledajući slike na svom fejsbuk profilu. Pored slika iz RSHC-a, naleteo sam na sliku iz 2008. godine gde poziram za govornicom u Stejt Departmentu. Au! Šok! Onda sam shvatio, pa ja sam, u stvari, i američki špijun! Znao sam da ipak postoji razlog zašto svakog dana popijem čašu koka kole. Pri tom, diplomirao sam na Američkom fakultetu gde mi je jedan od najboljih prijatelja bio poreklom Izraelac. Opa, MOSAD! A ako kažem da mi je cimer u Americi bio Iranac koji se u cik zore klanjao Alahu, bojim se da mi Tramp ne zabrani ulazak u Ameriku. Čekaj, moram da pojedem jednu baklavu i popijem čašu koka kole da se povratim, ovo je previše! Izgleda da na Kosovu termin globalizacija još uvek nije našao svoj put. Ne daj Bože da pričate sa Rusom, odmah ste špijun. Ako se slikate u Stejt Departmentu, jedina dilema je da li si u CIA ili u FBI. Ako se družiš sa Izraelcima ili Irancima, bolje i da ne kažem šta si onda. Razgovarati, slikati se, deliti mišljenja ili iskustva, jesti nečiju tradicionalnu hranu ili piti tradicionalno piće ne znači, spremite se ovo će biti šok za neke, biti špijun!

Zabranjeno nam je da se krstimo sa tri prsta u centru Prištine, nemamo pravo na jezik i slobodu govora. Nismo bezbedni, a pravda ne postoji ni na ulicama ni u sudovima. Zakoni o zajednicama se ne poštuju, ekonomija, šta to beše i žimi ti biće bolje. Narod je gladan kažu, pa hajde da ga nahranimo glupostima. Udaraće se u prsa i želeće sukob. Nema bolje hrane za dušu i telo. Dosta je bilo! Manite se špijuna i vojske, pogledajte ispred nosa i bavite se realnim problemima! Najlakše je ubijati nedužnu decu, a upravo neki od onih koji plasiraju nebuloze i šire mržnju, najbolje znaju kakav je osećaj ubiti nevino dete.