Veton Suroi: Izdajnički jezik

Veton Suroi u svojoj knjizi "Ambasador i druge jeretičke beleške" (izdanje Samizdat B92, opširnije na linku) predstavlja čitavu filozofiju istorijskih i političkih promena koje su se desile na albanskim prostorima u poslednjih nekoliko decenija. Deo knjige o ubijenom srpskom profesoru je pred vama:

Podeli

III. Izdajnički jezik

1.

Dragoslava Bašića izdale su nada, vera i „zastava“.

Nadao se da se, nekoliko meseci po okončanju rata, već desilo to što se desilo, da je ubijen ko je ubijen, spaljene su one kuće koje su spaljene, i stvari će sada već nekako doći na svoje mesto.

Verovao je i da čovek koji nije uradio ništa loše, ništa nepravedno, neko ko nikoga nije oštetio, nema čega da se plaši.

S tom nadom i uverenjem, krenuo je 28. novembra 1999. godine sa ženom da pokupe njenu 74-godišnju majku iz njenog stana i dovedu je, toga dana koji su Albanci u Prištini slavili kao svoj veliki praznik, u njihov.

Birao je, iz predostrožnosti, sporedne puteve. Bio je praznik, a na dan praznika ima svega, i pijanih i prgavih, i ljudi sa strane.

Ali i sporedni putevi, kao i oni glavni, vodili su samo u jednom pravcu, u pravcu ogromne plime Albanaca koji su izašli da u javnosti proslave ono što su skoro ceo 20. vek slavili po kućama, ili tokom onih nekoliko dobrih godina, bilo zbog tolerancije, bilo zbog otpora, po kafanama i restoranima.

2.

Ovaj 28. novembar bio je predmet duge debate, još pre i nego što se dogodio.

Bernar Kušner, šef Misije UN na Kosovu, hitno je poslao dva svoja najbolja savetnika – jednog austrijskog i još jednog nemačkog diplomatu – da se konsultuju u vezi sa karakterom ove neobične proslave. Došli su i kod mene.

Ipak je to zvanični praznik druge države, pa makar i susedne. To je praznik Albanije. Imaćemo problema da objasnimo u Njujorku zašto se na Kosovu, pod našom administracijom, proslavlja nacionalni praznik neke druge države...

Njihov problem bio je to kako definisati ovaj dan, na već dugom spisku praznika koji je za Kosovare izradio UNMIK. UNMIK je na Kosovu imao sva pravna ovlašćenja, ali jedno od osetljivih političkih pitanja bili su i praznici, naročito želja UNMIK-a da stvori utisak kako je svaka od etničkih grupa (reči „narod“, „narodnost“ ili „nacionalna manjina“ nosile bi dodatne političke konotacije) zastupljena na dugom kalendaru službenih praznika.

Da li da se radi ili ne, to nije bilo pitanje. Jedan dan više ili manje na kalendaru neradnih dana, koji su obuhvatali katolički i pravoslavni Božić, Novu godinu po gregorijanskom i po julijanskom kalendaru, katolički i pravoslavni Uskrs, Veliki i Mali Bajram, Dan UN, i šta god da u me|uvremenu još izmisle, neće mnogo izmeniti stvari.

Naprotiv, bilo je to političko pitanje. Pitanje je bilo da li je zahtev da se 28. novembar proglasi zvaničnim državnim praznikom zahtev sa političkom pozadinom, u kojoj se, kako su se plašili me|unarodni zvaničnici na Kosovu, odvijalo postepeno priključivanje teritorije Kosova u okvire zvanične Albanije.

I svakako je to bilo političko pitanje. Pitanje je bilo, naime, da li „Privremena vlada Kosova“, predvo|ena Hašimom Tačijem, može da pro|e ovu proveru odmeravanja snaga sa Me|unarodnom administracijom na Kosovu; „PVK“ je bila ta koja je tražila da se na ovaj dan ne radi.

Kada su došli kod mene, objasnio sam diplomatama da je ono što je zvanični praznik Republike Albanije za Kosovo oduvek bio Dan zastave. Oba praznika potiču od istog istorijskog doga|aja, isticanja albanske zastave u Valoni 1912. godine, u činu proglašenja nezavisnosti Albanije, samo što je Albanija taj čin pretvorila u sopstveni praznik državnosti, a Kosovo u nacionalni praznik Albanaca – jednu vrstu obeležavanja još nedovršenog čina. I proslavljali smo ga, naročito, tokom godina okupacije od strane Srbije, kao akt otpora.

Dakle, to je i državni praznik Albanije, i nacionalni praznik svih Albanaca koji žive izvan Albanije. Može se, dakle, uzeti i ovako, i onako.

I ova poslednja formulacija bila je sasvim zadovoljavajuća za UNMIK, koji je i sam po svojoj prirodi bio malo „i ovakav, i onakav“. Trebalo je da bude administracija jedne države, a bio je kakofonična birokratija koja se sve vreme trudila da prona|e sebe i shvati šta je. Kosovo su smatrali delom teritorije bivše Jugoslavije, ali i celinom za sebe. Budućnost ove zemlje bila je i ovakva, i onakva.

I odlučeno je, stoga, u atmosferi oslobo|enja, da 28. novembar bude i ovakav, i onakav. Svakako, bio je to praznik čije proslavljanje UNMIK i nije mogao nikako da spreči. Ispričao sam dvojici mojih prijatelja iz UNMIK-a kako je u jedan lokal u Prištini devedesetih godina, dok smo proslavljali Dan zastave, upala naoružana jedinica srpske policije, koju je predvodio jedan albanski špijun. Naredili su nam da svi ustanemo i da se okrenemo prema zidu – bili smo pod racijom, pod cevima automata. Muk je trajao koliko i racija; a kada su otišli, proslava se nastavila kao da se ništa nije desilo. UNMIK ni u snu ne bi želeo da se takvo nešto ponovi, a čak i da je želeo, nije imao dovoljno ljudstva da to i učini.

Na kraju je na|eno i rešenje: UNMIK neće staviti 28. novembar na spisak zvaničnih praznika. Ono, me|utim, što se nazivalo „Privremenom vladom Kosova“ uživaće u slatkoj pobedi, naredivši da sve radnje budu zatvorene toga dana i da Albanci proslave praznik kao što im to i priliči, sa zastavom. Bilo je i ovako, i onako.

3.

Dragoslava Bašića, njegovu ženu i taštu, dvojicu mojih prijatelja diplomata, kao ni bilo koga drugog, nije se moralo posebno ube|ivati da je taj dan, 28. novembar 1999. godine, bio praznik.

Toga dana otkrivena je, po treći put, sloboda na Ulici Majke Tereze a, odatle, i u celoj Prištini.

Prvi put je sloboda otkrivena nekoliko dana nakon oslobo|enja, u vidu nesmetane prodaje cigareta. Jednoga dana postavljen je jedan štand, zatim dva, a zatim i na desetine njih, na kojima su prodavane cigarete. Onaj ko je to prvi počeo čitav dan je okretao glavu čas levo, čas desno, gledajući da nije možda neki inspektor, policajac ili upravnik na vidiku – bilo ko, ko bi mu prišao i rekao da se ne smeju prodavati cigarete na ulici. Niko, me|utim, nije prišao.

I tako su postavljeni štandovi, u prvoj, tek otkrivenoj slobodi, slobodi da se prodaju cigarete bez straha. Bila je to sloboda od prisustva bilo kakvog regulatornog organa.

Zatim je sloboda ponovo otkrivena, po drugi put. Bila je to sloboda u vidu prodaje CD-ova, čija se muzika reklamirala sa zvučnika postavljenih na ulici. U elitnom delu grada, ako bismo mogli tako nazvati onaj prostor što se naziva centrom, pronalazači ove druge slobode su je i dokazivali svojim širokim osmesima, tako da je to izgledalo jezivo. Svojim ruralnim akcentom, koji dolazi odande odakle su došli i čelnici Demokratske partije Kosova, ispred čijeg sedišta su i otkrili ove slobode, objašnjavali su kako je došlo vreme za slavlje. Bila je to sloboda nametanja njihovog ukusa i njihovog kulturnog standarda.

I konačno, 28. novembra, stigla je sloboda i treći put. Cigaretama i CD-ovima sa turbo-folkom ili dugim epopejama uz gusle, posvećenim „legendarnom komandantu“, pridružila se sloboda da se poseduju petarde, vatrometi i svaki drugi pirotehnički proizvod koji se graničio sa pravom municijom. Sa ovom, trećom slobodom, stigla je i mogućnost ostvarenja jednog starog adrenalinskog sna. Svako ko je imao 50 nemačkih pfeninga mogao je da kupi sebi mogućnost da barem jedanput opali i čuje eksploziju nečega što je tamo, u njegovom snu, moglo da bude prava puška, mitraljez ili bomba. Kupovao je mogućnost da je baci na ulicu i da čuje paljbu upućenu svim onim strahovima koje je sakupljao u sebi. Svim onim danima kada je gledao na ulici srpske policajce. Svim onim noćima u kojima je mislio da će upasti i u njegovu kuću. Svim onim obaranjima glave kada je išao putem izbegavajući da mu se sretne pogled sa srpskim policajcem. Svim onim neizrecivim zgarištima u prizorima spaljenih sela, u operacijama „čišćenja albanskih terorista“. Svim trenucima šoka i suštinske neverice da je takvo nešto moguće, kada se pročulo da me|u Albancima ubijenim od strane srpske vojske i policije ima najviše žena, dece, civila. Svim besanim noćima, provedenim u preispitivanjima samog sebe zašto mu nije data mogućnost, zašto je nije nekako pronašao, ili zašto sada ne na|e način, da uzme u ruke pušku i uniformu OVK, i da konačno uradi ono što gleda samo kada zaspi dubokim snom – da ubije okupatora?

4.

Gradom se širio miris baruta još od rano ujutru, i to ne figurativno rečeno. Barut je bio u petardama, petarde su bile u rukama mladića koji su po treći put sada otkrili slobodu; i nije bilo nikoga ko bi im rekao da ne smeju da ih bacaju koliko je to njima volja i koliko imaju novca.

U Ulicu Majke Tereze slilo se najviše novca, sa najviše mladića koji su imali nameru da kupuju, a zatim je stiglo i najviše petardi, protegao ih se jedan neprekinuti niz, kao da su se proizvodile negde na periferiji grada.

A da su se zaista proizvodile na periferiji i da je tamo tada bio njihov proizvo|ač, mogao bi videti odatle kako se diže ogroman oblak dima iz centra grada. Ranije, gledano odatle, takav oblak je bio loš znak. Tokom demonstracija protiv srpskog režima dizao se od suzavca, a u ratu se dizao od bombi. Sada je, pak, bio dobar znak, jer se dizao zbog slavlja i vatrometa.

Dizao se zbog slavlja Albanaca.

To slavlje Albanaca potrudilo se da liči na rafale iz pušaka i pištolja, a neretko i minobacača.

Takvo slavlje Albanaca za Dragoslava Bašića nosilo je sasvim razumljivu i jasnu, u izvesnom smislu uzbunjujuću poruku. Za razliku od drugih dana, kada bi se svi zatvorili u svoje kuće, mislio je da bi sada bilo najbolje da pokupi i taštu, da i ona bude sa njima, da ne ostaje sama.

I birao je sporedne puteve, koje je dobro poznavao – bio je stanovnik Prištine još od šezdesetih godina, kada se zaposlio u kombinatu „Ramiz Sadiku“, pre skoro četrdeset godina. Ali kada je stigao blizu zgrade Ibra-Lepenca, činjenica da je tolike godine bio stanovnik Prištine nije mu bila od pomoći. Našao se pred nekoliko stotina slavljenika sa petardama. Morali su to biti Albanci – nije bilo slavlja s petardama ni kod jedne druge nacije toga dana.

On nije pripadao njima, nije bio Albanac. Bio je iz Prištine, ali nije bio Albanac. Bio je profesor na Univerzitetu u Prištini, ali nije bio Albanac. Dobio je, kao kadar sa Kosova, Fulbrajtovu stipendiju za Ameriku, ali nije bio Albanac.

Tada je rulja prišla vozilu. Dragoslav Bašić je odlučio da nema previše vremena da objašnjava svoju nadu kako će stvari polako doći na svoje mesto. Nije bilo vremena da objašnjava ni svoje uverenje kako čovek koji nije učinio ništa loše, nije načinio nikakvu nepravdu, nije počinio nikakvo krivično delo, nema zašto da se plaši novih okolnosti. Nije bilo vremena ni da objašnjava kako je ro|en u Prizrenu i kako je stanovnik Prištine, ima skoro četrdeset godina, niti kako je profesor gra|evine, i čak, kako je s vremena na vreme predavao i Albancima. Nije bilo vremena ni za podugačko objašnjenje toga kako je, u okviru kvote koja je bila namenjena Kosovu za Fulbrajtovu stipendiju, on proveo godinu dana u Kaliforniji, na Berkliju, i kako se vratio sa onim neprolaznim pečatom koji na čoveka ostavlja ta kultura. I kako se odatle vratio sa znanjem engleskog, čak i sa američkim naglaskom, naglaskom sa američke Zapadne obale.

Kada su mu pokucali na vrata i prozore, prvo s petoro ruku, a zatim sa desetoro, i potom geometrijskom progresijom sa toliko njih da su prekrili čitav automobil, odlučio je da je najvažnija stvar njegovog identiteta u tom trenutku bila znanje engleskog i naglasak sa Zapadne obale. Tražili su mu dokumenta; mislili su da su našli Srbe – neki od njih su mislili da su konačno našli Srbe. Neki, koji su doživeli slobodu po treći put, slobodu paljenja petardi, nisu mogli da veruju da im je sada stigla i četvrta sloboda, sloboda da poravnaju račune sa Srbima. Godinu dana, pet, dvadeset, stotinu godina kako se trvu sa Srbima, i eto, i na ovaj slavljenički dan, dolazi, bačen kao rukom sudbine, automobil sa troje Srba.

I zato su svi sada tražili dokumenta, dokumenta koja je trebalo da posvedoče da su se u vozilu zaista nalazili Srbi, da je baš tu, baš na ovaj dan, baš u tom trenutku, i baš pred njih, stigao automobil sa Srbima.

Dragoslav Bašić i njegova supruga odlučili su da govore engleski, i to engleski sa kalifornijskim akcentom. Verovali su da bi za ovu rulju engleski sa američkim akcentom morao biti neka vrsta amajlije, zaštita od zlih duhova, jedna vrsta identifikacije sa pravom stranom, sa pravdom i slobodom. Bašić i njegova supruga su verovali da će, ako govore jezikom oslobodilaca Kosova, jezikom Amerikanaca, i oni uspeti da tako do|u do sopstvene slobode.

5.

Rulja je, ipak, odlučila da veruje očima, a ne ušima. U automobilu marke „jugo“, zvanom još i „zastava“, bilo je troje civila starije dobi, koji nisu mogli da budu Amerikanci, jer Amerikanci imaju veća i bolja kola. Ovi gra|ani starije dobi nisu istakli albansku zastavu na Dan zastave. I kada su im zatražili dokumenta, otvorili su prozor da bi nešto rekli, nešto što se teško moglo razaznati u žamoru nekoliko stotina – neko je rekao i hiljadu – ljudi koji su opkolili vozilo, a u kome su se, na kraju krajeva, nalazili nenaoružani Srbi, nebranjeni od svoje policije i vojske, i nemoćni da urade ono što ovi ljudi veruju da Srbi obično čine – da ikako naškode Albancima.

Troje civila starije dobi u automobilu marke „jugo“, bez znakova slavljeničke euforije na licima i bez albanske zastave, nisu mogli biti ništa drugo nego Srbi. I to je potvr|eno odmah čim su ih izvukli sve troje, kroz poluotvorene prozore – poneseni snagom rulje. Potvr|eno je kada su počeli da viču od bola – jer bol se uvek iskazuje na maternjem jeziku, jer bol i dolazi odatle, iz dubina majčinskog ishodišta.

Profesora Dragoslava Bašića, njegovu suprugu i njenu 78-godišnju majku prebijali su najmanje 15 minuta bez prestanka. Nekoliko stotina – neko kaže hiljadu – Albanaca širom otvorenih očiju mogli su da vide oko sebe sveopštu euforiju. I plesne pokrete gore i dole, kao u tradiciji masaji lovaca iz Kenije. I zvuk pesme o „legendarnom komandantu“. I šutiranje i pesnice kojima su udarali troje Srba. I radost, vidljivu na brojnim nasmejanim licima, jer je konačno stigao taj istorijski trenutak kada će raskrstiti sa Srbima. Barem sa ovo troje.

Treća po redu otkrivena sloboda – ona u nesmetanom i neograničenom bacanju petardi – stvorila je ogroman, gotovo neprekinut oblak dima, odjeka i svetla. U tom oblaku dima, odjeka i svetla neke od petardi bile su i one koje su eksplodirale u ustima Dragoslava Bašića. On je tada mogao biti mrtav ili nije, usta su mu svejedno bila otvorena, a iz njih su pucale petarde i prštali vatrometi.

Zatim su stvoreni i uslovi da se svakako potvrdi njegova smrt, sa dva metka ispaljena iz revolvera u grudi.

Njegova 52-godišnja supruga i njena 78-godišnja majka ostale su da leže na ulici, prekrivene petardama, sopstvenom krvlju i bez svesti.

Do njih nije uspelo da prodre vozilo sa britanskim vojnicima. Kada je prišlo rulji, ona je smatrala da treba da ga prevrne – jer su već imali dovoljno snage za to i jer je najviši čin demonstracije njihove moći, na njihovoj zemlji, bio to da prevrnu vozilo strane vojske. Strane vojske koja je pre pet meseci ušla na Kosovo da ga oslobodi od one sile koja je ovde skoro čitav vek bila strana.

Do njih je stigla, uz dosta truda, i tek pod pretnjom da će upotrebiti silu, kombinovana grupa vozila KFOR-a i UNMIK-ove policije. Rulja je bila besna na sve: na troje Srba koji su ležali na zemlji, na britanske vojnike, američke policajce, albanske prevodioce – posebno na albanske prevodioce, koji su odmah dobili i odgovarajuću etiketu, što se tiče njihove pripadnosti: „izdajnici!“

6.

Ne znam ništa više o profesoru Bašiću. Ne znam da li je bio dobar čovek ili ne. Ne znam da li je imao čovečniji stav prema kosovskim Albancima nego većina njegovih sunarodnika. Ne znam kako se postavio kada su sa Univerziteta u Prištini izbačeni na ulicu svi albanski profesori i studenti. Ne znam šta je radio tokom rata, kada su iz njegovog grada izvo|eni gra|ani albanske nacionalnosti i pod cevima automata sprovo|eni do železničke stanice u Kosovu Polju. Zapravo, ne znam šta je uopšte mislio o Albancima.

I to, u stvari, nije ni najmanje važno. Pre svega zato što, šta god da je on mislio, zbog toga ne bi nikako smeo da bude ubijen. Drugo, zato što mu rulja nije postavila nijedno od ovih pitanja pre nego što ga je pretukla. Ovoj rulji nije bilo uopšte stalo do toga da se zna ijedna činjenica iz biografije, razmišljanja ili delovanja profesora Bašića. Rulji je jedino bilo važno to što je on bio nebranjen, pa prema tome i neodbranjiv Srbin.

I pretučen je do nesvesti zato što je bio Srbin. Zadali su mu coup de grâce (što na elegantnom francuskom znači metak kojim se okončavaju patnje) s dva pucnja iz revolvera, jer je time konačno potvr|eno ubistvo jednog Srbina. I stavili su mu u usta petarde i vatromete zato što je bio Srbin. Sada već mrtav Srbin, ali u svakom slučaju Srbin.

Jer, kako je rulja klicala svojim delima, svi Srbi su isti. I da su se oni pitali, ovakva bi bila i sudbina svih.

Jer, rulja je odlučila da u svojim rukama drži i moć, i istoriju, i pravdu. Jer je postala nešto poput institucije za sebe.

7.

Kako je moguće da nekoliko stotina, čak neko kaže hiljadu, Albanaca, na prvi Dan zastave dočekan u slobodi, u grotesknom linču ubije jednog čoveka i pretuče do nesvesti dve žene?

Lakoća s kojom su, u to vreme, davane političke ocene, proizvela je jednostavnu interpretaciju: zbog krvne osvete. Prema toj jednostavnoj interpretaciji, kod ljudi koji prolaze kroz traumatični period, kao što je to rat, ili u terminologiji koju preferiraju površni balkanski analitičari, „gra|anski rat“, čas jedna strana – pleme, nacija, etnička grupa – ubija drugu, a čas druga ubija onu prvu, kao na nekoj vrsti klatna smrti koje ima sopstvene naučne i racionalne zakonitosti.

Ali, u istoriji civilizacije, gde god da odemo, postojaće jedna grupa ljudi koja je naškodila drugoj (u grupnoj, kolektivnoj percepciji), i to svejedno ne znači da će se svakog dana okupljati neka rulja civila koja ide i ubija civile iz druge grupe, u linču ili na bilo koji drugi način na koji se može nasilno okončati nečiji život. Nisu u Velikoj Britaniji (1919. i 1920. ili 1945. i 1946, ili bilo koje druge godine) ubijali nemačke prolaznike, pripadnike naroda koji je pobio na stotine i hiljade britanskih gra|ana, na frontu ili u vazdušnim napadima. Nisu ni u Poljskoj, koje god godine, nakon pobede „Solidarnošći“ ubijani prolaznici koji su govorili ruski, jezik okupatora ove zemlje. Nije čak ni u Sarajevu, 1995. godine, mesec dana ili koliko god meseci nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma i uspostavljanja mira, ubijen nijedan gra|anin, slučajni prolaznik, identifikovan kao Srbin, pripadnik naroda koji je držao pod opsadom ovaj grad tokom tri pune godine, ubijajući pri tome artiljerijom ili snajperima, sarajevske civile.

Na Kosovu je bilo više mržnje? Ne verujem. Uostalom, ne mislim da se mržnja uopšte može kvantifikovati. Analiza toga ko, prema kolektivnoj kategorizaciji, mrzi više ili ima više motiva za krvnu osvetu jeste put bez kraja i povratka. Zašto bi manje mrzeli Englezi u Londonu, Poljaci u Varšavi ili Bošnjaci u Sarajevu, tri-četiri meseca posle dugotrajnih ratnih sukoba, nego Albanci u Prištini?

Linč, kao oblik delovanja, u slučaju Prištine ima, iznad svega, dva načelna objašnjenja.

8.

Prvo objašnjenje se toliko podrazumeva da se često i zaboravlja, čak se i ne pominje. Vladavina prava i zakona predstavlja, u suštini, složeni sistem institucija, a linč u Prištini jeste evidentno dokaz da taj složeni sistem nije postojao, čak ni u najelementarnijem vidu, u vidu hitne intervencije neke policijske patrole.

A institucije reda i zakona, tog 28. novembra 1999. godine, nisu bile ni blizu nekoj konsolidaciji.

Kada je Kosovo oslobo|eno, nije se desilo to da se sklonila jedna manjina s vlasti i da je pripremljena tranzicija da vlast preuzme demokratska većina – po formuli koja vredi skoro u celoj Evropi, gde su bile očuvane barem osnovne državotvorne funkcije. Na oslobo|enom Kosovu trebalo je podići, pod administracijom UNMIK-a, iz temelja novu državu sa vlastitim funkcionalnim institucijama, uključujući tu i policiju, tužilaštvo, sudove.

Sa tom neprijatnom istinom će se Bernar Kušner, čovek koji će zapravo biti prvi UNMIK-ov šef Kosova (Brazilac De Melo je to bio samo privremeno, dva meseca, dok nije pripremljena UNMIK-ova misija) suočiti još prve noći kada je stigao na Kosovo. U noći 16. jula 1999. godine, otići ću na večeru s njim i njegovim zamenikom Amerikancem Džokom Kovijem, a sa prozora restorana na gornjem spratu zgrade OEBS-a videće se veliki plamen iz romske mahale u Prištini. Vatra je počela da gori kada i naša večera, i prekinuli smo s jelom, zbunjeni jer je pred našim očima gorela jedna romska kuća, što se doga|alo u sada već oslobo|enoj Prištini.

Kušner je tražio od Kovija da se istog trenutka nekako ugasi požar. Kovi je izložio kako, nažalost, ne postoji civilna vatrogasna služba (pod administracijom UNMIK-a) i da se na tome radi.

KFOR?

KFOR ima vatrogasce, koliko je to po planu jedne vojske za sopstvene potrebe, i ti nesrećni Britanci su rasuti dan i noć po celoj Prištini, gaseći požare. Zauzeti su negde drugde, teško da će moći da stignu, preneo je Kovi razgovor sa komandantom KFOR-a, generalom Majkom Džeksonom.

– Pa da odemo mi, onda, tamo? – pitao je u očaju Kušner.

– Naša jedinica obezbe|enja to ne preporučuje.

Kuća je do kraja večere izgorela.

Kušner je imao plan da sutradan ode na TV i da objavi kako je paljenje kuća manjinskih zajednica apsolutno neprihvatljivo ljudima poput njega, koji su bili veliki zagovornici oslobo|enja Kosova.

– Misliš li da će to pomoći? – pitao me je.

Na Kosovu nema televizije, rekao sam mu.

Tako je, dugom spisku nedostataka, sa policijom i vatrogascima, dodata i televizija.

9.

Svaki put kada bi se dogodilo nešto poput paljenja te kuće, na primer, osnovno pitanje svakog visokog predstavnika Administracije UNMIK-a bilo je, kao i kod Kušnera, moralna prihvatljivost tog doga|aja. Albancima, oslobo|enima uz pomoć me|unarodne zajednice, ne priliči da tako reaguju protiv manjinskih zajednica; slobodu koju su im darovali ne treba da zloupotrebljavaju protiv manjina.

Ali, to njihovo interesovanje za moralna pitanja (bez sumnje značajno, i o tome ćemo govoriti nešto kasnije) skrivalo je dve suštinske istine, kojima su dvojica čelnih ljudi u sektoru bezbednosti na Kosovu opisali kako je ova zemlja izgledala.

Sven Frederiksen, prvi načelnik UNMIK-ove policije, uvaženi danski policijski oficir, u jednom trenutku iskrenosti, a u razgovoru koji nije bio za javnost, priznao je ne samo to da nema dovoljno policijske snage da se situacija drži pod kontrolom, nego i da tim trendom regrutacije koji je bio zastupljen u drugoj polovini 1999. godine, teško da će se zadovoljavajući policijski kapaciteti izgraditi i do 2001. godine.

General Majk Džekson, britanski komandant KFOR-a, u početku privatno, a zatim i u odabranoj javnosti, branio se od napada da KFOR ne pomaže dovoljno u zaštiti manjina i sprečavanju brojnih kriminalnih delatnosti jednostavnim i logičnim obrazloženjem: vojska nije policija. „Naši vojnici nisu obučeni za to da budu policajci.“ I tačka.

I Kosovo je bilo razapeto izme|u dve brutalne istine. Jedne, te da KFOR nije imao niti misiju, niti spremnost da uspostavlja red i sprovodi zakon unutar zemlje, već da obezbedi udaljavanje srpskih snaga, razoružavanje OVK i očuvanje granica Kosova. I druge, te da je UNMIK mogao da obezbedi, u idealnim uslovima, dovoljno policijske snage na Kosovu tek za dve godine.

A uslovi su bili daleko od idealnih. Džok Kovi i Frederiksen žalili su se na to da su se, od ukupnog broja regruta u policiji UNMIK-a, oko jedne desetine njih vraćali u svoje države zato što nisu umeli da koriste pištolj (tako da pogode metu), a oko 10% drugih zato što nisu umeli da voze automobil, iako je u opisu njihovog posla bilo patroliranje crveno-belim automobilom marke Toyota 4Runner, zbog čega je lokalno stanovništvo policijske patrole zvalo „koka-kola“.

I oni koji bi prošli testiranje, a čak su i dolazili iz naprednih zemalja sa tradicijom sprovo|enja zakona u okviru demokratskog poretka (za razliku od onih koji su dolazili iz Bangladeša ili Ukrajine), bili su, kao u slučaju Amerikanaca, penzionisani policajci debelih stomaka, koji nisu baš odavali utisak naročite spretnosti s kojom bi mogli biti od koristi u tim dinamičnim danima.

Svaki od njih košta sto hiljada dolara godišnje, govorio je Frederiksen o američkim oficirima debelih stomaka.

Rekoh mu da se tim novcem može isplatiti nekoliko desetina kosovskih policajaca, ljudi koji su imali iskustva i koji su završili srednju policijsku školu u Vučitrnu u doba autonomije Kosova. No, načelnik i Kušner objasnili su mi kako je prošao njihov pokušaj da se regrutuje, uz konsultacije sa „Privremenom vladom“ Tačija i Rugove, i jedan broj kosovskih policajaca, kako bi pomogli u uspostavljanju reda i zakona. „Privremena vlada“ je, naime, tražila da se njeno Ministarstvo unutrašnjih poslova bavi tim pitanjem i ni pod kojim uslovima nisu prihvatali policajce iz Nezavisnog sindikata policije, čiji su članovi bili albanski pripadnici Sekretarijata unutrašnjih poslova socijalističkog Kosova, udaljeni sa posla tokom Miloševićeve vladavine.

Stavili su veto na njih, rekao je Kušner.

Njemu su rekli kako ne mogu da prihvate da policija na oslobo|enom Kosovu bude ista ona koja ih je prebijala i sprovodila torturu u doba autonomije, u Jugoslaviji.

I nisu pristali da razgovaraju ni o saobraćajnim policajcima, koje bi, ako se regrutuju, viši me|unarodni policijski službenici osloba|ali od saobraćajnih dužnosti i upućivali ih na druge zadatke.

Na kraju, kao i sa Danom zastave, Tačijeva „PVK“ će obeležiti još jednu laganu pobedu za sebe, a štetnu po gra|ane Kosova. U novoformiranu kosovsku policiju, iz razloga što nisu deo struktura „PVK“, nisu mogli da u|u bivši kosovski policajci. Zbog toga su svi kosovski policajci prvo morali da pro|u obuku u novootvorenoj školi UNMIK-a, pa će Kosovo dobiti planiranu i potrebnu policijsku snagu od osam hiljada lica, u okviru standarda normalnih evropskih država, tek 2004. godine.

10.

Zemlja poput Kosova, koja je izašla iz desetogodišnje okupacije pod Srbijom i iz ratnog stanja, i koja je uspela u potpunosti da izgradi svoju policijsku službu tek nakon pet godina, očigledno je, iz utoliko razumljivih razloga, stvorila izvesni jaz u sprovo|enju zakona na svojoj teritoriji, barem što se tiče izvršnih radnji policije. Tom nedostatku treba dodati i onaj u sudstvu, u zakonodavnom sistemu. Sa formalnog aspekta, Kosovo i dalje ima izvesni jaz u tom sektoru, budući da je 2015. godine trebalo da se glasa za formiranje Specijalnog suda, koji treba da sudi po optužnicama za zločine iz 1998–2000. godine, prema izveštaju Dika Martija. Dakle, Kosovo formira (tačnije, velike zapadne sile, koje podržavaju Kosovo, traže od kosovske Skupštine da formira) sud koji već svojim formiranjem potvr|uje da je dosadašnji sudski sistem bio i da je i dalje nezadovoljavajuć da bi sudio za ove zločine.

Okruženje u kome barem pet godina (ili, ako cenimo prema formiranju Specijalnog suda, čak 16 godina) postoji takav jaz u sprovo|enju zakona, omogućilo je, objektivno, da se taj jaz ispuni, najblaže rečeno, dešavanjima suprotnim vladavini zakona.

A ta suprotna dešavanja nisu bila malobrojna. U razdoblju od 14. juna do 31. decembra 1999. godine, dakle tokom prvih šest meseci nakon oslobo|enja, ubijeno je, prema navodima Fonda za humanitarno pravo Nataše Kandić, najrespektabilnije institucije u tom domenu, 1149 gra|ana Kosova.

Jedan od njih bio je i Dragoslav Bašić. Toga dana kada je on ubijen, to je mogla biti hiljadita žrtva na Kosovu po njegovom oslobo|enju. I toga dana kada je ubijen, već je bilo prošlo pet meseci i nešto više od oslobo|enja; pa i oni koji su mislili da to obrazlože ubistvom iz afekta, teško da bi mogli da odbrane takvo mišljenje i obrazloženje.

Dragoslav Bašić je ubijen jer se takvo svakodnevno ponašanje pretvorilo u kolektivnu normu. Mislim na ubistva pripadnika manjinskih zajednica ili političkih protivnika – to više nisu bila individualna dela, već jedan obrazac ponašanja koji se ponavlja, koji se pretvorio u kolektivnu normu, prihvaćenu u jednom delu društva (velikom ili malom, to ostaje i dalje otvoreno pitanje za debatu). U razdoblju od 14. juna do 31. decembra 1999. godine, prve godine slobode, svakog dana ubijeno je u proseku oko šest osoba. Jedna od njih, u proseku, ali i realno, bila je Rom, lako stereotipno prepoznatljiv po boji kože i mahali u kojoj stanuje. Najmanje jedna od njih, a i realno barem jedna, bila je Albanac; njegovi stavovi ili njegovo političko delovanje pozivali su na ubistvo iz osvete. I tri od njih bile su, u proseku, Srbi; dovoljno je bilo to što su Srbi, kakvi god Srbi – bivši policajac, seljak, domaćica ili baba. Ili, kao u slučaju profesora Bašića, čovek čiji je sastavni deo identiteta bilo i to što je ranije bio Fulbrajtov stipendista na Berkliju. Ali, u svakom slučaju, Srbin.

11.

Kako je ubistvo postalo za nas prihvatljivo, te prve godine u slobodi? Zar nije bio smisao borbe za slobodu upravo to da se stvori društvo u kome se ljudi neće ubijati zbog svojih uverenja ili etničke pripadnosti? Zar nismo celom svetu slali poruku, gotovo kolektivno ponavljajući, da su žrtve tog vremena, pod Miloševićevim režimom, imale svoje ime i prezime, ovo ili ono zanimanje i rod, ali su ubijani samo zato što su bili Albanci. A ubica je ostao nekažnjen, jer nije bio Albanac, odnosno zato što je bio Srbin.

Jer je bila konstruisana kolektivna norma po kojoj se podrazumevalo kako Albanac sme da bude ubijen, jer je to što jeste, dok Srbin sme da ubija i da pro|e nekažnjeno za to, ponovo zato što je to što jeste, dakle zato što je Srbin.

Pitanje bi, zapravo, trebalo nešto drugačije formulisati: da li je ubistvo postalo za nas prihvatljivo, te prve godine u slobodi? Nema jednostavnih odgovora na to pitanje, naročito zato što se ono postavlja u kontekstu jedne zemlje u kojoj nije postojao nikakav zakon niti poredak, i to ne tek na nekoliko dana, nego mesecima u kontinuitetu, odnosno godinama, ako se imaju u vidu samo osnovni standardi u pogledu broja aktivnih policajaca ili tužilaca u sudstvu. [ta bi se desilo u Parizu ili Londonu ili Rimu da se za jedan dan uruši sistem vladavine prava i da to stanje bezakonja zatim potraje mesecima? I te evropske demokratije, sa dugom tradicijom institucionalizma, suočile bi se tada sa zakonima rulje i normama koje oni odre|uju.

Jedino što će napraviti razliku izme|u prihvatanja i neprihvatanja ubistva i linča kao legitimnih društvenih normi biće reagovanje. Ono javno i političko.

Nakon ubistva profesora Bašića samo je KOHA ditore, u jednoj svojoj uredničkoj kolumni, jasno i otvoreno istupila protiv ovog ubistva, ali i protiv opšte kulture tolerisanja ovog i svih drugih ubistava koja su se dešavala, a naročito ubistava pripadnika etničkih manjina. Tačijeva „PVK“ je, pak, izdala saopštenje, napisano jezikom koji je podsećao na onaj koji se koristio tokom sedamdesetih i osamdesetih godina, posebno na forumima Saveza komunista.

U njemu, „PVK“ Hašima Tačija ocenila je da su, na dan ubistva Dragoslava Bašića, „gra|ani Kosova svoj nacionalni praznik, 28. novembar, dočekali i proveli sa očekivanim dostojanstvom i privrženošću. U odsustvu istinske slobode, koja je izostajala duži vremenski period, razumljive su i odre|ene pojave koje nisu u skladu sa civilizacijskim standardima. Albanci su ovim nacionalnim praznikom položili ispit sebe samih. Ali, dostojanstvo manifestacije narušeno je činjenicom da su se tokom proslave dogodili i pojedini činovi nasilja prema predstavnicima srpske zajednice, koje ocenjujemo kao štetne, bez obzira na motive njihovih počinilaca.“

U ovom saopštenju ne može se pročitati to da je ubijen Dragoslav Bašić. U njemu, on je samo jedan od Srba nad kojima je, po Tačiju, izvršeno nasilje, što je štetna stvar, iako razumljiva „u odsustvu istinske slobode, koja je izostajala toliko dugo“. U saopštenju, on je predstavljen samo kao izuzetak od sveopšte atmosfere toga dana, kada su „Albanci, ovim nacionalnim praznikom, položili ispit sebe samih“.

12.

[ta je mogao da bude taj apstraktni ispit „sebe samih“ koji su Albanci tada položili? I dalje ne mogu da razumem tu rečenicu, ni 16 godina kasnije. Možda zato što se ne kaže položiti ispit „sebe samih“. Možda zato što taj apstraktni ispit nije nikada razjašnjen. Nije razjašnjeno šta je to trebalo da rade Albanci kako bi položili ili kako bi pali na tom ispitu „sebe samih“. Ako su javno linčovali jednu srpsku porodicu usred Prištine, sprečivši čak i snage reda i zakona da intervenišu i zaštite žrtve, i to je navodno bilo polaganje „ispita sebe samih“, kakve je onda trebalo da ima dimenzije ugrožavanja ljudskih života, pa da taj „ispit sebe samih“ ne bude položen?

To nije mogao da razume ni Valentin Krumov, pripadnik UNMIK-a, svog prvog radnog dana u Prištini. Bivši major bugarske vojske služio je jedno kraće vreme u misijama Ujedinjenih nacija u Gruziji i Slovačkoj, nakon čega je prihvatio dobro radno mesto u misiji UN na Kosovu. Svojoj pasioniranosti prema jezicima – govorio ih je šest – verovao je da će dodati i sedmi, albanski.

No, nedostatak znanja albanskog, ili želja da pokaže kako zna druge jezike, donela mu je smrt u noći 11. oktobra 1999. godine. Bio je uzeo sobu u hotelu „Grand“, izašao je da večera sa još dvojicom kolega iz misije, te nakon večere izašao iz hotela, na Trg Zahira Pajazitija. Tu ga je grupa mladića pitala koliko je sati, na srpskom. On im je odgovorio, s komotnošću maternjeg bugarskog jezika, koji je uz malo korekcije akcenta mogao da zvuči i kao srpski.

Njegov odgovor prizvao je momentalnu reakciju tuceta momaka koji su te jesenje večeri konačno uhvatili jednog Srbina, nebranjenog, neodbranjivog sa dve žene u svom društvu. Uhvatili su ga i pretukli, u rulji; svom snagom, samoube|enjem i vernošću koje rulja pruža. Tukli su ga ne vodeći računa o vremenu – dok neko iz rulje nije poželeo da se baš sve ne pretvori samo u običnu tuču, izvukao pištolj i jednim hicem okončao buduću karijeru Valentina Krumova na Kosovu. Kada su se nasilnici i ubica izgubili sa lica mesta, niko od prisutnih ništa nije video, osim očigledne činjenice da je ubijen Srbin koji je znao koliko je bilo sati. Ah, da, i da se sada saznalo da je bio Bugarin.

13.

Valentin Krumov je ubijen zato što pitanje „koliko je sati“, na srpskom, albanskih dečaka koje su, par koraka iza, pratili neki malo stariji, nije bilo postavljeno iz radoznalosti i zarad informacije o trenutnom položaju sunca ili meseca nad glavama Prištevaca. Bilo je postavljeno radi utvr|ivanja nacionalne pripadnosti onoga kome je bilo upućeno.

Pitanje je bilo tako formulisano da traži dve vrste odgovora, a nijedna nije imala veze sa minutima i satima. Prvi odgovor, na albanskom ili engleskom, dobio bi jedno hvala ili spasonosno ignorisanje. Drugi, na srpskom, izazvao bi momentalnu reakciju rulje.

Valentin Krumov je ubijen jer je verovao da je to pitanje, pitanje koliko ima sati, bilo individualno. Da sa tim počinje i da se s tim završava sav motiv tog pitanja – sa traženjem informacije o satu. Ali, to pitanje nije bilo individualno; bilo je sastavni deo jednog većeg sistema. Sistem koji je osmislio to pitanje imao je potrebu da identifikuje, u najbenignijem mogućem obliku, prisustvo Srba na ulicama Prištine, kako bi ih zatim i eliminisao odatle.

Valentin Krumov je ubijen jer iskazivanje mržnje prema Srbima nije bilo tek emotivna reakcija iz afekta pojedinaca neposredno nakon rata. Bilo je deo jednog ranije izgra|enog sistema. Par sedmica nakon rata, kratko podšišani momci obučeni u crno, tek pristigli u Prištinu, obilaziće zgradu po zgradu, stan po stan, kucajući na sva vrata – ponekad i znajući ko tu stanuje, ponekad ne znajući – ali jednako tražeći odgovor na jednostavno pitanje: žive li tu Srbi.

Imate pola sata da se izgubite! - biće izgovoreno, ne jednom, onima koji su ćutali i nisu otvarali vrata stana, već i sami svesni toga da se nalaze na pogrešnom mestu u pogrešno vreme, jer govore pogrešnim jezikom.

14.

Neko je, negde, u nekom trenutku, morao doneti racionalnu odluku da sa Kosova treba proterati Srbe. Atribut racionalnu ne znači, u ovom kontekstu, „razumnu“ i „moralno opravdanu“. Racionalnu znači da je neko morao doneti tu odluku analizom argumenata, svesno i smisleno. Dakle, racionalno je u ovom kontekstu suprotnost emotivnom, afektivnom.

Kratko podšišani momci obučeni u crno, koji su redom kucali po vratima, delovali su sistemski, organizovano, sinhronizovano, tako da njima nije mogla upravljati sila reakcije afekta. Frajeri koji su pitali na srpskom koliko je sati nisu tek tako spontano zamenili igru loptom igrom „lova na Srbe“, nego su bili deo jedne organizovane akcije.

Ali, važi li to i u slučaju ubistva profesora Bašića? Ne čini se previše razumnim da je te večeri, tokom Praznika zastave, hiljadu mladića kupilo petarde i pozicioniralo se baš tu, u sačekušu za Srbe slučajne prolaznike. Upravo, nema nijednog znaka da je nekakva vrsta takve organizacije postojala u tom slučaju, i da je ubistvo profesora Bašića počinjeno s predumišljajem.

Za profesorovo ubistvo, kao sastavni deo kulture zločina, važi drugačija interpretacija, ona koju je jedan američki policajac, predavač na policijskoj akademiji na posleratnom Kosovu, nazvao modelom „stakala na skladištima u Bronksu“. Prema njemu, tokom policijskih patrola u Njujorku, budno oko policije mora uvek da prati stakla na skladištima. Onda kada se razbije jedno staklo, kada momci iz naselja bace prvi kamen, i to staklo ne bude zamenjeno, kada objekat nije pod zaštitom, a počinilac tog dela ne bude uhvaćen, kroz nekoliko dana će biti razbijena i druga stakla na tom skladištu, čak i sva stakla na skladištu. A kada se završi s jednim skladištem, nastaviće se sa drugim – i kada se bude videlo da se može živeti i sa slomljenim staklima, nastaviće se sa vandalizmom i nad drugim objektima, pa čak i nad ljudima.

Bašić je ubijen 28. novembra, jer je u našem „Bronksu“ stvorena društvena norma prihvatljivosti razbijanja „stakala“, odnosno ljudskih života.

15.

„Takvi su Albanci!“

Kada ovu rečenicu izgovore stranci koji nisu blagonakloni prema nama, u njoj se neskriveno referira na jednu vrstu „genetskog koda“ koji bi trebalo da teče albanskim venama, a koji je po sebi nesposoban da prihvati vladavinu prava i zakona.

Kada tu rečenicu, pak, izgovore stranci koji su blagonakloni prema Albancima, onda je u njoj neskriveno sadržana rezignacija: kako je moguće da mi činimo toliko mnogo za njih, a da oni ne mogu da ispune ni osnovne društvene norme čovečnog ponašanja, kao što je to tolerancija prema drugima.

A kada tu rečenicu izgovore sami Albanci, njome se stvara veo misterije koji komotno zaustavlja svaku dalju diskusiju; dalje od njega ne treba ići da bi se razumelo zašto je, u odre|enom trenutku, stvorena društvena norma o kolektivnoj prihvatljivosti zločina.

Zapravo, nisu zaista Albanci „takvi“.

„Skladište u Bronksu“ u Prištini su bili semafor, prodavnica obuće „^ik“ i srpske starice.

Semafor kod hotela „Grand“ bio je jedini u Prištini koji je radio nakon oslobo|enja. Prodavnica obuće „^ik“ u centru Prištine bila je me|u retkima koje su preživele rat bez ijednog, i najmanjeg oštećenja, i premda zatvorena velikim katancem, postala je, tako netaknuta, simbol tranzicije ka mirnodopskim vremenima. Srpske starice izlazile su da vide šta se dešavalo u gradu, kao što su izlazile i albanske za vreme bombardovanja; i nepisani kod ih je štitio kao posmatrače i hraniteljke onih koji su ostajali zatvoreni u kućama, dakle muškaraca i mladih.

Danima je, u gradu kojim su kružili tenkovi, oklopna vozila KFOR-a i automobili sa tek pristiglim izbeglicama, semafor kod hotela „Grand“ predstavljao jednu vrstu provere zakonske discipline vozača. U trenucima koji su izgledali skoro nadrealno, vozila su stajala na crveno, iako u okolini nije bilo nijednog policajca, nije bilo ni zakona koji bi taj policajac trebalo da sprovodi, niti je bilo institucije koja bi nadgledala tog nepostojećeg policajca i nepostojeći zakon. Ali vozila su stajala, sa strpljenjem koje je gra|eno godinama i pretvoreno u instinkt: treba stati na crveno svetlo na semaforu, bez dovo|enja u pitanje istorijskog i pravnog konteksta u kome se to crveno svetlo nalazi.

I srpske starice su izlazile da vide ono u šta bi malo ko poverovao da nije video sopstvenim očima: kako srpska vojska i policija napuštaju grad i dolaze engleski vojnici i vojnici ko zna koje još države.

Ali jednog dana je jedan vozač prošao pored semafora ne osvrćući se na njega. Nije imalo smisla da se poštuje crveno svetlo kada nije bilo nikoga ko bi to naredio.

Jednog dana je razbijena prodavnica obuće. ^uo sam lomljenje stakla, sišao sam da vidim šta se dešava i susreo se na ulici sa pet-šest osoba koje su uzimale obuću iz radnje, a koja je većinom bila obuća za žene. Jedan od njih me je pogledao u oči, posramio se na trenutak i slegnuo ramenima, kao da je time hteo da kaže nešto što je meni izgledalo poput „šta da radimo, morala je i ova radnja da se razbije“.

A jednog dana počele su da se pojavljuju vesti i o ubijenim srpskim staricama. Jednu od njih, 78-godišnju Ljubicu Vujović, našli su udavljenu u kadi svog stana. Druga, 74-godišnja Zorka @ižić, na|ena je prerezanog grla.

Za mesec dana slobode, crveni semafor, „^ikova“ prodavnica i srpske starice postali su izazov. Kroz semafor je moglo da se pro|e na crveno, radnja je mogla da se razbije i starice su mogle da budu ubijene, bez ikakvih pravnih posledica. [taviše, uz kršenje vekovnih moralnih kodeksa, kao što je bio onaj o nenapadanju dece i starih, bilo to za vreme sukoba ili izvan njega.

16.

Dragoslav Bašić je ubijen kada su razbijena sva stakla na našem moralnom skladištu, onda kada je logičan razvoj doga|aja bilo ubistvo svakog Srbina koji se našao u prostoru koji su Albanci smatrali svojim. Onda kada još jedan ubijeni Srbin manje ili više neće promeniti istoriju, ili način na koji se ona percipirala.

Tako je barem mislila Tačijeva „Privremena vlada“, tako je ona opisivala doga|aje od tog dana i drugih dana kada su „Albanci položili ispit sebe samih“.

Ali toga dana, jedan od najvećih zastupnika intervencije na Kosovu, vo|a engleskih liberaldemokrata Pedi Ešdaun, postavio je jednu dilemu. Ešdaun je bio delegat premijera Tonija Blera tokom 1998. godine, i u poverljivom pismu nakon posete Kosovu preporučio mu je vo|enje politike intervencije u sukob na Kosovu, kako bi se njegovo stanovništvo i region spasli od još jedne Bosne i Hercegovine. Njegovo lice nije bilo samo lice jednog od najpopularnijih političara u Velikoj Britaniji. Bilo je to i lice bivšeg komandosa specijalnih snaga britanske vojske i bivšeg pripadnika tajne službe MI6.

Otuda je i dilema koju je on izrekao, a koja će pratiti Kosovo i narednih 16 godina, sve do dana današnjeg, imala veliku težinu:

„Ako Hašim Tači može da kaže da se zatvore sve radnje u Prištini i one se zatvore, kao što se to desilo u Prištini 28. novembra, onda sam ube|en da ako on iza|e i kaže da nasilje prestane – nasilje će prestati.“

Moglo je imati, i sigurno ima, više interpretacija ove Ešdaunove dileme, a jedna od njih bi nesumnjivo bila i ta da možda postoji uverenje da je nasilje, i njegov početak i njegov kraj, zavisilo od nare|enja jednog čoveka – malo verovatno za one koji su poznavali prirodu političke i vojne organizacije na Kosovu.

Ali, možda je suština njegove poruke bila to da je u tim trenucima promena na Kosovu bilo potrebno jedno vo|stvo koje bi ustalo u odbranu manjina, koje bi zaštitu manjina načinilo delom novog političkog morala, tim pre kada su nedostajale institucije reda i zakona, i kada moralno vo|stvo dobija na istorijskoj težini.

Tu Ešdaunovu dilemu sam bio razjasnio pre dosta vremena. U jednoj uredničkoj kolumni u KOHA ditore, bio sam napisao kako na slobodnom Kosovu nije smelo da se dogodi Srbima ono što je Milošević radio Albancima. Slobodno Kosovo nije smelo da stvori kulturu nekažnjavanja i tolerancije prema ubistvima Srba.

Na to je informativna služba „Privremene vlade“ objavila svoju kolumnu, u kojoj je pozvala i na moje ubistvo.

17.

Cena razbijanja naših moralnih „stakala“ bila je velika, ne samo po ljudske živote. Tokom šesnaest godina, ovo razbijanje je pratilo Kosovo i znatno usporilo i otežalo njegovu težnju da bude nezavisna država. [esnaest godina kasnije, čovek koji je bio vrlo privržen Kosovu, jedan od autora optužnice protiv Slobodana Miloševića za ratne zločine na Kosovu, američki tužilac i ambasador Klint Vilijamson, zatražiće i svojim potpisom osnivanje Specijalnog suda za Kosovo, na osnovu svog trogodišnjeg proučavanja navoda izveštaja senatora Dika Martija.

I uz njega će opisati svojim rečima to naše lomljenje moralnih „stakala“, odnosno razloge za osnivanje ovog Suda:

„Bez obzira na okolnosti koje su prethodile ovom sukobu, nijedna stvar, ipak, ne opravdava ciljani progon nevinih pojedinaca. Ono što se doga|alo nakon sukoba ne predstavlja pitanje odbrane Kosova ili borbe za slobodu. Naprotiv, to je bio grub napad na značajan deo civilnog stanovništva. Bio je usmeren protiv skoro svih Srba koji su želeli da ostanu na Kosovu, mnogi od kojih su bili starije dobi ili iscrpljeni; kao i protiv Roma i drugih etničkih manjina; te usmeren, tako|e, protiv onih kosovskih Albanaca koji su se protivili tome da jedna mala grupa unutar OVK preuzme monopol na vlast. Konačno, to se dešavalo samo u korist odre|enih pojedinaca u rukovodstvu OVK, koji su se koristili elementima ove organizacije kako bi vršili nasilje, a u cilju sticanja političke moći i ličnog bogatstva, ne iz bilo kog drugog šireg razloga. I zato oni kao pojedinci i moraju da snose odgovornost za svoja zlodela.“

Prati B92 na Viberu

moj ugao

"Ovo je koncentracijski logor za svakoga tko ima nešto u glavi"

Ovo se opet uznemirilo. Trg maršala Tita u Zagrebu preimenovat će se, pa će se zvati… Aleluja! Hvala bogu dragome! Mnogi od nas sjećaju se Tita. Oni koji se nisu rodili u Njegovo vrijeme pojma nemaju tko je Tito, a zašto bi i razmišljali o Titu kad su im neke druge teme mnogo bitnije. Kako pobjeći iz ovog s*anja sigurno je najvažnija. Dobro se snalaze, odlaze u hordama, napuštaju brod koji tone. Ipak, ima nešto čudno vezano za ovo. Brod tone, ljudi odlaze, a štakori ostaju.?!

moj ugao četvrtak 21.09. 17:24 Komentara: 210

Veton Suroi: Pošteni muslimani

Veton Suroi u svojoj knjizi "Ambasador i druge jeretičke beleške" (izdanje Samizdat B92, opširnije na linku) predstavlja čitavu filozofiju istorijskih i političkih promena koje su se desile na albanskim prostorima u poslednjih nekoliko decenija. Kao pisac koji široko posmatra i analizira njihov kontekst, Suroi ističe opasnosti političkog islamizma koje prete onima poput Kosova ili Albanije. Deo knjige je pred vama:

moj ugao ponedeljak 24.07. 17:33 Komentara: 3

Svi naši Zakintosi: "Dobre duše" koje ubijaju

Iz iskustva znam da se kod nas lako relativizuju čak i najteže stvari. Oduzimanje života, mučki, hteo bih da kažem životinjski, mada se ovakve stvari ne događaju u životinjskom svetu, kod nas prvobitno izaziva šok, osudu, ali ubrzo nakon toga pronalazimo opravdanja. Tumačimo to što se dogodilo na razne načine, ublažavamo činjenice, govori se o "dobroj duši" onih koji su tako nešto učinili... Toj relativizaciji najviše doprinosi sistem, pre svega sudovi, koji reaguju blago, neadekvatno, često više štiteći nasilnike nego oštećene

moj ugao četvrtak 20.07. 10:57 Komentara: 79

Čiji sam ja špijun?

U vrtlogu političke neizvesnosti, ratnih govorancija i opasne demagogije, jedno od najbitnijih pitanja ovih dana na Kosovu jeste upravo ko je čiji špijun i ko za koga radi. Širenje mržnje i netrpeljiosti je đavolji zanat, a ko je đavo, a ko špijun - vreme će pokazati.

moj ugao utorak 31.01. 15:42 Komentara: 1
strana 1 od 151 idi na stranu