Prijavite nasilje, spasite život ženama

Ovo je priča koju sam toliko puta čula od žena žrtava porodičnog ili partnerskog nasilja koje su spas potražile u nekoj od sigurnih kuća. Ovo je priča većine onih koje su nasilje prijavile, a koje su ipak bile ubijene.

Svi mi u lancu odgovornosti i zaštite nasilja nad ženama, od policije i Centara za socijalni rad, preko tužilaštva i pravosuđa do Koorinacionom telu i nevladinog sektora svesni smo da onaj ko udari ženu neće da se zaustavi na tome.

Ako znamo da svaka druga žena u Srbiji trpi neku vrstu nasilja zapitajte se da li to vidite i da li dovoljno obraćate pažnju na to. Zamislite koliko žena u vašem okruženju, u krugu vaših prijatelja, na poslu, trpi nasilje a da to i ne znate. Koliko žena koje vidite nasmejane imaju takav problem. Kako dopreti do njih? Kako ih uveriti da im je potrebna pomoć? Kako ih uveriti da prijave nasilnike?

Nasilje je društveni problem koji se rešava uključivanjem svih. I Vlade Srbije, i medija, i nevladinog sektora i rođaka, prijateljica i komšija žena koje trpe nasilje. Svi zajedno protiv nasilnika! Država usklađivanjem zakona i njihovom doslednom primenom. Mediji kroz ozbiljan i sistematski pristup ovim temama. I nastavnici mogu da pomognu tako što će razgovorati sa đacima o tome da devojčice niko ne treba da tuče. Lekari mogu da pomognu tako što će savetima i iskustvom prepoznati nasilnike, ali i žrtve. Ovo mora da bude akcija svih nas. Ovo je borba za opstanak i razvoj zdravog društva! Ako to ne uradimo, nasilnici će pobediti.

Ženu, njene rođake, prijatelje i komšije, šefove i kolege s posla ne sme da bude sramota da prijave nasilje. Nema izgovora “nije to moja stvar” ili “to se meni ne dešava”. Nije važno da li živimo u gradu ili na selu, da li je to ćerka ovog ili onog, da li je nasilnik dobar sa tužiocem ili šefom policije. Važno je da prijavimo nasilnika jer samo tako ćemo da sačuvamo nečiji život, tako ćemo da sačuvamo decu koja trpe nasilje u porodici. Kad to uspemo onda smo na putu smanjivanja nasilja.

Možemo i napravićemo evidenciju nasilnika kako bismo mogli da pratimo njihovo ponašanje. Možemo i promenićemo praksu da iz kuća izlaze žene koje trpe nasilje, a da nasilinici ostaju. Neće moći više da u kućama ostaju oni koji su spremi detetu da stave nož pod grlo samo zato što nisu dobili ručak, a da iz domova odlaze majke koje trpe nasilje.

Zato imam predlog za sve žene koje trpe nasilje: mi ćemo činiti sve da promenimo ove stvari, a Vi, molim Vas, ma koliko bilo teško i nezgodno, ma koliko vas ubeđivali da to ne radite, prijavite nasilnike policiji i Centrima za socijalni rad! Prijavite ih nevladinim organizacijama za sprečavanje nasilja sa kojima smo na istom zadatku. Prijavite ih Koordinacionom telu za rodnu ravnopravnost. Samo prijavite nasilnike!

Velika je odgovornost na svima nama, na svakoj građanki i građaninu jer jedino zajedno država, opštine, civilini sektor i pojedinci možemo uspeti. Toliko je izgubljenih života u zemlji u kojoj svaki život jeste dragocen. Samo u poslednjih deset godina 314 žena je ubijeno u porodičnom i partnerskom nasilju! Zar smo toliko bogati da to dozvoljavamo? Jesmo li toliko bogati decom da nam je svejedno šta će s njima biti u zemlji u kojoj zbog pada nataliteta svake godine izgubimo jedan osrednji grad! Od početka godine 16 žena je izbgubilo život, prošle 36. Hajde da zajedno vratimo život, a ne da ga gubimo.