Ruganje žrtvi

Sve je više sudija u Srbiji koji ignorišu neoborive dokaze o krivici optuženih, pa ih proglašavaju nevinim. Ovo se događa u svim procesima čiji ishod usmerava i određuje sve moćnija i bahatija mreža Državne bezbednosti iz Miloševićevog vremena, bilo da je reč o suđenjima za ratne zločine, zločine nad političkim protivnicima tadašnjeg režima, optužnicama za kriminal i pljačku, bilo o sprečavanju samih istraga o počiniocima i nalogodavcima državnog terora.

Udba ubija, Udba sudi! Tu „pravdu” upoznao sam i na sopstvenom primeru. Već osam godina sudije su branioci Milana Radonjića, Ratka Romića i Stevana Baste, čelnika DB optuženih za pripremanje mog ubistva u Budvi u junu 2000. godine. Već osam godina sudije znaju da je Nenad Ilić, jedan od atentatora u Budvi, u svojoj sudski validnoj izjavi do detalja opisao kako su Radonjić, Romić i Basta pripremali moju likvidaciju i, neposredno, obučavali atentatore. Sudije odbijaju da Ilićevu izjavu kao dokaz preuzmu iz sudskih spisa Posebnog odeljenja beogradskog okružnog suda, kada je suđeno i presuđeno organizatorima i počiniocima ubistva Ivana Stambolića i pokušaja moje likvidacije u Budvi. Zakon to dozvoljava, a pravna logika i nalaže da tako postupe, jer je reč o dva samo formalno odvojena procesa za isti zločin. Sudije to znaju, ali znaju i da bi, u tom slučaju, morali da, bez premišljanja, Radonjića, Romića i Bastu proglase krivim za pripremanje atentata i prekrše obavezu da optuženu trojku DB brane i odbrane.

Romić i Basta su, prema Ilićevoj sudskoj izjavi, fotografisali sve prilaze mom stanu, čak i brave na vratima, fotografije su uručili Radonjiću, Radonjić ih predao šefu DB Radomiru Markoviću, a on Legiji i atentatorima. Ilić svedoči i da je Basta, povrh svega, u Budvi obučavao atentatore: kako i kuda da mi priđu, ko će da stražari, odakle da pucaju, kuda da beže posle obavljenog posla, a telefonske instrukcije teroristima, neposredno uoči atentata, izdaju Legija i Milan Radonjić.

Na osnovu gomile drugih dokaza, protiv Radonjića, Romića i Baste je 2007. godine podignuta optužnica, a DB je maksimalno sabotirao i odugovlačio suđenje. Tek 2012. izrečena je prvostepena presuda, i to ne na osnovu Ilićeve izjave, jer je pristup njoj bio zabranjen. Radonjić je osuđen na osam, a Romić i Basta na po sedam godina zatvora. O žalbi DB trojke odlučuje Apelacioni sud, veće Sonje Manojlović, sudije koja je od izdržavanja zatvorske kazne oslobodila Milorada Bracanovića, Legijinog čoveka i stvarnog šefa DB u vreme ubistva Zorana Đinđića, a u DB radi i njen sin. Presuda je ukinuta.

Na ponovljenom suđenju, sudija Tanja Sretenović ukida svoju prvu presudu, ruga joj se, oslobađa svu trojicu, uz ode i hvalospeve i njima i Državnoj bezbednosti. Da se nešto desilo toj ženi, da je nečim ucenjena i zaplašena, bilo mi je jasno kad sam svedočio kao meta atentata. Gotovo da sam isteran iz sudnice, uz sudijinu preporuku da više ne dolazim i uznemiravam optužene!

Za neki dan, ovoga puta po žalbi državnog tužioca i mog pravnog zastupnika, ponovo će odlučivati Apelacioni sud, i ponovo sudije Sonja Manojlović, Nada Perić i Dragan Ćesarović. Očekivalo se da će Sonja Manojlović, koja predsedava tim sudskim većem, predmet ustupiti nekom drugom sudiji, jer smo i moj pravni zastupnik i ja tražili njeno izuzeće, a i zbog toga što odlazi u penziju. Zahtev za izuzećem brzo je odbačen i još brže odlučeno da Sonja Manojlović sudijsku karijeru završi upravo presudom udbašima u čiju je slobodu i „nevinost” već ugradila jednu svoju presudu.

Na osnovu svega što se do sada događalo, presuda je već napisana. Braneći sebe i svoje zločince, DB se izvežbao i osilio u moći da ucenjene sudije, ili sudije koji su tajni oficiri DB, izriču presude sramotne i po njihovu savest i po pravno znanje.

Samo takve sudije mogu da, u obrazloženju oslobađajuće presude Radonjiću, Romiću i Basti, napišu da DB u Budvi nije pripremao moje ubistvo, nego je štitio državu od „unutrašnjeg neprijatelja”, od mene. Nisu šefovi DB tajno odlazili u Budvu, da pripremaju atentat i obučavaju atentatore nego zbog „indicija” da će se „unutrašnji neprijatelj”, da ću se ja sastati sa „spoljnim neprijateljem”, sa „jednim od braće Hil”, a da li sa Nikom Hilom ili Kristoferom Hilom DB nije saznao, niti može saznati, jer su njegove „indicije”, koje su dokaz za sudiju Tanju Sretenović, obična laž.

Milanu Radonjiću i Ratku Romiću sudi se i za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije. I to suđenje je ruganje žrtvi. Defiluju svedoci DB, onog DB kojim je u vreme ubistva komandovao Milan Radonjić. Nema, svedoče oni, ničeg ni sumnjivog ni netipičnog u tajnom praćenju Slavka Ćuruvije onog dana kad su ga streljali, na kućnom pragu, na Uskrs, usred Beograda. Sumnjive su i neuobičajene tajne aktivnosti i namere ubijenog. DB je bila zabrinut za državu, jer je raspolagao „određenim indicijama”. Pod te „indicije”, koje su rezultirale Slavkovim smaknućem 11. aprila 1999, podmetnut je indigo, pa su konstruisane budvanske „indicije” o braći Hil i meni u junu 2000. godine. Isti klan, iste ubice, isti rukopis.

Najviši predstavnici izvršne vlasti govore da oni moraju da žmure i da ćute, jer su sudije nezavisne. To liči na pilatovsko pranje ruku. Nezavisne i van domašaja javne kritike i zakonom predviđenih sankcija ne mogu biti „đavolove sudije”, koje ne brane zakon i pravdu, nego brane „đavola”, brane zlo, krivce i zločine. Takve sudije su saučesnici u kriminalnom činu koji aboliraju.