Zar su cvet i poklon jedino što je ostalo od 8. marta

Verujem da bi nas Klara pitala, izvinite drugarice, jesam li se zbog Vas borila u Kopenhagenu da uvedem ovaj paznik. Aleksandra bi nas pitala, drage moje, jesam li ja zbog Vas ubedila Lenjina da u boljševičkoj Rusiji ustanovi 8. mart? Krojačice iz Njujorka pitale bi da li su zbog nas ostale bez 140 svojih drugarica koje su 8. marta 1911. izgorele u požaru fabrike tražeći veća prava?

PItale bi nas: jesmo smo li se mi borile da biste Vi danas dobile po cvet i da bi Vas vaši muškarci izveli na ručak ili večeru? Jesu li cvet, izlazak u restoran i poneki poklon sve što je ostalo od 8. marta.

Jesmo li mi, ovde, danas, zaboravile šta je 8. mart. Jesmo li zaboravle da je 8. mart dan bunta, protesta, dan u kome sve žene ustaju kao jedna i kažu “hej, hoćemo naša prava”! Zar smo to zaboravile.

Hajde da vidimo šta smo tražile pre 100 godina i koja prava smo dobile. Da, dobile smo pravo glasa. Da, dobile smo da je 8. mart praznik žena. Da, dobilo smo i pravo na porodiljsko. Ali nismo se izborile da budemo isto plaćeni kao i muškarci. Nismo se izborile da nas više niko ne pita “izvinte, a kad planirate da zatrudnite” dok ponosimo prijavu za posao. I nismo se izborile da nas, žene, u javnom životu poštuju kao ljudska bića, a ne samo kao objekat nečije požude. Nismo se izborile da nas čuju, a ne da nas samo gledaju.

Ni ja nisam uspela! Kao potpredsednica Vlade i predsednica Kooridnacionog tela za rodnu ravnopravnost nisam uspela da donesem zakon koji bi nam doneo još više prava. Nisam uspela da donesem Zakon o rodnoj ravnopravnosti. Nisam uspela da ubedim one koji brinu o slovu zakonu da zbog forme ne menjaju ime ovom zakonu, jer mu tako menjaju smisao. Nisam uspela da ih ubedim da drugačije gledamo nad nasilje nad ženama. Nisam uspela da ih ubedim da zaslužujemo bolje.

Zato sam i povukla zakon iz Skupštine.

Ali, ne odustajem! Ne odustajem od toga da promenimo položaj žene! Ne odustajem od toga da donesemo Zakon o rodnoj ravnopravnosti koji bi bilo u interesu i žene i muškaraca, bez kojih i ne možemo da budemo ravnopravne! Ne odustajem! I znam da ćemo zajedno uspeti. Da ćemo zajedno učiniti sve da žene u Srbiji dobiju mesto i ulogu koju zaslužuju.

I znam da ćemo sledeće godine na istom ovom mestu podignute glave moći da kažemo: nismo izneverile ni Klaru, ni Aleksandru, ni svih 15.000 žena koje su ponosne marširale Njujorkom pre više od 100 godina.

Znam da ćemo moći da kažemo da smo uradili nešto što će pomoći ženama koje će doći posle nas, koje na putu do uspeha neće morati da prolaze kroz ono šta smo mi prošle. Da ćemo im ostaviti za žene pravedniju Srbiju. U to sam uverena.

Živele drage moje!