Bes nije rešenje - da pokušamo sa nadom

Ono što je, međutim, američkim gledaocima verovatno bilo neobično je da slike nisu stigle sa drugog kraja sveta, već sa ulica nekoliko američkih gradova - Njujorka, Los Anđelesa, i one naročito dramatične iz Baltimora. Ljuti, uglavnom siromašni Afroamerikanci, besno su protestovali protiv policijskog nasilja.

Crna serija konflikata sa policijom počela je još u julu 2013. godine, kada je Džordž Cimerman, član programa nadgledanja komšiluka, oslobođen optužbe za drugostepeno ubistvo 17-godišnjeg nenaoružanog Traivona Martina. Godinu dana kasnije, u gradu Fergusonu, država Misuri, nenaoružani crni tinejdžer Majkl Braun ubijen je od strane belog policajca Darena Vilsona. Smrt Brauna bila je inicijalna kapisla za velike proteste širom zemlje, posebno nakon što se tokom istrage otkrilo da je obe ruke držao iznad glave u trenutku kada je na njega pucano. Protiv policajca Vilsona nije podignuta optužnica, što je izazvalo nove proteste. Novi incident dogodio se u novembru iste godine, ovog puta u Klivlendu, država Ohajo, gde je ustreljen 12-godišnji Afroamerikanac Tamir Rajs zato što je mahao pištoljem u parku. Ispostavilo se da se ne radi o vatrenom oružju, već o replici.

Sve je kulminiralo u decembru 2014. godine, kada je u Njujorku Velika porota oslobodila policajca Daniela Pantaleoa, koji je pred kamerama bukvalno zadavio nenaoružanog crnog uličnog prodavca Erika Garnera. Garnerove poslednje reči su navodno bile "Ne mogu da dišem". Ovi događaji doveli su do demonstracija u Njujorku, povodom prekomerne upotrebe sile od strane policajaca protiv afroameričke zajednice. Na kraju ovog tragičnog niza dolazi Baltimor i smrt Afroamerikanca Fredija Greja, koji je preminuo od teških povreda kičmene moždine u predelu vrata dok se nalazio u policijskoj marici.

Usledila je serija protesta, praćena inicijativama za rešavanje problema, novim incidentima, novim protestima, i tako u krug. Od predloga da u incidentima između policije i siromašnih lokalnih stanovnika arbitriraju nezavisni sudski organi (budući da je posle nekoliko oslobađajućih presuda lokalno stanovništvo prestalo da veruje u sopstveno pravosuđe), do ideja da policajci na dužnosti i sami budu opremljeni kamerama koje beleže svaki detalj, uključujući i prekomernu upotrebu sile, za sada se ne nazire rešenje. Kroz teoriju i praksu nenasilne borbe, ali i bogato istorijsko iskustvo Amerikanaca sa nenasilnim pokretima, od pokreta za građanska prava Martina Lutera Kinga do LGBT kampanje čuvenog Harvija Milka, problem se može posmatrati iz nekoliko uglova.

Prvi je naravno da pogledamo same demonstracije i uočimo šta ne valja. Bes, agresivnost prema snagama bezbednosti, uništavanje imovine, recept su za propast nenasilnog pokreta. Ne samo da mogućnost izbijanja nasilja po pravilu smanjuje mogućnost potencijalnog učešća pojedinca u društvenim pokretima (ja prvi ne bih poveo svog devetomesečnog sina na mesto gde bi mogle da polete kamenice, koliko god se slagao sa zahtevima protesta), već je naučno dokazano da nasilje jednostavno - ne radi posao. Studija koju su 2008. godine objavile dve američke naučnice, Marija Stefan i Erika Čenovet, pokazuje da od preko 323 protesta vođena u poslednjih sto godina, nenasilni protesti imaju dvostruko veće šanse za uspeh - 53 odsto nenasilnih protesta je uspelo, u odnosu na samo 26 odsto uspešnih protesta sa nasilnim elementima.

Drugi ugao je da bacimo pogled na tzv. Bibliju modernih aktivista, sjajnu knjigu "Pravila za radikale" (Rools For Radicals) američkog aktiviste Sola Alinskog. Posmatrajući faktore mobilizacije, Alinski priznaje da su ljutnja i bes moćan motivator i često inicijalna kapisla da se ljudi pokrenu iz straha i letargije, ali primećuje da takav bes, bez nade ili vizije alternativne sutrašnjice, postaje destruktivna sila.

Nada, odnosno u slučaju protesta u SAD - vizija normalnih odnosa između policije i zajednice je, dakle, ključni uslov da pokret, koji polako dobija svoju formu i ime - Black lives matter (u prevodu: Stalo nam je do crnih života) - preraste iz serije nasumičnih (i rekao bih veoma opravdanih) protesta u nešto više - širok društveni pokret koji će jednom za svagda rešiti problem između stanovnika lokalnih geta i snaga bezbednosti. Ta vizija, na kojoj su radili i neki moji studenti sa Njujork univerziteta i Univerziteta Kolorado, treba da dâ odgovor na pitanje: Ako zamislite idealno okruženje u kome bi voleli da živite - kako ono izgleda? Odgovor je svakome jasan. Svi bismo želeli red, bezbednost, policiju koja poštuje građane, ne prekoračuje ovlašćenja i ne diskriminiše ih zbog boje kože - studija iz jedne od "konfliktnih zona" pokazuje da su vam šanse da vas policija bez razloga "trkeljiše" (frisking) gotovo tri puta veće ako ste Afroamerikanac između 18 i 25 godina.

Da nastavimo sa našom vizijom. Idealno susedstvo je ono gde je policajac prijatelj, a ne pripadnik okupacionih snaga. Kaže vam "Dobar dan" na ulici, a vi imate njegov broj telefona i zovete ga kada primetite da nešto remeti red i mir.

To znači da je koren problema upravo u fenomenu koji zovemo socijalna distanca. Obespravljeni, siromašni, i po pravilu nezaposleni stanovnici ovih "unutrašnjih gradova" (politički korektan naziv za ono što kolokvijalno nazivamo "geto") na bele policajce gledaju uglavnom kao na neprijateljsku i okupatorsku silu. S druge strane, ti policajci na zadatak u "zabranjenu zonu" kreću naoštreni da brane goli život.

Formirati pokret oko jasne vizije sutrašnjice, planirati taktike koje uključuju različite slojeve ljudi različitih boja kože (Martin Luter King je počeo da pobeđuje ne onda kad je ujedinio sve crne građane, već kad su belci počeli da učestvuju u kampanji protiv segregacije), ali iznad svega razbiti atmosferu straha i nepoverenja između policije i lokalnog stanovništva, svakako je jedini način da se situacija koja razdire američke "unutrašnje gradove" reši. Institucionalni odgovor poput nezavisnih sudskih procesa pomoći će taktički rešavanje ovog problema. Tek će komšiluk u kojem ljudi veruju jedni drugima, u kome bele policajce, osim iza stakala blindiranih kola možete videti na pijaci, u radnjama, i kako dele hleb sa crnim stanovnicima Baltimora na nedeljnom ručku posle crkvene mise, biti ozbiljan pomak nabolje. Pojedini aktivisti poput onih u Venis Biču, Kalifornija, organizuju zajedničke kulturne događaje - pozorišne predstave za decu, rok koncerte na kojima možete videti zajedno klince raznih boja kože, iz raznih društvenih slojeva. Ostaje da vidimo da li će nada pobediti bes na duže staze.

Autor je gostujući predavač Univerziteta Harvard