Marš duhova

Onda je počelo. Uz vesele povike, sa transparentima na kojima je pisalo “Ne Geg zakonu”, iz neobične svetlosti počeli da izviru demonstranti - duhovi. Neopipljivi, a nekako veseli i gotovo prisutni, red za redom, stotina za stotinom, koračali su hologramskim prostorom. Dok su sevali blicevi i zujale kamere, a nekoliko prisutnih policajaca izgledalo totalno zbunjeno, svet je doživeo premijeru prvih hologramskih demonstracija.

Povod za ovakvo okupljanje je stupanje na snagu zakona koji su prošle godine usvojile nervozne španske vlasti, kojim je postalo zabranjeno organizovanje političkih okupljanja ispred zgrada vlasti. To je u teoriji, a u praksi zakon preti svakome ko organizuje neovlašćene proteste ispred zgrada koje prema tumačenju zakonodavca “pružaju osnovne usluge za zajednicu”, novčanom kaznom koja ide i do 600.000 evra.

Suočeni, naime, sa najavom da će od 1. jula protesti u Španiji biti “ograničeni na za to predviđene prostore”, te da su dotad omiljena stecišta demonstranata kao što su Trg Puerta del Sol Ili plato ispred parlamenta postala “zabranjena zona”, kreativni pripadnici španskog pokreta “Holograms for Freedom” dosetili su se da organizuju seriju manjih protesta na “dozvoljenim mestima”, snime ih i izmontiraju, a zatim ove “prave” demonstracije jednostavno “projektuju” na zabranjeni bulevar ispred Kongresa. Efekat ove kreativnosti su fotke i video-snimci koje je videlo desetak miliona ljudi – zasigurno više nego što bi organizatori okupili na bilo kakvom “zabranjenom” protestu. Tako je dobra ideja još jednom nadmudrila zabranu i učinila baš ono čega su se vlasti najviše bojale – poslala slike hiljada nezadovoljnih (doduše pomalo plavičastih i virtuelnih) španskih demonstranata ispred Kongresa na ekrane širom zemlje i sveta.

Kreativnost španskih boraca deo je neobičnog evropskog trenda koji u poslednjih nekoliko godina”trese” učmalu političku scenu. Nakon što su se svi manje-više sprdali sa Piratskom partijom, ona je osvojila iznenađujućih 8,5 odsto na izborima za Predstavnički dom grada Berlina 2011. godine. Sledeći “šejker” iz političkog “autsajda” pojavio se u Italiji - Pet zvezda (Quinqe Stella), koji predvodi komičar Bepe Grilo. Kao i Pirati u Nemačkoj, pažnju na sebe skrenuo je na lokalnim izborima i čekao svoju priliku. Za manje od godinu dana kampanje i sa simboličnim sredstvima, Grilo je vinuo svoj pokret do neverovatnih 25,5 odsto na parlamentarnim izborima - 109 mesta u nižem domu italijanskog parlamenta i 54 poslanika u Senatu.

Usledila je serija izbornih pobeda “političkih autsajdera” u drugim evropskim zemljama, ne samo sa levice. Sledeći primer je uspon Mari le Pen, koja je izgleda na putu da od “družine desnih klovnova”, kako su nekad nazivali partiju koju je osnovao njen otac Žan Mari, napravi relativno mejnstrim stranku i dovede Nacionalni front u poziciju da je na poslednjim izborima za Evropski parlament pobedila u Francuskoj sa skoro 25 odsto podrške, i tako osvojila 24 od 74 mandata koji u ovoj instituciji pripadaju Francuskoj. Na istim izborima pobedu u Velikoj Britaniji odnela je UKIP, koja se zalaže za istupanje ove zemlje iz EU. Uvod u ono što se ove godine desilo u Grčkoj moglo se naslutiti takođe na tim izborima na kojima je Siriza pobedila sa osvojenih 26,57 odsto. Tako se prvi put pojavio ozbiljan trend da na izborima za Evropski parlament nacionalne pobede odnesu anti-EU stranke.

Vraćamo se u Španiju, gde se partija levice i socijalne pravde Podemos, kao direktan naslednik španske verzije pokreta “Okupiraj” (Indignados), trenutno kotira kao prvoplasirana pred predstojeće parlamentarne izbore koji su zakazani za 20. decembar ove godine.

Uspon političkih autsajdera, koji definitivno menja evropsku političku arhitekturu, najlakše možemo pripisati generacijskom buntu nezadovoljnih, koji je svoju kulminaciju imao u autokratskom arapskom svetu velikom pobunom u 2011, a u “demokratskoj” polovini sveta krajem iste godine kad su pokreti poput “Okupiraj Volstrit” naprosto eksplodirali kao pečurke. Drugi razlog uspona ovih “političkih hobita” stručnjaci sa Harvarda i NYU vide u “sklerotičnosti i izumiranju postojećih mejnstrim igrača koji su izgubili dodir sa biračima, posebno u vreme ekonomske krize”.

Štagod da je razlog ovog trenda, moramo da se složimo da antisistemski pokreti polako usvajaju oruđa i taktike koja im omogućavaju da se efikasno bore na institucionalnom terenu, tamo gde su do sada dominirale tradicionalne političke partije.

Naredna godina ili dve pokazaće međutim da li su osim dokazane mogućnosti da trče i katkad i dobiju izborne trke, “politički autsajderi” poput Sirize ili Podemosa sposobni da svoju – netradicionalnu viziju društva, pretoče u neki rezultat kroz konkretno vršenje vlasti. Za to će ključno biti da prirodu na kojoj su nastali prilagode novoj ulozi. Izazovi sa kojima će se suočavati jesu pre svega nedostatak jedinstva i kohezije. Odnos prema tim uobičajenim “dečjim bolestima” će ih presudno determinisati. Put pred njima je jednostavan – ili će izrasti u stabilne i velike stranke, ili će zbog svoje nestabilnosti i ranjivosti podeliti sudbinu van hit vondera, kakvu su, čini se, većdoživeli nemački Pirati ili Grilov pokret u Italiji. Prvi kojima predstoji taj put je Siriza. Dobili su šansu, i ostaje da se vidi jesu li sposobni da nešto urade, ili će ostati upamćeni po nedostatku kravate Ciprasa na sastancima gde je ona mnogo više od protokola.