Opasnost da se na Kosovu ponovi 2004.

U istoriji Kosova nikada na protestima nije bilo artikulisanijih zahteva od sadašnjih. Od premijera Kosova se traži da razreši dužnosti ministra Aleksandra Jablanovića i da „Trepča” postane javna kompanija. Ali nijedna vlada u istoriji Kosova nije bila odlučnija od ove sadašnje da ne popušta pred zahtevima demonstranata. Da bismo objasnili zašto je to tako moramo se vratiti u period od pre osam meseci.

Izbori na Kosovu prošlog proleća pokazali su da 70 odsto građana Kosova želi promene. Zato su i glasali za opozicione stranke od kojih nijedna nije htela u koaliciju sa strankom Hašima Tačija, koja je dobila najviše (30 odsto) glasova i koja je već dva mandata bila na vlasti. To što je Tačijeva stranka dobila toliko glasova, a izaziva toliko animoziteta može se objasniti time što su njeni lideri štitili samo njihove aktiviste i simpatizere, a ponižavali ostale.

Šest meseci je blok koji je sastavljen od svih ostalih stranaka kosovskog parlamenta nastojao da formira vladu, ali u tome nije uspeo. Čak i zaokret Albina Kurtija, koji je od protivnika pregovora sa Beogradom postao zagovornik pregovora, nije urodio plodom.

Kada su ambasade KVINTA (V. Britanija, Francuska, Italija, Nemačka i, naročito, SAD) uvidele da Tači kontroliše sve nezavisne institucije Kosova (Ustavni sud, predsednicu, tužilaštvo, RTK itd) odustale su od toga da ga menjaju.

Za američku ambasadorku bilo je važno da sve, na prvi pogled, funkcioniše, a problemima koji će se nagomilati – baviće se njen naslednik, dok će se ona hvaliti da su za vreme njenog mandata izbori na Kosovu bili prilično fer i demokratski, da je kosovska vlada napokon formirana od dve najjače nacionalne stranke, i da Srbi u toj vladi imaju podršku Beograda, da se pregovori s Beogradom nastavljaju itd.

Međutim, nagomilani problemi su izbili u prvi plan mnogo brže nego što je ambasadorka očekivala.

Odmah nakon što je Isa Mustafa izdao blok opozicionih stranaka i postigao dogovor s Tačijem, počeo je masovni egzodus Kosovara na Zapad. Građani su izgubili nadu da će se išta promeniti, jer su shvatili da će Isa Mustafa biti premijer samo formalno, a da će stvarni premijer biti Tači. Pre izbora, Isa Mustafa je govorio o mogućnosti koalicije sa bilo kojom strankom osim sa strankom Hašima Tačija. Učinivši upravo suprotno, Isa Mustafa je prevario svoje biračko telo.

Mnogi od onih koji su sa svojom porodicom krenuli autobusom za Beograd, a zatim prema Mađarskoj, na pitanje zašto odlaze odgovorili su: „Kako da vaspitavam decu, šta da im kažem? Nemojte biti pošteni, budite prevaranti i postaćete premijer kao Isa Mustafa.”

Gnev Kosovara je toliko velik da neki na Zapadu po drugi put traže azil. Za razliku od vremena Slobodana Miloševića, kada su odlazili s parolom: „Vidimo se na slobodnom Kosovu”, sada su parole: „Ne daj bože da se ikad vratim na Kosovo”; „Ako nam je Zapad nametnuo ovakvu vladu onda neka oni dođu da žive na Kosovu, a mi idemo na Zapad” itd.

U toj atmosferi očajanja dogodilo se to da lider Srpske, ministar u vladi Kosova Aleksandar Jablanović, nazove „divljacima” članove porodica nestalih osoba iz Đakovice koji su sprečili prebegle Srbe iz ovog grada da posete tamošnju crkvu.

Kosovari su navikli na razne uvrede od beogradskih političara, ali za razliku od njih, Jablanović dobija platu iz kosovskog budžeta i vozi se u automobilu kupljenom od poreza upravo tih „divljaka”.

Dosadašnji ministri i ostali funkcioneri Kosova iz redova srpske zajednice bili su primer kosovskoj javnosti kako treba da se brane interesi sopstvene etničke zajednice, uz korektan odnos prema ostalim zajednicama. Nenad Rašić je zato u nekoliko anketa sprovedenih i u srpskim i albanskim sredinama smatran najboljim ministrom. Petar Miletić je služio kao primer dostojanstvenog političara koji nije popustio pred pritiscima međunarodnih predstavnika kad je trebalo štititi interese srpske zajednice na Kosovu. Oliver Ivanović, iako optužen od nekih Albanaca za ratne i posleratne zločine, uvek je u kosovskoj javnosti ostavljao korektan utisak. Slobodanu Petroviću, kojeg su ovdašnje nevladine organizacije proglasile za najboljeg političara Kosova 2008. godine, kosovski Albanci nisu zamerili što je javno pozvao kosovske Srbe da glasaju za Vučića na nacionalnim izborima Srbije. Zapravo, ovi srpski političari sa Kosova ne samo da su bili zaslužni za poboljšanje međuetničkih odnosa na Kosovu, već i za bolje odnose Prištine i Beograda.

Ispostavilo se međutim da je Beograd zavadio Petrovića, Miletića, Rašića i ostale i napravio Srpsku listu čiji je lider uvredio najosetljivije, tj. porodice nestalih Albanaca.

Hašim Tači i Isa Mustafa, znajući da opozicija koristi gnev građana da napadne vladu, neće ni da čuju o tim zahtevima, pa nisu ni tražili ostavku Jablanovića, a kamoli da ga razreše dužnosti. Jer, ako bi Jablanović bio smenjen, opozicija bi isporučila vladi nove zahteve. Braneći Jablanovića, Tači i Mustafa brane sebe, predstavljajući pred zapadnim ambasadorima da su demonstracije usmerene protiv Srba koje oni navodno brane. A u suštini, protest je upravo protiv njih, a Jablanović je samo povod.

Cilj dosadašnjih nemira je, dakle, rušenje vlade, a ona može da se sruši jedino ako se u to ubede ambasade KVINTA, naročito Amerikanci. Koji će biti u to ubeđeni samo ako im se dokaže da ova vlada nije u stanju da obezbedi mir i sigurnost.

Ako nemiri u Prištini ne budu dovoljni da KVINTA reaguje, onda postoji opasnost od napada na srpske sredine na Kosovu. I to, iz dva pravca. Prvi je da vlasti, u nastojanju da opstanu, pokušaju da preusmere gnev demonstranata protiv Srba. Drugi pravac je od opozicije – da dokažu da ni stranci ni Beograd ne mogu zaštititi Srbe ako na Kosovu nema demokratije.

Autor je profesor političkih nauka Univerziteta AAB u Prištini, i ranije predavao na univerzitetima u Tirani, Tetovu, Prištini i na Univerzitetu u Hamburgu.