Neprijatelj, to smo mi

Kako lična i politička vlast premijera raste, tako se produbljuje podela Srbije na njegove pristalice i protivnike. Nastaje politička polarizacija koja podseća na rastakanje nacije na „prvu”i „drugu” Srbiju iz ranih devedesetih godina prošlog veka.

Sve što se zbiva merimo po tome može li biti zgodno upotrebljeno za ili protiv Vučića. Sve što se kaže sudimo po tome hoće li valjati Vučiću ili će mu naškoditi.

To belo usijanje zahvata sve redom, pa tako poznajem fanove Vladimira Putina koji se manje raduju njegovom dolasku nego što strahuju da će i premijer od te posete politički da se okoristi.

Više od toga iznenadilo me je otkriće da neki fin, pristojan svet, koji nikad nije imao lepu reč za policijske batinaše i ni u jednom sukobu nije krivio žrtve, suočen s video-snimkom policijske brutalnosti, odbija da poveruje svojim očima. Kako je moguće da moji dobri poznanici i prijatelji ovih dana zvuče kao „Jednoruki Krstivoje”?

Na sajtu „Politike”, pod vest da policija proverava indicije da premijerov brat i njegovi pratioci nisu slučajno pretučeni, „Jednoruki” je ostavio sledeći komentar: „Znači bahati je sad žrtva, a u stvari je vinovnik incidenta, to je svakom čoveku jasno!”

„Krstivoje” ima mnoštvo istomišljenika po „Fejsbuku” i „Tviteru”. Kao i Dragoljub Žarković u „Vremenu”, i oni traže da pre svega čuju „ko je tu koga isprovocirao”, a sumnjaju da se premijerov brat u najmanju ruku pravio važan, da je „koristio položaj premijerovog brata da bi zavodio red”.
Iz čega bi onda proizašlo da je za onaj gadni udarac pendrekom ipak sam kriv.

Njima ne vredi citirati „Peščanik”, na kom Bojan Gavrilović kaže da žandarmi nisu poštovali nijedan od tri uslova za upotrebu sile: da je bila neophodna, da je bila srazmerna otporu i da se s njom prestalo istog trenutka kada je lice koje pruža otpor savladano, te da se već na osnovu snimka može započeti tužilačka istraga po krivičnom delu „zlostavljanje i mučenje” iz člana 137. Krivičnog zakonika.

Ništa od toga ne vide zato što se žrtva preziva – Vučić.

Kako drugačije objasniti da nasilje jedne veoma problematične policijske jedinice nad premijerovim bratom ostavlja ravnodušnim mnoge koji su nas u prošlosti i daleko manjim povodom podsećali kako je Srbija država u kojoj je policija već jednom ubila premijera. (Zorana Đinđića je ubila elitna policijska jedinica koja mu je lično raportirala i koja drugog šefa u lancu komandovanja nije ni imala.)

Javnim prostorom je zavladala neka netrpeljivost kojom se hrane i Vučićevi protivnici i njegovi simpatizeri. Opozicija se mobiliše po principu „svi protiv Vučića”. Srbija ponovo postaje zemlja u kojoj važi logika: da si pristojan i moralan čovek, ti bi o Aleksandru Vučiću mislio isto što i ja.

Vlast sa izvesnom sladostrašću prima tu borbu, kao da ne shvata da će po prirodi stvari, jer je vlast, snositi najveću odgovornost i kao da ne vidi da će biti glavni krivac za duboko podeljenu Srbiju.

Nije Aleksandar Vučić umislio da ga mrze: strah koji njegova velika vlast izaziva kod ljudi koje je politički porazio, a katkad i ponizio, taj strah pomešan s uverenjem gubitnika da su moralno superiorni u odnosu na „preobučenog radikala”, predstavlja opasnu mešavinu i snažno opojno sredstvo.

Nije Vučić samo preoteo državu iz ruku političke elite koja je njome suvereno vladala petnaest godina: on je pobedonosno na političku scenu izveo čitave socijalne staleže koje je ta elita dugo uspešno držala daleko od kolača vlasti. Zato od ovoga možda ne ispadne samo politički, već i klasni rat.

Neke moje kolege s pravom optužuju premijera da je stalnom političkom ofanzivom uveo našu politiku u ratno stanje, ali i drugi politički igrači za tu ratnu retoriku takođe snose odgovornost.

Ovde važi deviza: neprijatelj, to smo mi. Od neistomišljenika se neumorno prave protivnici, od protivnika neprijatelji, a od neprijatelja – zakleti neprijatelji.

Kako je došlo do toga da je naša politika postala poprište neprekidne borbe dobra i zla? Podela na dobro i zlo u politici je podesna samo u ratu, dok se boriš protiv neprijatelja, ali u miru je potrebno nešto sasvim drugo: prihvatanje političkih razlika kao legitimnih stanovišta koja proističu iz različitog poimanja interesa.

Predstavljanje srpskog društva kao poprišta mitske bitke između dobra i zla poslednji put se isplatilo Borisu Tadiću još 2008. godine. Na stalnom obrtanju teze o opasnostima od „povratka u devedesete” Tadić je ostvario ogromni izborni uspeh koji je njega i njegove partijske drugove i koalicione partnere osokolio u kleptokratiji.

To je bila kampanja straha od devedesetih, dakle ratna politička taktika. Čitavi medijski projekti nastajali su tada na ruganju zlim „patrijotama”, iako je pljačka Srbije bila barem isto toliko „evropska” koliko i „patriotska”. Zamislite da mediji sada zloupotrebe i korupciju Tadićeve vlasti nazovu „evropskom pljačkom”...

Taj smo model usvojili sa Zapada: neprijatelj je uvek ili kasapin, ili diktator, ili kralj korupcije, ili šef političke mafije. (Isti model se i sada primenjuje protiv ISIS-a: islamisti su „sadisti”, „varvari” i „divljaci”, baš kao da američke bombe ubijaju na neki posebno human, bezbolan i aseptičan način, kao da eksploziv zapadne izrade ne komada ljudsko telo na zverski, već neki čovečan način, dozvoljen Ženevskom konvencijom, kao da ne nosi moralni rizik po američke komandante.)

Na našem je terenu uspešno uvežbavan taj propagandni obrazac pojednostavljivanja do besmisla, svođenja pojedinaca, a nekad i čitavih naroda, na njihovu upotrebnu vrednost u političkom ili stvarnom ratu.

Mi ga sada samo neprestano obnavljamo, kao što katkad ljudi koji su bili zlostavljani u detinjstvu nasilno reaguju primenjujući jedini model ponašanja na koji su navikli. Grdili smo Zapad zbog nepravednih intervencija u našim poslovima, ali kao da ništa nismo naučili iz svoje nesreće.

A kad smo već kod žrtava, i meni se, kao i mnogim kolegama s kojim se politički u svemu razilazim, čini da punu podršku treba dati Olji Bećković. Ona ne voli da se o njoj govori kao o žrtvi i s pravom se oseća moralnim pobednikom, ali je i ona svojevrsna žrtva ovog istog srpskog političkog hladnog rata.