Romi u začaranom krugu bede

Kakva je njegova budućnost? Kakve su njegove šanse da izađe iz začaranog kruga bede i siromaštva? Može li u takvim uslovima da prebrodi sve prepreke i izraste u zdravog, obrazovanog i dostojanstvenog mladića, koji ima jednaka prava i jednake mogućnosti da učestvuje u društvenoj utakmici i ostvari svoje snove? Sigurno je da ne može sam. Ako mu društvo ne pomogne, ostaće tu gde jeste, rano će napustiti školu, oženiće se, postati otac i za novu generaciju Roma započeće novi ciklus bede i siromaštva.

Da su nadležni organi radili sve kako je planirano, stanje bi svakako bilo bolje, a šanse dečaka iz naše priče bile bi veće. Nažalost, Strategija i Akcioni plan za unapređivanje položaja Roma nisu ispunili planirane ciljeve. Zato ne treba da nas čudi što preko 80 odsto Roma i Romkinja kaže da nisu osetili pozitivne efekte dosadašnjih mera i aktivnosti i što se osećaju diskriminisanim u svim oblastima.

Kad je o diskriminaciji reč, paradoksalno je, ali istinito: preko 40 odsto građana i građanki prepoznaje Rome kao najdiskriminisaniju manjinsku zajednicu, ali ih istovremeno ne žele za članove porodice, komšije, prijatelje, vaspitače. Zato i ne treba da nas čudi što je službenica banke odbila da otvori tekući račun zaposlenoj devojci samo zato što je Romkinja i što je vlasnica ugostiteljske radnje izbacila dve romske devojčice koje je škola uputila na praksu. Koliko je među nama onih koji su osudili diskriminaciju romskih mališana koje je jedna Novosađanka želela da uvede u Mekdonalds, ali ih obezbeđenje nije pustilo? Koliko je onih koji su osudili ovaj nezakonit postupak koji podseća na neka davna i mračna vremena, naspram onih koji su komentarisali da je to sasvim u redu, jer ta deca kradu, prose i vuku za rukav?

Očigledno još uvek ne shvatamo pogubne posledice diskriminacije i segregacije romske dece u oblasti obrazovanja, jer da shvatamo, u Srbiji ne bi više postojale "romske škole", niti bi bilo slučajeva izdvajanja romske dece u posebna odeljenja, pa čak i u posebne zgrade. Konstatujemo da romska deca postižu lošiji uspeh jer često odsustvuju sa nastave, nedostaju im radne navike, nedovoljno su motivisani, slabo znaju srpski jezik. Stanje se neće promeniti ako im škola ne obezbedi posebnu podršku i podsticaje i ne osigura prijateljsko okruženje, i to ne zbog njihove nacionalne pripadnosti, već što ih sredina u kojoj žive ne podržava da se školuju, što imaju lošiju startnu poziciju sa koje ulaze u obrazovni sistem. Užasavaju nas nehigijenska naselja sa uslovima nedostojnim ljudskih bića. Ali se zato mnogi oštro suprotstavljaju ideji da se Romi dosele i budu im komšije. Diskriminacija ne izostaje ni u medijima: sećate li se, recimo, naslova "Ujed na romski način"? Šta se time postiže, osim demonizacija romske zajednice, širenje predrasuda, mržnje i diskriminacije.

Poboljšanje njihovog položaja i njihova puna društvena integracija zahtevaju promenu paradigme: problemima Roma ne sme se pristupati kao finansijskom ili socijalnom problemu - to je prvorazredno političko i demokratsko pitanje. I treba znati da nacionalne strategije ne mogu uspeti bez odlučne i nedvosmislene akcije u borbi protiv rasizma i diskriminacije, a u određivanju prioriteta ključna uloga mora se obezbediti samim Romima i romskim organizacijama.

Autorka je poverenica za zaštitu ravnopravnosti