Posle deset godina

Ne mogu a da ne pomenem godišnjicu Đinđićevog javnog pogubljenja, ali sam namerno izbegao da o tome pišem na dan dvanaestog marta jer mi je - da budem iskren - već poprilično muka od saharinskih izliva srpske martovske nekrofije.

Svetislav Basara, Danas Izvor:
Podeli

Daleko sam od primisli da bilo kome odričem pravo da žali Đinđića i da ga se priseća, pa čak i da se lažno predstavlja kao nastavljač njegovog dela, samo mi jedna stvar nije jasna: kako se dogodilo da jednog tako omiljenog čoveka ubiju kao psa na pragu nadzemne Septičke jame u Nemanjinoj, koja se - nedugo posle Zoranove smrti - ispunila odgovarajućim sadržajem.

Smrtonosni metak jeste ispaljen dvanaestog marta, ali traljave pripreme i još traljaviji pokušaji atentata trajali su mesecima. Lepo se to moglo osetiti čak i na podalekom Kipru. Ali da nije bilo masovne histerije ( koju nije raspirivao samo „haški lobi“, već i mnogi vajni levičar i demokrata) možda se Zmijin naredbodavac ne bi usudio da komanduje - pucaj. U pogromaškoj atmosferi, međutim, koja je stvarana sa svih strana, anonimnom Hadžiji se učinilo da će Đinđićev nestanak sa lica sveta biti dočekan ovacijama, kao što je u nekim uglednim mutlacima i divanhanama dočekan i proslavljen uz tradicionalni šampanjac i ćevapčiće. Anonimni Hadžija je tu omanuo u računu. Takozvana Vlada Srbije munjevito je reagovala motivisana ne toliko državnim razlogom koliko nagonom za samoodržanjem. Računali su (možda i s dobrim razlogom) da se streljanja neće završiti sa Đinđićem.

Srbija se prekonoć presaldumila, ali to Srbiji nikada nije padalo naročito teško. Stotine hiljada takozvanih građana na čelu sa gardijskim duvačkim orkestrom, odevenim u izanđale Titove uniforme, na koje su prekonoć zaprndačili Koštuničinu dvoglavu ćurku, ispratilo je Đinđića do Novog groblja. Na kome se (niotkuda?) pojavio i Koštunica sa svojim hartofilaksima, protosevastima i kućnom poslugom. Velika je, neizmerna zapravo, zasluga Bebe Popovića što je rečenog gospodina i njegovu bandu najurio sa groblja. Na kome je ipak ostalo previše saučesnika u ubistvu. Deset godina posle, žalost za Đinđićem je još lažovskija i opštenarodnija. Đinđić je nasilno pretvoren u ono čega se, siguran sam, grozio za života: u još jednog drvenog idola u sumornom srpskom paganskom panteonu. U to ime, Ružici, deci i (šačici) pravih prijatelja izražavam svoje iskreno saučešće, a vi - ostali ožalošćeni - listen to uncle Bas: Nabijem vas sve na Crven Ban.

Prati B92 na Viberu

moj ugao

Veton Suroi: Pošteni muslimani

Veton Suroi u svojoj knjizi "Ambasador i druge jeretičke beleške" (izdanje Samizdat B92, opširnije na linku) predstavlja čitavu filozofiju istorijskih i političkih promena koje su se desile na albanskim prostorima u poslednjih nekoliko decenija. Kao pisac koji široko posmatra i analizira njihov kontekst, Suroi ističe opasnosti političkog islamizma koje prete onima poput Kosova ili Albanije. Deo knjige je pred vama:

moj ugao ponedeljak 24.07. 17:33 Komentara: 3

Svi naši Zakintosi: "Dobre duše" koje ubijaju

Iz iskustva znam da se kod nas lako relativizuju čak i najteže stvari. Oduzimanje života, mučki, hteo bih da kažem životinjski, mada se ovakve stvari ne događaju u životinjskom svetu, kod nas prvobitno izaziva šok, osudu, ali ubrzo nakon toga pronalazimo opravdanja. Tumačimo to što se dogodilo na razne načine, ublažavamo činjenice, govori se o "dobroj duši" onih koji su tako nešto učinili... Toj relativizaciji najviše doprinosi sistem, pre svega sudovi, koji reaguju blago, neadekvatno, često više štiteći nasilnike nego oštećene

moj ugao četvrtak 20.07. 10:57 Komentara: 79

Čiji sam ja špijun?

U vrtlogu političke neizvesnosti, ratnih govorancija i opasne demagogije, jedno od najbitnijih pitanja ovih dana na Kosovu jeste upravo ko je čiji špijun i ko za koga radi. Širenje mržnje i netrpeljiosti je đavolji zanat, a ko je đavo, a ko špijun - vreme će pokazati.

moj ugao utorak 31.01. 15:42 Komentara: 1
strana 1 od 150 idi na stranu