Apokalipsa

Što bi rekao Lekić Slaviša, razlika između srpskih medija i četiri jahača Apokalipse je jednostavna - sva četiri jahača Apokalipse su poznata, dok je srpske medije jahao ko god je stigao.

Hvatača krupnih riba i drugih morsko-rečnih čudovišta, nesalomivog Eliota iz Loh Nesa - naglasili su ovih dana sveže uzjahani, pardon, oslobođeni srpski mediji - poslovično hladna nemačka vojska dočekala je sa dosad neviđenim počastima i oduševljenjem. Samo što mu nisu vikali: Hajl Vučić!

Neverovatno ga obožavaju, stekli smo utisak prateći štampu & TV.

- Pojava našeg ministra odbrane u Nemačkoj izazvala je histeriju koja će se eventualno ponoviti samo povratkom dojče marke, a koreografija samo ukoliko Berlin dobije Olimpijadu. Domaćini su čak i jedan berlinski trg nazvali po našem ministru Aleksandru, Aleksanderplac – dobro poznatim rečnikom predstavljen je taj „istinski spektakl“.

I ne samo to – stekao se utisak kako je malo falilo da egzaltirani soldati Bundesvera počnu da, kao u stara vremena, pokazuju divljenje i stasom dragog gosta.

- Taj markantni „serbiše kamarad“ je visok otprilike ovooolikoooo – podizao je ruku poluukoso, pre smotre, u visini Elitoa iz Loh Nesa ceo počasni vod Rajne, Majne, Vestafalije, kao i svih ostalih nemačkih & srpskih zemalja (a gde su srpske zemlje, jelte, tu su i srpski radikali), čudeći se kakvi džinovi od 190 centimetara pristiži iz malene Srbije, preneli su srpski mediji.

Kukuruz je bio dovde – kako bi rekao major Kriger, što na srpskom znači Ratko. Eliot, nekadašnji obožavalac Ratka, pa makar on bio i Kriger, samo se smeškao, i tačno ispred počasnog voda u stavu mirno, dao izjavu prisutnim srpskim TV postajama. Primećeno je, opet, da toliko tiho govori u zadnje vreme, da je dobro primetio neki genije kako će novinari uskoro umesto mikrofona morati da mu poturaju stetoskop.

Ipak, kao što ni Nemci nisu što su nekad bili, tako ni Eliot iz Loh Nesa nije ono što je nekad bio. Nemcima su, kao i pojedinim ovdašnjim medijskim poslenicima, pre postrojavanja objasnili da to nije onaj isti Eliot koji je budistički ćutke gledao na ideju da NATO piloti & pešadinci, uključujući i nemačke, obrnu počasni krug na ražnju, već je to jedna sasvim nova osoba, legenda demokratije & slobode štampe. Takoreći drugi čovek. Države.

A posle briljantnog naslova „Nikolić nadmašio Tita“, u Novostima, na drugom kraju sveta, u Sočiju, istog dana, isti taj nenadmašni predsednik Nikolić, sa karakterističnim izrazom lica koji predstavlja još tajnovitiju varijantu osmeha Mona Lize, objasnio je tovarišu Putinu da naša spoljna politika trenutno funkcioniše po narodnoj poslovici: „Kupus gledamo, meso vadimo“. S tim što su njega poslali da vadi meso, a Eliota da gleda kupus. Tovariš Putin, za razliku od prethodnog susreta, nije rekao predsedniku Nikoliću da prenese pozdrave Tadiću. Jerbo je izgleda i Putin prelomio za Đilasa. A „prelomili“ su ih i pojedini ovdašnji mediji. Mada su neki od njih do pre samo četiri meseca bili u akciji „pravićemo žute od blata“, sada se situacija preokrenula u akciji: pravimo blato od žutih. A istinske legende od „crnih“.