Aparthejd

Do pre deset godina moja malenkost koja, po beogradskim standardima vozi kao primerni član PUPS-a, u Novom Sadu je delovala kao Pobesneli Maks, na šta su mi pripadnici pokrajinske saobraćajne milicije u više navrata skretali pažnju. A sada, na svakom koraku nasilnička vožnja, opšta jurnjava i haos; pomahnitale motordžije gaze decu po ulicama. Gore kafići i klubovi. Pljačkaju se pošte i banke. Srpska Atina se izmetnula u balkanski Čikago.

Tranzicija, kriza, tako bi to protumačili sociolozi. Svaka njima čast, ali ja mislim da reči poput „tranzicija“ i „kriza“ ništa ne objašnjavaju. Stvar je u tome što se više ne zna nikakav red, što se sve pomešalo, što se više ne zna časni krst. Nekada je to bilo potpuno drugačije. A faktor stabilnosti i društvene regulacije bile su, verovali ili ne, takođe kafane, danas žarišta svakovrsnog ludila.

Uzeću primer Užica iz vremena moje mladosti. I u to doba je, da kažemo, postojala neka vrsta turbo-folk potkulture, niko protiv toga nije imao ništa protiv, ali se znalo da turbofolkeri uveče odlaze u restoran „Plaža“, u žargonu nazvan „Zaliv svinja“ ili u moj komšiluk, u kafanu „Proleće“ poznatiju kao „Džakarta“. Tamo su čobanice vodu gazile do zore, tamo je svaku noć bila Niška banja, topla voda, čaše su se lomile, a ruke bile krvave, ali stvar je bila pod kontrolom. Državni, pak, ljudi i varoška gospoda išli su ili u „Gradsku kafanu“ ili u „Palas“ i tu pristupa turbofolkerima nije bilo. Dugo se nisu usuđivali ni da privire u rečene ugostiteljske objekte, a kada su se konačno drznuli, tu je bio neumoljivi šef sale, Rade Ustaša, da im najljubaznije kaže: no pasaran. Rade Ustaša je posle mnogo godina kapitulirao pred najezdom varvara, odselio se iz Užica i napravio veliku karijeru na Ibarskoj magistrali sve dok jednoga dana nije predao dušu Gospodu, laka mu zemlja bila. Eh, da nam je Rade poživeo do onog „veličanstvenog dočeka nove godine pred Domom narodne skupštine“, da je ugledao ono društvo i da je podviknuo marš, mangupi u 3LPM, drugu bi mi pesmu danas pevali.