Anri i Kant

Reakcije su bile žestoke; od protesta irskih igrača na terenu, do neslaganja između irskih i francuskih političara, zahteva za ponavljanje utakmice i, konačno, molbe irskog fudbalskog saveza da, vanredno, Irska bude uključena u Svetsko prvenstvo. Naravno,sve se završilo kako se obično takve stvari završavaju, onom narodnom „Pojeo vuk magarca”: Francuzi su otišli na prvenstvo, Irci ostali kod kuće.

Ali ono što nas ovde interesuje nije fudbal već moral i uloga institucija. Najubedljivija odbrana Anrijevog postupka sastojala se u sledećem: igranje rukom jeste kršenje pravila, ali to nije različito od namernog faula, ili simulacije da bi se iznudio penal. U svakoj utakmici fudbaleri pokušavaju da pribegnu svim mogućim sredstvima, uključujući i prekršaje, da bi pobedili.

Pobediti: to je njihov zadatak. Zadatak sudija, to jest institucija, jeste da im to dozvole jedino kada ne krše pravila. Otuda Anrijevo igranje rukom nije njegov problem, već problem neefikasnih institucija, u konkretnom slučaju lošeg sudije čiji je zadatak da takvo ponašanje spreči. Znači, da bismoimali pošteniji fudbal treba poboljšati institucije, recimo uvođenjem više sudija ili upotrebom video-snimaka.

Ovde bih želeo da čitalac za trenutak zaboravi da se radi o fudbalu. Neka posmatra situaciju opštije. Prethodni stav znači da je u životu sve dozvoljeno (krati, lagati, podvaljivati) u svrhu postizanja cilja, a uloga institucija jeste da one koji to rade onemogući. Znači, celokupno moralno uređenje društva je prebačeno („delokalizovano”) sa pojedinca na institucije. Ne očekuje se od nas samih da budemo moralni i ponašamo se fer. To se, naprotiv, obezbeđuje dobrim institucijama (koje efikasno kažnjavaju one koji kradu, lažu ili podvaljuju), i dobrim sistemom podsticaja (koji nagrađuje one koji doprinose društvu svojim radom, kapitalom ili inventivnošću).

Ovakav stav blizak je velikom broju ekonomista. Ako su institucije i sistem podsticaja dobro postavljeni i „kalibrirani”, društvo će ići napred, jer će loše ponašanje biti efikasno kažnjavano, a dobro nagrađivano. Otuda će ljudi, budući da svako od nas prvenstveno posmatra sopstveni interes, težiti da se dobro vladaju. Jednostavno, zato štose to isplati.

Delimično, bar što se mene tiče, ovakav stav je bio i rezultat reakcije na nekadašnji socijalistički poredak. Naime, oni koji su odrasli u socijalizmu sećaju se da su svi nedostaci tadašnjeg sistema bili od njegovih apologeta objašnjavani „lošom ljudskom prirodom”. Prema njima, socijalizam je odlično postavio stvari, bio najbolje moguće društveno uređenje, ali su, eto, ljudi pokvareni i sve to izvitoperuju. Moja reakcija, kao i mnogih drugih, bila je da društva koja su građena za anđele –ljudima zaista nisu potrebna.

Ljudima su potrebna društva građena za njih, onakve kakvi jesu, sa svojim manama i vrlinama. Prema tome, reći da je društvena teorija odlična, ali da su ljudi nesavršeni jeste u suštini isto što i reći da je takvo društveno uređenje neprikladno i loše. Otuda, smatrao sam, cilj dobrog društvenog uređenja jeste da sačini takve institucije i sistem podsticaja da ljudi imaju interesa da, sledeći svoje lične ciljeve, unaprede i društvene. Uostalom,to je tačno ono što je pre skoro dva i po veka Adam Smit nazvao „nevidljivom rukom”, i što su pre njega tvrdili i drugi kao Bernard Mendevil, autor čuvene „Basne o pčelama”, kome dugujemo tu naokokontradiktornu, ali duboko istinitu, tvrdnju da su „lični poroci u suštini društvene vrline”.

Ali da li je unapređenje institucija – znači, spoljna kontrola ljudskog ponašanja – zaista dovoljnoda bi se ljudi naterali da se ponašaju moralno? Vrativši se na Anrijev primer, da li naš cilj mora biti jedino poboljšanje kvaliteta suđenja, ili naš cilj mora biti „internalizacija” potrebe da se čovek ponaša u skladu sa moralnim zahtevima, znači sa onim što je Kant nazvao kategoričkim imperativom: da se uradi ispravna stvar bez obzira na to da li je ona probitačna i da li to rade i drugi ili ne? Čak i ako svi drugi fudbaleri igraju rukom i na taj način kradu golove, mi znamo da je takvo ponašanje nemoralno i nećemo ga primenjivati, bez obzira na posledice.

Ali kako ljude u tako nešto ubediti? I kako ih u to ubediti u hiperkonkurentnom kapitalističkom društvu koje nagrađuje samo uspeh? Jer ovde se očigledno sukobljava ono viđenje ljudske prirode koje smatra da ljudi prirodno i uvek maksimiziraju sopstvenu korist ili dobit, sa zahtevom da se ponekad „radi na sopstvenu štetu” iz viših etičkih razloga. Znači, dolazimo do problema moralnog obrazovanja pojedinaca, bilo da je ono zasnovano na sekularnim principima (kao što je pokušao komunizam),bilona religioznim. Ali kako to učiniti uz poštovanje slobode ličnosti, znači bez nametanja filozofije življenja ili religije? Ja nemam odgovora na to. Ostavljam ga za čitaoce – nadajući se da će svako za sebe, iskreno i bez licemerja, pokušati da utvrdi da li odgovor zaista i postoji.