| |
|
|
| Svetlana Lukić, Peščanik |
Beli luk i mobilni |
| 6. novembar 2009. |
Postaje neverovatno kako, bez obzira na tragičnost stanja u kome se nalazimo, nemamo više o čemu da govorimo; ili nam se istorija doslovno ponavlja, pa je već sve rečeno, ili, što mi se čini verovatnijim, gluposti i bedastoće koje činimo vraćaju se pod drugačijim maskama i daju privid novine staroj dobroj svinjariji. Pa se opet ćuti.
|
Čega ima novog u tome što jedan vladika SPC, Nikanor, preti sudskim izvršiteljima i vređa Vrhovni sud Srbije najavljujući da će blokirati Kikindu đacima, policajcima i vojnicima, ako sudski izvršitelji ponovo dođu i pokušaju da izvrše odluku VSS. Pa zar godinama čelnici sada proevroskih radikala nisu pretili sudskim izvršiteljima kada su pokušavali da ih izbace iz zgrade zemunskog Magistrata, koju su sami sebi iznajmili do 2028. po ceni od 1,57 dinara po kvardatu.
Čega ima novog u tome što guverner tvrdi da, ako nastavimo da se zadužujemo ovim tempom, možemo upasti u dužničku krizu; u tome što ministarka finansija kaže da niko ne zna kako se godišnje iz budžeta troši 130 milijardi dinara, što Jovan Krkobabić pregovara sa MMF-om o reformi penzijskog sistema, koji će pogoditi stotine hiljada penzionera; čega ima novog u tome što pandemiju gripa dočekujemo bez vakcina i bez tendera, što ćemo navrat nanos kupovati tri miliona vakcina…
Na ulicama su još uvek lažljivi bilbordi – Beograd se seća 65 godina slobode. Rusi su nas naterali da se setimo oslobađanja Beograda od fašista, ali nema ko da nas natera da 9. novembra obeležimo 20 godina od Pada berlinskog zida. Možda tako i treba, ni tada nismo shvatili značaj tog događaja, niti da neke istorijske situacije izazivaju određene odgovore. Za razliku od drugih, naš odgovor je bio vraćanje u izmišljenu prošlost, u nacionalizam koji je tada krenuo na pobedonosni put koji traje sada već dve decenije. Na tom putu smo mrzeli i plašili se Hrvata, muslimana, Albanaca, NATO-a i ostalih endemskih neprijatelja. Tako kodirana mapa opasnosti za srpstvo trajala je dve decenije, onda su došli tzv. mir i tranzicija i morali smo da dekodiramo mapu opasnosti. Od demokratske revolucije plašimo se pomračenja sunca, navijača, homoseksualaca, sopstvene dece, pasa lutalica, vakcine protiv gripa i prvog snega. Sve su to razlozi zbog kojih je dovoljno da, ako baš ne moramo, ne izlazimo iz svojih staništa.
Šta bi ugledao nevidljivi posmatrač, lokalni hroničar, da je poslednjih 20 godina stajao na vrhu Beograđanke, robne kuće u Čačku ili doma kulture u Aranđelovcu – video bi složno kretanje gomile, onda razdvajanje te gomile na grupe koje se haotično kreću, povremeno sudaraju, spajaju, raspadaju, hvataju za gušu, pa jedni kao pobede, drugi su kao poraženi, a onda zavlada neka jezovita nepomičnost ili lažna preduzimljivost u kojoj se problemi samo premeštaju sa mesta na mesto, umesto da se rešavaju. Sada smo dobili, za mnogo godina unapred, majstore koji su usavršili umeće premeštanja teškoća. Na nove istorijske izazove svetske ekonomske krize, promena u Americi, preuređivanja EU – opet ne znamo kako da odgovorimo, sem odbijanjem da damo jasan odgovor. U jednom džepu držimo glavicu belog luka, a u drugom mobilni telefon. Nedavno je stigla vest da su u jednom selu u okolini Leskovca roditelji počeli da šalju decu u školu sa belim lukom kao oružjem protiv vampira koji se pojavio u selu. Deci su u drugi džep tutnuli mobilne telefone da slikaju vampira i slike predaju nadležnim organima.
Mahniti predsednik i mahniti ministar spoljnjih poslova su negde u vazduhu ili se spremaju da polete na neku stranu sveta i otkriju još jednog prijatelja koji će, ako zatreba, zameniti nepouzdanu Nemačku, Francusku, Češku ili neuračunljivu Holandiju. A ako zatreba, opet ćemo zaigrati ulogu remetilačkog faktora u Evropi. Milošević je jedno vreme na tome lepo profitirao, a onda se preigrao. Ovi neće, pametniji su i nešto uračunljiviji, a tu je i Rusija koja se digla na noge. To koketiranje sa ulogom nestašnog varvarogenija nas je krvavo koštalo, ali mi opet snatrimo o ulozi uvređene mlade opkoljene proscima koji nikako da shvate njenu krasotu.
To me podseća na priču koju sam čula preko Borhesa – neki čovek se uželeo uzbuđenja, posumljao je u ženinu ljubav i privrženost svojih prijatelja i rešio da ih prepadne. Jednoga jutra je seo u kočiju i nestao. Ideja mu je bila da se krije nedelju dana. Stigao je u sobu koju je ranije rezervisao. I počeo da se budi u toj sobi, iz jutra u jutro, pitajući se šta mu je ono beše bila namera. Iz daljine posmatra svoju kuću i ona mu izgleda strano, jer je on već neko drugi. U njemu se desila promena koja će ga osuditi na 20 godina dobrovoljnog izgnanstva. Nabavlja periku, menja navike, gleda iz daljine svoju ženu i prijatelje i tišti ga sumnja da ih njegovo odsustvo nije dovoljno potreslo. To ga ljuti i on odlučuje da se ne vrati sve dok ih ne rastuži do plača. Posle desetak godina slučajno sreće svoju ženu na ulici i vidi da se ona dobro drži, navikla se na njegovo odsustvo. On shvata da ne može nazad, da je u sred svog rodnog grada prekinuo vezu sa svetom, da je postao stranac u sopstvenom životu. I dalje ponavlja – još koji dan i vratiću se – i tako 20 godina. Jedne večeri zastao je pred svojom kućom i počeo je pljusak. Odjednom mu je bilo glupo da kisne ispred sopstvenog praga. Umornim korakom se popeo uz stepenice i otvorio vrata. Na licu mu je lukavi osmeh, isti onaj koji je imao kada je napustio kuću. Pisac nam ne kaže njegovu kasniju sudbinu, ali nas pušta da naslutimo da je on već odavno mrtav čovek, da je naš junak sasvim jadan u odnosu na veličinu svoje propasti.
Postojeći komentari (1)
| Pošaljite komentar
|
|
Teofil Pančić, Peščanik.net
Politika saučešća
17. novembar 2009
Ponedeljak je, u Srbiji je u toku prvi od tri dana žalosti proglašena zbog smrti Gojka Stojčevića, monaško ime Pavle, patrijarha Srpske pravoslavne crkve. Zvoni mi mobilni telefon, na drugoj strani virtuelne žice je novinar jednog „manjinskog“ medija iz Vojvodine. Pre nego što me pita ono što ga zapravo zanima, gospodin novinar – kojeg lično ne poznajem – koristi priliku da mi najpre, tronutim glasom, iskreno izjavi saučešće zbog smrti g. Stojčevića. Na trenutak se zbunjujem, ostajem bez teksta, a onda sagovorniku blago odvraćam da mi taj simpatični i opšteomiljeni gospodin nije bio rođak niti poznanik. I da, u tom smislu, može odmah da pređe na stvar. Dalje
Danica Drašković, Danas
Devet istih godina
4. novembar 2009
Devet godina posle Miloševića, Srbija je u raljama službi bezbednosti, koje jačaju kao u najbolja diktatorska vremena. Niko od njih, osim Radeta Markovića, nije kriv niti osuđen. Godinama su ubijali, palili, otimali, pljačkali, uništavali države, gradove, sela, porodice. Dalje
Vladimir Gligorov, Peščanik.net
Čikago ili Avganistan
4. novembar 2009
Kako to može Holandija da bude odgovorna, krivac čak, za zaostajanje Srbije? A opet, kako bi to mogla Holandija da se izvuče iz priče sa Hagom? Dalje
Jelena Lovrić, Jutarnji list
Premijerka s povijesnom petljom
3. novembar 2009
Premijerka Jadranka Kosor pokazala se superiornom. Prepoznala je povijesni izazov. Shvatila je da mora donijeti odluku presudnu za budućnost države i nacije - konačno kvalificiranje za Europu ili dugoročno odustajanje s neizvjesnim posljedicama. Nije arbitražni sporazum neprijateljski akt Europe i Amerike prema Hrvatskoj, nego dobrodošli pojas za spašavanje. Pokazala se sposobnom preuzeti odgovornost, unatoč nepopularnosti nužnih odluka i žestokim otporima. Dalje
Slaviša Lekić, Danas
Pravda za Miškovića
30. oktobar 2009
Kao i svako jutro i ovu je priču najbolje početi uz kafu. Sedim, dakle, u „Costa caffeu“. Ispred mene, prelistane novine: Večernje novosti, Press, i Vreme. Po izgužvanoj hartiji, mrvice od netom pojedenog sendviča: „Yuhorova“ šunka, bogato prelivena majonezom „Sunce“! Dalje
Svetlana Lukić, Peščanik
Ratna zločinka kao operska diva
30. oktobar 2009
Vratila nam se Biljana Plavšić, sutra ćemo je sresti na pijaci, biraće male tvrde glavice kupusa, bliži joj se slava, vreme je za sarme, doći će sveštenik da osvešta kolač, a nada se i drugim visokim gostima, koji su joj već poželeli da se što pre oporavi od švedskog kazamata. Dalje
Dragoljub Žarković, Vreme
Vuk Jeremić na steroidima
29. oktobar 2009
Šta guta srpska politička klasa a šta može narod da proguta i da li nam je spoljna politika bolja od nas samih Dalje
Gordana Logar, Danas
Rehabilitacija crvenoarmejaca
26. oktobar 2009
Na marginama posete ruskog predsednika Srbiji, u senci brojnih potpisanih sporazuma i naročito u atmosferi oduševljenja srpskog političkog vrha, ostale su neke stvari koje ipak zaslužuju pažnju. Neke kao simbolične poruke, a neke kao izvor nedoumica ne samo za budućnost već i za sadašnji trenutak. Dalje
Miloš Vasić, Danas
Od Kragujevca do Blajburga
25. oktobar 2009
Naš ponekad veoma ekstrovertni, kako da kažemo, državni sekretar u Ministarstvu pravde Slobodan Homen odvalio je prošle nedelje zabrinjavajuću rečenicu: „Mi smo se dogovorili da smo imali dva antifašistička pokreta“; u Drugom svetskom ratu, to jest; danas ima samo jedan. Oni su se „dogovorili“ (neš‘ ti dogovora...). Dalje
|
 |
|
|
| |
Više seksa za parove koji sarađuju
 Istraživanje koje je sprovela Konstans Gejdžer sa univerziteta Montkler u Nju Džerziju pokazalo je da parovi koji zajedno obavljaju kućne poslove češće
... Dalje
|
|
|
pretraži po celom b92.net
English
