| |
|
|
| Miloš Vasić, Danas |
Od Kragujevca do Blajburga |
| 25. oktobar 2009. |
Naš ponekad veoma ekstrovertni, kako da kažemo, državni sekretar u Ministarstvu pravde Slobodan Homen odvalio je prošle nedelje zabrinjavajuću rečenicu: „Mi smo se dogovorili da smo imali dva antifašistička pokreta“; u Drugom svetskom ratu, to jest; danas ima samo jedan. Oni su se „dogovorili“ (neš‘ ti dogovora...).
|
To me je podsetilo na jedno tumačenje Bobe Selenića („Memoari Pere Bogalja“): da istina ima raznih. Ukratko, imamo „demokratsku istinu“ koja je „stvar dogovora“; imamo „umetničku istinu koja je u stanju do kraja da dovede ono što demokratska istina već nije dokrajčila“; imamo i „narativnu istinu... koja uvek uzima oblik pripovedača“. Moram da dodam: imamo i kriminalističku istinu koja je plod hladne i nepristrasne primene logike, naučnog metoda i savremene tehnike. Ta istina može, ali i ne mora, da bude dokaz prihvatljiv na sudu; to obično zavisi od toga koliko se razlikuje od dogovorene „demokratske“ istine.
Vratimo se sada njihovom „dogovoru“: on je ishodio kampanjama rehabilitacija, kopanja za Dražom i planiranog otkopavanja grobnica žrtava zversko-komunističkog terora 1944-1946. (valjda; svejedno). Čim uši prestanu da im zvone od vrućeg šamara koji im je u Skupštini zavalio građanin Medvedjev, Dmitrij Anatoljevič, uhvatiće se oni ašova, motike i revizije istorije. Zaboraviće oni na običaj Crvene armije da četnike nahrani, napoji i onda preda narodnooslobodilačkim vlastima; možda su očekivali da im se Rusi za to izvine? Ponavljam: nije lako voleti Ruse i mrzeti antifašiste istovremeno; to je nerazrešiva protivrečnost koja vodi ravno u mentalni poremećaj. Osim ako su oba osećanja lažna, licemerno hinjena - što, znajući s kim imamo posla, nikako ne možemo isključiti.
Sve to zajedno opominje da nam preti sličan moralni ponor poput onoga u koji je Franjo Tuđman pokušao da sunovrati Hrvatsku: mikser za kosti u kome će se pomešati ostaci dželata i žrtava u ime „nacionalnog pomirenja“. Tuđmana je nadahnuo španski fašistički diktator Franko; očekivano. Da: znamo da svako treba da ima grob i to nije sporno, ali pokažite malo dobrog ukusa i lepog vaspitanja, ako ikako možete. Ovo, kako je krenulo, neizbežno nas vodi na Blajburg.
Da vidimo jednu studiju slučaja: uzmimo, recimo, nekog Marisava Petrovića, ljotićevca i prema tome narodnog izdajnika i još pri tom ratnog zločinca, koji je odveo četu đaka da bude streljana u istom danu u Kragujevcu. To što je Marisavu dohakalo pre Blajburga nije bitno; isto bi se proveo i Mita Ljotić, njegov Vođa, da nije poginuo u saobraćajnoj nesreći izazvanoj brzinom bežanja neprilagođenom uslovima saobraćaja. Dakle, primeti neko Marisava u stroju zarobljenih na Blajburgu i prepozna ga. Aha, ko je nama došao; i ustreli ga na licu mesta bez ceremonije. Jao, to je strašno ružno, kažu sada legalisti; nije mu suđeno (a sve i da mu je suđeno, bilo bi ga obesilo, pa bi se danas ti isti žalili na „sudsko ubistvo“). Možda nije bilo zakonito, ali bila je to istorijska pravda.
Zašto Blajburg? Zato što su tamo bežali saradnici okupatora, narodni izdajnici i domaći fašisti; oni koji nisu bili uhvaćeni na teritoriji tadašnje Jugoslavije. To je jedina razlika između njih i onih koji su, pak, bili tamo uhvaćeni. Pritom su do Blajburga prispeli zahvaljujući „salvus conductusu“ Pavelićeve NDH, propusnici za nesmetan prolaz, što je još jedan primer istorijske logike: oni su ipak bili saveznici i imali su istog neprijatelja - partizane. Odakle razni Marisavi na Blajburškom polju? Mrzeli ih komunisti?
Ovima našima bolje bi bilo da se ugledaju na Stipu Mesića umesto na Franju Tuđmana, kakve god inače opravdane primedbe mi na Mesića imali. Mesić je lepo objasnio da niko od onih iz Jasenovca nije kriv za Blajburg, ali da su mnogi, premnogi, sa Blajburga krivi za Jasenovac. Dodaćemo: i za Kragujevac i za Kraljevo i za Banjicu i za Jajince i za Autokomandu i za Glavnjaču itd. Utoliko je nepravedno da Blajburg i Kočevski rog bestidno monopolišu hrvatski i slovenački šovinisti i revizionisti istorije.
U redu: u toj frci 1944. i kasnije stradali su i nevini, nema sumnje i statistički je neizbežno. Zato bi bilo pametnije razmatrati slučaj po slučaj. Pomodno objašnjenje da su bogatije ljude i domaćine ubijali samo zato da bi im oteli imovinu ne stoji: i tada i kasnije mogli su slobodno da uzmu šta hoće od bilo koga bez problema, što su i činili. Francuzi su potamanili prilično nemilosrdno na hiljade svojih kolaboracionista odmah, bez suđenja i ceremonije, a kasnije i po sudskim presudama, pa se oko toga niko nikada nije potresao. Ako mi sada krenemo da - po postignutom „dogovoru“ - rehabilitujemo saradnike okupatora i domaće izdajnike, put ka Blajburgu nam je neizbežan, ako ćemo biti dosledni.
Tu se otvaraju neka protokolarna, praktična i organizaciona pitanja. Sadašnji ustaški spomenik na Blajburgu (sa svega 26 imena!) podignut je na komadu zemlje koji je od nekog austrijskog seljaka kupila hrvatska ustaška emigracija. Ako se „dogovorimo“ da je na Blajburgu stradalo već koliko izlicitiramo „žrtava komunističkog terora“, valjaće kupiti komad zemlje (malo dalje od ovog postojećeg) i podići spomenik sa kipom Mite Ljotića ili Marka Đurišića (Momčilo Đujić se bio provukao) u prirodnoj veličini. Nekoliko hrvatskih vlada, uključujući i onu Račanovog SDP, dopustilo je sebi da tamo šalje svoje delegacije, pa to treba pogledati i sa protokolarne strane. Bilo bi nekako zgodno da se sa Hrvatima dogovorimo da se te komemoracije „žrtvama komunističkog terora“ ne održavaju baš istoga dana: austrijskoj žandarmeriji to ne bi odgovaralo iz razloga javnog reda i mira, a domaćina valja „ispoštovati“. Salvus conductus se podrazumeva. A što se sastava delegacija tiče, imao bih sugestije, mada će oni to znati i bez mene.
Postojeći komentari (4)
| Pošaljite komentar
|
|
Boris Dežulović, Nezavisne.com
Lud je lud, al sud je sud
19. novembar 2009
Da sam ja advokat Republike Hrvatske pred međunarodnim sudom, kao što hrvatski advokat nisam niti mi pada na pamet biti, i da moram Hrvatsku braniti od tužbe za obeštećenje članova obitelji onih Srba kojima je u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj oduzeta sva imovina, ili im je u jasenovačkom logoru pobijen sav bliži rod, ja bih kao svjedoke obrane pozvao suce Okružnog suda u Banjaluci, a kao krunskog među njima pozvao bih gospodina Slobodana Radulja, sudskog vještaka za pitanja državnog terora, u slobodno vrijeme pravobranioca Republike Srpske Dalje
Boris Dežulović, Jutarnji.hr
Engleski za Hrvate i Slovence
19. novembar 2009
Čitaj JUNCTION kako ti odgovara. Riječ koja je posvadila diplomate i ministre, vladu i opoziciju. Dalje
Teofil Pančić, Peščanik.net
Politika saučešća
17. novembar 2009
Ponedeljak je, u Srbiji je u toku prvi od tri dana žalosti proglašena zbog smrti Gojka Stojčevića, monaško ime Pavle, patrijarha Srpske pravoslavne crkve. Zvoni mi mobilni telefon, na drugoj strani virtuelne žice je novinar jednog „manjinskog“ medija iz Vojvodine. Pre nego što me pita ono što ga zapravo zanima, gospodin novinar – kojeg lično ne poznajem – koristi priliku da mi najpre, tronutim glasom, iskreno izjavi saučešće zbog smrti g. Stojčevića. Na trenutak se zbunjujem, ostajem bez teksta, a onda sagovorniku blago odvraćam da mi taj simpatični i opšteomiljeni gospodin nije bio rođak niti poznanik. I da, u tom smislu, može odmah da pređe na stvar. Dalje
Ines Sabalić
Dan kad smo mogli ući u Europu
15. novembar 2009
Nakon pada Berlinskog zida tadašnja je Jugoslavija sklopila čvrst sporazum s Bruxellesom o brzom uključivanju u Europsku zajednicu, no umjesto puta na zapad, raspala se po republičkim šavovima, a Hrvatska i druge novonastale države, osim Slovenije, već dvadeset godina ne mogu ući u klub odabranih Europljana. Dalje
Boris Dežulović, Nezavisne
Magareća klupa
12. novembar 2009
Onako kako se prije petnaestak godina zajebavao s međunarodnom zajednicom, Radovan Karadžić zajebava se i danas. I što je najsmješnije od svega, stvar savršeno funkcionira. Bosanski gospodar rata stoji pred haškim sucima i tužiteljima, gleda ih u oči i onako jalijaški zajebava. Dalje
Boris Dežulović
Slobodni građanin Branimir Glavaš
9. novembar 2009
Nakon što je Biljana Plavšić svečano dočekana uvjerenjem premijera Republike Srpske Milorada Dodika kako će se osuđena ratna zločinka, "kao svaki drugi slobodni građanin uključiti u društveni život našeg naroda", makar kao počasna predsjednica Srpske, svoje je aktivno "uključenje u društveni život našeg naroda" - dakako, "kao svaki drugi slobodni građanin" - najavio i hrvatski bjegunac Branimir Glavaš. Dalje
Svetlana Lukić, Peščanik
Beli luk i mobilni
6. novembar 2009
Postaje neverovatno kako, bez obzira na tragičnost stanja u kome se nalazimo, nemamo više o čemu da govorimo; ili nam se istorija doslovno ponavlja, pa je već sve rečeno, ili, što mi se čini verovatnijim, gluposti i bedastoće koje činimo vraćaju se pod drugačijim maskama i daju privid novine staroj dobroj svinjariji. Pa se opet ćuti. Dalje
Danica Drašković, Danas
Devet istih godina
4. novembar 2009
Devet godina posle Miloševića, Srbija je u raljama službi bezbednosti, koje jačaju kao u najbolja diktatorska vremena. Niko od njih, osim Radeta Markovića, nije kriv niti osuđen. Godinama su ubijali, palili, otimali, pljačkali, uništavali države, gradove, sela, porodice. Dalje
Vladimir Gligorov, Peščanik.net
Čikago ili Avganistan
4. novembar 2009
Kako to može Holandija da bude odgovorna, krivac čak, za zaostajanje Srbije? A opet, kako bi to mogla Holandija da se izvuče iz priče sa Hagom? Dalje
|
 |
|
|
| |
Istorija gej pornografije
Da li zvuči neverovatno da se prvi gej pornić u američkim bioskopima pojavio pre „Dubokog grla“? Tek – istina je! – bio je to
... Dalje
|
|
|
pretraži po celom b92.net
English
