| |
|
|
| Gordana Logar, Danas |
Rehabilitacija crvenoarmejaca |
| 26. oktobar 2009. |
Na marginama posete ruskog predsednika Srbiji, u senci brojnih potpisanih sporazuma i naročito u atmosferi oduševljenja srpskog političkog vrha, ostale su neke stvari koje ipak zaslužuju pažnju. Neke kao simbolične poruke, a neke kao izvor nedoumica ne samo za budućnost već i za sadašnji trenutak.
|
Dovoljno je početi od samog čina obeležavanja 65 godina od oslobođenja Beograda. U Rusiji i u zemljama širom Evrope tako nešto je uvek prilika da se obnove sećanja na užase fašizma i oda najdublje poštovanje pobedničkim antifašističkim savezničkim snagama u Drugom svetskom ratu i naročito žrtvama koje su u toj borbi pale. Poslednjih godina u zvanično pluralističkoj, a i demokratskoj, Srbiji takvih jubileja nije bilo. Ovo je verovatno zemlja koja je najuspešnije revidirala istoriju, i to onu ratnu od 1941. do 1945, zanemarujući žrtve. U antikomunističkoj euforiji bila je i ostala spremna da se ispiše iz pobedničke, savezničke, antifašističke strane. Da nije bilo dolaska predsednika Rusije koji je poslao jasno upozorenje birajući 20. oktobar za jednodnevnu posetu ne bi se o pobedi nad fašizmom govorilo na prigodan način ni ovoga puta.
Ipak, ono što je ostalo na margini jeste da su, zbog Rusije i predsednika Medvedeva morali da rehabilituju ulogu Crvene armije u borbi protiv fašizma i na teritoriji Srbije i Beograda, a da su borci, dakle Srbi ako je već reč o Srbiji, što su se borili „rame uz rame“ sa crvenoarmejcima ostali uskraćeni. Da nije bilo D. A. Medvedeva koji se i njima u Sava centru zahvalio na hrabrosti i žrtvama, na njihovom antifašizmu, malobrojni „domaći crveni“ koji su ostareli i sa ordenjem sedeli tu negde, morali bi da se zapitaju zašto su uopšte dolazili. Oni i vrh vlasti i opozicije u Srbiji nisu ni tada kao ni dosad bez Medvedeva, pripadali zajedno. Samim tim ostalo je i nepoznato da li je među njima bio i neki „običan čovek, običan Srbin, običan seljak“ koji je išao u borbu protiv okupatora i fašizma, a ne u „partizansku radničku revoluciju“ koju ovdašnja zvanična Srbija ne priznaje makar bila i antifašistička.
I eto prve nedoumice iz ove posete: da li su rehabilitovani crvenoarmejci pripadali socijalističkoj sovjetskoj armiji i ako jesu kako sad mogu biti rehabilitovani, jer se podrazumeva da su i oni tada bili - crveni?
Sa nešto malo izvrnutim pristupom možda bi se ova nedoumica mogla i zanemariti, pa čak i korist neka izvući. Može li se na primer cela stvar sa rehabilitacijom uloge crvenoarmejaca protumačiti i kao nešto što će Beograd, zahvaljujući Moskvi, približiti Briselu? Etnička čišćenja koja su prebacivana Srbiji (još se traži Mladić!) i razni „haški pritisci“ što su iz EU dolazili u svojoj osnovi sadržavali su sumnju, možda čak i uverenje da ovde živi neki revizionistički narod, drugačiji od onog sto se borio u Drugom svetskom ratu na savezničkoj strani. Da su to neki isključivi ljudi, zadojeni nacionalizmom najgore sorte i u ime sopstvene veličine idu protiv drugih naroda, protiv svega što je drugačije, od naciona do religije, pa samim tim neguju ili samo - u ime demokratije - ne osuđuju u svojoj sredini jasne i glasne aktuelne ideje i dela nasilja bliskih fašizmu. Sada, kad svet vidi da je predsednik Rusije bio i na obeležavanju antifašističke pobede i u Beogradu, možda će Brisel popustiti. Ne iz straha od Rusije na Balkanu niti zato što Berlin na primer ili Pariz u nedostatku veza sa Moskvom moraju da traže „beogradski most“ već upravo obrnuto. Nisu samo Holanđani lutalice zadrti u EU pa insistiraju na odgovornostima za etnička čišćenja što podsećaju na Drugi svetski rat, već su tu i druge evropske nacije koje nisu baš bile sigurne da osim geografski Srbija jeste stvarno u Evropi.
Od 20. oktobra možda će se to ipak promeniti. Zbog posete Medvedeva, zbog ponovljene ruske dozvole Srbiji da uđe u EU, a posebno što zasad među pet raznih krajnje desničarskih organizacija u Evropi koje su se protiv EU baš ovih dana udružile u tzv. Savez nacionalnih evropskih pokreta, ne pominje nijedna od sličnih u Srbiji.
Na kraju ipak ostaje pitanje: da li su za sadašnje demokratske vlasti i opoziciju izdajnici srpstva bili svi oni Srbi u partizanima koji su se u borbi protiv fašizma udruživali i sa drugim jugoslovenskim narodima, a onda i sa crvenoarmejcima, pa tako postajali revolucionari i komunisti? Jednom rečju - rusofili?
Postojeći komentari (0)
| Pošaljite komentar
|
|
Boris Dežulović, Nezavisne.com
Lud je lud, al sud je sud
19. novembar 2009
Da sam ja advokat Republike Hrvatske pred međunarodnim sudom, kao što hrvatski advokat nisam niti mi pada na pamet biti, i da moram Hrvatsku braniti od tužbe za obeštećenje članova obitelji onih Srba kojima je u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj oduzeta sva imovina, ili im je u jasenovačkom logoru pobijen sav bliži rod, ja bih kao svjedoke obrane pozvao suce Okružnog suda u Banjaluci, a kao krunskog među njima pozvao bih gospodina Slobodana Radulja, sudskog vještaka za pitanja državnog terora, u slobodno vrijeme pravobranioca Republike Srpske Dalje
Boris Dežulović, Jutarnji.hr
Engleski za Hrvate i Slovence
19. novembar 2009
Čitaj JUNCTION kako ti odgovara. Riječ koja je posvadila diplomate i ministre, vladu i opoziciju. Dalje
Teofil Pančić, Peščanik.net
Politika saučešća
17. novembar 2009
Ponedeljak je, u Srbiji je u toku prvi od tri dana žalosti proglašena zbog smrti Gojka Stojčevića, monaško ime Pavle, patrijarha Srpske pravoslavne crkve. Zvoni mi mobilni telefon, na drugoj strani virtuelne žice je novinar jednog „manjinskog“ medija iz Vojvodine. Pre nego što me pita ono što ga zapravo zanima, gospodin novinar – kojeg lično ne poznajem – koristi priliku da mi najpre, tronutim glasom, iskreno izjavi saučešće zbog smrti g. Stojčevića. Na trenutak se zbunjujem, ostajem bez teksta, a onda sagovorniku blago odvraćam da mi taj simpatični i opšteomiljeni gospodin nije bio rođak niti poznanik. I da, u tom smislu, može odmah da pređe na stvar. Dalje
Ines Sabalić
Dan kad smo mogli ući u Europu
15. novembar 2009
Nakon pada Berlinskog zida tadašnja je Jugoslavija sklopila čvrst sporazum s Bruxellesom o brzom uključivanju u Europsku zajednicu, no umjesto puta na zapad, raspala se po republičkim šavovima, a Hrvatska i druge novonastale države, osim Slovenije, već dvadeset godina ne mogu ući u klub odabranih Europljana. Dalje
Boris Dežulović, Nezavisne
Magareća klupa
12. novembar 2009
Onako kako se prije petnaestak godina zajebavao s međunarodnom zajednicom, Radovan Karadžić zajebava se i danas. I što je najsmješnije od svega, stvar savršeno funkcionira. Bosanski gospodar rata stoji pred haškim sucima i tužiteljima, gleda ih u oči i onako jalijaški zajebava. Dalje
Boris Dežulović
Slobodni građanin Branimir Glavaš
9. novembar 2009
Nakon što je Biljana Plavšić svečano dočekana uvjerenjem premijera Republike Srpske Milorada Dodika kako će se osuđena ratna zločinka, "kao svaki drugi slobodni građanin uključiti u društveni život našeg naroda", makar kao počasna predsjednica Srpske, svoje je aktivno "uključenje u društveni život našeg naroda" - dakako, "kao svaki drugi slobodni građanin" - najavio i hrvatski bjegunac Branimir Glavaš. Dalje
Svetlana Lukić, Peščanik
Beli luk i mobilni
6. novembar 2009
Postaje neverovatno kako, bez obzira na tragičnost stanja u kome se nalazimo, nemamo više o čemu da govorimo; ili nam se istorija doslovno ponavlja, pa je već sve rečeno, ili, što mi se čini verovatnijim, gluposti i bedastoće koje činimo vraćaju se pod drugačijim maskama i daju privid novine staroj dobroj svinjariji. Pa se opet ćuti. Dalje
Danica Drašković, Danas
Devet istih godina
4. novembar 2009
Devet godina posle Miloševića, Srbija je u raljama službi bezbednosti, koje jačaju kao u najbolja diktatorska vremena. Niko od njih, osim Radeta Markovića, nije kriv niti osuđen. Godinama su ubijali, palili, otimali, pljačkali, uništavali države, gradove, sela, porodice. Dalje
Vladimir Gligorov, Peščanik.net
Čikago ili Avganistan
4. novembar 2009
Kako to može Holandija da bude odgovorna, krivac čak, za zaostajanje Srbije? A opet, kako bi to mogla Holandija da se izvuče iz priče sa Hagom? Dalje
|
 |
|
|
| |
Više seksa za parove koji sarađuju
 Istraživanje koje je sprovela Konstans Gejdžer sa univerziteta Montkler u Nju Džerziju pokazalo je da parovi koji zajedno obavljaju kućne poslove češće
... Dalje
|
|
|
pretraži po celom b92.net
English
