Srbija odlučuje... ili se deli?

Demokratska stranka predsednika Tadića i njen koalicioni partner G17 plus postigli su neočekivano dobre rezultate osvojivši 38 odsto glasova i 102 poslanička mesta u parlamentu. Uprkos predizbornim anketama i konvencionalnom mišljenju, osvojili su devet odsto glasova više od najbližeg takmaca, Radikalne stranke. Gotovo na svim mestima oni su takođe dobro prošli na lokalnim izborima. Razlog njihovog uspeha bio je fokusiranje na produžetak evropskih integracija.

Međutim, njihova taktika da izbore predstave kao kritični referendum o budućem putu Srbije bila je samo delimično uspešna. Ona nije podstakla izborno telo na veći izlazak, što je bio jedan od glavnih ciljeva DS/G17 plus. Izlaznost je iznosila samo 61,17 odsto, gotovo sedam odsto manje od izlaznosti u nedavnoj drugoj rundi predsedničkih izbora i otprilike isto kao i na poslednjim parlamentarnim izborima 2007. Drugim rečima, gotovo 40 odsto glasača uprkos svemu nisu bili dovoljno zabrinuti ili zainteresovani da glasaju. Da je izlaznost bila na anticipiranom višem nivou, svi su izgledi da bi koalicija DS/G17 plus osvojila još veću podršku i stoga imala daleko bolje izglede da stvarno dođe na vlast. Kako sada stoje stvari, radikali imaju isto toliko dobre ili bolje šanse da naprave vladajuću koaliciju.

Strategija DS/G17 plus uspela je, međutim, da u svoj tabor privuče jednu trećinu pristalica DSS s poslednjih parlamentarnih izbora. To je velikim delom bila posledica odluke EU bez presedana da ukloni dugotrajne uslove za Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) i potpiše ga upravo pre izbora, kao i činjenice da je istovremeno bila predstavljena putna mapa ka "beloj listi" za šengenske vize. Na sve su, takođe, značajno uticali otrovni napadi Vojislava Koštunice na ove korake. To je imalo potpuno suprotan efekat, uzbunilo je umerenije pristalice DSS i nije donelo nikakve dobitke. Gubitak glasača DSS u poređenju s poslednjim parlamentarnim izborima je gotovo isti kao i neto dobitak koalicije DS/G17 plus/Vuk Drašković.

DSS i Vojislav Koštunica lično bili su daleko najveći gubitnici izbora. Koštunica je, međutim, brzo "skočio" na mogućnost koalicije s Radikalnom strankom i postoje značajni nagoveštaji da će se vratiti na položaj premijera ako formiraju buduću vladu.

Izbori su još jednom pokazali da u Srbiji postoji podela između tri veoma različita načina mišljenja. Jedni strastveno veruju da je budućnost Srbije u punoj integraciji s Evropskom unijom i njenoj konkurentnosti u globalnoj ekonomiji. Oni žele da ovaj cilj ostvare što je pre moguće, bez obzira na događaje na Kosovu. Drugi veruju s isto toliko ili više strasti da je priznanje Kosova kao nezavisne države tako monstruozan zločin protiv srpske nacije da mu se mora agresivno suprotstaviti, bez obzira na cenu, i da ne može biti normalnih odnosa sa zemljama ili organizacijama kao što je EU, koje su saučestvovale u svemu tome. Čak i pomisliti na "uobičajeni posao" sa zemljama koje priznaju nezavisno Kosovo za njih je izdajnički. Oni su voljni (a neki čak i vrlo spremni) da više gledaju na Istok prema Rusiji, a ne na Zapad.

Treću grupu čine oni kojima je dosta politike i koji su apatični, rezignirani ili cinični kad se radi o svemu tome. Ti ljudi čine gotovo 40 odsto onih koji nisu glasali.

Značajno je da je podrška radikalima ostala na istom nivou kao i na parlamentarnim izborima u januaru 2007. Oni nisu zabeležili napredak uprkos događajima na Kosovu. To je velikim delom posledica straha mnogih srpskih glasača od mogućnosti izolacije ili usporavanja procesa integracije u EU. Da nije bilo konkretnih koraka Evropske unije pre izbora, radikali bi postigli mnogo bolji rezultat.

Socijalistička partija, koju je osnovao i deset godina vodio Slobodan Milošević, nalazi se u zavidnom položaju, zajedno sa svoja dva koaliciona partnera, pošto je njena uloga neophodna za formiranje uspešne vladajuće koalicije i radikalima i DS/G17 plus. Mada je osvojila samo osam odsto glasova birača, njenih 20 poslanika omogućuju ključnu većinu neophodnu za formiranje vlade.

Socijalisti su partija koja je donekle u tranziciji. Mnogi u njenom vođstvu žele da postanu normalna stranka centra-levice i otrgnu se od Miloševićevog nasleđa. Ali oni zavise od hijerarhije koja je ukorenjena u miloševićevsku prošlost i koja je lojalna njegovom nasleđu. Formiranje koalicije s DS/G17 plus mnogo bi pomoglo socijalistima da lakše prebrode tranziciju prema legitimitetu, ali bi značilo opasan rizik otuđenja od njihove glasačke baze. Već pet godina ova partija konzistentno flertuje s umerenijim stavovima, ali je isto tako konzistentno zazirala da preduzme ozbiljne korake da to postane realnost. U svakom slučaju, lideri Socijalističke partije želeće da se "tvrdo" pogađaju s obe grupe da bi postigli najbolji mogući dogovor. Stvar još više komplikuje to što u ovoj koaliciji postoje tri partije među kojima postoje razlike o tome kako je najbolje nastaviti.

Mada je u politici sve moguće (posebno u srpskoj politici!), Vojislav Koštunica je porušio svoje mostove s koalicijom DS/G17 plus. On je inicirao raspuštanje poslednje vlade zbog nepomirljivih razlika; usredsredio je svu svoju izbornu retoriku na oštre napade na DS/G17 plus i u noći nakon izbora rekao je da su razlike "preširoke" da bi omogućile novu koaliciju s njima. Osim toga, posle njegovih razgovora s Radikalnom strankom dan nakon izbora obe partije su izjavile da postoji "značajan konsenzus o prirodi i ciljevima programa" sledeće vlade i da između partija postoji "veliko razumevanje". U utorak je saopšteno da su dve partije "usaglasile predlog o sporazumu koji će definisati karakter i programske ciljeve nove nacionalne vlade Srbije".

Brza saopštenja DSS i Radikalne stranke deo su namere da se preseče momentum koji je koalicija DS/G17 plus ostvarila svojim izbornim rezultatom. One su želele da zaustave bilo kakvu atmosferu neizbežnosti vlade DS/G17 plus. Radikalna stranka i DSS vrše jak pritisak na socijaliste da brzo donesu odluku.

Dilema DS/G17 plus je što izostavljanje DSS znači da svaki uspešni scenario koalicije uključuje Socijalističku partiju. To je stranka kojoj su se ogorčeno suprotstavljali duže od decenije. Osim toga, postoje ozbiljna pitanja o tome koliko bi takva vlada bila stabilna i na kojim bi crvenim linijama insistirali socijalisti, kao i koje bi ministarske položaje preuzeli. Mnoge njihove javne programske pozicije i o političkim i o ekonomskim pitanjima veoma su različite ili čak sasvim suprotne od onih DS/G17 plus.

Postoje dva teoretski moguća scenarija koji uključuju DS/G17 plus: koalicija sa socijalistima ili koalicija i s LDP i sa socijalistima. Okupiti LDP i socijaliste u istu vladu verovatno je nemoguć zadatak. Pošto LDP sama nema dovoljno mandata da koalicija DS/G17 plus dođe na vlast, veliki su izgledi da će ona ostati napolju.

Sve u svemu, budući put Srbije je još pod velikom sumnjom i u velikoj meri u rukama tri partije koje čine koaliciju socijalista. Izvesno je da će svaka koalicija koja preuzme kontrolu vlade biti suočena s ozbiljnim izazovima jer će imati političku opoziciju gotovo podjednake snage, i u parlamentu i u podršci javnosti. Radikali će, na primer, morati ozbiljno da razmisle o implikacijama snažne javne podrške integracijama u EU. DS/G17 plus moraće da učine isto kada se radi o kosovskom pitanju. Od ove dve mogućnosti, radikalska vlada bi verovatno bila manje krhka, pošto bi programske pozicije socijalista o mnogim pitanjima napravile suštinske probleme Demokratskoj stranci, a posebno G17 plus.