Donjeck: Čiste grad od granata

Све што се догађа у Новорусији ми смо већ прошли. Најбоље на свету смо могли осетити деловање, тактику и стратегију злога господара.
Двоструки стандарди:
Свака истина и моралност су најстроже забрањени. Када ви употребите војску онда је то превелика употреба силе. Када они бомбардују бебе онда је то борба против тероризма. И успостављање демократије.
Бескрајни преговори:

aktivisti dele flajere i prikupljaju priloge za neki cilj... ne drze gradove pod kontrolom...

Ако сада попустите, Украјина ће бити ваш назадртији и историјски непријатељ са којим никада нећете имати мирне границе. Она је, уосталом, и замишљена као мост да да би се ви разбили и да вам се отму природни ресурси. Задуженост злих господара је све већа и тај балон нема потпору ни у чему. Ваше руде би им одлично дошле и ви као робови. Морали бисте бити јако лаковерни ако мислите да ће вас оставити на миру. Да су то хтели не би ни кретали…
И шта да се ради? Политика „дрмања“ непријатеља је врло учинковита ако је повезана са успесима на бојном пољу.
Снимци погинулих беба нису више довољно јаки. До „слободних“ земаља или није стигла или је затрпана „информативном бригом“. Јавност на западу је екстремно себична и инертна. Они су први заглупљени и то тамо мало кога интересује. Убрзо ће жртве бити још многобројније, а људи ће бити засићени. Први удар емоција пролази.
Дакле, МОРАТЕ БИТИ ЕФИКАСНИЈИ. ЊИХОВИ УДАРИ ПОСЛЕ ПОСЛЕДЊЕГ ПРЕГРУПИСАВАЊА (ПРИМИРЈА) СУ СВЕ ДАЛЕКОМЕТНИЈИ И СУРОВИЈИ.
НЕ ВРЕДЕ ПРАЋКЕ. Ударите оним што најбоље разумеју, далекометним ракетама, авионима, тенковима и хеликоптерима…
Наравно, не ваша војска јер рата не сме да буде, него ослободилачка војска Новорусије, само „мало“ наоружанија.
Рат је ружан и прљав. Они тврде да им се туђи мали ратови исплате. Зато их и праве.
А ви победите.
За нас је можда засад касно. ЗА ВАС НИЈЕ!

Најбољи начин за разводњавање противникових успеха је да га терате да стално објашњава и преиспитује своје поступке. То преговарање омогућава прегруписавање своје војне и информативне ефективе. Омогућава деморализацију противника и његове лидере чини губитницима.
Стварање раздора:
Противник се подели на меку и тврду струју. Дефанзивно ратовање на дуже стазе чини тврђу струју нервозном и љути их оправдано. Тактика крени–стани је најбољи пут до неуспеха. Од тврде струје чини веома јаку опозицију деловању војних снага. Од меких чини дефетисте. Тек после неког времена јављају се либерално – демократе који уништавају дух народа методом упорне лажи. Иза њих иде организовано незадовољство и пад.
Навикавање на издају:
У почетку народ буде јако љут на отворене позиваче на издају. После се навикне. На крају их послуша и на крају свега оркестрирано их уз помоћ медија прихвати.
Навикавање на поразе:
Јака војна сила постаје немоћна ако су људи спремни да после неког времена прихвате пораз. То иде упоредо са релативизацијом циљева и преиспитивањем своје улоге.

Прогон:
Кључна ствар је направити етничко чишћење становника неке области. Представити то као ширење демократије и спречавање његовог покушаја етничког чишћења. Каснија евентуална суђења онима који су „мало претерали“ је у ствари корисно јер представљате себе као правдољубивог.
Стварање „демократије“:
Када се противник пасивизује, онда се појаве борци – отпораши, мајдановци. После њих иду економски експерти, лопуже свих профила и крах економије, и на крају распад државе. Најбоље уз комбинацију са етничким трзавицама и са развијањем етничке мржње и незадовољства.
Успостављање колективног комплекса ниже вредности:
Ето, ми ништа не ваљамо, лењи смо… Следе апатија, депресија, конфузија и крах…
Напад на традиционалне вредности:
Уз војску, најважније да се мења Вера. Дати привилегије некаквим нововерцима. Уз то убацити тезу да староверци „затуцане сељачине“.

Избеглице:
Гледање на избегличке колоне је тужан догађај. После одређеног времена се јављају добро увежбани тонови о етничким разликама домаћих и досељеника. Псовање „дођоша“ и измишљање њихових привилегија. Извлачење породица је хумано али истовремено демотивише борце. Међу њих се касније убаце јајаре које умећу тезу да је много лакше и лепше побећи код својих. Уз то иде прича да се нема зашта ни борити. Бежмо…
Лажна обећања:
Иде прича од стране противника да неће бити хапшења. Наравно слагаће. Циљ је да се освете борцима да некоме у будућности не падне на памет да се поново бори. Томе иде у прилог и каснија демократска тенденција да се властити борци прогласе кукавицама и да им се одузму заслужене принадлежности. Најбољи су када касније просе. Ето како прође онај ко се борио против нас за фикцију слободе – рећи ће тада.

Ukrajina je vise platila pristupanje u EU nego Srbija, verovatno zato sto je veca drzava,ode Lugansk,ode Donjeck i ode Slavjansk i otisao Krim,sto je Rusija bila mirna na proteste u Kijevu ko nebi,Srbija samo udala Kosovo.

aktivisti dele flajere i prikupljaju priloge za neki cilj... ne drze gradove pod kontrolom...

Ако сада попустите, Украјина ће бити ваш назадртији и историјски непријатељ са којим никада нећете имати мирне границе. Она је, уосталом, и замишљена као мост да да би се ви разбили и да вам се отму природни ресурси. Задуженост злих господара је све већа и тај балон нема потпору ни у чему. Ваше руде би им одлично дошле и ви као робови. Морали бисте бити јако лаковерни ако мислите да ће вас оставити на миру. Да су то хтели не би ни кретали…
И шта да се ради? Политика „дрмања“ непријатеља је врло учинковита ако је повезана са успесима на бојном пољу.
Снимци погинулих беба нису више довољно јаки. До „слободних“ земаља или није стигла или је затрпана „информативном бригом“. Јавност на западу је екстремно себична и инертна. Они су први заглупљени и то тамо мало кога интересује. Убрзо ће жртве бити још многобројније, а људи ће бити засићени. Први удар емоција пролази.
Дакле, МОРАТЕ БИТИ ЕФИКАСНИЈИ. ЊИХОВИ УДАРИ ПОСЛЕ ПОСЛЕДЊЕГ ПРЕГРУПИСАВАЊА (ПРИМИРЈА) СУ СВЕ ДАЛЕКОМЕТНИЈИ И СУРОВИЈИ.
НЕ ВРЕДЕ ПРАЋКЕ. Ударите оним што најбоље разумеју, далекометним ракетама, авионима, тенковима и хеликоптерима…
Наравно, не ваша војска јер рата не сме да буде, него ослободилачка војска Новорусије, само „мало“ наоружанија.
Рат је ружан и прљав. Они тврде да им се туђи мали ратови исплате. Зато их и праве.
А ви победите.
За нас је можда засад касно. ЗА ВАС НИЈЕ!

Прогон:
Кључна ствар је направити етничко чишћење становника неке области. Представити то као ширење демократије и спречавање његовог покушаја етничког чишћења. Каснија евентуална суђења онима који су „мало претерали“ је у ствари корисно јер представљате себе као правдољубивог.
Стварање „демократије“:
Када се противник пасивизује, онда се појаве борци – отпораши, мајдановци. После њих иду економски експерти, лопуже свих профила и крах економије, и на крају распад државе. Најбоље уз комбинацију са етничким трзавицама и са развијањем етничке мржње и незадовољства.
Успостављање колективног комплекса ниже вредности:
Ето, ми ништа не ваљамо, лењи смо… Следе апатија, депресија, конфузија и крах…
Напад на традиционалне вредности:
Уз војску, најважније да се мења Вера. Дати привилегије некаквим нововерцима. Уз то убацити тезу да староверци „затуцане сељачине“.

Избеглице:
Гледање на избегличке колоне је тужан догађај. После одређеног времена се јављају добро увежбани тонови о етничким разликама домаћих и досељеника. Псовање „дођоша“ и измишљање њихових привилегија. Извлачење породица је хумано али истовремено демотивише борце. Међу њих се касније убаце јајаре које умећу тезу да је много лакше и лепше побећи код својих. Уз то иде прича да се нема зашта ни борити. Бежмо…
Лажна обећања:
Иде прича од стране противника да неће бити хапшења. Наравно слагаће. Циљ је да се освете борцима да некоме у будућности не падне на памет да се поново бори. Томе иде у прилог и каснија демократска тенденција да се властити борци прогласе кукавицама и да им се одузму заслужене принадлежности. Најбољи су када касније просе. Ето како прође онај ко се борио против нас за фикцију слободе – рећи ће тада.

Најбољи начин за разводњавање противникових успеха је да га терате да стално објашњава и преиспитује своје поступке. То преговарање омогућава прегруписавање своје војне и информативне ефективе. Омогућава деморализацију противника и његове лидере чини губитницима.
Стварање раздора:
Противник се подели на меку и тврду струју. Дефанзивно ратовање на дуже стазе чини тврђу струју нервозном и љути их оправдано. Тактика крени–стани је најбољи пут до неуспеха. Од тврде струје чини веома јаку опозицију деловању војних снага. Од меких чини дефетисте. Тек после неког времена јављају се либерално – демократе који уништавају дух народа методом упорне лажи. Иза њих иде организовано незадовољство и пад.
Навикавање на издају:
У почетку народ буде јако љут на отворене позиваче на издају. После се навикне. На крају их послуша и на крају свега оркестрирано их уз помоћ медија прихвати.
Навикавање на поразе:
Јака војна сила постаје немоћна ако су људи спремни да после неког времена прихвате пораз. То иде упоредо са релативизацијом циљева и преиспитивањем своје улоге.

Све што се догађа у Новорусији ми смо већ прошли. Најбоље на свету смо могли осетити деловање, тактику и стратегију злога господара.
Двоструки стандарди:
Свака истина и моралност су најстроже забрањени. Када ви употребите војску онда је то превелика употреба силе. Када они бомбардују бебе онда је то борба против тероризма. И успостављање демократије.
Бескрајни преговори:

Ukrajina je vise platila pristupanje u EU nego Srbija, verovatno zato sto je veca drzava,ode Lugansk,ode Donjeck i ode Slavjansk i otisao Krim,sto je Rusija bila mirna na proteste u Kijevu ko nebi,Srbija samo udala Kosovo.