Radio-reporter

Mi sada imamo retrogradni fenomen: tv komentatori se ponasaju kao da se radi o radiju. Na ekranu vidimo da Mesi dobija loptu i dodaje je Di Mariji na levu stranu, a Aca Stojanovic kaze: "Mesi dobija loptu i dodaje je Di Mariji na levu stranu". Secam se komentatora Djurkovica koji je govorio (bez greske) imena igraca, a mi smo mogli sami da uzivamo u fudbalu. Mislim da je iritantna potreba danasnjih komentatora da neprekidno pricaju i vestacki podizu atmosferu ali bojim se da sam medju retkima i da me je pregazilo novo vreme kopiranja juznoamerickih komentatora. Samo, cini mi se da to kod nas zvuci malo kao da je na silu dok je u Brazilu lozenje prirodna pojava

Umijece radio-prenosa je stara vestina koja se izgubila kao i ostali stari zanati. Mogu da ostanu jedino snimci za arhivu muzeja, ali bez odgovarajuce publike dokumentacija je nepotpuna, kao i prazna nosnja ili uniforma koja visi na zidu... Novo doba je donelo nove medije i novu publiku. Pre svega, treba znati da je nekada radio bio vece cudo nego danas TV. Jeste, prvi TV aparati oko kojih se okupljao ceo komsiluk JESU bili cudo, ali bas ono "svako za tri dana". Radio (a narocito prenosni radio, tzv. tranzistor) se pojavio u vreme relativnog siromastva i manje tehnicke kulture. Sa radiom, a ne TV-om, masovna kultura je stupila u nase domove. Dalje, stvar je u tome sto je nedostatak vizuelne predstave zahtevao od slusaoca vecu vizuelne mastu i vece ukljucenje u prenos, usudio bih se reci brzi mozak i vise adrenalina. A to, iako zvuci neverovatno, cini da je nekadasnji slusalac radio prenosa PO UKUPNOM OSECAJU bio blizi posetiocu stadiona nego danasnji gledalac. Nedostatak vizuelne predstave je uz pojacano angazovanje cula sluha zahtevao i neku vrstu poluhipnotockog stanja koje je opisano u tekstu. Mi stariji bismo mogli da pratimo i meceve Djokovica radio-prenosom i ne bi nam smetalo. Osim toga, trazena brzina prenosa je automatski izbacivala mogucnost za razne u sustini nevazne informacije kojima danasnji voditelji bombarduju gledaoce (i zbog kojih gledalac pozeli da iskljuci televizor).

@(pajche, 12. avgust 2014 23:17)

Potpuno tačno, smatram da današnji komentatori ne koriste prednost koju im nudi TV. Naime, mada sam zaista voleo radio prenose, TV je pružio mogućnost da komentator ne objašnjava ono što gledalac već vidi, a da u taj prostor, uz osećaj za meru, iskoristi da ukaže na neke taktičke zamisli koje se sprovode. Retki su koji to umeju. Sećam se neki prvenstava na kojima su bili tzv. stručni saradnici, recimo za košarku g. Zoran Radović, naš bivši reprezentativac, koji su prenosu davali potpuno drugu dimenziju. Ja gledam prenos sa strašću, ali me to ponese i ne vidim ništa na nivou taktike. Tu treba neko da nas obuči, a ne ko je kome dodao loptu.

Umijece radio-prenosa je stara vestina koja se izgubila kao i ostali stari zanati. Mogu da ostanu jedino snimci za arhivu muzeja, ali bez odgovarajuce publike dokumentacija je nepotpuna, kao i prazna nosnja ili uniforma koja visi na zidu... Novo doba je donelo nove medije i novu publiku. Pre svega, treba znati da je nekada radio bio vece cudo nego danas TV. Jeste, prvi TV aparati oko kojih se okupljao ceo komsiluk JESU bili cudo, ali bas ono "svako za tri dana". Radio (a narocito prenosni radio, tzv. tranzistor) se pojavio u vreme relativnog siromastva i manje tehnicke kulture. Sa radiom, a ne TV-om, masovna kultura je stupila u nase domove. Dalje, stvar je u tome sto je nedostatak vizuelne predstave zahtevao od slusaoca vecu vizuelne mastu i vece ukljucenje u prenos, usudio bih se reci brzi mozak i vise adrenalina. A to, iako zvuci neverovatno, cini da je nekadasnji slusalac radio prenosa PO UKUPNOM OSECAJU bio blizi posetiocu stadiona nego danasnji gledalac. Nedostatak vizuelne predstave je uz pojacano angazovanje cula sluha zahtevao i neku vrstu poluhipnotockog stanja koje je opisano u tekstu. Mi stariji bismo mogli da pratimo i meceve Djokovica radio-prenosom i ne bi nam smetalo. Osim toga, trazena brzina prenosa je automatski izbacivala mogucnost za razne u sustini nevazne informacije kojima danasnji voditelji bombarduju gledaoce (i zbog kojih gledalac pozeli da iskljuci televizor).

Mi sada imamo retrogradni fenomen: tv komentatori se ponasaju kao da se radi o radiju. Na ekranu vidimo da Mesi dobija loptu i dodaje je Di Mariji na levu stranu, a Aca Stojanovic kaze: "Mesi dobija loptu i dodaje je Di Mariji na levu stranu". Secam se komentatora Djurkovica koji je govorio (bez greske) imena igraca, a mi smo mogli sami da uzivamo u fudbalu. Mislim da je iritantna potreba danasnjih komentatora da neprekidno pricaju i vestacki podizu atmosferu ali bojim se da sam medju retkima i da me je pregazilo novo vreme kopiranja juznoamerickih komentatora. Samo, cini mi se da to kod nas zvuci malo kao da je na silu dok je u Brazilu lozenje prirodna pojava

@(pajche, 12. avgust 2014 23:17)

Potpuno tačno, smatram da današnji komentatori ne koriste prednost koju im nudi TV. Naime, mada sam zaista voleo radio prenose, TV je pružio mogućnost da komentator ne objašnjava ono što gledalac već vidi, a da u taj prostor, uz osećaj za meru, iskoristi da ukaže na neke taktičke zamisli koje se sprovode. Retki su koji to umeju. Sećam se neki prvenstava na kojima su bili tzv. stručni saradnici, recimo za košarku g. Zoran Radović, naš bivši reprezentativac, koji su prenosu davali potpuno drugu dimenziju. Ja gledam prenos sa strašću, ali me to ponese i ne vidim ništa na nivou taktike. Tu treba neko da nas obuči, a ne ko je kome dodao loptu.