Dug je loša drugarica

Prikazati ovde celokupan tekst članka

Pošaljite komentar

Dug je loša drugarica

Najbolja srpska vlada bila bi, cenjeni publikume, vlada Mlađan Dinkić - Đorđe Vukadinović, možda čak bolja i od vlade Cvetković - Maček, a da ne govorimo o vladi Cvetković - Tadić. A zašto? Zato što rečena dvojica umeju da te ubede da su uvek u pravu.

Zatvorite ovde celokupan tekst članka

Pritisni ih, poturi im pod nos dokaze, reci im da su juče govorili „belo“, a da danas govore „crno“, pokaži im fotografije, stenograme, džaba ti posao, u tri reči te obrlate i ubede da stvar stoji kako oni kažu. I tačka.

Ne znam, pravo da vam kažem, šta mi je trebalo da u nedelju gledam Utisak nedelje posvećen ekonomskim temama. Em me materija ne interesuje, em materija ne interesuje ni većinu učesnika emisije, em me najbolja drugarica - knjiga, papani! - čekala da prilegnem na nju, ali eto, ne dade mi đavo mira, pa sedoh pred takozvani televizor da bajagi i ja vidim šta nam se sprema. Kao da ne znam.

Ćulibrk i onaj profesor jednako tvrde da se ne mere prekomerno trošiti ono čega nema, dakle para, a Mlađan jednako tvrdi da to tako mora, da je tako najbolje za sve nas i da je tako jeftinije nego kad se štedi. Tu vam se ja, dame i gospodo, nađoh u ekonomskoj dilemi. Da budem iskren, kada sam bio mlađahniji i ja sam povremeno vodio ličnu ekonomiju onako kako je Mlađan Dinkić vodio srpsku. Znate kako je, mladost - ludost, svašta čovek poželi, svuda bi da stigne, a malo rukah, malena i para. I šta? Pozajmica, eto šta. Uzajmim vam se ja tako, ispunim poneku želju, stignem tamo gde sam naumio, vratim se otuda i konačno shvatim dubinu narodne mudrosti da je dug loš drug.

Za razliku od Republike Srbije, ja sam, u granicama svojih moći, bio solventan i uredno sam, da kažem, servisirao svoje dugove. Uvek sam se držao one poetske maksime da pesnik mora znati svoj dug. Pesnik je, međutim, iako ekonomski nepotkovan, u jednom momentu shvatio da nije razumno trošiti buduću (ovde vazda neizvesnu) zaradu. Dođeš, nekako, u koliziju sa vremenskim tokom. Stignu neke parice, ali stignu i dugovi. I šta onda biva? Onda lepo pare daš na ono što više ne postoji, što je nestalo, što su prekrili snegovi i šaš, a para za ono što predstoji - budućnost - nema, pa nema. Ja sam se negde oko trideset pete opametio, pa počeo da se pružam prema guberu, a na nama je da se nadamo da će i Mlađan Dinkić jednoga dana napuniti trideset i pet.

Pošaljite komentar