Esse
pre 16 godina
Свако насиље и сваки чин физичког злостављања није, и не може да буде нормалан, као ни друштво у коме је идеал хуманизма одавно изумро, или полако изумире. Велика емоционална и логичка заосталост постоји код сваке екстремне стране, јер ништа није и не може да буде у тој мори толико чврсто и постојано као што неки мисле да јесте.
Од навијача нико не очекује подршку на начин који се у Србији пружа, нити се од полиције очекује да спроводи санкционисање оних за које постоје законске основе на начин на који то она ради. Међутим, полиција нигде у свету није, и никада неће моћи да буде "популарна", јер никада и нигде није забележено да орган принуде, који на неки начин делује из сенке буде симпатисан од стране јавности у којој делује.
Полиција као таква каква је у Србији није нека категорија која је стварана ван друштва у коме се налази, већ је стварана од постојећег друштва. Не видим како било ко очекује од полиције да буде толерантнија или еманципованија ако нам друштво генерално није такво?!
С тим у вези, нити су они, нити су навијачи срам Србије, већ смо сви заједно заслужни за то, као друштво које је изнедрило и глорификовало и полицајце и хулигане, онда када је то било потребно (не и неопходно). Неутралност и недефинасаност је најгора опција при потреби за доношењем сваке одлуке, а то је држава годинама радила. Хулигани су били носиоци револуције, после се са њиховог деловања скретала пажња, а сад одједном треба да се "укида", тако бројна популација. Конкретно, свакога кога је овај случај заинтересовао, могао је да се позабави њиме. У ГСП-у се нигде не наводи да је било које од њихових возила на било који начин оштећено, као што се нигде у било којој здравственој установи не помиње лице са сличним и озбиљним повредама, какве је имао овај младић, а логично би било да се лице јавило на преглед. Такође, према нашем Уставу, неке информације су провериве, па и та да је број значке лица које је насрнуло на њега, које је момак дао, припадало не жандарму, већ саобраћајцу који је у то време био на дужности на аутопуту. Ниједан од сведока, возача, присутних, није могао да потврди овде изнету причу.
Родитељи би требало да знају где су њихова деца, и битније - са ким су.
Оно што ме највише чуди, и што осликава друштво у коме је заступљено лажно моралисање је, како то да ниједан родитељ никада није дошао у неке медије да прича о свом детету, не наводећи његово име, које је правило и прави изгреде и на тај начин да стави до знања како треба родитељи да се односе према таквим стварима, већ су одувек сви и увек брањени. Анализом случајева у Србији, нико и никада није био крив. За разлику од тога, став "моје дете је жртва и никада није криво", износи већина у Србији, па наркоманија, насиље и велика стопа криминала не треба да чуде. Ако ми који смо најближи деци не одстрањујемо емоције и субјективизам током васпитавања, зашто би држава исправљала наше грешке?
37 Komentari
Sortiraj po: