Opet štrajk u Francuskoj

U normalnoj demokratskoj državi štrajk ne bi smeo da bude sredstvo političkog pritiska usmereno na anuliranje rezultata demokratskih izbora i volje većine. Za dobro te zemlje i cele Evrope, bilo bi krajnje vreme da se u Francusku uvedu neki standardi u ovoj oblasti, da ne kažem da se poštuju osnovna prava ostalih građana a obest štrajkača kažnjava, a najbolji i najpravedniji recept za to je najverovatnije onaj američki: za posledice štrajkova koji ne ispunjavaju sve inače i previše liberalne zakonske uslove (a ovaj čisto politički štrajk koji nema veze ni sa platama ni sa uslovima rada, već isključivo sa nedopustivim pritiskom na legalnu i velikom većinom izabranu vladu i predsednika koji imaju puno pravo da menjaju zakone i ukidaju razne privilegije nekih grupa zaposlenih odličan je primer za sličnu vrstu neodgovornog divljanja) treba od sindikata (a ako sindikat nema para, onda od svih članova koji su u štrajku učestvovali) sudski tražiti i naplatiti nadoknadu za sve direktne i indirektne štete koje svojim postupcima i odlukama izazovu, pa kada svakom od štrajkača stigne račun od nekoliko hiljada evra zato što privatnik koji od svog posla zavisi nije mogao da isporuči robu pa je platio penale ili zato što poslovan čovek nije mogao da radi i zarađuje nekoliko dana imam utisak da će sledeći put barem dvaput razmisliti pre nego što poslušaju komunističke bukače kojih su francuski i mnogi drugi evropski sindikati još uvek puni, i možda čak početi i da uviđaju da demokratija ni u kom slučaju nije anarhija i da ne može svako da na silu menja dogovorena pravila igre zato što njemu trenutno ne odgovaraju.

U normalnoj demokratskoj državi štrajk ne bi smeo da bude sredstvo političkog pritiska usmereno na anuliranje rezultata demokratskih izbora i volje većine. Za dobro te zemlje i cele Evrope, bilo bi krajnje vreme da se u Francusku uvedu neki standardi u ovoj oblasti, da ne kažem da se poštuju osnovna prava ostalih građana a obest štrajkača kažnjava, a najbolji i najpravedniji recept za to je najverovatnije onaj američki: za posledice štrajkova koji ne ispunjavaju sve inače i previše liberalne zakonske uslove (a ovaj čisto politički štrajk koji nema veze ni sa platama ni sa uslovima rada, već isključivo sa nedopustivim pritiskom na legalnu i velikom većinom izabranu vladu i predsednika koji imaju puno pravo da menjaju zakone i ukidaju razne privilegije nekih grupa zaposlenih odličan je primer za sličnu vrstu neodgovornog divljanja) treba od sindikata (a ako sindikat nema para, onda od svih članova koji su u štrajku učestvovali) sudski tražiti i naplatiti nadoknadu za sve direktne i indirektne štete koje svojim postupcima i odlukama izazovu, pa kada svakom od štrajkača stigne račun od nekoliko hiljada evra zato što privatnik koji od svog posla zavisi nije mogao da isporuči robu pa je platio penale ili zato što poslovan čovek nije mogao da radi i zarađuje nekoliko dana imam utisak da će sledeći put barem dvaput razmisliti pre nego što poslušaju komunističke bukače kojih su francuski i mnogi drugi evropski sindikati još uvek puni, i možda čak početi i da uviđaju da demokratija ni u kom slučaju nije anarhija i da ne može svako da na silu menja dogovorena pravila igre zato što njemu trenutno ne odgovaraju.