Godišnjica ubistva Zorana Đinđića

Bio si primer Srbima kakvi treba da budu!

Mnogo mi nedostaje taj čovek. Sećam se svojih prvih šetnji, sećam se kako sam trčao da budem što bliže Zoranu, da ga vidim, da osetim tu energiju kojim je zračio. Sećam se da sam kao srednjoškolac, bežao sa časova i odlazio na proteste. Sećam se kako sam mlađeg brata vodio na trg kada je DS delila paketiće deci u akciji "Deci smeh", još uvek čuvam taj bedž koji sam dobio. Mnogo je stvari koje će me podsećati i vezivati za Zorana. Jedna od mnogobrojnih je i čestitka za rođendan koju sam dobio od Demokratske stranke. Na njoj je Zoranov potpis. Ništa više nije isto. Od trenutka kada je ubijen, kada je "platio" jer je želeo modernu Srbiju, ništa nije isto. Osećam veliku prazninu, veliku nesigurnost, neizvesnost. Taj čovek nam je pokazao put kojim da idemo, kako bi izašli iz mračnog tunela. Onda su došli neki drugi ljudi. Ponovo je mrak. Srbija je prokleta avlija. Voleo bih da se probudim i da kažem sebi "uh dobro je Nikola, sve je to bio samo ružan san".Da uključim televizor i da ugledam Zorana koji je u poseti Briselu, gde potpisuje pridruživanje Srbije EU. Nažalost, ako ja ovo i sanjam, mnogo dugo spavam, plašim se da nije ružan san. Plašim se da je sve ovo stvarnost i da Zorana stvarno nema. Bože kako živeti u ovakvoj Srbiji?

Nakon tog gnusnog china, pre dve godine, video sam da za Srbiju vishe nema nade. Napustio sam zemlju nakon par meseci, bez zhelje da se vishe ikada vratim, jer za mog zhivota se takav vodja nece dva puta pojaviti, niti ce se narod srpski dozvati pameti.

Kakva tuzna godisnjica. Zoran Djindjic je imao puno mana i dok je bio Premijer je povukao mnogo pogresnih poteza zbog kojih je bio vrlo nepopularan. Medjutim, kad vidim gde smo krenuli od 12 marta 2003. i kakvi su sada pigmeji na vlasti, dodje mi da povratim. Djindjic je u odnosu na razne likove cija imena necu da spominjem gorostas i misaona imenica. On je znao kako da pokrene ovu nasu drzavu i to je hteo. Bez njega imamo moderne patriote, rezolucije o amnestiranju Miloseviceve porodice i Legiju kao nacionalnog heroja. Ne vidim nigde na horizontu nikoga ko moze da ga nasledi, ukljucujuci sadasnjeg predsednik Srbije. Neka mu je vecna slava i hvala mu na svemu.

Šešelj, Legija ili Vasić?
Čiju knjigu biste najradije pročitali?
Vaš izbor govori gotovo sve o Vama.
Voleo bih da doživim taj trenutak da svi daju isti odgovor, mada verovatno nažalost, neću. Znao bih, tada, koju su knjigu svi odabrali, jer znam i uvek sam znao koje dve ja nikada ne bih.
I dve godine posle, ne mogu a da ne osetim i tugu i bol. Jer u Srbiji dva različita jezika govorimo. Srećom, onaj drugi, iako ga prepoznejem, ne razumem.
Ako, ipak, u nekom trenutku izumre onaj jezik, koji ne shvatam i ne prihvatam, onda ću znati da tvoja, ali i naša ideja zauzima tron i da nije sve bilo uzalud...

Dve godine - a kao da se desilo juce, velika tuga i bes sto je sve stalo, a kada ce poceti ponovo,pocece ako stalno mislimo na tebe, bio si veliki, pravi laf, covek-div, smeker i ljudina, verovatno gledas sve ovo i cudom se cudis-sta se sve desava, ne nerviraj se, odmori se i imaj vere-samo tvoj put je pravi izbor - bice ponovo 5-ti oktobar sa tobom na celu, jer neko to odozgo vidi - ti DJiki - ljudino, pocivaj u miru.

Pocivaj u miru, Legendo. Dokazao si da Vlada u Srbiji moze biti sposobna i razumna. Svaka druga vlast treba da se menja. Moje duboko postovanje Tvom prahu.
Slava Ti, doktore Djindjicu!

Svaki put kad se setim naseg Zorana, a to je veoma cesto, place mi se od tuge i spoznaje sta smo izgubili. Najgori je osecaj nemoci da nesto promenis. Tesko je verovati u buducnost ove zemlje posle svega sto nam se desilo i kako sada stvari stoje na politickoj sceni...

Slusala sam ponovo njegove govore i pomislila kako bi bilo divno da je bio u pravu. Ali, nije.
Tek sa njegovom smrcu sam shvatila sta znaci "nenadoknadiv gubitak" i da ona stara poslovica "koga nema, bez njega se moze" ne vazi uvek.
Strahovito mi nedostaje!
Blazen bio u vecnosti!

...i nema ni jednog jedinog dana u ove dve godine da nisam pomislio na njega...

Kao i mnogi, osetila sam potrebu da u subotu, 12. marta odem na Zoranov grob. Ne zelim sada da pisem o dubokoj tuzi koju osecam vec o necem sto je ostalo kao jak utisak sa tog mesta. Iznenadilo me je, nisam mogla da ocekujem koliko nas ima, da tako kazem, Zoranovih srodnika. Broj ljudi bio je ogroman i dugo se cekalo da se pridje grobu. Ali lepo i utesno je bilo stajati medju tim ljudima. Bilo je tu i staro i mlado. To je ona pristojna, civilizovana, normalna, pametna Srbija. Veliki joj je broj, samo je tiha. Svi su mirno prilazili redu i ostajali u njemu na svom mestu, nije bilo ni guzve ni price u toj velikoj masi, samo mirna tuga.
Ipak ima nade za ovaj narod i ovu zemlju.

Zamalo su svi slovenski narodi imaju jednu ne dobru osobitost: shvatati i podržavati čoveka samo tada kada je on umiraje, ga ubivaju, on je gina… kada ga više nema sa nama pored…
Treba biti veoma odvažnim, da bi odlučiti se na takve su osnovne promena u takvo teško za zemlju vreme… - Pa za vreme svih svojih zaokreta, skoka I opadanja, preloma, istorija nikada nije izmenjiva se odmah – epose mešaju se drug s drugom I slični periodi su obično puni oštrim političkim borbom… Borba s korupcijom, ubistva, izjave – sve to je traje u period oštrih političkih potresa I zato još put ponovim da treba biti dvaput veoma odvažnim da bi još I stati na čelo bolestne zemlje I faktički uzeti upravljanje državom na sebe I ako takav čovek će se nalaziti – znači urađeno već je polovina rada, I ima nada što će da nastupa sutra… TAKVIM ČOVEKOM POSTAO ZORAN ĐINĐIĆ.
Po mom mišlenju najtalentovan političar poslednih deseteleća. Ne znam, kao kod drugih, a na moj život uticao veoma silno. Hvala mu za to.
Đinđić uradio najvažnu stvar – udario temelj za ubudićnog građevinarstva nove države.

Da li smo kao narod svesni sta smo izgubili?
Da li cemo ikada smoci snage da podrzimo ljude koji zastupaju ideje za koje se zalagao Zoran?

Nasilnom smrcu obezbjedili su mu vjecnu slavu i mjesto u raju,a mi cemo ga,zajedno sa onim izrodom koji je pucao,svaki put kad se pogledamo viditi u ogledalu...

Uz Zorana sam imala nadu da cu u poznim godinama, kad svi trazimo neke mirne kutke u kojima cemo prozivjeti starost u Srbiji naci svoj dio "plavog neba".
Danas, nisam sigurna da ce tako biti.S njim su otisle i nada nas koje su "vjetrovi rata" odnijeli na sve strane svijeta. Velika steta za sve,a narocito za Srbiju.

Nedostaju mi njegova duhovita poredjenja,nedostaju mi setnje sa njim,nedostaje mi njegov vragolasti osmeh,oci koje se cakle,njegova energija i vera u mene,vera da ovo moze da bude zemlja u kojoj je podnosljivo ziveti,nedostaje mi da se naljutim na njega kada se ne slazem sa necim,nedostaje mi vizija mog zivota u zemlji Srbiji...nedostaje mi on ceo...A mislim da ni on i niko od nas nema nista od toga,mislim da je poslednje sto je hteo od nas da se prepustimo letargiji i da zalimo. Mislim da svi znamo da je od nas trazio da se probudimo i da ostanemo budni i da radimo. Mislim da njegovo ubistvo nema smisla ako ne nadjemo minimum snage u sebi i pocnemo da radimo umesto da krivimo nekog drugog za ovo sto nam se desava.Ako smo mogli da budemo mesecima na ulici, 10 godina, ljudi, mozemo mi jos da se borimo,mora da postoji neko ko ce da lupi rukom o sto i da kaze : " 'Ajmo sad svi zajedno !" Ne racunam na one koji su 5.oktobra protumacili DOS-ovu predizbornu kampanju kao jos jednu utopiju-skinucemo Milosevicevu kamarilu, zapad ce nas zasuti parama i sve ce biti ko za vreme Tita: "Radio-ne radio-svira radio".Ne racunam ni na one koji su puni grize savesti(ili su sahrane trend u Majci Srbiji) krenuli u poslednju setnju sa Djindjicem a da nikad nisu bili ni u jednoj.Racunam na nas stare revolucionare i na one koji su u medjuvremenu stasali da budu revolucionari. Mora da nas jos ima dovoljno ! Mora da ima jos mozgova i vere ! Sigurno nas ima i sigurno mozemo da uticemo bar na po jednu individuu u svom okruzenju koja nista ne shvata.Onda bi nas bilo sasvim dovoljno. Na mnoga pitanja nemam odgovor,mnogo toga ne znam ali znam da na mesto Premijera posle Djindjica nije SMEO da dodje bilo ko, ako nista drugo iz ciste pristojnosti,odgovornosti i samosvesti. I,iskoristila bih ovu priliku da pitam Kostunicu,odakle mu ideja da je sposoban da radi posao koji je radio Djindjic, odakle mu ideja da taj posao moze da radi priblizno dobro ili bolje,odakle mu ideja da ima pravo da me bruka po svetu svojim lazima,demagogijom,polu-popovskim stavovima i losim autfitom ? ...A Dinkic kaze da bi Zoran Djindjic bio zadovoljan radom Ministarstva Finansija...Mozda i bi, ne znam, ali znam da me izuzetno zanima da li Dinkic bira da na Trgu svira sa Brejkersima ili sa Cecom !?
A ja,licno,necu da se pomirim sa cinjenicom da po mom gradu moze da vrslja kome padne napamet i kako mu padne napamet,Beogradjanin ne znaci biti rodjen u Beogradu ili ziveti u njemu,Beograd su pravila ponasanja i ako Srbija nije spremna za Evropu i za sustinu Djindjiceve misje u Srbiji, nemam nista protiv Beogradskog Pasaluka.
Srbijo,probudi se ili ishchezni ! Kostunice...samo ishchezni i ucini nam uslugu,povedi Radikale i ostatke SPS-a sa sobom. Ofelijo,idi u manastir....

Veliko mi je zadovoljstvo da vidim da nasa omladina koliko god joj je broj ne zaborazvlja pravac pod kojem nas vodio dr. Zoran Djindjic, i danasnja mobilizacija za sprecavanje korupcije u Srbiju koja ova sadasnja vlada brani, taj 6. oktobar mora se dovrsiti da bi presli na temelj ka moderne Srbije. Vidimo se danas na trg Republike!

Jedino vreme kada sam se osecao iskreno ponosnim sto pripadam srpskom narodu je bilo od 5. oktobra 2000-12.marta 2003 s postovanim, sada pokojnim gospodinom Djindjicem kao premijerom Srbije. Bio je ono dobro koje malo nacija na svetu imaju.
Ali, uvek imajmo na umu da ce nas dragi Zoki ZIVETI VECNO sve dok mi nastavljamo njegovo delo i u praksi ga primenjujemo. To znaci nema mesta apatiji, letargiji,strahu, neodlucnosti! Samo odlucno i smisljeno istrajmo u menjanju Srbije na bolje, uvek iskazimo gromoglasno protivljenje DSS-SPS-SRS alijansi zla s time sto cemo dokazati i pokazati koliko su ovi konzervativni sovinisti u krivu teorijski i prakticno, raskrinkajmo ih kada i koliko god mozemo, odnosno kada nam ovi daju povoda.
Stoga, izadjimo na okupljanje danas i izrazimo protest i ogorcenost sto se monstruozne ubice voljenog nam Zokija nisu jos ni identifikovale, a kamoli kaznile i sto Srbija galopira u pravcu restauracije nazadnih i retrogradnih ideja! Jer,ovako dalje, bez odlucnog demokratskog aktivizma, vise ne moze!
Ujedinjeni front za ideje Djindjica i Otpora! Vecnom Zokiju-vECNA HVALA I SLAVA!

Ono sto je Bog nas Gospod Isus Hrist uradio za covjecanstvo,to isto je i "Premijer Srpski Gospodin Djindjic" uradio za srbiju...(oprosti mi boze)

Ako me pamcenje dobro sluzi, a verujem da me veoma dobro sluzi, a pored toga imam i dokaza dok je Zoran bio ziv nismo bili tako ponosni na njega. Ali o pokojniku sve najbolje. To nam se i sveti. Slavicemo mi i Milosevica. Ni on nije nista manje vredan ovolike slave

Јуче је било две године од овог трагичног догађаја,те сам сматрао да оно што сам хтео да кажем,
напишем дан касније,јер није приличило да овако нешто пошаљем међу коментаре,док је Зоранова пордица у болу.
Србија је ово,многи су јуче правили од свега латино-сапуницу,а од данас по старом:
"Јао што сам читао у Куриру о Ђинђићу,он је био издајник и мафијаш" или "Јао што сам читао у Националу о Легији,
он је један диван дечко и патриота"....
Покојни Премијер је,после избора на ту функцију,рекао у једном интервјуу како је за њега велики изазов да буде на
челу Србије,јер није толико узбудљиво бити Премијер Швајцарске или Норвешке.
Тако је за мене велики изазов бити становник ове наше Србије,земље екстрема.Узбудљива ће бити битка за европску Србију
коју је Зоран започео.Надам се да ће идеја у коју је заложио свој живот на крају победити.
"Убили су га Пацов,Превара и Будала",рекао је господин Живковић у посмртном говору.Надам се Србији у којој Пацови,Преваре
и Будале више никада неће одлучивати о нашој судбини.

Pokusala sam da procitam sve komentare,jednostavno nisam uspela.I ja sam Zoranovu smrt dozivela suvise licno.Mada ne moze da bude suvise licno kada ubiju jedinog coveka koji je umeo,hteo i mogao da Srbiju uvede u drustvo normalnih drzava,tamo gde joj je mesto.Ne moze nikada da bude suvise suza za takvom energijom,inteligencijom i optimizmom.Posle svega sto se desavalo poslednjih petnaest godina Zoranovo ubistvo je za mene najtezi i najbolniji udarac,to je ziva rana za koju sada znam da nikada nece zaceliti.Iskreno saosecam sa njegovom porodicom pre svega i sa svim ljudima koji osecaju velicinu gubitka koji smo doziveli.Neka ti je vecna slava Zorana,nikada necemo moci da ti se zahvalimo za malo svetla koje si pustio u nase zivote

Ljudi, zar nije trebalo da mu se zahvalimo na svemu sto je za nas uradio tako sto cemo mi konacno da urwadimo nesto? Pa zar toliko niso mogli da ga razumemo? Ej bre, probudite se, ne samo zbog Zorana nego i zbog svih nas, ajde konacno da nesto uradimo za sve nas, i za njega, onako kako bi i on uradio da je nasem mestu!!!

Sa zaloscu se secam da je Zoran tih zadnjih meseci svog zivota uzivao sve manji i manji ugled u narodu. Stidim se toga da su cak i ljudi bliski meni, rodjaci ili prijatelji govorili da je povezan sa narko-mafijom, da je prodao Srbiju, da unistava privredu, da je strani placenik itd. itd. Ali odredjeni deo populacije kome i ja spadam nije posumnjao u njega ni za sekund. Na narednim izborima se pokazalo da je to nazalost ogromna manjina. To jezgro progresivnih ljudi okrenuti buducnosti koji su videli da je put kojim Zoran ide najbrzi put da se Srbija oporavi je uvek bilo uz njega.
Nakon Zoranove smrti veliki broj ljudi shvata da je on bio u pravu, a nakon dve godine pod ovom vladom koja polako vaskrsava sve ono sto smo ubili 6. marta, masa ljudi koji su bili protiv Zorana i njegove vizije konacno shvata da je to jedino sto je imalo smisla. Ubistvo Zoranovo, njegova smrt, njegova zrtva nije bilo uzalud. Puno ljudi je od tada shvatilo da je njegov put jedini pravi put za nas. Njegova smrt je postala jedina svetla tacka, jedino merilo, jedina istina koja u ovom paklu odvaja dobro od zla.
Zato smatram da jos uvek ima nade za Srbiju i da ono sto je on postigao i u zivotu i svojom zrtvom polako raste i dobija momentum. Verujem da u Srbiji ima svakim danom vise ljudi koji shvataju da je ono sto je Zoran odabrao mnogo bolje od onoga sto su imali pod diktaturom zla. Jednog dana kada kriticna masa ljudi shvati ovo, u Srbiji ce prevagnuti ono za sta se Zoran borio i njegovo seme ce roditi plodom. Srbija danas spava ali ima i dosta budnih koji nastavljaju borbu. Zato zarad njega i zarad svih nas nemojmo klonuti nego iz pocetka skupimo snagu. Ako je 6. mart bio prvi srpski ustanak docekacemo i drugi i treci i koliko god bude potrebno da izadjemo iz mraka i pobedimo zlo koje ovog puta dolazi iznutra. Hasta la victoria siempre!

Djindjicevo delo je sahranjeno s njim zajedno. Nema ko da ga nastavi. Gledajuci sinoc njegove govore, njegov optimizam, njegovu iskrenu zelju da pomogne Srbiji, shvatio sam da bolja buducnost za Srbiju posle Djindjica je mnogo mnogo daleko. Pa uporedite njega i Kostunicu. Ko nebo i zemlja. Kolko je Djindjic gurao napred tolko sad ovaj vuce ka nazad. Trebao je covek da da svoj zivot kako bi nas ubedio da sve sto je radio radio je za boljitak Srbije. Nazalost sad je kasno. Verujem da je ostao ziv ne bi mu bilo omoguceno da svoje delo dovrsi do kraja. Mnogo je neprijatelja imao. Bio je sam samcat na tom putu. Sve mu je bilo osporavano. Laka ti zemlja Zorane.

I sada kada ga nema, on čini mnogo više za ovu zemlju nego svi ostali zajedno.
Neka mu je laka zemlja!

Neke stvari nikada ne bi postale moguće, da neko nije, prvi, pokušao nemoguće. HVALA na ljubavi prema životu i hrabrosti kojima si nas zamalo zarazio. Mislim, ipak, da je ta klica neuništiva i da će se kad-tad oploditi...Mi još uvek, kao što vidiš, pričamo sa tobom...pa, voleo bih, eto, bar da možeš da možeš da čuješ...

Stvarno se trudim, ali ne mogu recima da izrazim svoju tugu na danasnji dan. Veoma mi je tesko da gledam sve te filmove o Zoranu, a da ne pustim suzu. 12 mart mi je jedan od najtezih dana u mom 23-snjem zivotu. Najiskrenije, bez lazne patetike, osecam se kao da sam izgubio najblizeg clana porodice. Hvala ti Zorane, za sve sto si uradio za ovaj glup i nezahvalan narod koji nije znao da te ceni dok si bio ziv. POCIVAJ U MIRU.

Milion puta sam u ove dve godina pozeleo da mogu da se vratim u taj nesrecni 12. mart i da nekako promenim istoriju, ali to je nazalost nemoguce. Hvala Ti za sve!

Zadnje sto mozete da uradite za Djikija, je da placete i cmizdrite. Njemu bi samom, da vas vidi, pozlilo. Dokazite DA MOZETE I MORATE DA RADITE i videcete kako njegove reci "...jer nisam ja sistem" imaju vise istine nego sto je vi trenutno vidite!
Postavite sebi pitanje: "Sta bi Zoran uradio kada bi se nasao u mojoj/nasoj situaciji?" i tako svaki dan.
A ljudima koji se hvale da su zbog njegovog ubistva otisli iz zemlje, jer je sada sve beznadezno - zelim lep provod. Takvom logikom ucinili ste jednu kontra uslugu i zemlji i narodu i Zoranu.

Ubili su njega. Pa su pokusali da ga gurnu u zaborav. Sistematski unistili sve sto je uspeo da postigne u Srbiji. Vredno rade i na oslobadjanju njegovih krvnika.
Ali prekasno, sto mozda i sami znaju. Trag koji je Zoran ostavio, ta nezaustavljiva energija, ne nestaje.
To jeste i njima jasno. Njima, kojima za zivota ne bi odao postu i priznanje ni hiljaditi deo ljudi koji je danas izasao na ulice zbog Zorana.

Tog dana je ubijena demokratija. Izdahnula je zajedno sa jednim od najvecih boraca za ljudska i ostala prava u svetu, velikanom koji je doneo slobodu i blagostanje nasoj napacenoj zemlji, najvecim filozofom od antike do danas. Celo covecanstvo place za njim i jos dugo ce osecati posledice njegovog odsustva! Nenadoknadiv gubitak za svet.

Nerodjenoj /tada/ cerki sam, daleke 1999, dok je bila u maminom stomaku, obecao da nece ziveti u Slobinom sistemu....Ispostavilo se da nije morala uopste da podnosi Arkana, a Sloboleona tek 6-7 meseci /sta zna dete../. Imala je 3 godine , jedva, kada je Premijer ubijen ...od tada, kada na ulici vidi kamuflaznu uniformu mantricno ponavlja :"Ovi su ubili Djindjica!" ...sa detetu svojstvenim "Dj"....Veceras je videla par stvari na tv, ali velika devojka - ne komentarise /5god, bato!/...a onda je -u sred priloga kada je pok Premijer govorio da ce mo se sresti u buducnosti, ponosito dosla /drzeci "Zabavnik" ../ i rekla "...Sreca.." - pokazavsi mi na rec koju je upravo procitala /prvo citanje, hej!/...bacivsi ovlas pogled na tv i videvsi Djikija /kako li ga pamti jos, stalno se pitam..../ poslusala je malo sta prica -pa rece - slusajuci ga :"Buducnost ?".... a njen tata je samo cutao...

Hoce li ikada ponovo Srbija uspeti da pretvori svoje nezadovoljstvo u konkretnu akciju i krene u jos jedan obracun sa svima koji je vuku ka dnu? Nadam se da ce ti buduci revolucionari izvuci pouku iz katastrofalne greske koja je napravljena 5. oktobra kada su njihovi prethodnici postedeli zlotvore Milosevicevog rezima i dozvolili im da se slobodno krecu i rovare po Srbiji. Sledeca Revolucija (a nadam se da je ona blizu, blize nego sto se moze pretpostaviti) ne sme da bude blaga prema zlocincima koji su digli glavu posle Zoranove smrti. Srbija je u kriticnom stanju i ne sme vise da izgubi nijednog dobrog coveka. Ili mi ili oni!

Zoran je aberacija kakvih je bilo i ranije u nasem drustvu. Ja ne zalim jer Srbija ima vlast koja je slika naroda koji ju je birao. Pozivam sve da se prisete kako je Zoran postao premijer. To se nije dogodilo preko izbora. Da DOS nije izasao na izbore vec sastavne stranke posebno, sumnjam da bi DS presao cenzus a tek nema govora da bi Djindjic bio premijer. Zbog toga treba biti zahvalan za svaki sekund koji je Zoran proveo kao premijer. Svaki sekund pod Djindjicem je vredeo godinu dana pod Kostunicom. Zbog toga ja ovaj dan proslavljam umesto da zalim.

Nazalost da bi neko medju Srbima bio velik I slavan on mora da bude mrtav. Uz svo postovanje prema delima bivseg srpskog premijera , s tugom moram da zakljucim da neki zaista nemaju granica u “hvalospevu” . Zoran, politicar europskog vidjenja, sigurno ne bi podrzavao idolopoklonstvo. Gospodin Djindjic se borio protiv Milosevica ali ne da postane “Milosevic”. Ako ljudi u Srbiji pocnu stavljati slike od Djindjica gde su nekad bile Slobine slike jedno je sigurno. Ubice primejera nisu samo ubili njega vec ideju za koju se borio.

Zalosno i Posthumno! Svi ljudi iole normalnog uma znaju da je nas Zoran imao "dobru viziju",ovo namerno pod znacima navoda. Ali on nije bio Svestan Cinjenice da je tu svoju Viziju, Prezentovao sa Pogresnim likovima koji su sedeli sa njime. Suvisno ih je Imenovati, ist ti likovi i pojedinci i dalje koriste ime Pokojnog za svoje Interese.Naj realniju ocenu svega sto se desilo sa Pokojnim Djindjicem Izneo je Nemacki Ambasador: Imao je dobru Viziju,kojoj nije Dorastao. Neka mu je Laka Zemlja i nek Pociva u miru, neka ga Ostave ovdasnji Lopovi, Izdajnici i Profiteri.Ljubisa.

najdublje postovanje za premijera Zorana Djindjica, danas se u mojoj kuci zahvaljujuci ljudima iz "kapiraj-kopiraj" slusaju njegovi govori, vizije, nade...over and over again
Neka mu je vecna slava

Iako je ovaj dan tezak i pretuzan, ipak mi je nekako bilo puno srce jer sam ga ceo dan slusala i bio je tu!
Strasno mi nedostaje.

6. Oktobra 2000 u dalekoj Australiji sam se rano ujutro probudio i cuo na radio BBC (koji mi uvek radi celu noc)da je srusen Milosevicev zlocinacki rezim. Od srece nisam znao sta cu sa sobom dok se nisam rasplakao kao malo dete od tuge za najboljih deset godina mladosti koje su mi skotovi ukrali.
13. Marta 2003 na tom istom radiju probudila me je tuzna vest o ubistvu Dr Djindjica.
Od tog dana cesto lezim u krevetu u ranima jutarnjim satima bez sna, uzaludno cekajuci vest da se opet desio neki 5. Oktobar a da je sva ona Kostunicina banda pohapsena i da su Zoranove ubice i oni koji stoje iza njih pohvatani i da Srbija ponovo krece istim putem na kome je stala kada su zlikovci ubili Zorana.
Ali, cekam uzalud i sve manje nade imam da ce me jos barem jednom taj prokleti radio obradovati.

Srbija spava cvrstim snom...
Ali ne!!! Pokazimo da Zoranovo delo nije otislo u nepovrat! Pojavimo se u sto vecem broju u nedelju u 16.30 na trgu Republike povodom akcije "podvuci crtu" pokreta "kapiraj kopiraj" i pokazimo svima da ima ko da sledi Zoranov put. Slava mu!!!

Preduzeti novi korak, izgovoriti novu reč - to je ono čega se ljudi najviše plaše. Fjodor Mihailovič Dostojevski, ruski književnik
(1821-1881)
Da sam 12. marta 2003. bio sa hrabrim Zoranom stitio bih ga i svojim telom. Toliko je on bio znacajan za nasu psiholosku promenu koja je preduslov napretka i bogatstva. Ipak, inspiracija koju je ostavio je velika. Bio je jedan od najvecih intelektualaca Evrope i mozda jedini umetnik na vlasti u Evropi.
A Srbija je zaista u to vreme bila specificna. Imala je identitet. Sada podseca na Cesku, Poljsku ili Hrvatsku.

Zoranovom smrcu, vaskrsle su njegove Reci. Na uzas ubica i njihovih simpatizera, Reci se ne mogu ubiti, pa ce one od sada pa doveka da progone sve one kojima su Zoran i njegov duh bili nepodnosljivi. To ce se obavljati samo od sebe i vecina nas nece biti neophodna.
Zauzvrat, svakog 12-og marta cemo ustvari davati pomen samima sebi jer je toga dana 2003. Zoran poginuo a mi smo - tragicno preminuli, jer smo odbili da podjemo za covekom koji je video dalje od nas.
Njegovoj porodici ostajemo vecni duznici.Ne verujem da bilo ko moze da im saopsti takvu utehu posle koje bi mogao da im pogleda u oci.

Utesno je sto sam sve ove godine znala da je Zoranova ideja neophodna ovoj zemlji i tako se i ponasala, a nesrecna jer su mnogi ljudi toga postali svesni tek posle 12.03.2003.godine,a neki nece to spoznati nikada.

Tek sad se vidi koliko su ljudski resursi oskudni u ovoj zemlji. Zemlja iz koje mladi, lepi i skolovani beze sto dalje, Zoran je mogao da mirno zivi u inostranstvu i vodi skladan zivot. A Zoran je ipak odlucio da se vrati. Da pomogne Srbiji. Govorio je stvari koje su bile daleko ispred vremena i daleko iznad intelektualnog potencijala prosecnih grajdana. Potrosio si svoje najlepse reci da ih ubedis u veru. Ne postoje reci kojim bi se opisao bol koji je razderao duse onih koji su cenili Zorana i njegov rad. Dve prazne godine lebde iznad glava ljudi, ljudi koji sve vise lice na amorfnu masu koja trci u krug bez cilja. Zoranu dugujemo vise. Mnogo vise.

Uvek smo se nadali necem boljem. Mislili smo ("e, sad kad se to desi sve ce da krene na bolje...") da bi nas na zemlju spustali RAZNI. Ne zelim ime da im pominjem pored Zoranovog. Ima ih mnogo. Na svim su stranama, gde god se okrenes. Ne znam sta ce biti s nama, ali u jedno sam siguran i to je jedino sto me tesi. Moji, a i vasi unuci, praunuci, njihova deca i deca njihove dece, secace se ovoga coveka. Ucit' ce o njemu. Ponositi se njime. RAZNE niko nece spominjati. Hvala bogu tada ih se niko nece secati. Tada ce Srbija ozdraviti, i postati Srbija o kojoj je sanjao Zoran Djindjic. I ja je jos uvek sanjam.
Hvala ti Zorane !

Na dan 12. 03. 2005. godine dva sina su nagradjena za izuzetan doprinos srpskom društvu njihovih očeva.
Sin đenerala Lazarevića od predsednika -Nove Srbije- (o kakve li ironije) dobja Škodu SuperB, a Luka je od jednog drugog predsednika (takođe virtualne države) dobio značku, da se ponosi.
Ovo naravno sa njima dvojicom nema nikakve veze.
Mislim da nije slučajno da ovaj omnibus ministar to baš danas radi. I nije ga
Sramota!!!
Srbija spava, budilnik ne radi i niko da je probudi.
Hvala ti, Zorane!
Sava Savanović

Mi koji smo ga poznavali znamo koliko je mana imao... I svi su mogli da vide greške koje je pravio i pogrešne poteze koje je vukao... ali je bez njega sve tako mnogo, tako prokleto mnogo teže.

Imamo li snage da pokazemo da je Srbija zasluzila da ima Zorana Djindjica. Imamo li volje da pokazemo da je nasa ljubav jaca od njihove mrznje. Imamo li istrajnosti da pobedimo ovo zlo koje trenutno vlada Srbijom.
To dugujemo ZORANU DJINDJICU.

Kad god nemam snage ili volje da ucim, ja pogledam "Ako Srbija stane" i dobijem enegriju i volju da istrajem.
Na ovaj ili slican nacin treba svako od nas da oda postu voljenom Zoranu, jer je on i sada uz nas.

Zvučaće kao parola, ali ja zaista svakoga dana uveče pitam sebe: Šta sam danas uradio da Srbiji bude bolje? Šta ću uraditi sutra?
I eto, na taj način odajem poštu Zoranu Đinđiću. Ubeđen sam da bi on, u svom političkom testamentu, upravo tako zavetovao svakoga od nas.
A one iz dijaspore, uvek pute jada i čemera, beznađa i apatije na račun života u Srbiji, na današnji dan molim da nam ubuduće ne "pomažu" na taj način. Uživajte u novim domovinama, i sačuvajte svoj očaj za sebe. Ipak mi ovde malo bolje od vas vidimo i znamo kako nam je.
Hvala vam unapred.

Hvala za osmeh, za nadu, predsednice, hvala za sve! Srbija zivi za, Vas, Srbija zivi za sve nas i nece je niko zaustaviti, na putu koji ste Vi zapoceli!

12.marta 2003. sam bio u svom stanu u Beigradu i gledao uzasne izvestaje na tv-u.
12. marta 2004. sam stigao ovde gde sam sada, neverovatno daleko od Beograda i gde mi je mnogo bolje nego u Srbiji.
Da li bih bio sada ovde da ga nisu ubili?
Ne verujem.
Neka mu je laka zemlja.

Uzeli su nam Zorana, ali nadu i veru da će njegov i san svih nas biti ostvaren ne mogu. Evropska, moderna i slobodna Srbija tamo gde i pripada, sa ljudima koji su srećni i zadovoljni pre svega sami sobom. Uvek u mislima sa njim borimo se i kada nam poturaju prepreke, ili pokušavaju da nas odvedu pogrešnim pravcem. Zvezda koja će uvek sijati iznad neba Srbije i pokazivati nam pravi put. Ne dajte se ljudi i ne prepuštajte očaju, on nikada nije. Njegove ideje moraju da pobede, a mi smo ti koji to treba da ostvare.
Samo hrabro napred!

Bar da si sa nama...
Sve bi bilo drugacije!
Znam da ima ljudi koji ce pokusati da naprave nesto od nas, kao sto si ti to uspesno radio, ali tesko ce to biti bez tebe...
Bar si mi uneo nadu da i ovde ima smisla ziveti... Nagradice te dragi Bog zbog toga Zorane!
Hvala ti jos jednom!

Zorane ostani s andjelima dovijeka. I da znas, tvoja i nasa Srbija je jos uvijek u manjini.

Znam da je strašno! Ali hajde da u nedelju svi budemo na Trgu republike na akciji "Podvuci crtu", mislim da je u pola pet.
Neka svako ponese bar jedan primerak "Kapiraj.." za ljude u Beogradu, Kragujevcu ili gde vec treba.

Zorane,
nismo znali da te sačuvamo, to je naš ogroman problem. Problem cele Srbije !
Teret ti je bla siromašna Srbija za koju nisi imao ''čarobni štapić'' da mašeš i udovoljiš potrebe mnogih drugih, pa i nas samih.
I danas mnogi očekuju da mašeš tim čarobnim štapićem i odozgo ''sa neba'' rešavaš još veće probleme koji su tek sada snašli Srbiju...

Pocivaj u miru Zorane Djindjicu.

Zoranova smrt, ako nam vec nasi zivoti nisu, mora biti lajt motiv za stvaranje Srbije kao normalne zemlje, dela ujedinjene Evrope.
Dosta je zalivanja korova, sto rece pokojni Zoran.

Nastala na Balkanu, velicina Zorana Djindjica je nemjeriva.

Zoran Djindjic je srpski Njegos.
On je UM koji se pamti.

Tog 12.03.2003 god mislim da su ubili deo mene, ali i deo svih nas koji smo verovali u bolje sutra u zemlji Srbiji.
Slava mu.

Kada bi me pitali za tri najtrigicnija dogadjaja u srpskoj istoriji, rekao bih: Boj na Kosovu, prelaz srpske vojske preko Prokletija i ubistvo Zoranovo, ali zaista i bez patetike, samo sa tim sto su prva dva istovremeno i slavni i casni, a ovaj poslednji ... , nema reci za tu tragediju njegovu i nasu, reci se gube u pepelu njegovom, ali ipak Feliks se iz pepela radja.
Hvala ti za zrtvu Zorane!

Zoran Djindjic je bio Jovan Ristic 21. veka. Obojica su bili velike licnosti u politickoj istoriji Srbije. Iako medju njima ima jako mnogo razlika, nekoliko momenata ih dovodi u tesnu vezu. Navescu tri:
1)I jedan i drugi su kao siromasni srpski studenti otisli u Nemacku na studije; Ristic kod najveceg evropskog istoricara tog toba Leopolda Rankea kod koga je doktorirato, a Djindjic kod Habermasa,
2)Obojica su dobro razumeli aktuelna evropska kretanja svog doba i nastojali da interese svoje Srbije prilagode tim politickim kretanjima, i
3) uzivali su mnogo veci ugled u inostranstvu nego u domacoj publici. Ipak, ima nesto sto ih razdvaja. Ristic je vrhunac svog umeca i vestina postigao na Berlinskom kongresu 1878. kada je izdejtvovao medjunarodno priznanje Srbije, a Djindjic na zalost nije u prilici da postigne jedno isto tako vredno delo, jer je na silu sprecen da to ucini. Da je ziv, vrhunac njegovog umeca bi bilo ulazak Srbije u punopravno clanstvo EU.
Nazalost, istorija je ponekad nepravedna.

Gde si ti Zorane postavio repere pre 10 godina, oni nece stici za jos 300... Nesretnici, zar ne vide... i zar se ne stide, ako ne tebe i tvog dela, onda sebe i onoga sto rade Srbiji i njenoj deci. Ne mogu a da te ne postujem, kao nikoga do sada... Gotovo je sa ovom zemljom, ostajemo u brlogu, nesreci i mraku... No comment

Vreme nije najbolji sudija, niti je to istorija.
Nazalost istoriju i vreme, pogotovo sadasnje, odredjuju sudije. I to one pristrasne, taman toliko, da izoblice i iskvare istinu.
A istina, zamisljena kao najveca tekovina, pretaca slobode i demokratije vise i ne postoji, i svi je dozivljavaju, onako prizemno, bas kako njima odgovara.
Zorane, vizionaru viteskog srca, bilo sta da kazu "tvorci" nase danasnjice -ona lepsa Srbija ce jednog dana da ispliva, a umesto tebe, kapetan tog broda bice, sva ona energije, koju na srecu niti su mogli da ubiju, niti mogu da je ucutkaju.
VECNA TI SLAVA!
Raso sa porodicom, Canada

Neposredno pre atentata na Kenedija, Lindon Dzonson je rekao:"...Izaberite me za predsednika i dobicete prokleti rat...".
Danas ja mogu da kazem: dajte mi knjigu i poklonicu je Koshtunici.

Djindjic je bio mnogo vise od predsednika jedne politicke partije, a politika je tek bilo nesretno i za njega nedostojno sredstvo kojom se on morao posluziti kako bi svojim sugradjanima preneo iskru optimizma i motivisao ih za akciju.
Njegov zivahni intelekt i plemeniti entuzijazam predstavljaju udzbenik savremenog vizionarstva.

HVALA!

Pre dve godine, Zoran Djindjic je u roku od jednog sata prosao put od omrazenog, do jednog od najpopularnijih srpskih politicara.
To je nazalost platio zivotom.
Mnoge njegove poteze sam kritikovao, nisam se slagao sa izbacivanjem DSS-a iz parlamenta, onemugacavanjem Kostunicinog izbora na mesto predsednika Srbije, obezvredjivanjem institucija sistema, pa ipak, sve je to bilo kao porodicna svadja, kao nerazumevanje sa starijim bratom.
Kao i mnogi drugi, plakao sam tog 12. marta, a i danas me jos uvek steze oko srca na ovu dvogodisnjicu.
Djindjic vise nije tu, i to je tuzna cinjenica.
Na ovom sajtu, mnogi placu i zale se da je Srbija stala tog 12. marta, a siguran sam, da on sam ne bi tako reagovao.
On bi verovatno rekao - OK, sta je tu je. Zoran vise nije tu, sta da radimo. Kako da zemlju pokrenemo napred. Mislim da je to ono sto nama nedostaje, i da oni koji samo placu za njim NISTA od njega nisu naucili.
Od plakanja nema nista, treba zavrnuti rukave i dati se na posao. Ako vam se stvari ne svidjaju, menjajte ih. Pitajte se, "sta sam danas uradio da Srbiji bude bolje".
Mislim da bi ON tako razmisljao.

Jos uvek ne mogu da se pomirim sa tim da ga nema. Otisao je najbolji medju nama. Ali Zorane, jos uvek zivis u nasim mislima i nasim srcima i to nam daje nadu da nismo izgubili sve sanse u buducnosti.

Ljudi su licemerni. Dok je Zoran bio ziv sav posao sa reformama je morao da nosi na svojim ledjima. Svi mi (ceo narod) smo sedeli sa strane gledali i pljuckali: ne valja ovo, ne valja ono...
Niko nije bio spreman da ga poslusa i da ucini sve sto moze da poboljsa situaciju u svojoj zoni uticaja, makar to bila samo sopstvena kuca, dvoriste ili propalo drzavno preduzece u kome eventualno radimo.
Sad kad ga vise nema umesto sto stvarate kult licnosti, kukate i naricete, sednite i procitajte neke od Zoranovih govora, intervjua i knjiga (preporucujem i gledanje dokumentarnog filma "ako Srbija stane" ) i vidite sta mozete da uradite da sami budete bolji i da Srbija bude zemlja u kojoj zelite da odrastu vasa deca i unuci.

Uspeo si! Tvoj trag, uprkos svemu ostaje. Ti si svoje mesto u istoriji zasluzio, za razliku od mnogih drugih! A najvaznije od svega je da Tvoji sledbenici ovih dana, samopouzdaniji i samosvesniji nego ikada hodaju Srbijom, sa pravom i pravednom idejom u glavi!

Kada ste bili jos ziv, mislio sam da vi ste bili kao svetlo na dnu tunela. Sada znam da vi ste bili sunce i nada i za nas!

Nisam poznavao Zorana.
Slušao sam ga dok je sa bine govorio.
I to mi je dosta da znam ko sam.

Strasno!
ne znam da li je gore kad ga ignorisu ili satanizuju ili kad se klanjaju licemeri!
Mozda za danasnju setnju vredna Vlada zasluzuje besplatne Skode-Fabie ili nesto slicno.
Kad bi malo bolje radili mozda bismo i zaboravili pokojnog premijera,ovako je gotovo svakodnevni refren:gde si,Zorane,da vidis ovaj jad i bedu!

Na kraju svoje knjige Milos Vasic pita: "Da li je Srbiji bolje nego pre 12. marta 2003. godine?" Ja znam da nije... Gore je. Mnogo gore. I sad samo mozemo da cekamo dan kada ce Legija stvarno postati ministar policije. Mozda to (za sada) zvuci malo preterano, ali pomislite kako bi vam pre dve godine zvucalo da vam je neko rekao da ce od bagre opet praviti heroje, da ce "velikom" sudjenju prisustvovati nepismeni banditi sa cvecem istetoviranim na debelim vratovima, da ce po Zoranu "pljuvati" kao nekad, u doba "velikog tate"..? Da vam je neko rekao da ce Milica jadikovati o svojoj jadnoj materijalnoj situaciji, da ce u Pozarevcu opet, ej!, opet vladati crveni, da ce iz Kuceva i Svilajnca proterati mrtvog premijera..? Sta da vam je neko 5. oktobra 2000. rekao da cemo 4-5 godina kasnije opet biti u mraku? Da ce u Srbiji opet zaudarati na strah i beznadje? Da li biste poverovali?
Pa...da ih pustimo da dovrse posao?
E, moj Zoki...
ledeni@yubc.net

Bio je predvodnik svega najboljeg u Srbiji. Jedan u milion. Postajemo svesni koliko nam nedostaje. Ako nas gleda, neka zna, necemo odustati i nastavicemo u buducnost. Uprkos ksenofobima, nacionalistima, fasistima, klerikalcima i drugima.

-Da li si primetio da u svakom nasem ozbiljnijem razgovoru postoji rec svet? U svetu, iz sveta, svetski... Ako vec mora da se zivi, onda treba ziveti najbolje moguce.
-Svetski...
-Da. Cim dodjem do nekih para...
-Koje nesto vrte...
-Da, koje nesto vrte, otici cu u svet po lovu i standard.
-Ja necu. Vidis, mislim da je mnogo veci fazon praviti svoj svet ovde, ovde sam se rodio, nego otici u neki tudji. I ciniti da, jednoga dana, kada ti i ja budemo, neka druga dva kulova, Francuza, negde u Parizu, na Gar-de-Lionu, pljuckaju u dalj, i kazu “Treba otici u Beograd, to je prava stvar”...
Jeste mnogo veci fazon...

Vazno je: rekli su nam da su ga ubili Zveki, Pacov, Budala, Mutavi... Nama su ostavili romantiku i patetiku i sada se verovatno zlurado smeju i likuju.
Dokle god ne budemo saznali kako i zasto je ubijen nema neke nade, Zoran ostaje "incident" u srpskoj istoriji, a mi idemo istim putem kao do sada.
Rano je za romantiku. Zasto su nam ubili premijera?

Alo, ljudi, ccujete li vi sebe.Svi vi koji na ovaj naccin,visse zzalechi sebe i kukajuchi, zzalite za njim setite se njegovog naccina delovanja. Da li je njegov naccin bio samosazzaljenje? Da li je njegov naccin bio ravnodussnost? Ne i ne. Zato, ako stvarno verujete u ono stso je radio JEDINI naccin da pokazzete da ste ga iskreno sledili i posstovali ili ste to ukapirali tek kada su ga ubili jeste USTANI I KRENI.Nismo valjda deset godina issli protiv vetrenjacca da bi smo sada odustali. To je JEDINI naccin da on stvarano nastavi da zzivi. Dakle POKRENI SE.

Citam komentare, place mi se...
Ne vidjam vas vise ljudi. Gde ste? Ostali smo sami, ne vidjamo se na trgovima, ulicama...
Srbio probudi se... nedostajes mi..

Srbijo draga, Glavu gore.
Sakupimo dovoljno snage da dosanjamo zajedno Zoranov san.
Sakupimo dovoljno ljubavi da pobedimo vekovnu mrznju utkanu u svakom od nas.Pokazimo svima da Srbija nije stala. Pokazimo svima da je Srbija pobedila. Pokazimo svetu da mart ima 30 dana a ovaj najtuzniji sacuvajmo zauvek u nasim srcima.
Jer to je najmanje sto dugujemo Zoranu.
Neka mu je vecna slava

Zorane, borio si se, verovao si, i radio si za nas.
Dosao je dan da se mi borimo za tebe i nastavimo tvoj rad.
Sa verom u tebe i ono sto si nas ucio.
Necemo te razocarati! I nikada zaboraviti.
Hvala ti na najlepsim godinama mog zivota...

Ovakve izlive primitivne patetike nisam vidio jos od 4 maja 1980 godine.

Mi gnereacija tuznih i nesretnih '90, mi koji smo sa tobom bili na ulicima, boreci se za evropsku modernu Srbiju. Mi cemo nastaviti borbu koja je zapoceta, jer samo tada reci, dela i postojanje Dr.Zorana Djindjica nece biti zaboravljeno i uzalud potroseno!!!

Znam da ovo necete objaviti ali moram. Evo ide...
Sadasnjoj vladi, svim kriminalcima Srbije, ruskim obavestajcima i onima koji ga nisu zastitili a trebali su da im STO PUTA J**** MATER STO SU MI UBILI PREMIJERA, STO PUTA, PO STO PUTA DA IM J**** J**** MATER. B-92 neka mi oprosti ali morao sam.

Moji srbi(naravno malim slovom) da sacekamo jos 198 godina mozda se neko pojavi....a da pokusamo sa Cedom(priznajte bilo bi bar zanimljivo).Ipak cujemo se 2199 godine, pa videcemo mozsda jos uvek nebude kasno mislim o studiji o izvodljivosti.

Srbijo preispitaj sebe.
Gde si bila juce.
Gde si danas.
Kuda ces sutra.

Ubila si Djindjica, ubijas i sebe.
Dozovi se pameti, ako je imas, dozovi se mudrosti, ako je imas.
Dokazi da si dostojna Djindjica, jer ti je zivot poklonio, TEBI, PRE NO SVOJOJ DECI.
Pronadji i osudi ubice, kazni negativno, prepoznaj i nagradjuj pozitivno.
Ne trazi cekanjem da ti drugi sude.
Ne buni se i ne jadikuj sto cekanjem dopustas da ti drugi sude.
Pokreni se Srbijo, sve je u tebi, sve je za tebe, sve je na tebi.
Samo ako umes i hoces a sad je mnogo teze, nemas Djindjica.

Da smo slušali ono što nam je Đinđić govorio dok je bio živ, sada ipak ne bi bili tu gde jesmo.

Ovog avgusta navrsice se tri godine od kako zivim u Los Angelesu. Dosla sam sasvim slucajno, ne znajuci da li zelim da ostanem ili ne. U Srbiji su pocele da se desavaju dobre stvari u to vreme - i ne nisam bila clan i pristalica DS-a. Ne zato sto nisam verovala u Zorana, vec zato sto nisam verovala u lidere. Njegova harizma nije bila dovoljna da pozelim da budem okruzena ljudima kojima je on bio okruzen. Ali islo je na bolje....i postojala je nada. Imala sam tu srecu da ga sretnem nekoliko puta radeci kao novinar...i u toj poziciji uspela sam da predvidim da ce imati mnogo neprijatelja, da ce mu mnogi okrenuti ledja, da ne moze sam da ispravi ono sto ne valja i da ispravno uradi ono sto mnogo ljudi u njegovom okruzenju zeli da uradi drugacije iz raznih drugacijih interesa...ali nisam uspela da predvidim da ce dopustiti da ga ubiju ispred vrata na betonu...Tog 12. marta pre dve godine, promenio se i moj zivot - odlucila sam da se vise ne vratim - zato sto je Srbija stala. Zato sto satovi vise ne rade. Zato sto se vise ne krece...

...ne znam zbog cega moja bosanska dusa osjeca gubitak ovog uistinu velikog covjeka,kao gubitak najblizih....Bio Si mi ...??? Slava Ti.

I tog dana i danas isti osecaj tuge i sramote je u meni.
Zbog tebe bih ostao bez tebe idem.
Nek ti je vecna slava.

Prosle su dve godine od ubistva premijera Djindjica a Srbiji su prosli svi vozovi za Evropu. Taman kada je pravi covek dosao na pravo mesto u Srbiji dogodilo se ono najgore. Vecna mu slava i hvala za sve sto je ucinio za nas!!!

Nije hteo da bude Vodja, hteo je da povede Srbiju napred.
Ne sam.
Zeleo je da to uradimo svi zajedno. Mi smo to mogli.
Mi to mozemo.

Zaustavili su Zoranova htenja, ali samo na tren.
Bas kao i najlepsi cvet, procvetace opet. Moraju. Trebaju.
Umornoj Srbiji.

Jos uvek se pitam zasto nas narod mora da bude takav. Zasto mora da se desi ono najgore da bi shvatili sta gubimo?

a o tijanicu (rts bk sps...) nemam reci...

Lako je sad pricati u superlativima. COvek se zrtvovao za sve nas. Oduzimo mu se...
Javno pozivam na krsenje zakona o pirateriji (zato su valjda zaplenili diskove u Kragujevcu). Kopirajte diskove "Ako Srbija stane"

Secanje na Zorana treba da u nama probudi makar deo vizije i energije koju je on nosio. Ima nas mnogo koji smo u njemu videli inspiraciju i koji smo spremni da nikad ne odustanemo od "normalne" i "evropske" Srbije. Zoran je pokazao da je moguce uraditi mnogo. Njegova dinamika mu nije dozvolila da vidi zlo od koga je i poginuo. Budimo pametni. Zlo je jos uvek u Srbiji.

Ne znam iskreno sta da kazem,nista sto bi moglo u par reci da opise dovoljno sta smo izgubili od kad je on otisao,od kad smo dopustili da ga izgubimo,samo tisina koja je glasnija od svega ostalog je u meni sada kad vidim koliko smo mogli sa njim a koliko sada a mozda i nikada vise necemo moci,jer hteli mi to da priznamo ili ne bez njega nam je snaga poklekla ali dokle god imamo njegovu viziju i volju u nama bice nesto od nas ,kad tad,sa njim u mislima i u srcu neka mu je vecna slava i hvala!

Znam da je Mocart veliki kompozitir koga će i naši potomci slušati, znam i kako je Salijeri skončao, ali to mi je danas slaba uteha..., danas mi Zoki baš nedostaješ ...

Na današnji dan ponovo obećavam sebi da ću učiti decu da budu ljudi poput Zorana Đinđića.Ućimo decu na primerima a on nam je enciklopedija.
da li se sećate? UVEK
Da li vidite? NA NAŠU ŽALOST'DA
Da li živite? NE ZNAM!?

Promenio sam se od tog 12. marta.
Ne govorim o nadi, veri, poletu; govorim o besu koji kipti iz mene.
O otvorenoj, nesputanoj, intenzivnoj i stalnoj mrznji koju osecam prema ubicama Zorana Djindjica i hriscanina u meni.
Ponasajmo se djindjicevski i recimo otvoreno - ubice Zorana Djindjica danas vladaju Srbijom, ali gle bezdana, to nije i najvece ponizenje.
Nasa je sramota utoliko strasnija, nas je ponor utoliko dublji ako vise ni Zoranov naslednik ne zna odgovor na pitanje - da li je u Srbiji danas ishta bolje nego sto je bilo 12. marta 2003.?

nismo svesni shta smo izgubili jer, nismo bili svesni sta smo imali..sada vise nemamo ni svest ni savest.

Bila je prava cast i zadovoljstvo biti gradjanin drzave u kojoj je dr. Zoran Djindjic bio premijer.
Slava mu!

Meni samo nije jasna jedna stvar! Kako je moguće da se sada čitaju toliki hvalospjevi pokojnom gosp. Djindjiću ( koji je zaista mogao da spasi Srbiju )a da su na prvim izborima nakon njegove smrti na vlast došli, i to ubjedljivo, njegovi najveći protivnici DSS i SRS. Očigledno se radi o drskom licemjerju. Veliki pozdrav iz Crne Gore.

Vizionarima su uvek tek verovali kada ih nije bilo vise.
Gospodine Dindjicu HVALA VAM NA VIZIJi!!!! Radi cu, koliko je u mojoj moci, da se ona ispuni. Pozivam sve da sami sebi svako da obecanje i da svakog dana bar jednom nesto ucini da bi isli dalje u bolju buducnost. To dugujemo gospodinu Djindjicu!

U mnogome se nisam slagao sa Zoranom i njegovom filozofijom. Po neki put mi je izgledalo sve nemoguće. Sada kada su ga sklonili, sklonili su i povez sa očiju. Sve mi je jasno. Ostao je ideal u očima i srcu. Žao mi je što moja deca neće moći da uživaju u njegovoj pojavi i optimizmu koji širi. Ostala je jedna knjiga na polici sa njegovim likom i nož u srcu, da ti suze krenu. Neka mu je laka zemlja, a nama bog u pomoći.
Za Srbiju i Zorana.

Osecanja su uvek tu i nece nestati, a bes danas raste.
On je jedan u milion. Velik je, i mi smo mogli biti veliki sa njim.
Oni koji to ne priznaju i ovo zovu idolopoklonstvom su skucena bica koja ne mogu da podnesu sopstvenu 'malenkost' i 'bezidejnost', a jos ih vise muci tudja velicanstvenost.
Na ulicama Beograda '96/97.se pevalo:
"Mogu da ti p..e, Zorane"...
Nije ovo neprikladno, ONI to i zasluzuju.

Zoran,
Veliki Covjece, Veliki ucitelju, nisam te odmah prepoznala, ali kad sam te u protestima vidjela sa sinom na ramenima, kako razdragan i neustrasiv hodas golemim koracima, ne obaziruci se na opasnost koja je vrebala sa svih strana. Nikad nisam ucestvovala na protestima do tada, ali to dijete na Tvojim ramenima mi je porucilo... Ovaj covjek zna sta radi on vodi svoje dijete u buducnost povesce i nas, samo ga treba pratiti, ne gubiti ritam ne gubiti dah, prosto slijediti tu viziju. Izdizao si se iznad te mase koju si predvodio, niko od nas tada nije bas najbolje razumio Tvoja vizija je bila pretesko breme za ljude koji se grcevito drze svog nepromenjivog stanja, Ti si nam nudio okean, a mi stalno birali baru. Odatle Tvoje poruke o zabama, kako si samo vidio sveobuhvatno i tako daleko. Dolazio se s porukom da Ti nisi veci od nas,vec da si jedan od nas, samo ako zelimo. A vecina nije zelila, nisu razumjeli, nisu htjeli da razumiju. I sta smo uradili, ubili smo te kao i vecinu ucitelja koja je bila poslata sa istom porukom, vizijom da svi mozemo bas kao i Ti i u tome je bila Tvoja velicina. Tog dana,kad si otisao, dozivela sam to licno, iako nikad nismo progovorili ni rijec,Tvoja smrt je moj licni gubitak,jer vjera koju si mi probudio da ce sve biti bolje da sve moze biti bolje bila je tako jaka, kao da je moja vlastita.Po drugi put je ubijena moja nada u buducnost. Plakala sam tada, placem sada, i plakacu kad god vidim Tvoju sliku. A stalno mislim na to kako si govorio da uspeh nije ne pasti nikada, vec se uzdici svaki put kad padnes. I jutros kad je ogrijalo sunce, na ovaj dan tuge, ja nekako znam da ono svakog dana izlazi upravo zbog ljudi kao Ti i onih koji razumiju tvoju viziju. Kazu da vrijeme sve lijeci, ali to su samo rijeci. Tuga je mozda samo malo manja, ali je tuga. Ti u slavu a mi u borbu da pratimo Tvoju viziju. Da pretvorimo ovu zemlju u ugodno mjesto gdje ce sunce izlaziti svakog dana za sve ljude.

Dok je Zoran Djindjic bio premijer prestao sam da pratim svakodnevna politicka zbivanja u Srbiji. Bio je politicar s cijom sam se vizijom i ideologijom slagao. U isti mah, bio je uporan i vredan covek koji je imao hrabrosti i snage da svoju viziju sprovodi u dela. Ta kombinacija njegovih licnih karakteristika i politickog ubedjenja je meni licno ulivala veru i optimizam da Srbija moze izaci iz mraka koji ju je zavio poslednjih 15 godina. Tada sam verovao da covek takvih sposobnosti zasluzuje da bude premijer Srbije. Nakon svih desavanja koja su prethodila ubistvu Zorana Djindjica, i svemu sto je sledilo, mogu samo da se upitam - cime je ovakva Srbija zasluzila takvog coveka? Bio si ljudina, Zorane.

Sada vidimo, nazalost kasno, da je bio upravo ono sto Hegel kaze da je velika licnost u istoriji: "Otpravnik poslova svetskog duha."

Pretpostavljam da bi i sam Djindjić bio protiv nekih govora na skupu u centru Sava, jer su ti "literalni pokušaji" neodoljivo podsetili na "istorijske epopeje" tipa "Pinki je video Tita" i "Mali Joža iz Kumrovca...". Doprinos Djindjića savremenoj istoriji Srbije neće se uvećati ako nam neko nameće da je potrebno znati šta predstavlja limeni bokal na fotografiji iz njegovog detinjstva,da li je na radnom stolu imao skulpturu Platona ili Hegela u drevetu, od gipsa ili alabastera, da li mu je neko pomogao da promeni pitanja na maturskom ispitu ...!? Od toga je samo korak do zahteva da se to izučava u istorijskim čitankama !? Možda grešim ? Ili ne... Ali negde je zapisano da je bio protiv kulta ličnosti, a i na skupu je nešto slično rečeno (metaforu ne bih citirao jer smatram da bi na ovom mestu i na ovaj dan bila neprimerena).

Od 1993 moja porodica i ja ne zivimo u Srbiji. Zoran Djindjic davao mi je nadu da se u Srbiji nesto menja... Nadu da ce moja deca jednog dana kada zavrse svoje univerzitete, imati mogucnost izbora! Srbija, zasto da ne? Pucanj u Beogradu oduzeo mi je nadu.Ne mogu da verujem da je tako otisao jedan, po svemu, osoben covek. Novu 1997. nismo docekali na "tolpim morima" okrenuli smo kormilo ka Beogradu, nikada necu zaboraviti rukovanje moga supruga sa Zoranom na Trgu...Srbija, nije zasluzila Zorana Djindjica. Kamo lepe srece da je svoj UM i svoju ENERGIJU Zoran Djindjic skoncentrisao samo na svoju porodicu i na svoj naucni rad. Vecna Slava i Hvala.

Pre nekoliko godina pisala sam Kabinetu Zorana Đinđića:
"Dragi i poštovani Predsedniče, ..."
Ostao je i dalje za mene dragi i mio lik i onda kad s poštovanjem slušam njegove reči u medijima i divim se njegovom intelektu i pozitivnoj energiji koju je zračio i onda kad se setim njegove pozrtvovane borbe za bolje i pravednije drustvo i kad mi naviru suze i preplavi bol, jer su nam neki zlonamerni ljudi uzeli tu dragocenost, jer su prekinuli plemenito stvaralaštvo u neprekidnom usponu.

Kakvo licemerje, kakav nemoral Kostunica i Tadic da se oglase ovim povodom. Sramite se izdajice Srbije i unistitelji svega sto je Zoki ucinio. Srami te se bezocnici pred ljudskim dusama koje ste vi prodali.
Tebi Zoki hvala ti sto si mi dao tu cast da barem i malo zivim u vremenu i prostoru NAJVECEG SRBINA U ISTORIJI SRBIJE. Srce hoce da se raspukne ali tvoje ideje su zive u nama, vecno. Kad god bi me napustila upornost ti bi me vracao na put koji vodi u tvoju i nasu pobedu.

zoran je lakmus papir za srbiju na kome se ocitava svaki politicar pojedinacno i mi svi zajedno,od vremena kad je svima bio odvratan do manijakalnog obozavanje,obracanje njemu povodom godisnjice takodje pokazuje razlicita obojenja, od obih koji parazitiraju na njegovoj poshumnoj slavi, do onih koji bi da mu dovrse lik , mozda ispliva jos neko remek delo koje je radio u tajnosti a nije se hvalio, ili neki genijalni a tajni plan.
drago mi je da se o njemu prica, to nekako marginalizuje njegove ubice koje za malo postadose zvezde, ali mi je bljak da se na njemu poentira.
omiljena poslastica u srbiji je preterivanje.

Istina je da je Zoranovim nestankom mnogo toga obesmisljeno. Njegovom smrcu smo svi dobili domaci zadatak – DA DO TOG SMISLA PONOVO DODJEMO, da dokazemo da nije istina da je Zoran Djindjic “uludo izgubio glavu”, kako priprosti komentarisu, da dokazemo da je u nama imao saradnike i saborce za veru u bolju Srbiju. Ako to ne dokazemo, ni sami nismo ispostovali dr Zorana Djindjica.
Zoran Djindjic i dalje postoji, ne samo kao ideja, kao misao, kao svest o nesvakidasnje iskrenoj teznji da se jedno drustvo unapredi – deo Zorana Djindjica su njegova deca i u njihovom liku moramo prepoznavati njegov lik. Borimo se za buducnost Zoranove dece, kao sto se on borio za buducnost nase. Ulijmo energiju, veru i nadu njegovoj deci kao sto je on to ucinio deci nasih roditelja i nasoj deci. Ako zelimo da budemo ljudi, odgovorni prema sebi i drugima, nemojmo dozvoliti da nas ocaj savlada i ucini neaktivnima. Da, mozemo plakati za njim i za propustenom sansom, ali ne smemo zaboraviti da smo svi mi koji smo bili svedoci njegove vladavine zapravo veoma srecni, jer smo videli kako izgleda Srbija pod vodjstvom nekog ko zna i ume. Mnoge generacije to nisu videle i nisu bile svesne da se zapravo mnogo toga moze promeniti i poboljsati u relativno kratkom vremenskom periodu. Zato, nasa primarna poruka ovde (koja bi bila upravo u skladu sa delom onoga koga smo na danasnji dan izgubili) bi morala biti : “Ako ovo drustvo nije bilo dovoljno zrelo da se nosi sa njegovim zivotom, ucinimo ga zrelim da se nosi sa njegovom smrcu”.
Drugo ime za Zorana Djindjica je Akcija, Energija, Optimizam, Ideja, Duh... Ne zaboravimo njegovo ime. Ako bi moj komentar kojim slucajem zasluzio nagradu, volela bih da se moja knjiga pokloni Vojislavu Kostunici. Uz tu knjigu rado bih mu poklonila i knjigu sa mislima Zorana Djindjica. Jos radije bih mu uz taj poklon dala i domaci zadatak : 1. Da napise kratko “prepricavanje” (bas bih volela da vidim kako bi uspeo da preprica Zorana) i 2. Da napise sastav na temu: “Moj zivot – zivot bez savesti”.

Danas smo tuzni i to je razumljivo, ali vec sutra moramo da nastavimo i istrajemo u borbi za demokratsku, bogatu i evropsku Srbiju za koju je Zoran dao svoj zivot. Hvala ti Zorane na nadi koju si vratio i svetlosti koju si pokazao i "...ne zameri mi sto ti govorim ti, jer ja govorim ti svima koje volim..."

U jednoj pjesmi od Rolingstounsa se kaze da "smo na kraju krajeva bili mi koji smo ubili Kenedija".
Smisao toga mi nije bio jasan sve dok nisu ubili Djindjica. U opstoj duhovnoj bijedi nekako je "trebala zrtva" da se pokrenu stvari.
Naravno da zrtva nije trebala. Bijesan sam na ljude koji su podgrijavali takvu atmosferu i sad, cisti pred zakonom, gude li gude kako je Zoran bio veliki covjek.
Cisti su i pred svojom savjescu, samo zato sto je nemaju.
Samo neka ne citaju Dantea...
Neka je slava Zoranu muceniku i heroju. Njegova zrtva je konacno pokrenula stvari, i on bi sigurno smatrao da je to bio "dobar dil".
Placi Srbijo.

Nije lako srociti ono sto u emocije staje pri pomisli na Zorana.
Podsvest odbija cinjenicu da nije vise medju njama - razum neumito to pokazuje, na svakom koraku.
I pre dve godine a i sada tvrdim da Srbija nije svesna sta je izgubila. Svaki dan donosi potvrdu te tvrdnje, nazalost! Nema vise vizije, nema te pokretacke snage, tog pragmatizma, volje, zelje, inata, pamati... da ne nabrajam - nema Zorana! Srbija je bacena na sporedni kolosek, gde joj preti i da ostane, jer nema vise onoga koji ce je u tu bolju buducnost povesti. Ceo vek cemo se oporavljati od ovog gubitka i pitanje je da li ce nam poci za rukom. Moja generacija to verovatno nece doziveti, ne zato sto sam stara (nisam) vec zato sto nema ko! Vise od svih nas, ipak, izgubili su Jovana, Luka i Ruzica...Slava ti Zorane!

On je u Raju na posebnom mestu,što i zaslužuje,a mi smo ostali dole u paklu,što i zaslužujemo,zato što smo pustili da ga ubiju.Radije bih ja umro umesto njega,da bi on ostao ovde,i odveo ovaj narod u bolji svet.

"...I to je ono sto sam hteo da vam kazem. Dajte da uradimo ono sto mozemo da uradimo, a da se ne vadimo na opravdanja - svetska zavera.
Mozda ima i svetska zavera! Ali hajde prvo da vidimo sta mi radimo u svom dvoristu, sta mi radimo u svom gradu, sta mi radimo u svojoj zemlji, pa ako uradimo svoj domaci zadatak, onda da vidimo da li nas mrzi nastavnik ili nas ne mrzi nastavnik..."
Kapirate?
Ja sam UKAPIRAO i za sada KOPIRAM. A vi? Da li ste i svi vi UKAPIRALI? Bilo sta?

Danas je tuzan dan za celu Srbiju! Na danasnji dan ubejen je covek koji je garantovao buducnost Srbije! Ono sto je zalosno jeste da se sudjenje onima koji su ga ubili odugovlaci i sabotira cime se neki ljudi podsmevaju liku i delu Zorana Djindjica. U svemu tome mogu se prepoznati i neki ljudi iz DS-a, iz Zoranove partije. U Uzicu je obelezen ovaj dan na dostojan nacin ali ga nije organizovala DS vec Narodno Pozoriste Uzice i Gradjanska citaonica "Libergraf" sto mozete videti na flajeru za ovaj dogadjaj: http: //www.ue.co.yu/forum/viewtopic.php?t=79ogledaj

tesko je setiti se kako je bolan bio taj 12 mart 2003.
i danas je...
Neka mu je vecna slava !

Najvise bi voleo da dajemo komentare na knjige Milosa Vasica a da nam poklonite Zorana nazad, zivog i zdravog.

A sta mi posle Zorana radimo da li se mi borimo za evropsku Srbiju

Najgore od svega je to sto su postigli cilj - ubili su nam nadu.

Bio je covek u vremenu kada mnogi nisu znali sta je to. Iza sebe je ostavio mnogo. Nemojmo ga sazaljevati, neka zna da je pobedio.

Secam se veceri pre atentata, bio je koncert u Sava centru na kome su defilovale polugole pevaljke na celu sa "najvecom folk zvezdom". To je na neki nacin bila najava da se vracamo u "zlatno" vreme devedesetih.Danas kada ukljucim TV imam utisak da gledam RTS iz tog vremena jer su oziveli svi oni likovi koji su nas "usrecili" tih godina.Uspeli su u svojom namerama, neka zahvale onom koji dana licemerno ide da polaze venac na grob.

Posmatrajući Srbiju kakva je danas, ostaje nam samo da žalimo kakva je mogla da bude.Siguran sam kada bi ikako mogli Zorana da upitamo da li je vredelo, ogovor bi bio DA!Kakva samouverenost i naivnost!Srbija ničim nije zaslužila takvog čoveka. Zoran je izabrao carstvo nebesko, a Srbiji ostaje samo da se stidi. Međutim , bojim se da ona čak ni to ne ume

Sve sto je govorio Zoran Djindjic je krajnje logicno i jednostavno.Zato je valjda toliko i odudarao od svih .Znaci , ako ne znas , ti pitaj , ako nemas posao nadji nesto da radis , ako si bolestan idi kod lekara ma kako bolela operacija , budi radoznao (to covek i jeste po svojoj prirodi , tako i uci osnovne stvari u zivotu), moras da ucis ceo zivot jer zivis u XXI veku gde se stvari mnogo brzo menjaju...
Ma koliko bili dans tuzni , ako ovih i sledecih godina budemo lamentirali nad sudbinom , onda je njegova zrtva bila uzaludna!mislim da je njegova filozofija bila , zivot je takav kakav je , coveku je dato ipak dosta prostora da ga ucini boljim! Eto , ucinimo nesto!bar, nesto, nesto ....

Coveka kao sto je Zoran Djindjic ovaj narod i ova zemlja nisu zasluzili. Najveci krivci za to sto se desilo je Srbija, koja ga nije razumela i koja nije mogla da ga prati. Zoran samo jednom nije bio u pravu, onda kada je rekao da, ako neko misli da ce zaustaviti reforme time sto ce njega ukloniti, onda se vara. Rekao je da on nije sistem i da ce sistem i bez njega funkcionise. E pa, Djiki, nista danas ne funkcionise bez tebe. Drzava je u rasulu, stranka je u rasulu. Ti si bio sistem! Neka te andjeli cuvaju, kada vec mi to nismo umeli.

Od pre dve godine sam presao u budiste. Ne zbog budizma, nego zbog njihove vere u reinkarnaciju. Od tada trazim Zorana Djindjica medju nama. Pridruzite mi se.

Hajde da probudimo Srbiju, da nastavimo onde gde on pade, za nas.

Tog dana bio sam u Sloveniji na poslovnom putu. Već sam godinu dana veoma često putovao na toj relaciji. Ljudi, Srbija je tada grabila čizmama od sedam milja napred, to je bilo tako uočljivo. Prolazeći Hrvatskom nisam razmišljao koliko nam još treba da ih dostignemo, razmišljao sam o tome da li smo ih prestigli. Baš tada, javila mi se ideja: Hej, pa kako je moguće da smo tako brzo izašli iz gliba i već sada naveliko radimo na čišćenju? Tog dana sam iz Slovenije poželeo svoju dozu B92 vesti, ali sajt B92 je preopterećen. Drugari iz Beograda su mi javljali iz sekunda u sekund: " ... odvezli su ga u Urgentni, još uvek nema vesti, e ma biće ok, objavili bi da je mrtav ..." Niko nije želeo da se pomiri sa katastrofom. Moja putovanja su se nastavila i još uvek traju. Tako je očigledno da Srbija ide nazad. I ne mogu da vam opišem koliko to boli.

Djindjic je bio izvrstan poznavaoc Srpskog mentaliteta.Hteo je mnogo ali nije shvatio da nasem narodu je potrebno mnogo vise da bi postao civilizovan i normalno da razmislja.Nije smeo da dozvoli sebi i trazi kompromis sa ljudima poput koji su optuzeni pred Haskim tribunalom,ali i sa ljudima koji su bili podrska takvim neprijateljima Srpskog naroda samo radi svoje pohlepe i ekonomskog pljackanja zemlje.Tacno to su tajkuni i razne paravojne organizacije koje su u stavrnosti osnovane da odrzavaju na vlasti krimogeni poredak.Morao je da trazi od NATO,a i Rusa da se Srbija stavi pod protektorat i nije kasno danas to uraditi jer se na vidiku ne vidi boljitak za Srbiju.

Tuga pregolema... zateako sam se u toj prokletoj zemlji bas tih nedelja,a prethodno nisam boravio tamo tokom vise od 6 godina, Zorana sam video kod Beogradjanke tri noci pre ubistva, oko 21 cas, prolazio je sa obezbedjenjem...
Tog 12.marta... ma ne znam sta da kazem... samo sam znao da je gotovo, sve gotovo za dugo a mozda i zauvek... otisao sam nedelju dana posle toga iz te zemlje, ponovo... jos se nisam vracao i kad me pitaju kada cu da svratim, napadne me nesto izmedju muke, tuge i gorchine... Bedni primitivci, rakija, Rusija i samoupravljanje vam je mantra...
NEKA TI JE VECNA SLAVA I HVALA, VELIKI MAJSTORE I GOSPODINE!
I NEMOJ IM OPROSTITI, SMEKERU, NE ZASLUZUJU!!! U mislima sa Tvojom porodicom i prijateljima na danasnji tmurni dan.

Pobedio je i on ga je citirao. Trudio se da kaze sto manje, a culi smo vise nego dovoljno. Zorane, svake godine si sve vise ziv, tvoje vreme tek dolazi, a zahvaljujuci tebi i nase. Volimo te.

Verujem. Kad bi bilo moguce da je Zoran sa nama. On, nam ne bi dozvolio da gledamo u proslost i da mislimo o njoj. On bi trazio da gledamo u buducnost i da nastavimo zapoceto. Zato, napred. Ne kritikujmo one koje su sada na vlasti. Radimo da ih skinemo s vlasti i da nastavimo zaustavljeno 12. marta 2003.

1999. sam napustio tadašnji posao da bih završio fakultet, odrobijao vojsku i otišao iz zemlje.
2000. sam počeo da razmišljam da možda i ne moram da idem. 2001. sam konačno odlučio da će i u ovoj zemlji biti nekog života.
Od 2003. do danas pokušavam da ne razmišljam kao '99.

Oprostite sto ne mogu biti potpuno objektivan pisuci vam moja razmisljanja o Zoranu Djindjicu, kao, vjerujem, vecina ljudi koja ga i danas postuje. Gledajuci sa bezbijedne distance ono sto se u Srbiji danas desava, aktere njene svakodnevice, sporost, nemoc i neodlucnost vladajuce politicke i ekonomske misli (ako ona definirana uopce postoji), Zoran meni nedostaje vise. Njegov odlazak je najgori njegovoj porodici i djeci, a meni fali kao neko ko je nosio svjetlost u sebi, inspirator, kao dobar i radan covjek, kao neko ko te nije mogao ostaviti ravnodusnim bez obzira na afinitete, kao neko ko je zelio dobro, napredak. On je covjek koji je bio isfrustriran nazadovanjem, pedesetogodisnjim maltretiranjem citave nacije, a kasnije i egzistencijalnim ugrozavanjem te iste nacije, od Milosevicevih poslovnih, (para)vojnih, policijskih i kriminalnih oligarha. Zelio je promjenu odlucnu, kontinuiranu, vise od svega zelio je da 8 miliona ljudi (minus ovih gore spomenutih koji se lagano ali sigurno rehabilituju u pravno uredjenoj i institucionaliziranoj Srbiji) okrene novu stranicu u sebi. Tu je, nazalost danas naslucujemo, napravio ogromni previd koji ga je kostao zivota. Vjerovao je da su ljudi bolji i da vjeruju u ono sto je bilo ocigledno iz njegove svake rijeci i djela. Na zalost nisu. Lako je danas reci, trebao je ici sam bez tegova pojedinih DOS-ovskih nemustih lidera, trebalo je otpustiti sve u policiji i sudstvu, na RTS, smijeniti generale, dovesti neke druge ljude... Mozda i jeste. Ucinio je mnogo, probudio nadu, bio neshvacen i prebrz. Nazalost, siguran sam, da nije ucinio niti izbliza onoliko koliko je zelio, mogao i znao. Kao takav, ostao je neshvacen za mnoge. Za one druge, ljude koje znam i za mene ne. Bio je pravi. Bio je veliki za zivota, sada je jos veci. Falis nam Prijatelju...

Postujem svacije misljenje i osecanja, pa i onih koji iskreno zale za gospodinom Djindjicem. Zato, ako vec nemam nista dobro da kazem o tom coveku, necu nista napisati ni lose.

Drage moje Trnove Ruzice,
danas je dan kada cete patetisati,sazaljevati sebe i Njega,plakati,mozda i zapaliti po koju svecu...Sutra cete se vec uveliko vratiti vasoj svakodnevnoj rutini,letargiji,apatiji.I tako sve iznova do 12. marta 2006.Tada ce verovatno biti i manje komentara na ovom site-u,no nema veze.Vi cete ziveti vase male zivote a oni ce obrtati njihove velike novce stecene na vasoj gluposti i pasivnosti...
Ili mozda postoje i drugi putevi?Zoran bi vas sigurno prezirao sada!Ili im stanite za vrat i napravite 6. oktobar,ili poput mene otidjite u neku drugu zemlju i tragediju posmatrajte sa bezbedne daljine.Sve ostalo je samo gubljenje godina vasih zivota i izdaja Zoranove ideje i cilja!

Zorane, rekao si da gledamo u buducnost i tamo cemo se mi i ti sresti.
Ne gubi nadu u nas, bez tebe smo samo malo usporili, ali garantujem ti - srescemo se!

Proslo je dve godine, svako od nas bi trebalo da zna da li je u necemu napredovao, odnosno nazadovao...
Mogli smo da bolje napredujemo i delujemo jace sa covekom kao sto je bio pokojni premijer...
Ako je za utehu njegovoj porodici, Orden Nemanje 1 reda svrstava pokojnog premijera medju velikane, a mnogi mladi ljudi, medju kojima sam i ja i posle 2 godine od tuznog dogadjaja imaju secanje i veliko postovanje prema pokojnom dr. Zoranu Djindjicu.
Sa iskrenim postovanjem i laka mu zemlja....

Nema komentara....Sloba i familija se vracaju....a narod bleji,dok ih nacionalni pastiri vode i sprovode.
Vecni mir Zorane i reinkarniraj se u nekoj pametnjoj drzavi koja ce te stvarno trebati za zemaljsku evolucjiju.

Zorane, dugujemo ti opstanak Srbije, ulazak u Evropu i bolje sutra za sve nas. Oduzicemo ti se. Neka ti je vecna slava i hvala !

Daleko sam Beograde danas od tebe, a sta bih da sam tamo? Odnijela bih cvijece na grob covjeku najvecem od nas. Sta jos osim cvijeca, suza, sjecanja i bola imamo za njega? Bio je covjek, od energije koju mi balkanci malo imamo, bio je ispred nas, poveo nas, ucio, otisao. Al, ljudi dokazimo da je TU, TU u NAMA. Citam njegove rijeci na sajtu, dubina u jednostavnosti. Svaka poruka njegova je zdravao sjeme za buducnost, eto, to nam je ostavio, dajmo plodno tlo, ne bacajmo to silno blago koje nam dade. Sinoc sam sinu u Bosni, umjesto uobicajenog sms, za laku noc, poslala Zoranovu poruku. Hvala ti Zorane, za ono ono sto me ucis, za to sto si bio, za ono sto ces biti. Buducnost

Biti Zoran, to je kao biti parni motor 1769.
Mladi i okrenuti buducnosti puno ocekuju od tebe, u tebi vide sansu,
dok te staromodni plaseci se novog i promena zele unistiti.
Odradis veliki posao za razvoj drustva, otvoris nove vidike,
probudis nadu i promenis proslost zauvek.
Parne masine nema vise, zamenila ih je brza i jeftinija
dok je Zorana zamenila sporija i skuplja vlast.
Srbija i dalje ceka na Stanici.

Care, nadam se da ce te ova zemlja dugo pamtiti. Neka ti je vecna slava!

Bog na nebu,Zoran na zemlji.
Bog i Zoran na nebu Srbija u tami!

Nema nazad, nema levo, nema desno, samo napred u pobedu.
Bila je cast ziveti s tobom,
bila je cast sanjati s tobom,
Mi jos sanjamo.
Ne dajmo im sansu, Zorani ujedinite se!

Vecna slava VELIKOM srpskom sinu Zoranu Djindjicu! Vecna sramota i pakao velikim ZLIKOVCIMA njegovim ubicama!

Bio si pater familias.
To tek danas vidimo. Pragmatican kakav jesi, sve si ih drzao na okupu. Danas, su u svadji svi sa svima. Nadam se da ne vidis sta rade u Demokratskoj stranci. I jedni i drugi. Nadam se da ne vidis sta rade u drzavi. Nadam se da ne vidis ko nas danas predstavlja u svetu.
I, Boze! Nismo te zasluzili. Izvini, sto smo te zloupotrebili, dali ti posao, za koji nismo ni bili spremni. Jeste te nekolicina njih ubila, ali nazalost Srbija te osudila. Ne znam da li cu ikada, ja kao pojedinac da se iskupim za to. Dve godine, ukus gorcine. Dve godine muk, kad mi te neko spomene. Zorane, izvini, molim te oprosti nam. Nismo znali, da te cenimo.
ps. I nikad ti necu oprostiti, sto si otisao bez pozdrava.

Ponosna sam, sto je takav vizionar i genijalac, pripadao mojoj generaciji, a jako tuzna sto su ga ubili, i sto je Srbija, koja je bila na dobrom putu, STALA.
Mladosti Srbije, uzdignite se, pokrenite se i nastavite njegov put, za vasu bolju buducnost, a mi iz pedeset i neke, pomocicemo iz sve snage.

Ubivsi njega,ubili su nas,ubili su nam nadu da ce u ovoj zemlji ikada biti bolje....VECNA TI SLAVA I HVALA ZORANE

Njegovo ime je ime nade.
Zato smo i dalje zivi.

Ja ovom coveku dugujem. Neznam koliko, ali znam da moram da radim, ucim, delujem.

Sada je jako kasno za sve ovo

Verujem da Srbi na dansnji dan
osecaju tugu zbog gubitka Velikog coveka svog naroda a i zbog toga sto se njegove zelje nisu ostvarile.Nada je da ce se jednog dana ostvariti.

Beograde, Srbijo...
"Nema više spavanja. Vreme je za akciju. Spavaćete kada odete u penziju!!!".
PROBUDITE SE, ZORAN JE SVO VREME SA NAMA!

Zivot ce biti samo ono sto covek od njega ucini, a moze uciniti radost ili ocaj, smisao ili besmisao , , , rekao je davno J.P.Sartre , a Zoran je u nase zivote uneo i radost i smisao, gde nam je sada ta radost i taj smisao kada njega vise nema , , ,
Hvala mu i Slava i neka ga Angeli na nebu cuvaju u mestu vecnog Blazenstva, zasluzio je.

Čitam Vasićevu knjigu, a moja dvogodišnja devojčica pruža prst i pita " Mama ko to?" a ja je pogledam i odjednom mi naviru suze.Mila to je jedan čika koji je mogao da promeni sve i da nam svima ulije nadu u bolje sutra.Gledam u dete i pitam se da li će i ona za koju godinu poželeti da ide iz ove zemlje..

Sjecam se da sam taj dan sama zurila s posla na Trg Republike da podrzim ideju koju u meni ozivljava opet Zoran Djindjic. Moje drustvo je nekako bilo suzdrzano, sa svih strana su stizale otrovne packe na njegovu adresu- biti odlucno za Djindjica nije bilo 'in'.
Na dan njegove sahrane svo to moje drustvo je kukalo i plakalo - nasi cesto odaju pocast posthumno.
I danas , nakon dvije godine, kad procitam nesto o Zoranu osjetim talas tuge i straha da i ako se opet desi neko njemu slican 'moji prijatelji' ga nece na vrijeme prepoznati .

Ima se utisak ko sve brani pok. Djindjića da će za njegovu ličnost najbolje biti da motivi i nalogodavci ubistva zauvijek ostanu nepoznati.

Nije bio problem ubiti Z. Djindjica. Zato je veliki problem uhvatiti R. Mladica i R. Karadzica. To je odlika infantilnih naroda, tamo gde kic i sund prolazi kao alva, gde je tursko krestanje nacionalna muzika, gde je svaki napredak uslovljen poznanstvima, umrezenjem. Tamo gde su na vlasti ljudi-zemljaci, polu-rodjaci, gde je stepen samooplodnje 200%. Pri tome ta kvazi-klika od nekih 0.5% bogatih ne placa ni porez. A narod cuti, trpi, i bleji. Takav narod nema mentalni kapacitet da prepozna kvalitetnog i talentovanog vodju, a sta isplovljava na povrsinu znate i sami. Zoranu svaka cast, ali Srbija ga nije bila vredna!

Dragi Zorane, znam da osecas nasu ljubav i nastojanja da istrajemo u onome sto si ti zapoceo i mnogo uradio. Nek ti je vecna slava i hvala. Sunce nije daleko i opet ce doci u SCG i na Balkan. Za evropsku Srbiju i evropske standarde boricu se do poslednjeg daha, a ti si moja inspiracija za to. Zorane, nikada te necemo zaboraviti. ``Blago onom ko do vijeka zivi, imao se rasta i roditi.``

ZAO MI JE, sto su ga ubili zlikovci i skotovi, ali DRAGO MI JE sto su isto tako ubili i svaki naredni pokusaj zaustavljanja onoga sto je Zoran Djindjic zapoceo.
DRAGO MI JE, sto je heroj, ALI MI JE ISTO TOLIKO ZAO, sto vise nije sa nama, jer u stvari, tek sada kada ga nema, vidimo koliko nam nedostaje.

Svi smo mi verujem doziveli ovo jako licno i kao licni poraz. Ja jesam. Zorane, Hvala ti sto si postojao i sto si doneo sunce u ovu zemlju... On je za mene bio nasmejan, pametan, lep, vaspitan, obrazovan, inteligentan, realizovan u svim sferama zivota, postovan od jakih igraca, vizionar-patriota za koga je politika bila izazov jer je povrh svega i sjajan operativac. Ta vizija, vizija Srbije, to je nesto sto je imao samo on. Necu da kukam, sta i kako sada. Koga nema bez njega se moze i mora. Nazalost. Samo ne znam kada ce mi proci ovaj osecaj nemoci, osecaj besa i jada, osecaj da smo ponizeni i porazeni od nekih polu-retardiranih likova, osecaj uzasne tuge i velike praznine. I samo se nadam da cemo se ubrzo vratiti u kakvu takvu normalu, da ne bi zaista skrenuli sa uma na kraju balade. Kad zazmurim ne vidim nikog. Ali nikog. Svi su svetlosnim godinama daleko od takvog profila kakav je bio njegov. Niko nema takvu HARIZMU. Ni priblizno. HARIZMA... nemoj mi reci da je Vavilon jedini odgovor... Hvala ti Zorane, hvala...

Svi lamenti , sve reci , sve brojne emisije , tekstovi po novinama , na momente mi zvuce kao nistica , ili kao potrebe raznih ljudi za samoaktuelizacijom . Posle njega , svi smo postali usamljene monade , unutrasnji migranti , nomadi sopstvenih unutrasnjosti , nomadi koji samo plutaju ka necemu sto se zove nada ...

Zar su tek dve godine prosle? Meni se cini kao da je ceo vek prosao od ubistva, jer u ovoj drzavi sve stoji. Gde je Zoranova energija? Gde su nada i borba za bolju, lepsu i bogatiju Srbiju? Nema nista, sve u grobu spava.

Falis mi, Zorane!

Hvala ti na svemu!

Ne nalazim nacina da popunim prazninu, izlecim mucninu i ugusim bes. Ipak, ostao sam poprilicno Srbin, pa ne mogu a da ne likujem sto je 90% Srbije zasluzilo sto joj se desava.

Nikada se u zivotu nisam isplakao kao tog 12.03.2003. Tri dana i tri noci, neispavan, bez imalo volje za bilo cim a opet sa toliko pitanja.
Nema reci kojima bih opisao koliko mi nedostaje taj covek. Secanje na njega cuva slika sa poslednje proslave DS...Zoki i ja...taj momenat traje i dalje u mom secanju.

Pola godine posle ubistva Premijera ubijena je i svedska ministarka inostranih poslova Ana Lind. Ubica je osudjen na dozivotnu robiju, drugostepeni sud je kaznu preinacio u obavezno lecenje, a Vrhovni sud Svedske je potvrdio kaznu dozivotnog zatvora. A kod nas samo jos fali da se pokojni premijer osudi sto se setao ispred nisana.
Sramota!
I dokle tako?

Znam da nas gledaš. Odozgo se bolje vidi da te Srbija nije zaslužila

Na danasnji dan prije dvije godine ubijen je jedan od najveci srpskih politicara kojeg smo mi, spravom mogu reci, vecina Bosanaca cijenili i postovali. Na danasnji dan ubijena je ona Srbija, ona prava evropska, koju smo mi Bosanci a ne samo mi nego sve bivse republike u okruzenju iskreno zeleli. Danas mi, opet naglasavam, spravom vecina Bosanaca saucestvujemo zajedno u tuzi sa onima kojisu iskreno cijenili, postovali i volili gospodina Zorana Djindjica. Nek mu je vjecna slava i vjecna slava. K.S.3171. Bosna i Hercegovina

Nije istina da vreme umanjuje gubitak. Naš gubitak se ne da umanjiti, jer pomislimo-a šta bi bilo da nije ubijen? Gde bi danas bili svi ti likovi koji su isplivali na talasu njegove smrti? A gde bi bili mi??

Pa ovo je divno čitati ove komentare... znam da su stariji pričali gde su bili i šta su radili kada je Tito umro. Tako i sada svi znamo šta smo i gde radili tog divnog prepodneva...
Želim swiftu da se ponovo "smiri"sa tadašnjom devojkom, a 12-i mart neka nam svima bude
mučni podsetnik da moramo bolje, da moramo više, mi sami kao individue.To je Zoran želeo: da se osamostalimo i kao pojedinci, a samim tim i kao nacija, da nam se ne ponavljaju više Vodje,j er neke Vodje silom nateruju u plač, dok neko ko ne želi biti više vodj doživi posthumno proklinjanje : zašto za života nije bio grublji. Prema tome 12-og marta preispitujmo sebe koliko smo uradili na sebi za godinu dana.

Zoran je zeleo da se uvazava njegov rad. Zalosno je sto posle 2 godine niko nije nastavio da gradi Srbiju kako je Zoran to poceo. On je bio prvi i jedini koji je zeleo da nam istinski bude bolje. Slava mu!

Neka mu je vecna slava!

A sada samo jedno moramo: da punom energijom nastavimo ono sto je on zapoceo, i da se ne vracamo unazad!
To bi bilo ono sto bi on hteo, garant!
Nedajmo banditima da nas i nasu zemlju pokvare!!!

Ako je tacno da za svakoga od nas negde postoji jedan metak sa nasim imenom na sebi, onda je metak za Srbiju nosio Zoranovo ime... Oni koji su nam ubili Zokija su uradili ono sto su i zamislili i kako god ih osudili jedno se nece promeniti - sve su nas ubili. Ako ovo procitate vi sto drzite pistolj, zapitajte se zasto ovako misli moja generacija (1983) koja sad treba da svojim znanjem i energijom gurne Srbiju napred. Meni ne treba Srbija u kojoj pola ljudi danas slavi..

Mnogo sam tuzna danas, isto kao i pre dve godine.Osecam veliko breme sramote. SRBIJO, ubili su ti premijera pre dve godine i ne prestaju da ga ubijaju sramnim sudjenjem. A ti samo cuti i dalje.

Učićemo, radićemo, znaćemo, borićemo se, uspećemo i srešćemo se negde u budućnosti!

HVALA TI ZORANE

Danas je kao daje Zoran sa nama ili kao da nikada nije
otisao. Srbijo, sta se sa tobom desava?

On je bio covek za kojeg sam verovao da moze da promeni Srbiju i za kojeg sam glasao. Postao je premijer i znao sam da ce promeniti Srbiju. Ali, nisam znao da mi je prirastao srcu i da cu tada, 12. 03. 2003., ali i danas, plakati za njim. Nikada necu moci da ga se setim bez suza. I kada jednom zaokruzim to DA na referendumu za EU, to ce biti za njega i zbog njega.

Student iz Novog Sada

Predsednice, kada se jednog dana nad Srbijom ponosno zavijori plava zastava sa zutim zvezdama i kada me ponovo ne bude bilo sramota sto sam iz ovog cirkusa od zemlje, te dve pobede u svom srcu posveticu tebi.

Pamtim. Ucim. Nastavljam.

Samo jedan trenutak smo ziveli kao normalan svet, sa nadom i voljom. Onda su ga ubili. Sad je ostala samo nada da cemo Bistrookog umeti sledeci put da prepoznamo na vreme, podrzimo i sacuvamo.

Zorane prijatelju, slusaj me pazljivo!
Na stotine ovakvih kometara, na stotine hiljada ljudi koje citaju ove komentare i na milione dusa koje razmisljaju kao sto si ti to cinio, i dalje je prisutno u zemlji Srbiji. Nigde nije pobeglo, nigde nije iscezlo,... samo prikuplja snagu, sprema se na zavrsni udarac. Onaj koji smo duzni u tvoje ime.
Srbija nije nestala, Srbija nije pobegla. Srbija je to tebi duzna.
Prijatelju moj, Srbija te voli!

Nije Srbija zasluzila takvu izuzetnu i neponovljivu licnost!
Zalosno je ko sve sebi uopste daje za pravo da Ga kometarise.
Vecna mu slava!

Izgubili smo velikog coveka, onog koji je znao kako da nas izvede iz mraka. Nemamo prava da stanemo, moramo dalje, i zbog nas i zbog njega! Ideja mora da zivi! Nadam se da ce se film "Đinđić, jedna životna priča" naci i na internet sajtu B92.

Tek danas, slusajuci i citajuci njegove reci, shvatam zasto taj covek nije mogao da prezivi. Kada ce Srbija biti zemlja kakvu je on hteo izgraditi? Nikada. Bio je prevelik za ovu sprdnju od "drzave".

Mi necemo imati drugu sansu. Mi, koji smo osetili strasan gubitak njegovim odlaskom, moramo shvatiti da smo u manjini i dici ruke od ove Srbije.

Radikali! DSS-ovci! SPS-ovci! Dobro vam je? Zadovoljni ste? Jel' okrecete ture danas u kafanama? Da li je "ovo" ono sto vi zelite?

5. oktobra sam mislio da sam, konacno, u vecini. Kakva li je to zabluda bila.
Danas razumem da sam u manjini (i radujemo se zbog toga), te da se zato ovde nikada nista nece promeniti.

12.3.2003.g. je ubijen Zoran.
12.3.2003.g. ubijena je nasa nada u bolju buducnost. Sve vise nam nedostaje. Ocajni smo.

Eh, da nam je on ziv....

Gospodin ZORAN ĐINĐIĆ

Bilo je časno živeti sa VAMA gospodine PREMIJERU Srbije.Ostaćete u mom srcu do kraja života.

Šanta Čaba

Veliki gubitak ne samo za Srbiju, nego i za Balkan :-(

Na godisnjicu tuge za nasim Zoranom, prvi put se i Sunce pojavilo. Da nas podseti na bruku i sramotu sto nismo zastitili najboljeg medju nama.

Svojoj bivsoj devojci jutros sam poslao sms: *Pre tacno 2 godine, kada je ubijen Djiki, bila si prva osoba sa kojom sam, makar
sms-om, pokusao da podelim osecaj gorke i mucne praznine. Ta rupa ni
danas nije nimalo manja*. Iz njenog odgovora sam saznao da se ni ona ne oseca mnogo bolje. Mozda ja jos uvek volim svoju bivsu devojku, mozda bih voleo da ponovo budemo zajedno, ali vise od svega
bih voleo da se 12. mart 2003. nikada nije dogodio. Ovako, s dragim ljudima se obavezno cujemo makar 4 puta godisnje - za rodjendane, Novu godinu i 12.mart. Poslednji datum stvarno je mogao da se ne nalazi na ovoj listi.

Dve godine, a kao da ih je proslo dvadeset... Tog tragicnog dana sam znao da nismo svesni koliko ce nam nedostajati. Danas je to daleko jasnije. Kako je malo vremena bilo potrebno da se razori sve ono sto je stvorio i za sta je dao svoj zivot! Rekao sam ranije, ponovicu i sada: bio je daleko ispred vremena u kome je ziveo. Nismo ga zasluzivali.

Dan nacionalne sramote! Najtuznije je sto danas veliki deo Srbije slavi. Ostajem ovde. Borba se nastavlja! Mrznja, ocaj, sujeta, pohlepa, lenjost... To su nasi neprijatelji. Najmanje sto mi mozemo da uradimo je da ne odustanemo od suprotnih vrednosti. Zoran je za to dao svoj zivot. Moramo to da pokazemo licnim primerom a ponekad da pokazemo i zube!

Sećam se... tog 12-og marta je, kao i danas, bio prvi lep i sunčan dan u godini, samo nije bilo snega, sneg je padao kasnije, kada se dogodilo, i dan nije više bio sunčan, bio je suzan. padale su suze i sneg. I umrla je Nada. Mada sećanje, to poslednje umiranje, daje nam pravo da ga oživljavamo radom u njegovo ime.

Nije vise vazno da li je Zoran "prodao" nekog bivseg predsednika za male ili velike pare. Nije vazno ni da li je poslovao sa lopovima. Vazno je da je on uspeo u onome sto niko pre njega nije. Uspeo je da se uklopi u svetski sistem, ma sta to bilo. Zna se ko postavlja "zakone", svidelo se to nekome ili ne, to je tako. I svi smo se osecali KAKO TREBA, kao da putujemo... i to NAPRED. E, to je bio Zoran Djindjic. Na zalost, bio.

Pitam se.... dok gledam lica koja prolaze ulicom... koliko su svesna na danasnji dan... koga smo izgubili...

Neka mu je slava i hvala, i laka crna zemlja. Nadam se da na takvog politicara neceo morati da cekamo jos 100 godina, ali sudeci po ovim preostalim, i na vlasti i u oba kraka opozicije, nema nikoga ko mu je uopste blizu po talentu i energiji.

Ubistvo Zorana Djindjica dozivela sam sasvim licno. Plakakla sam i tog dana i svih narednih dana a niti sam ga poznavala niti sam bila clan Demokratske stranke. Smrt Zorana dozivela sam licno jer ga smatram najkvalitetnijim covekom "Nase generacije-rodjenih 1952."
Tih martovskih dana pokusavala sma da se upisem u Knjigu zalosti ali sam u firmi morala da radim neki "vanredan i neodlozan" posao a redovi su bili sve duzi i duzi.....Htela sam da napisem samo dve recenice:
"Zoran Djindjic je pokusao da izvuce Srbiju iz zivog blata i bio je jako hrabar covek".

Ubijen Zoran... ubijena Srbija! Ko zna kada ce se roditi novi Zoran

Nek mu je vecna slava!

50 godina gore su uvek bili loši đaci. Zoran je bio primer da na vlast mogu doći i dobri đaci. Poražava činjenica da više ne hoda ovom planetom osoba tog formata.

Jedan detalj koji mi je ostao u secanju. 27-03-1991 SPO pravi miting na trgu republike ( slobode), demokratska stranka (Micumovic) ne ucestvuje a Zoran i Kostunica sede na balkonu narodnog pozorista i prisustvuju skupu.

Danas sam slusala delove iz njegovih govora, iako sam ih cula mnogo puta pre toga, odusevio me je kao i svaki put. Njegov optimizam, zelja za zivotom i ljubav prema ovoj zemlji i ovamo narodu, izvukli su mi osmeh na lice, i pomislila sam kao i mnogo puta ranije: "Kakav covek!" Ono u sta verujemo, postaje deo nas, sto vise verujemo u zivot, vise imamo od njega. Ja sam verovala u Zorana Djindjica, verujem i dalje u njegove reci i dela, i nadam se da ce se naci neko da nastavi tamo gde je on stao...

Neka je večna slava čoveku koji je bio spreman da položi svoj život za budućnost dece ove zemlje. Nadam se da će sud sprovesti postupak i osuditi zločince na maksimalne kazne zatvora. Srbija treba da bude ponosna što je u svoj istroji imala državnika svetskog formata koji je razumeo ideju ujedinjene Evrope i nijednog trenutka nije sumnjao da Srbija može da postane deo porodice evropskih naroda.

Zao mi je sto samo svi mi "mali" ljudi tek posle Zoranove smrti saznali koliko je on bio velik. Gromada od vodje i coveka!

Neka mu je slava!

Prvo sto mi pada na pamet povodom obelezavanja ove, sigurno najtuznije, godisnjice u novijoj srpskoj istoriji su reci opskurnog Aleksandra Tijanica, izrecene neposredno pred streljanje srpskog premijera: "Ako Djindjic prezivi, Srbija nece." Ispostavilo se da je Srbija zivela s Đinđicem, a da kopni i propada s mentorima A. Tijanica.

"gorki okus nije rijec
za dvije godine srama..."

Gledajući Zoranove slike na Vašem sajtu, shvatam da me i posle dve godine ista količina tuge prožima. Uprkos opštem beznađu i apatiji u kojoj se danas nalazimo, ono što mi daje snagu i veru su akcije poput Kapiraj i kopiraj, knjiga Miloša Vasića, emisija Peščanik na radiju B92 i komentari posetilaca foruma B92 . Lepo je kad znaš da nisi sam.

Srbija ima da ceka jos 50 godina dok se rodi neki drugi Zoran. Laka mu zemlja. Enver Kelmendi

Danasnji datum ostace zapisan kao jedan od najcrnjih u istoriji Srbije. Na nama je da Srbija opstane i da ne damo da njegovo ubistvo zaustavi njen put ka Evropi i civilizaciji. To dugujemo i njemu, koji je dao zivot za to, ali puno vise generacijama koje tek treba da dodju. Hoce li nasa deca i unuci ziveti u azijatsko-fundamentalistickoj, siromasnoj i zatucanoj zemlji, u kojoj ce Legija, Milosevic, Mladic i njima slicni biti izjednacavani sa Putnikom i Stepom Stepanovicem, ili u zapadnjackom, slobodnom, humanom i bogatom drustvu u kome ce u skoli uciti o Zoranu Djindjicu, bojim se da zavisi od toga sta cemo mi uraditi u ovih par godina.

Boze, kako mi nedostaje taj covek

..ovde je hladno, ovde je zima, ovde je mrak...

..tamo hladno, tamo je zima, tamo je mrak...

Ubili su Zorana, ali ne i njegovo delo. No, ne smemo im oprostiti sto nisu bili u stanju da razumeju to njegovo delo. Moramo ih pravedno osuditi za smrt premijera, oca dvoje dece, iza kojeg je ostalo mnogo ozaloscenih. Ostalo je nas mnogo koji su od 12.3.2003. jos cvrsci u odluci da ostvarimo ono zbog cega je Zoran dao svoj zivot. Ali, moramo biti jedinstveni u tom cilju. Ne smemo se deliti, Zoranova ideja je vaznija i od borbe za vlast u Demokratskoj stranci, jer Srbija to ceka. I danas, umesto da Zoran gleda ovo sunce sto sija nad Beogradom koji bi bio u Evropi da je ostao ziv, ostvaruje se njegova misao o Hagu i pustinji. Bojim se samo da ne odemo u pustinju, jer nam je neko izgleda obrnuo putokaze, a da nije bio obavesten da to znaci povratak u nesrecu.

Odakle g. Kostunici uopste hrabrost da ide na grob coveka kojeg je za zivota neprekidno kriminalizovao i proglasavao izdajnikom, da je ubistvo bilo sasvim "normalna" zavrsnica?

Niche bi za Zorana imao samo jedan epitet: Nadčovek
To je Zoran i bio. Još nismo svesni kakvog smo coveka izgubili. SRBIJO STIDI SE !!!