Neki drugi Beli: "Ako nisi gledao The Wire nema koalicije"

U svetu postoji nekoliko primera pored Ljubiše Preletačevića Belog da je neko satirom i antisistemskim delovanjem uspeo da motiviše birače i nešto promeni.

Slobodan Maričić
Podeli
Foto: Tanjug / Milutin Marković
Foto: Tanjug / Milutin Marković

Izmišljeni lik Ljubiša Preletačević Beli na velika vrata ušao je u mladenovačku politiku. Na lokalnim izborima osvojio je 20 odsto glasova i 12 mandata.

Ispred njega je bila samo Srpska napredna stranka, a kako je tada rekao, sa njima bi formirao vlast u Mladenovcu za 750 miliona evra.

Beli sada ide dalje, kandidovao se na predsedničkim izborima. Potpise građana za svoju kandidaturu doneo je u belom kovčegu nakon što je ispred Republičke izborne komisije stala bela limuzina. Tu su bili i trubači, kao i u Kragujevcu nekoliko dana ranije kada je skupljao potpise i to vozeći se u kočijama kroz grad.

On i njegovi momci iz Mladenovca kažu da parodijom raznih preletačevića pokušavaju da prikažu kakvo je stanje, da se ismevanjem bore protiv njih, a pre svega žele da urade nešto dobro za Mladenovac.

Na svetskoj sceni postoji još nekoliko primera građanskih pokreta ili pojedinaca koji su na nekovencionalne načine ušli u politiku i u njoj uradili nešto.

To su pokreti koji nemaju resurse i ljudstvo “običniih“ stranaka, ali koji su uglavnom preko interneta uspeli da mobilišu nezadovoljne i opozicijom i pozicijom i pošalju im važnu poruku – niste jedini.

Ako nisi gledao The Wire nema koalicije…

Foto: Getty Images
Foto: Getty Images

Jon Gnar vodio je Rejkjavik, a mediji su ga nazivali “najkul gradonačelnikom na svetu”. Družio se sa Bjork, to je dovoljno.

Rođen je kao Jon Gunar Kristinson, ali je 2005. promenio ime u Jon Gnar kako ga je majka zvala kad je bio mali. Mislili su da je kao mali imao problema sa intelektualnim razvojem, nije mogao da čita i išao je kod psihijatra dve godine.

Ima disleksiju i probleme sa učenjem. Zvali su ga Jonsi Punk, svirao je u pank bendu Nefrensli, odnosno Curenje iz nosa. Kao mlad se družio sa Bjork i radio je više poslova.

Tokom devedestih bio je komičar i glumac, pojavljivao se u brojnim islandskim serijama i filmovima, a 2009. osniva “Najbolju partiju” u kojoj je ukupio nekoliko ljudi bez političkog iskustva. Cilj je bila satira politike, zabaviti ljude.

Međutim, ubrzo postaje veliki igrač na islandskoj političkoj sceni - na izborima u Rejkjaviku 2010. oni osvajaju 34,7 odsto glasova i šest od 15 mesta u gradskom savetu, a Gnar postaje gradonačelnik.

Njegovu pobedu smatraju reakcijom građana protiv establišmenta zbog finansijske krize na Islandu koja je trajala od 2008. do 2011. godine.

A kako i da ne pobedi sa obećanjima koje je nudio:

Besplatni peškiri za sve na svim bazenima, polarni medved u zoološkom vrtu u Rejkjaviku, Diznilend, transparentnost… Izjavio je da nikada neće ući u koaliciju sa nekim ko nije gledao seriju The Wire. Inače, omiljeni lik iz te serije mu je Omar.

Ipak, u koaliciju ulazi sa Socijaldemokratskim Savezom i preuzimaju vlast nad Rejkjavikom.

Na gej paradi 2010. pojavio se kao transvestit, novogodišnje praznike je građanima čestitao sa maskom Dart Vejdera kojem je na glavi kapica Deda Mraza, a često je isticao da je važnost Evropske unije veoma precenjena.

Krajem 2013. objavio je da se naredne godine neće kandidovati za drugi mandat, tako da se njegovo četvorogodišnje upravljanje Rejkavikom tu završilo.

Posle mandata pokrenuo je kampanju o ukidanju zakona prema kojem Islanđani moraju da imaju tradicionalna islandska imena.

Autor je knjige “Gnar – kako sam postao gradonačelnik velikog grada na Islandu i promenio svet”.

Oženjen je i ima petoro dece.

Pirati i žena iz holivudskog filma

Foto: Getty Images
Foto: Getty Images

Island je pored Bjork, Gnara i vikinga poznat i po tome što je jedna od retkih država u kojoj su pripadnici Piratske partije uspeli da urade nešto više i uđu u parlament.

Piratska partija je naziv za partije koje postoje u preko 40 zemalja, a koje se bore za istu stvar: Ljudska prava, direktnu demokratju, reformu zakona o autorskim pravima i zakona o patentima, slobodni protok informacija i znanja, transparentnost, slobodan Internet...

Prva piratska partija nastala je u Švedskoj 1. januara 2006. godine, a osnivač je bio Rikard Falkving. U junu iste godine pirati stižu u SAD i to preko Univerziteta u Džordžiji. Osnivač je bio Brent Alison, a funkciju je napustio samo tri dana nakon osnivanja partije.

Tri godine kasnije na izborima za Evropski parlament više piratskih partija imalo je svoje kandidate, a najveći uspeh postignut je u Šveskoj – 7,1 odsto glasova.

Kristijan Engstorm je tako postao prvi predstavnik Pirata u Evropskom parlamentu. Nakon Sporazuma iz Lisabona EP je 2011. dobio još jednog piratskog člana, takođe iz Švedske - Ameliju Andersdoter.

Veliki datum za sve pirate još od Crnobradog i ser Henrija Morgana, dogodio se 2013. godine kada Pirati na nacioalnom nivou ulaze u parlament. Na izborima na Islandu osvojili su 5,1 odsto glasova i tri poslanika, a 2016. taj broj je povećan na 10.

Među tri poslanika iz 2013. je i verovatno najpoznatija islandska pripadnica Pirata - Brigita Jonsdotir, pesnikinja, aktivistkinja i anarhista.

Prvu knjigu poezije objavljuje sa 22 godine, a kasnije postaje veb dizajener. Istaknuta je aktivistkinja, učestvovala je u protestima zbog finansijske krize. Kada je Asanž 2010. posetio Island postaje i deo Vikiliksa.

Koosnivač je Piratske partije Islanda i 2013. postala je sa još dvoje ljudi prva poslanica Pirata u islandskom parlamentu. U filmu The Fifth Estate o Vikiliksu pojavulje se njen lik, ali Brigita nije bila zadovoljna filmom.

“Scenario je pun netačnosti“, izjavila je jednom.

Inače, prva ljubav joj je bio upravo Jon Gnar.

Bila je predsednica islandskih Pirata tokom 2014. i 2015. kada su oni prema istraživanjima javnog mnjenja bili najpopularnija stranka na Islandu. Imali su 23,9 odsto podrške, što je prvi put da je jedna takva partija bila najjača u nekoj zemlji.

Nakon afere “Panama pejpers” bili su na čak 43 odsto, ali su ipak na parlamentarnim izborima 2016. osvojili “svega” 15 procenata glasova.

Inače, pirata ima i u regionu – u Hrvatskoj se stranka vodi kao “registrovana”, u BiH se njeno stanje vodi kao “nejasno”, postoji i u Crnoj Gori, u Sloveniji su aktivni, a u Srbiji se navodi da su “aktivni, ali ne i registrovani”.

Promocija Piratske partije u Srbiji održana je u galeriji “Ozon” 2010. godine. Specijalni gost bila je predstavnica Piratske partije Švedske u Evropskom parlamentu Amelija Andersdoter.

Osnivač Piratske partije Srbije Aleksandar Blagojević rekao je tada da ta partija "predstavlja začetak novog političkog pokreta koji je u Evropi već dobio svoj legitimitet" i da je članica Internacionale piratskih partija.

Prema njegovim rečima, "supermoći" Piratske partije su "uverenje svim srcem da se upotrebom mašte može promeniti svet", decentralizovanost i transparentost delovanja, kao i pripadništvo "globalnom, praktično anacionalnom pokretu" koji privlači i ljude koji ne žele da glasaju ni za jednu aktuelnu političku opciju.

"Nikada ne sumnjajte da grupa zamišljenih i posvećenih ljudi može da promeni svet. Zapravo, to je jedina stvar koju ona jeste uradila", dodao je Blagojević.

Pirati se do sada nisu isticali na izborima u Srbiji.

Hi Hinter i invazija na Lihtenštajn

Foto: Getty Images
Foto: Getty Images

Urednci nemačkog satiričnog magazine “Titanik” 2004. godine osnivaju “DIE PARTEI”, odnosno “Partiju za rad, vladavinu prava, blagostanje životinja, promociju elita i fundamentalnu demokratiju”.

Najpoznatiji njihov predstavnik je Martin Soneborn koji je 2014. godine postao prvi poslanik neke satirične partije u Evropskom parlamentu. Ipak, kako kaže, veruje da nisu “najluđa partija tamo”.

Sebe opisuju kao raj za birače razočarane drugim partijama i “levo-desnu političku šemu”.

A šta nude? Rat protiv Lihtenštajna, ponovno podizanje Berlinskog zida, da se Istočna Nemačka u toim slučaju preimenuje u SBZ odnosno Specijalnu ekonomsku zonu. Traže novi Ustav, smanjenje radnih sati i reformu sistema zdravstvenog osiguranja.

“Bolje da mi dobijemo te glasove nego neki neonacisti”, kaže Soneborn.

Kako navode, spremni su da idu u koaliciju sa svima osim sa Slobodnom demokratskom partijom jer “oni su neozbiljni”.

Često karikiraju slogane drugih političkih partija ne bi li naglasili njihovu besmislenost, pa su tako zidovi i ograde kakvih nemačkih gradova bili izlepljeni natpisima “Hamburg – grad na Severu” i “Edukacija počinje na E”.

Na izborima za Evropski parlament dobili su 180.000 glasova i time jednog poslanika – Soneborna.

Imaju nekoliko ogranaka. “Die List” koji okuplja studente i “Hinter Youth” koji okuplja decu, a kako navode “potreban im je ogranak dece mladih jer im je potreban ogranak dece i mladih”.

Nazvan je po generalnom sekretaru njihove partije Tomasu Hinteru.

Zvanični pozdrav im je, logično - Hi Hintner.

Bepe Grilo, "Klovnovski princ" ili "Princ klovnova"

Foto: Tanjug/AP
Foto: Tanjug/AP

Italijanski televizijski voditelj, komičar, glumac i politički aktivista i bloger Bepe Grilo u politiku je ušao 2009. godine.

Navodi se da je njegova kampanja prva u istoriji organizovana samo preko blogova i društvenih mreža, a u tome mu je dosta pomogao njegov blog koji je bio među deset najposećenijih na svetu.

Grilo je tako došao do toga da ga “Gardijan” 2008. godine uvrsti na listu najuticajnijih ljudi na svetu.

Sve je počelo u septembru 2005. godine kada je novcem prikupljenim donacijama čitalaca njegovog bloga zakupio celu stranu u listu “La Republika” i na njoj pozvao guvernera italijanske banke Antonija Facija da podnese ostavku nakon Antonveneto bankarskog skandala.

Potom je isto uradio i u “Internešenal herald tribjunu” kada je krenuo u kampanju da poslanici u italijanskom parlamentu ne mogu da budu ljudi osuđeni za bilo koje krivično delo.

Grilo je predvodio nekoliko nacionalnih kampanja, najpoznatija mu je “V dan”, nazvan prema italijanskoj psovki vaffanculo. Tokom mitinga objavio je imena 24 političara osuđivanih za korupciju i izbegavanje poreza, a na ulice je izašlo više od dva miliona Italijana.

Kako se navodi, to je prva politička demonstrancija organizovana i promovisana samo preko blogova i društvenih mreža.

Drugi “V dan” održan je 25. aprila 2008. godine i bio je “posvećen” italijanskim medijima. Grilo je medije kritikovao zbog finansiranja iz državne kase, zbog čega ne mogu da budu slobodni. Takođe, udario je i po NATO bazama u Italiji i po Berluskoniju čiji je bio veliki kritičar.

Te godine o Grilovom životu, političkom aktivizmu i korišćenju interneta u kampanjama pišu australijanski mediji nazivajući ga “The Clown Prince”.

U politiku zvanično ulazi 2009. godine, a 2010. osniva pokret “Movimento 5 Stelle”, odnosno Pokret pet zvezdica. Tada na regionalnim izborima osvaja mesta za četiri odbornika. Kampanju za izbore na Siciliji počeo je tako što je, krenuvši iz Kalabrije, preplivao Mesinski tesnac i stigao na ostrvo.

Dve godine kasnije na lokalnim pokret jednog komičara bio je treći, s tim što je osvojio upravljanje nad Parmom.

"Otvorićemo parlament kao konzervu tunjevine“, vikao je Grilo tokom svoje efektne preizborne kampanje u kojoj je obilato koristio sve prednosti digitalnog sveta, interenta i društvenih medija.

Na opštim izborima 2013. godine osvojili su 25,5 procenata glasova i bili drugu najpopularniji pokret u Domu poslanika Republike Italije, odnosno Donjem domu parlamenta. Međutim, zbog izbornog sistema koji favorizuje koalicije, dobili su samo 109 poslanika od 630.

Nijedan tabor bez njega nije mogao da ima jasnu većinu, a on je i jednima i drugima poručio da veliku koaliciju prave bez njega.

"Na sedećim izborima ćemo biti najjači i preuzećemo radnju“, izjavio je Grilo.

Grilo 2014. objavljuje da želi da prikupi četiri miliona potpisa građana za referendum o članstvu Italije u evrozoni, kaže hoće da ukine evro i da vrati liru. Predlagao je i formiranje “narodnih komisija” koje bi ispitivale i kažnjavale medije “koji šire dezinformacije”.

Tražio je i besplatan Internet, smanjenje vojnog budžeta i plata političara, minimalnu platu za sve Italijane od 1.000 evra, kao i uspostavljanje zelene ekonomije.

U medijima ga nije bilo, nije davao intervjue. Sve je radio preko interneta. Putovao je po Italiji u kamperskom kombiju i držao tri mitinga dnevno, a zahvaljujući uspešnoj televizijskoj karijeri tokom sedamdesetih samo je finansirao svoj pokret.

"Grilo i njegov pokret su jedini koji su izašli na ulice, među ljude, sve druge stranke idu na televizijske debate, a nemaju direktan kontakt sa običnim građanima", navodi jedna osoba na njegovom mitingu.

"Mislim da je to jedina stranka u Italiji trenutno koja zastupa nas mlade i predstavlja neku vrstu evolucije zato što su svi ostali stvarno postali odvratni", kaže jedan mladi Italijan.

Na svom blogu je napisao da bi, u slučaju da komisija utvrdi da je informacija preneta u štampi ili na televiziji lažna i služi "diskreditaciji Pokreta pet zvezdica", urednik tog medija "trebalo da se pognute glave javno izvini i objavi tačnu verziju na početku programa ili naslovnoj strani novina".

"Novine i televizija šire dezinformacije kako bi imali zaštitu onih koji su na vlasti", naveo je on.

Naravno, usledile su žestoke kritike, da je to “poziv na linč”, da je “fašistički”, a Berluskoni je naveo da "Grilo želi ministarstvo narodne prosvete", aludirajući na Ministarstvo zaduženo za propagandu u vreme režima Benita Musolinija.

"Doba političkih predstavnika je završeno. U to više ne verujemo. Napravićemo rusvaj. Ako ne danas, onda za godinu dana. Samo je pitanje vremena. A stvarno, možda to uradimo i danas“. Bepe Grilo se ne zaustavlja. "Populisti? Da, mi smo populisti – recite im glasno, da čuju!“ A publika skandira: „Po-pu-lis-ti!“

Grila su osim toga žestoko kritikovali da je demagog, kao i zbog životnog stila – posedovao je jahtu, ferari… “Špigl” je 2013. pisao o njemu i naveo da je “najopasniji čovek u Evropi“, praveći pritom paralelele između njega i Musolinija.

Sam se lično nije kandidovao na neku funkciju zbog udesa iz 1981. godine kada troje ljudi poginulo. On je tada vozio.

Slučajno izabrani metalac koji možda i nije izabran

Gilve Fenris Nagel, poznatiji kao Fernic, član je norveškog ded-metal dua Darktron. Pre svega je bubnjar, ali je u bendu svirao i bas i običnu gitaru i pevao, a bio je član još nekoliko bendova pored Darktrona. Poznat je po tome da kategorički odbija da svira uživo.

Ljudima vam sveta metala postao je poznat poznat 2016. godine kada su mediji preneli da je Fernic posle izbora postao odbornik iako je molio ljude da ne glasaju za njega.

Partija Venstre ga je pozvala da bude na njihovoj listi i pristao je.

U kampanji je učestvovao tako što je okačio svoju fotografiju na kojoj je pisalo „molim vas nemojte da glasate za mene“, ali ga građani njegovog Kolbotna nisu poslušali.

„Uglavnom, pozvali su me i pitali me da li želim da bude na listi (rezervnih predstavnika). Rekao sam da hoću, misleći ako budem tipa osamnaesti na listi neću morati ništa da radim“, izjavio je on za CLRVYNT

„Ljudi su poludeli. Nakon izbora šef me je zvao i rekao mi da sam postao odbornik. Nisam bio previše srećan. Dosadno je. Nema u tome ni nešto mnogo novca, da vam kažem“, dodaje on.

Kolbotn je mesto sa 6.000 stanovnika u predgrađu Osla, a mediji su pisali da on nakon izbora ne može da odustane od svoje funkcije i da je zaglavljen tu na naredne četiri godine.

Međutim, na stranici o njemu na Vikipediji se navodi da 2016. godina nije bila izborna godina u Norveškoj, da Kolbotn nema svoj gradski savet, kao i da je bubnjar koji neće da svira uživo zapravo još 2015. godine postao odbornik u Savetu Opegarda.

Slobodan Maričić

Prati B92 na Viberu

Izbori 2017