"Štitimo školske zidove i holove, a stižemo do pretučene devojčice"

Dragana Janković iz Niša već je šest godina povremeno u žiži javnosti; prvi put posle samoubistva sina Alekse (13), koji nije mogao da izdrži višemesečno maltretiranje vršnjaka, a potom svaki put kad Srbiju zapljusne tegoba zbog nekog teškog slučaja vršnjačkog zlostavljanja maloletnika u školi.

Početkom 2016. Dragana Janković je skrenula pozornost javnosti zajedno sa grupom “Za Aleksin zakon”, kada su Odboru za prava deteta predali predlog Aleksinog zakona, a poslednji put povodom teškog maltretiranja učenice u Aranđelovcu, koje je posle više nedelja zataškavanja opet šokiralo Srbiju. I podsetilo na reči Aleksinog oca Bojana Jankovića: “Da je Aleksin zakon postojao, naše dete bi bilo živo!”

Ta presuda celom društvu pojačana je ovih dana rečima Dragane Janković: “Treba da nas je stid što sve više zakona nosi imena tragično stradale dece!”

“Već šest godina mi, Aleksini roditelji skrećemo pažnju na vršnjačko nasilje i prvi povod našeg obraćanja javnosti bilo je to što škole, kad se ne snalaze s tim problemom, imaju naviku da ga gurnu pod tepih, zataškaju”, kaže Dragana Janković za Novi magazin i dodaje: “Mi se borimo niz godina protiv ćutanja o nasilju i ukazujemo na greške u sistemu!”

Većini je, na sreću, relativno lako da priča o vršnjačkom nasilju. Kako je roditeljima koji su zbog nekontrolisane agresije neke dece ostala bez svog deteta, a nema pomaka nabolje za drugu decu?

Posle snimka iz Aranđelovca, koji sam samo jednom i to do pola pogledala, prvi osećaj je bio bes. Pre svega kao posledica nemoći da na to utičem ili bilo šta promenim.

Naravno, kroz čitavu priču se provlači moje dete, koje je nešto slično doživelo, a završilo tragično. Potpuno mi je nepojmljivo, ne mogu da shvatim kako to da se nedeljama ćuti o evidentnom nasilju u školi, koje je danima podgrevano sve dok nije eskaliralo kroz mučko prebijanje devojčice? Ćuti se sve do prikazivanja snimka, a onda sledi pokušaj zataškavanja.

Najiritantnije su izjave direktora škole u Aranđelovcu, koji, kao i u Aleksinom slučaju, zbog “ugleda” i “reputacije” škole prikriva nasilje, da “škola ne izađe na “loš glas”. On prvo kaže da nije danima bilo saznanja o nasilju, a potom da je škola postupila po – protokolu! A pedagog škole umesto da zaštiti devojčicu koja je doživela nasilje, traga za detetom koje je prosledilo snimak javnosti! Kako je to moguće?

Zbog te zaštite školskih zidova i holova stižemo do bukvalno pretučene devojčice, trećeg stepena nasilja svih oblika, sociološkog, psihološkog i fizičkog, sa 33 udarca u glavu. Zovite ih i šamarima, svejedno, 33 udaraca u glavu bespomoćne devojčice koja ne pruža otpor. A u čitavoj priči učestvuje ceo razred!

To je slično kao sa Aleksom, njega je prvo zlostavljao jedan dečak, onda grupa od osam dečaka. Tokom ovih godina mi smo, analizirajući razne slučajeve, videli da počinje da se pravi čopor dece koja se ustremljuju na jedno dete, žrtvu. A na kraju čitavo odeljenje tuče jednu devojčicu ili bar učestvuje u nasilju nad njom. Pitam se treba li još da sačekamo da se čitava škola ustremi na jedno dete? Već godinama u školama postoje timovi u kojima su direktor, pedagog, psiholog...

Mi smo postali duboko zavađene strane, sa jedne su roditelji, a sa druge prosvetni radnici, i na kraju se sve sruči po glavi dece.

Kad kažete roditelji, i tu su dve vrste, roditelji zlostavljane dece i roditelji dece koja zlostavljaju. I možda najveća grupa onih koji ćutke gledaju.

Ovde ću se staviti donekle na stranu prosvetnih radnika; dobijala sam poruke i od njih u kojima kažu da profili nasilne dece pokazuju da su im roditelji imućniji i uticajni ili da je reč o zanemarenoj deci zbog prezauzetosti roditelja poslom. Ali, akcenat je na malo boljem imovnom stanju i oni ne prihvataju da je njihovo dete krivo...

Tako bi morali da prihvate i sopstvenu krivicu?

Tako je, oni ne prihvataju da su napravili propuste u vaspitavanju deteta, često i ne dolaze u školu i prosvetni radnici se takvih roditelja bukvalno plaše. Da se ne bi zanemarili, ponašaju se i sami kao beli medvedi, a time daju mogućnost da se deca takvih roditelja bahato ponašaju. Naravno, i imućni roditelji imaju vrlo vaspitanu i kulturnu decu, ali sve je veći procenat onih bahatih kad je vršnjačko nasilje u pitanju.

Suprotno tome, deca žrtve su neprihvaćena, a mediji obiluju nasiljem, društvene mreže su im lako dostupne, a kroz njih se širi svaki oblik nasilja. Roditelj mora biti bukvalno kontrolor 24 sata ako želi da zaštiti dete. Sve zajedno je košmar; pravi prosvetni radnici se povlače, direktori su nezainteresovani za sve sem svoje licence, kriju se iza tipične izjave preporučene iz Ministarstva: “Škola je postupala po protokolu i uključila institucije.” E, pa ja sada i vas pitam, kako je škola u Aranđelovcu postupala po protokolu i uključila institucije kada su 25 dana ćutali o nasilju?

Ne računajući mere koje su predviđene ovim novim Zakonom o osnovnom obrazovanju, taj protokol je iz 2009, iz vremena kad smo tek počeli da prepoznajemo vršnjačko nasilje. U njemu je sve lepo objašnjeno, uključujući prevenciju i intervenciju i tri nivoa nasilja, ali u Aleksinom slučaju prosvetni radnici uopšte nisu znali da prepoznaju nivo nasilja i klasifikuju ga. Nisu znali ni u Aranđelovcu.

Na kraju, i u medijima veću pažnju posvećujemo nasilnicima nego žrtvama, pa je i sada najvažnije kako će biti kažnjeni krivci, a šta je sa žrtvom i njenom porodicom? Mi najbolje znamo; to je neviđeni pakao za čitavu porodicu, ruši se svet kad svakog dana strepite da li će neko pretući vaše dete, hoće li ga presresti na puti od kuće do škole i nazad, u školi. U Aranđelovcu je sad zatišje, ali nasilje će se sigurno ponoviti, a žrtvu i daje zaboravljamo, nema podrške, ne osnažujemo roditelje i dete da se suoči, u ovom slučaju u Aranđelovcu, sa čitavim odeljenjem, kolektivom u koji treba da se vrati.

Vi ste, koliko se zna, prijavljivali nasilje, sarađivali sa Aleksinom školom, čak i policijom?

Da, ali škola i danas odbija da utvrdi odgovornost, tvrde da nisu krivi i pored dve sudske presude u kojima piše da škola ništa nije učinila da ga zaštiti.

U predlogu Aleksinog zakona predviđene su i mere prevencije i intervencije, deo je ugrađen u novi zakon, ali šta nedostaje da se upravo osnaži zlostavljano dete da se vrati u kolektiv, a kolektiv da spreči nasilje?

U tom zakonu mnogo toga je urađeno na osnovu propusta u Aleksinom slučaju, posebno kad je reč o vođenju vaspitno-disciplinskog postupka. U slučaju teškog nasilja postupak se pokreće odmah. Međutim, Aleksin zakon se ticao svih koji učestvuju u obrazovnom sistemu, jasno je predvideo i kazne za roditelja koji ne sarađuje, mere koje bi sprečile da dete bude nasilno, kao i pooštravanje kazni za prosvetne radnike, posebno direktore.

Nije, međutim, predviđena suspenzija učenika tokom koje on ne ide u školu, čime se smiruje situacija i zlostavljanom detetu omogućava da ide u školu, a sa nasilnicima i roditeljima rade stručnjaci na readaptaciji. U zavisnosti od stepena nanetih povreda, suspenzija i taj proces je od tri do 45 dana. Takođe, kao preventivu autorka zakonskog predloga Dragana Ćorić, koja je sama bila žrtva vršnjačkog nasilja, predvidela je i ugovor o ponašanju u školi sa decom za koju se vidi da mogu počiniti nasilje. Ugovor se pravi u prisustvu roditelja i obavezuje dete da poštuje pravila ponašanja u školi.

Aleksin zakon je predvideo, a novi zakon o osnovnom i srednjem obrazovanju takođe predviđa oduzimanje licenci direktorima ako je zbog nepreduzimanja radnji nastupila teška povreda ili smrt deteta ili člana kolektiva. Taj postupak ne sme da se ne zaustavlja ni kad direktor podnese ostavku – takvim ljudima je onemogućen dalji rad u prosveti.

Praktično kazna za nečinjenje?

Da, direktorka Aleksine škole je i dalje u prosveti, a da je bilo ovog dela Aleksinog zakona ona nikada više ne bi mogla da ugrozi život nekog deteta.

Mi vidimo da je Aleksin zakon usvojen na parče, ali nema njegovog imena, što bi mnogo značilo i nama kao roditeljima, ali i drugim ljudima jer je Aleksa postao simbol vršnjačkog zlostavljanja, opomena svima.

Aleksin zakon u celini je i dalje na čekanju, vi verujete da treba takav da bude usvojen. Gde su prepreke?

Od februara 2016, kada je predstavljen Odboru za prava deteta kojim je predsedavala Maja Gojković i kada su sve političke grupacije rekle da ga treba usvojiti, i dalje nije u proceduri. Mi nismo skupljali potpise i mora da ide drugom procedurom nego kad je zvanična inicijativa građana sa 30 hiljada potpisa. Septembra prošle godine razgovarali smo i sa ministrom Šarčevićem i očekivali smo da će predlog ući u proceduru, ali evo, sad sam čula predsednika Vučića koji kaže da je zakon komplikovan, težak za usvajanje. Ne razumem zašto, ako su u novi zakon uneli mnogo naših preloga?

Ja samo hoću svima jasno da stavim do znanja da je Aleksin zakon građanska inicijativa, predlog roditelja, za taj se zakon stajalo u svim većim gradovima Srbije i mislim da političke partije i poslanici treba da nam izađu u susret i usvoje ga. Tim pre što su ga na predstavljanju svi podržali i to pod imenom kako je predložen. I Maja Gojković je tada rekla da će hitno biti upućen svim institucijama na koje se odnosi, pominjali su ga i ministar sporta i omladine Vanja Udovičić kad je Nik Vujičić bio u Srbiji i tadašnji ministar pravde Nikola Selaković, ali mi nikada nismo dobili ni izveštaj ni sugestije šta bi trebalo da se promeni da bi mogao u proceduru za usvajanje.

Nije to sveto pismo, može da se menja i autorka je zvala više puta, ali nema rezultata i odgovora. Žao mi je što se Aleksa i Aleksin zakon pominju samo kad se nešto ovako strašno desi kao u Aranđelovcu, tada ljudi pitaju gde je Aleksin zakon. A mi i dalje nemamo odgovor dokle će se čekati. Ne želim da širim paniku, ali bojim se da će, ako se ozbiljno ne shvati problem, roditelji početi da uzimaju pravdu u svoje ruke.