Info / 5

"Sudija mora biti pošten i hrabar"

Ono što je od najveće važnosti, a uopšte nije prisutno u javnosti, to je da i sama država ne ispunjava svoje obaveze i ne ponaša se u skladu sa vladavinom prava. Odatle se zapravo sve generiše. Država, javna preduzeća i lokalne samouprave morali bi da počnu da ispunjavaju svoje obaveze u skladu sa zakonom, bez sudskih postupaka

Dijana Ivanov Kadić, Nova ekonomijaIzvor:
Foto: Thinkstock

Dragana Boljević je predsednica Društva sudija Srbije i generalni sekretar MEDEL (Evropsko udruženje sudija i tužilaca za demokratiju i slobode, sa sedištem u Berlinu i Parizu). Sudija je od 1988. godine. Za „Ličnost godine u oblasti vladavine prava” OEBS ju je proglasio 2006. godine. Priznanje „Najevropljanka godine u oblasti komunikacije” dobila je 2012. godine od „Prve evropske kuće prava“, a pre četiri godine Liga eksperata dodelila joj je nagradu „Vitez poziva”.

Našim pravosuđem niko nije zadovoljan: građani su odavno izgubili poverenje u njega, a prema nedavnom istraživanju gotovo polovina sudija se žali na pritiske koje trpi. Da li je u Srbiji ugrožena vladavina prava?

Osim velikog broja građana koji sve manje veruju bilo kojoj državnoj instituciji pa i pravosuđu, u poslednje vreme zaista primećujem da mnoge moje kolege odustaju od zaštite svojih prava, iako imaju zakonski osnov za to. Jednostavno se ne odlučuju da uđu u „avanturu“ obraćanja nadležnim institucijama jer sumnjaju da će u tome uspeti. Lako je zaključiti da je ovde ugrožena vladavina prava. Dva su tu dodatna problema - novi zakoni su lošeg kvaliteta i neprekidno se menjaju, a problem je i u samoj njihovoj primeni, odnosno u tome što se previše često ne primenjuju.

Da li mislite da je neprimereno toliko godina govoriti da Srbija ima dobre zakone, ali da se oni ne primenjuju? Šta takva konstatacija zapravo znači, osim da pojedini ljudi ne rade svoj posao i da zbog toga ne odgovaraju?

Za ugrožavanje vladavine prava najviše je odgovorna država i pritisci koji se vrše na pravosuđe. Evo dva jasna primera: političarima u pojedinim slučajevima za koje su oni zainteresovani nije dokaz funkcionisanja pravnog sistema i vladavine prava kada sud oslobodi lice za koje nema dovoljno dokaza da je izvršio krivično delo, naprotiv! Oni u tim slučajevima vrše pritisak preko medija na pravosuđe i stvaraju utisak da je pravosuđe loše. Naravno, postoje i pritisci da ne bude procesuiran neko ko bi trebalo da bude. Sve su to razlozi zašto se pojedini predmeti drže u fiokama ili neki ljudi bivaju okrivljeni, iako protiv njih nema dovoljno dokaza. Ove druge sud kasnije oslobađa, a odšteta im se plaća iz budžeta.

Ono što je od najveće važnosti, a uopšte nije prisutno u javnosti, to je da i sama država ne ispunjava svoje obaveze i ne ponaša se u skladu sa vladavinom prava. Odatle se zapravo sve generiše. Država, javna preduzeća i lokalne samouprave morali bi da počnu da ispunjavaju svoje obaveze u skladu sa zakonom, bez sudskih postupaka, da poštuju radna prava zaposlenih, a ona se krše čak i u samom pravosuđu. Pored toga, potrebno je da se zahtev za efikasnost shvati realno, a to znači da se kvalitetu rada da veći značaj.

Podsetiću da je sud u Strazburu doneo veliki broj presuda u korist naših građana u dva tzv. repetativna slučaja - bivših radnika društvenih preduzeća koja im nisu isplaćivala plate i doprinose i ratnih rezervista. Strazbur je utvrdio odgovornost, a Komitet ministara ukazao da Srbija ne sprovodi odluke. Pravosuđe je samo po ova dva osnova bilo nepotrebno zatrpano sa više desetina hiljada premeta. Političari govore da je neefikasnost najveći problem našeg sudstva, ali to nije tačno. Od 153 predmeta u kojima je do sada doneo meritornu odluku protiv Srbije, sud u Strazburu je u 136 našao povredu prava, pri čemu je utvrdio postojanje povrede prava na suđenje u razumnom roku, koje jeste odraz neefikasnosti, u 28 slučajeva, što je 18 odsto od svih donetih odluka. Sve drugo nema veze sa efikasnošću za koju je odgovorno pravosuđe. Naš glavni problem uopšte nije neefikasnost nego kvalitiet pravosuđa. To što je u 50 slučajeva, odnosno u trećini, konstatovao da postoji problem sa izvršenjem sudskih odluka, prvenstveno je odgovornost same države, jer su sudovi u tim odlukama već pravnosnažno presudili.

Umesto da poštuju zakon i stvaraju uslove za poboljšanje kvaliteta, da bi opravdali svoje ponašanje, nosioci vlasti uvode neodgovarajuća rešenja, iznova kreću u takozvane reforme i po pravilu ne slušaju reč struke.

Podsetiću da je aktuelna vlast obećala da će sankcionisati kreatore neuspele reforme pravosuđa, što se nije dogodilo. Zatim je krenula i sama u reforme koje opet ne daju očekivane rezultate. Da li je ovakvo ponašanje očekivano?

Prelomni trenutak u srpskom pravosuđu je bila 2012. godina. Sudije i tužioci su uspeli da takozvanu reformu pravosuđa tri godine drže u javnosti kao top temu od izuzetnog značaja. Uložili smo veliki napor da se razotkrije šta se zapravo desilo.Neki zli jezici koji se čuju povremeno tvrde da od toga ništa ne bi bilo da nije bilo izbora i da SNS nije osvojio predsedničko mesto. To apsolutno nije tačno. U momentu kada su bile poništene odluke o reizboru, sudije su bile na korak do toga da poveruju da su uspeli u borbi za nezavisnost. Ali, preduslov je bio da se sankcionišu oni koji su sudstvo doveli u tako loše stanje. Mi smo držali odgovornim naše kolege, a ne političare, jer oni odgovaraju na izborima. Početkom septembra 2012. godine nas troje iz Društva sudija imali smo sastanak sa tada novim ministrom pravde Nikolom Selakovićem i izneli mu argumente zašto bi trebalo prvo sprovesti izbore za članove VSS i Državnog veća tužilaca, a tek onda krenuti u strateške promene. Ministar nam je rekao da u džepu drži pet blanko ostavki članova VSS. Kao što je poznato, niko nije smenjen, a ti isti ljudi su i dalje kreirali naše pravosuđe. Gajili smo nadu, ali se brzo ugasila i sa ovom vlašću. Sudije i tužioci su ostali pod utiskom da šta god radili, na kraju niko neće odgovarati. Svi oni koji su učestvovali u urušavanju vladavine prava učestvovali su u donošenju najvažnijih odluka. Oni i sada obavljaju najvažnije funkcije u pravosuđu, uključujući i bivšu ministarsku pravde Snežanu Malović, koja sada radi u Tužilaštvu za ratne zločine.

Šta je pozadina takvog ponašanja?

Pozadina je da političari shvataju da pravosuđem najbolje upravljaju uz poslušnike u pravosuđu. Možda idem predaleko, ali mi se čini da će, ukoliko se bude pisao novi Ustav, pravosuđe doživeti drastične promene, među kojima je i sužavanje nadležnosti VSS i njegova još veća politizacija. Ne znam da li je unapred bilo planirano, ali sad se pokazuje jako korisnim što njegovi članovi nisu pozivani na odgovornost jer će ljudi reći „ma taj VSS ionako nije valjao“. Zbog toga će biti stavljena u drugi plan važnost same institucije koja je urušavana lošim izborom i radom. Mislim da će se Ministarstvo pravde žestoko opirati prebacivanju svojih nadležnosti na Savet, što je inače predviđeno i poglavljem 23 i što vlast odlaže već petnaest godina.

Zbog čega Ustavni sud ne koristi raspoložive mogućnosti da štiti nezavisnost pravosuđa?

Meni se čini da se tu radi o integritetu sudija. Oni bi trebalo da se biraju među istaknutim pravnicima sa 15 godina iskustva u struci, ali se ne traži da to budu osobe od integriteta. Stručnost se takođe ne ispituje, tako da minimalni uslov da neko ima 15 godina u struci ujedno postaje i dovoljan uslov, ako ima političku podršku. Međutim i stručnost je samo preduslov koji mora da bude praćen integritetom, sudija mora biti pošten i hrabar, a to mnogima nedostaje. Problematična je i sama procedura izbora sudija, pa se zbog toga dešava da nekima nedostaje i neophodna stručnost. Mi nikad ne saznamo kako su predsednik države ili parlament došli do deset imena koje su predložili kao svoje kandidate. Ne postoji čak ni javni konkurs. U zemljama razvijene demokratije se organizuju TV debate koje traju nedeljama. To je jedna od mogućnosti da građani saznaju o kakvim osobama je reč, čime su se u dosadašnjoj karijeri istakli do mere da njihova stručnost ne može biti osporena - kako se izražavaju, kakvi su im rezoni, ko ih je predložio i pre svega ko je odgovoran za to što su se našli na toj poziciji.

Ustavni sud je pojedinim reakcijama i nečinjenjima kod svih nas, i građana i ljudi iz pravosuđa, izazvao dozu nepoverenja. Postoje veoma važni zakoni ili pravne situacije, poput solidarnog poreza, odnosno pitanja umanjenja penzija, o kojima se Sud godinama ne izjašnjava i ćuti.

Da li je Ustavni sud morao da se izjasni i o Briselskom sporazumu?

To je par ekselans pitanje o kome je bilo neophodno da se izjasni. Ovde vlada potpuna konfuzija da li političari koji sprovode Briselski sporazum postupaju protivustavno. Javnost je i pored odluke Ustavnog suda i dalje u dilemi da li je Briselski sporazum pravno obavezujući akt ili nije. Ako nije, kao što je Ustavni sud rekao, onda državni organi ne smeju da postupaju u skladu sa njim, bez obzira na svakodnevne poruke da se moraju sprovoditi odluke u skladu sa dogovorom iz Brisela. S druge strane, ako je pravno obavezujući pravni akt, pošto se sprovodi, onda je Ustavni sud morao da kaže da li je taj akt u saglasnosti sa Ustavom Republike Srbije ili nije.

Sudijama se zamera da su neefikasni i da pojedine predmete godinama drže u fiokama. Deo javnosti je iznenađen zastarevanjem predmeta poput slučaja Karić. Imate li vi dilemu kad govorimo o tom pitanju?

Institut zastarevanja postoji u svakoj državi. Iako krivica nije moja specijalnost, svojevremeno sam radila ad hoc analizu koliko kod nas slučajeva zastareva i došla do zaključka da imamo jednak broj zastara kao i druge države razvijene demokratije. Ne zaboravite da su bogati u mogućnosti da sebi obezbede da ne budu dostupni pravdi, jer imaju ogroman novac kojim plaćaju sebi život van zemlje koja ih goni. Za to vreme sudija krivičar zaista ništa drugo ne može da uradi osim da naredi raspisivanje poternice i da prekine postupak dok se on ne privede. Osnovno je pitanje zbog čega država, odnosno oni koji je vode, preko Ministarstva unutrašnjih poslova, Interpola i drugih službi ne insistira na njihovom hapšenju.

Inače, kad smo kod zastarevanja, kod nas se događa da se optužuje veliki broj lica u jednom predmetu, kao što je bilo u „aferi indeks“. Kad je u jednom predmetu preko osamdeset ljudi koji imaju najmanje isto toliko branilaca, a možda i više, onda unapred znate da on nikad neće biti završen.

Hrvatska je takođe imala „aferu indeks“. Kod njih je odavno slučaj završen i okrivljeni su već odslužili kaznu, a mi tapkamo u mestu. Zbog čega?

Da, ali je kod njih bilo mnogo manje optuženih. Ne ulazim u nameru našeg tužioca, ali iz razloga koje sam navela mislim da je morao znati da je u ogromnom riziku da se predmet neće završiti pre zastarelosti.

Vrlo otvoreno ste rekli da je Savamala paradigma stanja u našem pravosuđu. Zašto ste baš taj slučaj uzeli kao primer?

Ostajem pri tom svom stavu. Tačno je da svi predmeti treba da nam budu bitni, ali neki su i po samom zakonu više bitni. Ovaj predmet je klasična situacija u kojoj smo se svi suočili sa činjenicom šta se dešava kad institucije uopšte ne funkcionišu. Zbog čega je bilo teško utvrditi ko su ti koji su noću, s fantomkama na glavi, bagerima rušili objekte u tom delu Beograda? Moram da kažem i da su izjave predsednika države za mene kao sudiju zabrinjavajuće, a najviše ona u kojoj tvrdi da bi i sam učestvovao u rušenju, samo da je bilo preko dana. Tu ne pomažu fotografije kojima on dokazuje kako je taj prostor sada lep i sređen, a nekad je bio đubrište. Pa to bi mogao da bude argument svakog bogataša koji svakako može na nečijoj udžerici da napravi grandioznu građevinu. Neće nam valjda estetika biti presudna za odbranu prava.

Otvoreno je poglavlje 23, što između ostalog znači i da EU prati dešavanja u pravosuđu. Evropska komisija je 2010. godine, dok joj je to odgovaralo, gledala kroz prste srpskim vlastima. Da li to čini i sada?

Verujem da će ovo što ću reći naljutiti mnoge predstavnike Evropske unije, ali sada je više nego jasno da je njima svojevremeno bila bitna saradnja sa Haškim tribunalom i izručenje svih optuženika i zato je takozvana reforma pravosuđa brutalno sprovođena. Sada im je važno priznanje Kosova. Njih više ništa drugo u Srbiji ne interesuje, dok se ne prizna Kosovo. Kad ono bude priznato, ako bude, a ja se nadam da neće, jer bi to zaista bio jedinstven slučaj da se jedna država dobrovoljno odrekla dela svoje teritorije, onda ćemo se ponovo vratiti na pitanje vladavine prava u Srbiji. Problem je što može biti kasno. Ponašanje EU nas je uverilo da moramo da primenimo ono što su naši stari govorili: „U se i u svoje kljuse“. Moramo da imamo dovoljno snage da se za sebe izborimo.To ne znači nikakav izolacionizam, nego da mi moramo sami da postavimo evropske standarde kod nas.

U svetu se za ministre i nosioce pravosudnih funkcija biraju „sede glave“. Kod nas je trend da se postavljaju mladi kojima po definiciji nedostaje iskustvo. Koji je stav vama bliži?

Čini mi se da je takva praksa posledica odnosa države prema vladavini prava. Ukoliko država na način o kome smo razgovarale tretira jednu tako važnu društvenu sferu poput pravosuđa, onda ćemo dobiti i ministra pravde sa 29 godina. Zaista, u svakoj ozbiljnoj zemlji ministar pravde je osoba koja je praktično pred penzijom, razume sistem i ima podršku kolega, ali i koja u ministarstvo dovodi stručne saradnike.

Komentari 5
Čitajte
Pošalji komentar

Info

"Zna se ko odlučuje o BG izborima, a opozicija već kasni"

Održavanje beogradskih izbora početkom decembra najviše odgovara Srpskoj naprednoj stranci i aktuelnoj vlasti jer niko iz opozicije ne zna kako će na izbore, navodi u intervjuu za B92.net doktorand na Fakultetu političkih nauka i osnivač Grupe za analizu i kreiranje javnih politika Boban Stojanović, ali i ističe da bi i pored toga izbori u glavnom gradu mogli da budu prvi neizvesni izbori posle dosta godina.

intervju utorak 26.09. 11:00 Komentara: 36

Princ Aleksandar: Da li vam se sviđa ovo što vidite? Monarhija je rešenje, kralj nije član stranke

Princ Aleksandar II Karađorđević pojavio se na javnoj sceni početkom devedesetih, u istinski košmarno vreme, kada je naša zemlja bila razapeta između onoga što je komunizam ostavio po svom samouništenju i onoga što su od iste te zemlje u narednih četvrt veka napravili bivši komunisti, antikomunisti i njihovi potomci, odjednom svi skupa spakovani u „vaskoliko srpstvo“.

intervju sreda 20.09. 13:05 Komentara: 235

Pupovac: Nazovimo stvari pravim imenom

U intervjuu za "Telegram" Pupovac objašnjava zašto, premda je nezadovoljan rešenjem za ploču HOS-a s pozdravom 'Za dom spremni', njegova stranka još uvek podržava Vladu. Predsednik SDSS-a govori i o politici premijera Plenkovića i njihovom odnosu, Veću za suočavanje s prošlošću koje smatra nepotrebnim i obrazlaže zašto smatra da je teza o borbi protiv dvaju totalitarizama pogrešna i štetna za zemlju

intervju petak 15.09. 10:08 Komentara: 2

"Političari u Srbiji i Hrvatskoj žive od neprijatelja"

Novinar Drago Hedl je odbio mito i objavio snimak sa ponudom koju mu je uputio uticajni državni funkcioner i preduzetnik. Šta takva vrsta ponude govori o društvu i profesiji, kako se odupreti i na druga pitanja koja nameće stalno disciplinovanje novinara, Hedl odgovora u intervjuu sa Jelkom Jovanović i Nadeždom Gaće.

intervju četvrtak 17.08. 10:01 Komentara: 0