Najpre želim da Vam čestitam Božić i Novu 2017. godinu, ali bih se vratio na vašu poruku za Uskrs 2016. i pohvaliti vaše pismo koje se čitalo u pravoslavnim hramovima. Osobito bih istakao deo pisma u kom kažete da “ako jedni drugima ne oprostimo, neće se ni nama oprostiti, a ako osuđujemo, već smo mi sami osuđeni”, da nas tako uči Gospodin Isus. Kako posmatrate proces pomirenja na prostoru bivše Jugoslavije? - Blagodarim Vam na čestitkama. Vidite, praštanje je imperativ našeg hršćanskog života. Ali da bi praštanje bilo moguće, potrebno je da, kao najdragoceniji amanet koji nam je Hristos ostavio, u svojim srcima negujemo ljubav. Nju treba da negujemo i delimo s bližnjima, ali i s onima koji u nama ne prepoznaju prijatelje. Što se praštanja i pomirenja na području bivše Jugoslavije tiče, mislim da svako treba brinuti o tome koliko mu sâm doprinosi. Nastojao sam, koliko sam imao prilike, slati poruke hrišćanske ljubavi. Na primer, pretprošlo leto, prilikom proslave velikog jubileja Srpske pravoslavne Crkve – četiri stoleća od osnivanja najstarije srpske bogoslovske škole, Bogoslovije u drevnom manastiru Krki - sreo sam se s dalmatinskim biskupima, preuzvišenom gospodom Puljićem, Barišićem i drugima. Trudio sam se tada, zbog oba naroda - prečesto tragične prošlosti, pogotovu nedavne - da uputim reči bratske ljubavi, zajedničkog života, međusobnog prepoznavanja i prihvatanja zajedničkih hrišćanskih vrednosti. Namerno nisam imao nikakve pripremljene govore. Hteo sam da govorim iz srca, iz duše, i da to sugovornici i vernici obe Crkve prepoznaju. Ne znam jesam li u tome uspeo.
Poglavar Islamske zajednice u Bosni i Hercegovini reis-ul-ulema Husein ef. Kavazović letos je optužio Srpsku pravoslavnu Crkvu “da svojim delovanjem podstiče nacionalizam i štiti dokazane ratne zločince, što otežava mogućnost suživota i izgradnje stabilnih odnosa u BiH”. Rekao je da vaša Crkva ohrabruje srpski nacionalizam i isključivost i doprinosi veličanju zločina i zločinaca, čime dodatno otežavaju put pomirenja, razumevanja i osiguranja boljeg života svih građana BiH. Teške su to optužbe. Jeste li voljni da to komentarišete? Jeste li se u međuvremenu čuli s reisom Kavazovićem i jeste li izgladili taj spor? - Gospodina Kavazovića lično ne poznajem. On nema nikakav službeni kontakt sa Svetim Sinodom Srpske pravoslavne Crkve, ali pretpostavljam da ima, bar povremeno, službene susrete s nekim tamošnjim našim episkopima, verovatno u okviru Međureligijskog veća Bosne i Hercegovine. Začudio sam se žestini i neodmerenosti njegovih stavova, naročito njegovoj opterećenosti postojanjem Republike Srpske. Očigledno, pogrešno sam smatrao da epoha Mustafe Cerića predstavlja prošlost. Zato nisam želio da na njegove krajnje netrpeljive i nepravične izjave reagujem - ni lično, ni sinodski, ni u ravni naše Informativne službe. I ovde ću, odgovarajući na Vaše pitanje, dati samo najkraći mogući komentar. Reči koje optužuju, upiranje prsta prema susedu, ne donosi nikome ništa dobro. Treba ih se čuvati. Ne dao Bog da reči verskih lidera budu izgovor za nova nasilja i nove nesreće! Vidimo do čega dovodi zloupotreba islama. Stradaju nevini, ne samo u Siriji i Iraku nego i u Evropi. Nisu bolji ni licemerni “hrišćani” kada stavljaju znak jednakosti između terorizma i islama kao religije. U Boga verujemo, susedi smo, naši vernici su susedi, negde vrata do vrata. Ne gledamo odnose s muslimanima u Bosni i Hercegovini kroz gospodina Kavazovića. Prostrana je to zemlja: različitih ljudi ima među muftijama, imamima, hodžama... Niko se nije nadao besmislenim optužbama. Živeli smo vekovima zajedno. Tako treba i da nastavimo.
Kao što znate, niste doživeli prozivanja samo od strane poglavara Islamske zajednice. Predsednik Biskupske konferencije Bosne i Hercegovine, kardinal Vinko Puljić, nadbiskup i metropolit vrhbosanski, uputio vam je u ime svih članova BK BiH 8. februara 2016. pismo u kojem reaguje na izjave tokom proslave “Dana Republike Srpske” u Banjaluci, 9. januara 2016. Šta ste mislili kada ste rekli da je Republika Srpska “utemeljena na istini Božjoj, na pravdi Božjoj”? - Reakcijom gospodina kardinala Puljića, nadbiskupa sarajevskog, bio sam iznenađen - da ne kažem zapanjen - više nego i reakcijom reisa Kavazovića. Iz istih načelnih razloga kao i u slučaju g. Kavazovića, smatrao sam da ni Puljićeva izjava ne zaslužuje odgovor ili komentar Srpske pravoslavne Crkve, posebno zbog toga što on veoma dobro zna što smo sve prethodno zajednički savlađivali i savladali, zahvaljujući uzajamnom poverenju. Ipak, vama ću odgovoriti, premda sa što manje reči, jer rane treba lečiti, a ne produbljivati. Republika Srpska je stvorena da osigura opstanak srpskog naroda i pravoslavlja na prostoru zapadno od Drine i da, kao što je Dejtonskim sporazumom i predviđeno, bude činilac mira. Bez Republike Srpske, uveren sam, na tom prostoru ne bi ni bilo Srba. Nismo mi Srbi došljaci u Bosni i Hercegovini, kao što to nisu ni Hrvati, a, naravno, ni današnji Bošnjaci muslimanske vere. Ali vidite što je s hrišćanima u kolevci hrišćanstva, na Bliskom istoku! To što se danas dešava onde, slikanje sa odsečenim glavama hrišćana, najpre se desilo ovde, u našoj kući, u Bosni i Hercegovini. Isti ljudi, bolje reći neljudi, koji to čine tamo, prvo su činili ovde, u Evropi. Koliko je naših svetih hramova i manastira u Republici Srpskoj porušeno, obesvećeno, oštećeno? Koliko je znanih i neznanih svetih mučenika, postradalih samo zato što su hrišćani, što su pravoslavni, što se krste s tri prsta? Na ovaj način shvatam da je stvaranje, postojanje i napredak Republike Srpske delo pravde. A za nas hrišćane pravedno je ono što je utemeljeno na istini, a jedina istina je Onaj koji je za Sebe rekao: “Ja sam Put, Istina i Život”. Uostalom, Republika Srpska je i garant opstanka Hrvatâ u Bosni i Hercegovini. Ja se molim Bogu za političke vlasti Republike Srpske da rade i postupaju hrišćanski, kako prema svojim sunarodnicima tako i prema njenim žiteljima koji nisu ni pravoslavne veroispovesti ni srpske narodnosti.
Kardinal Puljić osobito reaguje na izjavu da je “Republika Srpska postavljena na krvi svetih mučenika, na kostima svetih mučenika, a sve što je postavljeno na pravdi, na istini, na krvi za pravdom i za ime Božje, to je večno i neprolazno”, pa vam poručuje: “Politički entitet Republika Srpska u Bosni i Hercegovini je ljudska, a ne Božja tvorevina... Samo je Bog večan i neprolazan!” Cenio bih da mi kažete jeste li na bilo koji način, makar privatno, odgovorili ovom kardinalovom pismu i kako komentarišete njegove kritičke reči. - Kao što ste verovatno i Vi primetili, nemam običaj da javno odgovaram na preke reči. Mislim da to ne može nikome da donese ništa dobro. Neki prijatelji me zbog toga privatno kritikuju. Ali, smatram, Bog sve vidi i o svemu sudi. To je više nego dovoljno. Od jedne besjde, koja upućuje vernike i narodne predvodnike da budu dostojni svojih predaka, svetih mučenika koji su dali život za veru i otadžbinu, da budu hrišćani, pravi se afera. Rekoše mi da kod Hrvata postoji izraz “sveta nam zemlja Hrvatska”, kao i film Sveta Hrvatska. To je, po meni, i svojevrsna pedagogija. Za Jerusalim i Palestinu se kaže Sveti Grad i Sveta Zemlja. Ne misli se na kamenje i opeke. Tako je i s Republikom Srpskom. To je i pitanje vere: ko zaista veruje u svetost nevino stradalih ljudi? Ko zaista veruje da je večno ono što je postavljeno na njihovoj dobrovoljnoj žrtvi, na njihovim svetim moštima? Tačno je da države budu i prođu. Srbija za vreme ropstva pod Osmanlijama nije postojala, pa ipak, evo je nasred Balkana. Drevni Izrael je uspostavljen posle Drugog svetskog rata, nakon više od dve hiljade godina nepostojanja. Hrvatska je veoma mlada demokratija. Trajanje nije samo u vremenu. Kroz ljubav pokoljenja, kroz molitvu za pretke, kroz umetnost, traje se i u večnosti. Nikome ne treba da smeta Republika Srpska. Nikome ne treba da smeta što narodi u Republici Srpskoj i u Bosni i Hercegovini danas žive u miru. Izgleda da nekome ipak smeta. Ne treba da budemo neko koga je izdaleka lako pokrenuti pomoću daljinskog upravljača.
Kada već imam priliku Vas moliti za neka pojašnjenja, dopustite da Vas upitam što ste tačno želeli reći kada ste prilikom posete manastiru Krki rekli, citiram, da “zlo su činili susedi nama i mi njima, ali mi (Srbi) u mnogo manjoj meri”. - Pogledajmo istini u oči! Da ponovo ne spominjem stradale u nesretnom ratu koji, po mom dubokom uverenju, nijednoj strani nije ništa dobro doneo. To je, u svakom slučaju, moje mišljenje. Stradanja ni u miru nisu prestala. Koliko je naših hramova obesvećeno poslednjih godina? Pri neki dan čitam izveštaj: u crkvi Svetog Prokopija u Rajevom Selu, koja je inače sva išarana rečima koje je sramota ponavljati, pored ostalog stoji i sledeće: “Istrebićemo vas, stoko srpska!” i potpis autora: “Ustaše”. Nedavno se dogodio i fizički napad, i to ne prvi, na Dušana Dedoevića u Smrtićima kod Okučana. Ranije su mu polupali automobil, na različite načine pretili mu smrću. Prošle je godine Srpskom narodnom veću u Zagrebu prijavljeno 180 napada na Srbe, a izveštaje o njima ima i Sveti Sinod u Beogradu. Kao što znate, ispred sedišta SNV-a u Zagrebu nedavno su uzvikivane ustaške parole.
Kažu neki naši izvori da nevoljnici, vaši vernici i sunarodnici, prijavljuju tek svaki treći ili četvrti takav slučaj... - Da li takva situacija u Hrvatskoj posebno uzbuđuje nekog uglednika? U Jasenovcu su nedavno ispisane reči ustaškog pozdrava. Na sve to sam mislio. Jer, zla ima i dalje. Ne mogu zamisliti da se u nekom srpskom gradu, pred institucijom hrvatske manjine, okupi rulja da urla, preti smrću, vređa. Demokratija, valjda. Da li je demokratija kada na državnoj televiziji u Hrvatskoj kažu da je slučaj ubistva srpskog deteta - za koje, naravno, niko nije osuđen, a ubice su poznate svima - medijski “prenapuhan”?
HTV se ipak izvinio za tu nedopustivu stvar u TV Kalendaru. - Znam. Ovim rečima ja ne poričem, a još manje opravdavam, zla za koja su krivi neki Srbi. U istoj meri i na isti način se molim Bogu za sve nevine žrtve i stradalnike, bilo da su to Srbi, Hrvati, muslimani ili neki drugi. Isključivo želim mir, molim se za mir. Nisam, nažalost, primetio da je, u poslednjih dvadesetak godina otkako je rat, Bogu hvala, završen, neko od verskih predvodnika Hrvatske jasno osudio neki napad na srpsku crkvu, na nekog pravoslavca, da je rekao: ne sme se pretiti drugome samo zato što je hrišćanin koji se krsti s tri prsta, ne sme nekažnjen ostati ubica pravoslavnog deteta, ne sme se uništavati ni obesvećivati hrišćanski hram. Pogledajte fotografije crkve u Rajevom Selu, pa mi Vi recite: koliko je to realno? Zar mi prvi ne želimo da svaka ikona, knjiga, rukopis, bude onde gde je bila vekovima, i to u vremenima kada ni Hrvatska ni Srbija nisu postojale kao samostalne države? Ali zato su potrebni preduslovi - najpre sigurnost tih svetinja, a zatim tehnički uslovii njihovog čuvanja i održavanja. Zar treba po ko zna koji put podsećati na uništavanje srpskog sakralnog i kulturnog blaga na prostoru od Srema do Dalmacije (vreme NDH) i od Pakraca do Baranje (vreme NDH i devedesete godine 20. stoleća)? Napominjem da je Srpska pravoslavna Crkva svim časnim Hrvatima - a bilo ih je, hvala Bogu, ne malo - javno odala priznanje, a neke od njih, i sada žive, odlikovala svojim najvišim odlikovanjima. Ponavljam još jednom i hiljadu puta: sledimo Spasitelja, molimo se za mir, delatno radimo za mir! Braća smo i samo braća. Ako neko misli da Srbi i Hrvati nisu slovenska braća, a ima i takvih, valjda smo braća po Hristu i učenju koje nam je ostavio i koje moramo da sledimo.
Mislite li da je potrebno vagati ko je kome učinio veće zlo? A i kada se već to kaže, smatrate li da je masovni odlazak Srba iz Hrvatske 1995. moguće posmatrati van konteksta svih ratnih strahota od 1991. na dalje? - Slažem se s vama. Ništa nije moguće posmatrati van istorijskog konteksta, na primer van pokušaja da se ostvari plan o rešavanju srpskog i jevrejskog pitanja u Hrvatskoj, koji je formulirao Pavelićev ministar, Mile Budak, po formuli “tri trećine” (pobiti, pokatoličiti, proterati). Doduše, Budakova proporcija nije ostvarena idealno. Većina nije htela da promeni veru, pa su završili u Jasenovcu, Jadovnu, raznim Golubnjačama... I “vojno-redarstvenu akciju” Oluja posmatramo u istorijskom kontekstu; njene posledice takođe. To nije Budakov plan i program, ali nipošto nije ni dobrovoljni odlazak Srba iz Hrvatske, tobože na nagovor Beograda.
Apostolski nuncij u Hrvatskoj kaže kako je za papu Franju neupitna svetost kardinala Stepinca. Upozorio je i da hrvatski katolici “treba da imaju još malo strpljenja”, pričekati da bi mogli protumačiti “braći pravoslavnima” posao koji je napravljen u procesu kanonizacije, “da na taj način veliki kardinal Alojzije Stepinac može biti ne samo svetac za Hrvatsku, već veliki svetac za univerzalnu Crkvu”. Prihvatate li ovaj diskurs Papinog diplomate u Zagrebu, ali i hrvatskih biskupa koji govore kako, eto, vi pravoslavci ne shvatate veličinu Alojzija Stepinca? - Braća episkopi koji su članovi te Komisije rekli su mi da je dogovor da, dok komisija radi, neće se podrobnije obaveštavati javnost. Toga se treba držati. To očekujem i od članova Hrvata. Nuncije je diplomat. Diplomatija ima svoje zakone i običaje. Razumem ga kao diplomatu, ali ga ne razumem u kontekstu dogovora o načinu obaveštavanja javnosti. Ipak je odluku o osnivanju komisije, njenom formatu i načinu rada, doneo Papa. Mi smo je sa zadovoljstvom prihvatili. Priče pojedinih hrvatskih biskupa da proces Stepinčeve kanonizacije teče normalno, bez obzira na rad Komisije, koju proglašavaju minornom i akademskom, a ne crkvenom i međucrkvenom, jednostavno su neozbiljne, najblaže rečeno. Jasno mi je da za tu moju braću po službi ni ja ni moja Crkva nismo autoritet, ali smatram da bi papa Franja trebalo da im bude autoritet, i to konačni. Zar nije čudno kako srpski pravoslavni episkopi više drže do autoriteta rimskog episkopa negoli pojedini hrvatski katolički biskupi?
U SPC-u su, ako sam dobro shvatio, uvereni da će se radom Komisije “istovremeno doći i do novih uvida u istorijski kontekst u kojem je delovao kardinal Stepinac, kao i u kompleks odnosa dve Crkve i odnosa srpskog i hrvatskog naroda u vreme Drugog svetskog rata”. S kojih polazišta kreću Vaši predstavnici? Šta može biti zajednička polazišna tačka za te pregovore, odnosno za taj dijalog? - Istina ne može biti tema pregovora. Istina nema dva lica. Jedina polazna tačka mora biti istina, odnosno spremnost na prihvatanje činjenica. Samo u tom duhu rad Komisije može biti plodotvoran i koristan. Ako prihvatamo istinu, nema pobednika i poraženih. Svi smo pobedili.
Stepinčeva kanonizacija bi, smatrate Vi, “pravoslavno-katoličke odnose, kao i odnose Srba i Hrvata, susednih i geografski izmešanih hrišćanskih naroda, bez sumnje vratila duboko u tragičnu i našega hrišćanskoga prizvanja nedostojnu prošlost”. Što bi za vas značila, kako se ponavlja u Hrvatskoj, pa i u nastupima apostolskog nuncija, gotovo sigurna kanonizacija koja je sada samo prolongirana? - Nije korisno, po onome što bi bilo kad bi bilo, nagađati o tako ozbiljnim stvarima. Po okončanju rada komisije, konačnu odluku će doneti papa Franja. Ona, kakva god da bude, katolike će obavezivati, a pravoslavni će njome biti ili zadovoljni ili nezadovoljni.
Kako inače procenjujete kvalitet odnosa između Srbije i Hrvatske? - Miru, verujem, uprkos iskušenjima i opterećenjima, istorijskim i savremenim, teže i naše dve države. Svi im moramo pomoći. Na episkopima obeju Crkava je velika odgovornost. Neki je možda ne shvataju u dovoljnoj meri. Kada sam pre dve godine u Zagrebu ustoličio mitropolita Porfirija, poručio sam mu da je pozvan da Hristovom ljubavlju nadilazi sve probleme koji postoje među ljudima i narodima, da kao čovek dijaloga čini sve što do njega stoji na putu mira i pomirenja; da svesrdno, evanđelskim načinom, radi na miru, da propoveda ljubav Hristovu. On je to i prihvatio, zaista tako i čini. Slično sam poručio i episkopu Jovanu. Kažem, odgovornost političara je velika, ali treba im naša pomoć, pomoć biskupa i episkopa, čija reč o miru ostaje duboko u srcima vernika.
Što još mogu učiniti prvaci Crkava u Srbiji i u Hrvatskoj da dođe do poboljšanja odnosa za koje bivši predsednik Hrvatske Ivo Josipović upravo kaže da su pali na najniži nivo od 2000. godine? - Radujem se inicijativi premijera Vučića za rešavanje problema i dalji napredak mesta u Srbiji u kojima živi hrvatska manjina. Radujem se i tome što će učenici hrvatske narodnosti uskoro imati na materinjem jeziku i preostale udžbenike koji su dosad nedostajali. Podržavam takvo delovanje i radujem se svakom napretku naših sugrađana Hrvata u Srbiji. Sve njihove probleme, u granicama raspoloživih mogućnosti, država treba rešavati. Sve nas je jedan Bog stvorio, svima nam je On Otac. U Srbiji nema građana prvog i drugog reda. Nadam se da će uskoro tako biti i u Hrvatskoj: da će biti rešeni problemi izbeglih i prognanih, da neće biti razbijanja ćiriličnih ploča, da će prestati pretnje, šikaniranja i obesvećivanje pravoslavnih hramova pogrdnim natpisima i sramnim slovom “U” na zidovima hramova. Očekujemo i glasno zalaganje naše u Hristu braće, hrvatskih biskupa, za sve ovo. Tada će svima biti lakše, a odnosi će biti bolji.
Ovo je arhivirana verzija originalne stranice. Izvinjavamo se ukoliko, usled tehničkih ograničenja,
stranica i njen sadržaj ne odgovaraju originalnoj verziji.
Komentari 7
Pogledaj komentare