Dragan Jočić o nezavisnosti CG: EU je bila saučesnik

Srbija je mogla da primora vlast Crne Gore na demokratske neposredne izbore, a EU je imala obavezu da nadgleda ovaj proces pošto je bila inicijator svih sporazuma od prvog beogradskog do ovog poslednjeg na koji je prvi put kao garant potpis stavio i njen visoki predstavnik Havijer Solana. Umesto toga, tiho je omogućila režimu u Podgorici da svoje, prvenstveno izborne obaveze izbegava, a da referendumsku mogućnost, "prekoredno" ostvari, i to na za njih optimalan način, ispričao je ekskluzivno za Nedeljnik potpredsednik DSS-a i jedan od glavnih aktera sprečavanja rasturanja Državne zajednice Dragan Jočić

Info

Izvor: Veljko Laliæ, Nedeljnik

Petak, 20.05.2016.

14:32

Dragan Jočić o nezavisnosti CG: EU je bila saučesnik
screenshot

Zvanična Podgorica nije sa radošću gledala na demokratske promene u Srbiji i pobedu Vojislava Koštunice oktobra 2000. godine. Nakon završetka rata na ovim prostorima Zapad je procenio da je još rano za razbijanje SR Jugoslavije, zbog čega je 2. novembra 2000. našu zemlju ponovo primio u UN. Đukanoviću nije dozvoljeno otcepljenje, ali su počeli iscrpljujući pregovori najviših saveznih i republičkih premijera o budućim odnosima Srbije i Crne Gore. Evropska unija je kao rešenje predložila "Beogradski sporazum", koji je bio okvirni dokument na osnovu koga bi se preuredila zajednička država, kaže u razgovoru za Nedeljnik povodom deset godina crnogorske nezavisnosti bivši ministar unutrašnjih poslova Srbije, potpredsednik DSS-a i jedan od glavnih aktera sprečavanja rasturanja Državne zajednice Srbija i Crna Gora Dragan Jočić.

Mnogi pravni eksperti, ipak, danas misle da je upravo ta Ustavna povelja bila uvod u raspad države. I da bi ona opstala da je bila bolje napisana?

Citirao bih jednu rečenicu iz nedavnog Koštuničinog predavanja "Pravo u političkom životu" na beogradskom Pravnom fakultetu. On tu kaže: "Idealni Ustav jedinstvene države svakako bi bio drugačiji od Ustavne povelje... da su odnosi između Srbije i Crne Gore mogli da se pravno urede u apstraktnom prostoru, polazeći od naučnih tipologija država..."

Međutim, Povelja je morala da se piše u realnom političkom prostoru koga su tada karakterisale: političke opstrukcije, nepoštovanje sopstvenih potpisa na međunarodnim dokumentima, nespremnost na dogovor, kruti stranački interesi, nezainteresovanost jednog dela političkih stranaka u Srbiji, nepremostiv separatizam i na kraju velika mržnja.

Bez obzira na to kako formalno izgledala ustavna povelja ona je, ipak, u sebi imala dovoljno pravnih normi -- koje su davale šansu da Zajednica zaživi. Od toga se više nije moglo.

Na čemu je Koštunica insistirao ?

Pri izradi svakog dokumenta koji se ticao Državne zajednice Koštunica je insistirao da poslanici u njenom parlamentu moraju biti birani neposredno, što je tekovina demokratije i parlamentarizma. Kada se govorilo o referendumu u Crnoj Gori, ukazivao je svima da referendumski uslovi ne bi smeli da dovode u sumnju legitimnost odluka. Navodio je primere dva referenduma u Kvebeku 1980. i 1995. godine, koja su govorila da neophodna većina može biti samo odluka koja ima više od 50% upisanih birača.

Iz ove perspektive, šta mislite kada je i kako počelo urušavanje zajedničke države?

Sve se odvijalo postepeno i fazno. U toku pisanja Ustavne povelje, ni EU ni Venecijanska komisija nisu se trudile da ukažu na rešenja koja bi bila u skladu sa pozitivnom evropskom praksom. Dok je pisana Ustavna povelja, sve se činilo da se omalovaži rad Ustavne komisije i da se čitav posao obesmisli. Srpska vlada koju je činio DOS, a u kojoj nije bio DSS, verbalno je bila za zajedničku državu ali je činila sve da zajedno sa crnogorskom vladom sruši izradu Ustavne povelje.

Kada je konstituisana Državna zajednica, počinje da opada interesovanje Unije za njeno funkcionisanje i ostvarivanje ciljeva iz Beogradskog sporazuma. Tako je i otvoren prostor za stalno kršenje Ustavne povelje. Dva najvažnija organa Državne zajednice bili su njena Skupština i Savet ministara. Skupština je predstavljala legitimitet, stalnost i demokratski poredak, a Savet ministara je oličavao zajedničko upravljanje i rukovođenje državom i podelu odgovornosti.

Mandat Skupštine trajao je četiri godine. Propisano je bilo da prve dve godine u njemu budu poslanici delegirani proporcionalno prema zastupljenosti stranaka iz svih parlamenata. Posle isteka ovog roka trebalo je da oni budu zamenjeni demokratski izabranim poslanicima, na neposrednim izborima. Ali pribeglo se kršenju Ustavne povelje. Prvo kršenje zahtevale su tadašnje srpske vlasti, a drugo je bila potreba crnogorskog režima.

Kako to mislite?

Poveljom je bilo predviđeno da najvažnijim ministarstvima, odbranom i spoljnim poslovima, ne može u isto vreme da rukovodi jedna (ista) država članica. Ovi ministri su morali obavezno da se rotiraju posle dve godine. Na molbu zvaničnog Beograda oba ministra su protivpravno postavljena iz Srbije. Svilanović za spoljne poslove, a Tadić za odbranu. Vlast u Podgorici priželjkivala je što više ovakvih neprincipijelnosti, kako bi se funkcionisanje Zajednice dovelo do besmisla. Jasna je dakle bila namera, Đukanovića za pravljenje lične države, a Đinđića za konsolidaciju sopstvene vlade već raspadajućeg DOS-a.

Drugo, kršenje Ustavne povelje i dogodilo se izbegavanjem obaveze crnogorskih vlasti da donesu svoj zakon o neposrednim izborima za parlament SCG. Srbija je svoj donela i čekala je Crnu Goru.

Premijer Đukanović i njegovi koalicioni partneri ovo su onemogućavali. Nisu smeli da sprovedu neposredne izbore jer bi time došli u nemoguću političku situaciju. Morali bi da organizuju izbore za Zajednicu protiv koje su bili. I to nisu mogli da objasne svojim biračima. Izgubili bi, dakle, izbore, što bi otvorilo mogućnost nastajanja loših posledica po njihovu dalju vladavinu u Crnoj Gori.

A šta u to vreme čini Brisel koji je potpisnik sporazuma?

Početkom marta 2003. crnogorska vlast je dovela sve do apsurdne situacije, pošto je Zajednica ostala bez parlamenta. Mandat postojećem sazivu je istekao, a novih poslanika nije bilo, pošto izbori nisu održani. Državna zajednica bila je na umoru... Evropska unija je pozvala na politički dogovor, pa je potpisan novi politički sporazum koji je Skupština verifikovala krajem juna 2005. kroz amandmane na Ustavnu povelju i donošenjem zakona za njeno sprovođenje.

Šta je bila suština skupštinskih amandmana?

Ponovljeno je isto ono što je sadržano u Ustavnoj povelji. S tim što je, da bi se održao kontinuitet, produžen mandat postojećih poslanika do neposrednih izbora u članicama Državne zajednice. Njih je trebalo da raspiše predsednik Marović. Znači ponovo je naglašen redosled radnji: prvo neposredni izbori, pa ako ne ide, onda preispitivanje državnog statusa putem referenduma. Crnogorska vlast ni ovaj sporazum nije poštovala i krenula je odmah na referendum.

Srbija je mogla da primora vlast Crne Gore na demokratske neposredne izbore, a EU je imala obavezu da nadgleda ovaj proces pošto je bila inicijator svih sporazuma, od prvog beogradskog do ovog poslednjeg na koji je prvi put kao garant potpis stavio i njen visoki predstavnik Havijer Solana. Umesto toga, tiho je omogućila režimu u Podgorici da svoje, prvenstveno izborne obaveze izbegava, a da referendumsku mogućnost, "prekoredno" ostvari, i to na za njih optimalan način.

A kakav je u celini bio stav međunarodne zajednice prema referendumu?

Brisel i Vašington su odobravali održavanje referenduma, dok je Moskva načelno bila za opstanak Državne zajednice, ali je tesno i sa punim poslovnim poverenjem sarađivala sa vladom Crne Gore ulažući velika finansijska sredstva.

Vi, dakle, kažete da je dozvoljavajući referendum međunarodna zajednica, a pre svih EU sahranila zajedničku državu?

Referendumski postupak je predstavljao završne radove u rušenju Zajednice. Unija je preko svog predstavnika ponudila Crnoj Gori neobičnu "referendumsku formulu" -- da je za odluku dovoljna većina od 55 odsto izašlih birača. Deo crnogorskih političara koji su bili za zajedničku državu to je prihvatio iako je ovo rešenje bilo ne samo protivno svim standardima i priznatoj međunarodnoj praksi već i suprotno članu 39 mišljenja Venecijanske komisije od 17. decembra 2005. koja je konstatovala: da je uobičajeno da se odluke o takvim pitanjima prihvataju od strane više od 50% birača.

Evropska unija je postala i saučesnik u lišavanju prava glasa više od 260.000 ljudi, crnogorskih državljana koji su živeli u tada važećoj Državnoj zajednici i koji su imali prebivalište u Srbiji. Na kraju, EU je bila gluva i na brojne neregularnosti tokom referenduma.

Ali je poslala svoje posmatrače?

Zanimljivo je da je do tada za sve sporazume kojima se stvarao i regulisao državni status Srbije i Crne Gore EU angažovala svog visokog predstavnika, a oko ovako važnog pitanja, njenog opstanka, koje je imalo geopolitičke posledice, upotrebila svoje najniže činovnike. Oba iz malene Slovačke. Prvi je bio iz ministarstva inostranih poslova Lajčak, a drugi pesnik prevodilac i poznat somelijer František Lipka.

Ovaj drugi je kao predsednik referendumske izborne komisije reagovao samo jednom, i to sat po zatvaranju glasačkih mesta kada je upotrebio svoj "zlatni glas", u korist crnogorske nezavisnosti, kako bi odbio stotine prigovora na nepravilnosti koji su doveli u pitanje ishod referenduma. Poslednjih osam godina on je ambasador svoje zemlje u Podgorici.

Predstavnici Bloka za zajedničku državu nikad nisu priznali rezultate tog referenduma. Crnogorski režim bio je beskrupulozan i brutalan u primeni svih sredstava da izmeni volju građana Crne Gore. I u tome je uspeo.

Uz pomoć Brisela?

Dosta o tome govori rečenica autorskog pisma Havijera Solane februara 2002. gde kaže: "EU nije zaboravila ključnu ulogu Crne Gore tokom mračnih Miloševićevih godina. Zahvalni smo narodu Crne Gore i njihovim liderima, i brinemo za njih." Bilo bi vrlo interesantno da se sazna čime je to i kada lider Đukanović zadužio Zapad, za ovakvu veliku brižnost.

A čime Srbiju?

Nije postojala stvarna želja da se sačuva Državna zajednica Srbija i Crna Gora. Evropska unija i SAD su znale da je Srbija bez Crne Gore znatno oslabljena. Proglašenje nezavisnosti Crne Gore bio je prvi korak ka nezavisnosti Kosova i Metohije. Mi smo to još tada videli.

Bilo kako bilo, Crna Gora je postala nezavisna i priznata država. Učinili smo sve što je bilo u našoj političkoj moći da sačuvamo Državnu zajednicu. Posle ovoga Koštunica je krenuo da spreči rastakanje Srbije.

Ovo je arhivirana verzija originalne stranice. Izvinjavamo se ukoliko, usled tehničkih ograničenja, stranica i njen sadržaj ne odgovaraju originalnoj verziji.

Komentari 6

Pogledaj komentare

6 Komentari

Možda vas zanima

Uništeno; Zelenski: Hvala na preciznosti 8
Svet

Uništeno; Zelenski: Hvala na preciznosti

U ukrajinskom napadu na vojni aerodrom na Krimu u sredu ozbiljno su oštećena četiri lansera raketa, tri radarske stanice i druga oprema, saopštila je danas Ukrajinska vojna obaveštajna agencija.

14:21

18.4.2024.

1 d

Podeli: