Vejvoda: Dejton se u osnovi neće menjati

"Ocena kancelarke o pristupu Srbije pregovorima sa Prištinom je hvale vredna i pokazuje kako se percepcira stav Beograda, ne samo u Nemačkoj. Nemačka jeste najvažnija zemlja EU, ali tesno sarađuje sa briselskim ustanovama, sa Francuskom i drugim članicama. Ne smemo da smetnemo sa uma da Nemačka ne želi da bude samostalni igrač. Slične poruke kancelarka Merkel je imala i u Tirani; Bosna i Hercegovina je komplikovaniji slučaj, ali nemačko-britanska inicijativa ima izgleda na uspeh, mada će se Bosna najsporije kretati", dodaje Vejvoda, koji važi za jednog od najupućenijih ljudi u kretanja u regionu i međunarodnoj politici.

Poseta se poklopila sa obeležavanjem 20. godišnjice Srebrenice i britanskom inicijativom u UN.

Moramo da ponovimo, u Srebrenici se dogodio najveći zločin u Evropi posle Drugog svetskog rata, mi možemo da mislimo drugačije, ali svet i Evropa to tako gledaju, a tako i jeste. Genocid, kako su to okarakterisala dva međunarodna suda pod okriljem Ujedinjenih nacija. Deklaracija Skupštine Srbije iz 2010. usvojila je tu ocenu de facto, iako se reč genocid ne koristi. To ne umanjuje sve druge žrtve na prostoru bivše Jugoslavije, ali taj se zločin izdvaja po užasu kada je u nekoliko dana jula 1995. ubijeno više od 8.000 ljudi, među kojima je mnogo maloletnika. To je svet obeležio.

Odluka premijera Srbije da ide u Potočare ispravna je i državnička; on je predstavnik države koja ima prošlost koju ima i njegove poruke pomirenja pre odlaska i nakon kamenovanja – koje je za svaku osudu – pravi su način da gledamo u budućnost i idemo dalje putevima pomirenja. Odlazak predsednika Tadića na desetu i 15. godišnjicu bio je početak suočavanja države Srbije sa sopstvenom prošlošću, Deklaracija je drugi korak, ali taj se proces ne završava jednim izvinjenjem i jednim papirom. Suočavanje ima dva nivoa, prvi je pravda kroz procesuiranje zločina u Hagu i pred domaćim sudovima, ali možda važniji je suočavanje društava sa onim što se dogodilo. Svi se ugledamo na francusko-nemačko pomirenje, a to je proces u kojem su mlade generacije i u školi i van nje učile šta se desilo, učile jezike, razmenjivale posete.

Čini se da je kancelarka znala da će premijer ići u Potočare i on je za taj potez dobio njene pohvale, ali i Klintona, Mogerinijeve, Šulca. I od stranih medija. Možemo li iznenadnu posetu Rame Prištini i Dodika Beogradu posmatrati u svetlu poruka nemačke kancelarke i EU?

Apsolutno. Mislim da treba podsetiti na berlinski proces koji je inicirala kancelarka, opet u sklopu EU, kad je okupila sve premijere avgusta prošle godine. Nastavak će biti u Beču ove godine, naredne u Parizu. To je ozbiljan diplomatski napor EU i povezao bih ga sa Zajednicom za ugalj i čelik, s tim što je ovde to prevedeno na infrastrukturne regionalne projekte sa porukom – svi imate veoma loše puteve i železnice, nađite projekte koji svima odgovaraju i dogovorite se. Mislim da je to pravi način, premijeri regiona su bili motivisani i došli su sa ozbiljnim planovima. Napokon, poseta premijera Rame Beogradu i posebno uspešna poseta premijera Vučića Tirani nastavak su tog procesa. Od premijera Albanije smo u Prištini čuli da EU i Nemačka nisu zadovoljne time što je Priština odbila osnivanje specijalnog suda za ratne zločine OVK, kao ni procesom reformi.

Kad je reč o BiH, a to nije ništa novo, od Srbije se na izvestan način očekuje da potpomogne kompromis i put napred za BiH. Važno je reći da se Dejtonski sporazum u osnovnoj strukturi neće menjati, on je izveden iz istorije Bosne i Hercegovine koja je uvek bila zasnovana na ovom ili onom obliku zajedničkog vladanja tri zajednice. To nije, uz sve razlike, mnogo drugačije od Belgije ili Švajcarske. Ono što se traži jeste funkcionalnost u vođenju države, bez umanjenja prava entiteta, što nije jednostavno postići, ali kompromis je jedini put kojim se može ići. Povući ću paralelu sa Iranom i dogovorom o obustavi nuklearnog programa ili sa Briselskim sporazumom – nijedna strana nije potpuno zadovoljna, ali dogovori su postignuti, a s tim se gleda u budućnost.

Predlog britanske rezolucije o Srebrenici izazvao je buru koja se još nije stišala zato što je SB UN nije usvojio zbog protivljenja Rusije. Da li je taj potez Moskve podrška Srbiji ili želja za uticajem Rusije na ovom području?

Mislim da je ovo drugo. Rusija pokazuje da kao stalna članica može da zaustavi nešto što joj nije u interesu, a sekundarno je pomaže li pri tome nekom drugom. Nije trebalo da se nađemo u toj situaciji u trenutku kad procesi pomirenja idu napred, ma koliko sporo i komplikovano. Novog rata na Balkanu neće biti, to smo već “obavili”, niko nema niti interesa niti snage da ekonomski oslabljena društva povede u nešto tako, ali da se strasti mogu zapaliti, pojačati tenzije, videli smo i u Potočarima i nešto ranije u Kumanovu. Rezolucije što se tiče, ako je bila potrebna trebalo je u njenom tvorenju od početka svi da učestvuju, ali u istoriji neće biti zapažena iako je nepotrebno dignuta tenzija.

Čeka nas godišnjica Oluje, prvi put će je Srbija i Srpska obeležavati kao dan sećanja na zločine nad srpskim civilima, a Hrvatska opet kao pobedu. Hoće li to povećati tenzije?

Niko ne može da bude ravnodušan na ono što se dogodilo tog avgusta 1995, iako svako ima svoju interpretaciju. Hrvatska to slavi kao oslobađanje, Srbija i Republika Srpska taj dan obeležavaju kao veliko stradanje. Treba podsećati na sve žrtve, ma na kojoj strani bili, kako se zločin ne bi ponovio, a mi ovde znamo koliko se u istoriji često i lako zločini ponavljaju. Mislim da je nivo bilateralnih odnosa Srbije i Hrvatske dostignut u vreme predsednika Tadića i Josipovića zavidan, a da se dobro razvijaju pokazuju i zapaženi odlasci gospodina Vučića u Zagreb. Shvata se da kao prve komšije zavisimo jedni od drugih, da samo zajedno možemo dalje. Vaše pitanje se odnosi na tanane procese, jer su ljudi koji pamte živi, a mnogi još nisu povratili svoja prava u Hrvatskoj. Više od dvesta hiljada ljudi moralo je da napusti svoje domove u strašnim uslovima, mnogi su stradali, sećamo se kako je izgledalo i niko to ne može da izbriše, naprotiv, treba se sećati i ima načina da se to obeležava, a da ne dovodi do pogoršanja odnosa. Nadam se da će bezbednosne prilike preduprediti ekscese.

Pomenuli ste Kumanovo. Taj sukob kao da je Evropu podsetio na region i krhku stabilnost.

Jeste, to je bacilo svetlo koje je analitičarima i “analitičarima” omogućilo da povežu sve te krhke procese i naslikaju tamnu sliku Balkana koja govori o određenim realnim procesima, ali zanemaruje sve pozitivno što se dogodilo. Ne shvata se koliko je od pada Miloševića intenzivna regionalna saradnja, svake nedelje imate nekakav skup, tu je energetska unija, biznismeni koji investiraju, cetinjski parlamentarni proces, sastanci šefova bezbednosti i ministara policije, sve zemlje su u NATO Partnerstvu za mir... Do jutra se može nabrajati, ali to svet ne vidi zato što nismo tema; kao što smo ranije zaključili, mi smo oaza mira u poređenju sa strašnim ratištima, a kad se dogodi nešto poput Kumanova, shvata se da nije sve sređeno.

To je percepcija s kojom se svi borimo, ceo region, pa i Srbija.

Istovremeno, borimo se i sa percepcijom je li Srbija odlučila da li je sa Rusijom ili EU. Tu je na delu površna analitika ljudi koji ne prate procese. Na primer, kada je kancelarka Merkel u Australiji rekla da je moguće - u kondicionalu - da će Rusija imati prevelik uticaj na ovo područje, to je odmah prevedeno kao da ga već ima. Rusija, naravno, ima veliki značaj u energetskom pogledu, ne samo za nas, nego iza samu Nemačku jer su sve ove zemlje zavisne od ruskog gasa. Ukidanje projekta Južni tok bio je trenutak otrežnjenja i shvatanja da moramo diverzifikovati energetske izvore i povezati se tzv. Interkonektorima sa drugim zemljama. Za nas je ovde bitno da se taj sa Bugarskom što pre uradi, ali isto radi i ostatak sveta, Ukrajina, Nemačka, sve zemlje u ovom delu Evrope. Moram da podsetim na izjavu prvog potpredsednika Vlade i ministra spoljnih poslova tokom posete državnom sekretaru SAD Keriju na pitanje sedimo li na dve stolice: Ivica Dačić je jasno rekao da sedimo na stolici EU, da idemo ka EU, ali želimo da imamo dobre odnose sa Rusijom. Otkud ta slika – formalno smo opredeljeni za Uniju, a opet nam se stalno zamera vezivanje za Rusiju?

To je logično, mi smo slovenski narodi, imamo istorijske veze, naša bliskost ima utemeljenje. Ali, zaboravlja se da je Srbija i u XIX veku težila Evropi, a posebno posle Drugog svetskog rata kada se kao deo Jugoslavije posle čuvenog ‘Ne’ Staljinu opredelila da bude između dva bloka, za nesvrstanost. Od invazije Čehoslovačke od strane vojski Varšavskog ugovora 1968. odbrana Jugoslavije bila je okrenuta prema Istoku, ne prema NATO i Zapadu.

Mislim da nije dobro ni to što predsednik Nikolić ima sklonost da odnose sa Rusijom u izjavama i određenim postupcima prikazuje jačim nego što jesu, tim pre što je politika Srbije jasno opredeljena, a napokon je i kroz privredne, trgovinske i investicione veze to jasno. U javnom mnjenju se, ipak, stvara utisak da Rusija mnogo više daje nego što to zaista čini, a gro investicija stiže sa Zapada. Podsetiću vas na vreme kada je Luksemburg nedavno preuzimao predsedavanje Unijom i podatke da najmanje daje Srbiji od svih članica EU, ali više nego Rusija. Mislim da je time sve rečeno.

A kakva je uloga dela intelektualne javnosti i crkve u formiranju mišljenja da je Rusija najbolja zaš-tita Srbiji?

Postoji deo inteligencije i društva koji to zagovara, a rekao bih da je reč o manjini. Mene često pitaju da komentarišem neke izjave, kao onu američkog ambasadora da smo šizofreni narod – srce nam je u Moskvi, džep na Zapadu. Rekao bih da je to primer površnog zaključivanja o tome gde je Srbija danas. Ali, sve što se dogodilo oko Kosova, NATO bombardovanje, stvorilo je sliku da nas je Rusija branila, iako to ni u vreme Miloševića nije bilo jasno izraženo, a sve vlade potom, uključujući Koštuničine, bile su za EU. U njegovo vreme učinjeni su prvi koraci ka EU integracijama, u njegovo vreme Tribunalu je isporučeno 15 visokih vojnih i civilnih funkcionera, kurs je bio jasan, s tim što je u vreme Đinđića obuhvatao i NATO. Dovoljno je pogledati geografsku kartu i videti gde smo, to treba ponavljati, uz isticanje nužnosti dobrih odnosa sa svim zemljama, pa dakle i sa Rusijom, u nacionalnom interesu, kao što to rade i sve druge ozbiljne države.

Koliko je grčka kriza otvorila pitanja, počev od toga kako će izgledati Evropa, do mogućeg usporavanja ulaska regiona u EU?

Izazovi u istoriji često dolaze nenadano, kao što je bio slučaj s nama, sukob i raspad jedne evropske države, nezamisliv za Evropu na kraju XX veka. Tada je Grčka bila faktor stabilnosti, zemlja bogata u odnosu na nas, uključena u privredne tokove sveta. I značajno je pomagala u prevazilaženju naše krize, setimo se dolaska Micotakisa, pa grčke humanitarne pomoći tokom bombardovanja. Međutim, pokazalo se kobnim što Grčka, iako članica NATO od 1951. i EU od 1981, nije modernizovala svoje društvo i privredu, nije se strukturno reformisala. Njihov parlament je pre nekoliko dana izglasao da Statistički zavod Grčke mora da bude nezavisna institucija! Paradoks je u tome da će oni sada raditi ono što mi radimo pripremajući se za EU.

Nestabilnost u grčkoj privredi i društvu ne pogoduje ni nama ni regionu, pa ni Evropi, jer je kao investitor bila vrlo aktivna i destabilizacija može imati nepovoljan učinak i na nas. Drugo je pitanje uticaj na Evrozonu, koja nije dovršena u smislu ustanova EU. Priprema se bankarska unija, napravljen je evropski stabilizacioni mehanizam i ova faza u krizi će možda naterati Evrozonu da jača, da napravi korak ka fiskalnoj uniji.

Moguće je povući paralelu Evrozona-Jugoslavija, u smislu svi mogu da se zadužuju, jedan vraća.

Predsednik Evropskog saveta Donald Tusk kazao je da niko u grčkoj krizi nije nevin, te da svako nosi deo bremena odgovornosti. Kao čovek iz Poljske koja je prošla tranziciju, on to dobro zna. Evropa je primila Grčku u Evrozonu iako je znala da nije spremna, a nije je ni posle podstakla na reforme, i Grčka je nastavila da se zadužuje. Profitirale su između ostalog nemačke i francuske banke, a Grčka je nastavila da živi u klijentelističkom, nepotističkom sistemu gde su partije bile kanali favoritizma. Njihovi tajkuni su imali ozbiljan uticaj na politiku, ali to se moglo podneti dok je postojao privredni rast u Evropi, do svetske ekonomske krize 2008. koja je zahuktala zaduživanje. Ipak, kao što je u jugoslovenskoj krizi odgovornost pre svega na nama samima, tako i sve grčke vlade od osamdesetih snose odgovornost zato što nisu preduzele neophodne reforme države i društva, jačanje vladavine prava, institucija i preduzetništva unutar regulisanog sistema.

Još jedna paralela – Ciprasova vlada je posle teških pregovora i referenduma potpisala teže uslove nego što je mogla pre?

Isto kao i mi, nikada nismo propustili priliku da propustimo priliku. Rekao bih da je referendumsko ‘Ne’ vrlo složeno, jer 80 odsto Grka želi da ostane u Evrozoni i velika većina je želela da se postigne kompromis s poveriocima.

Kako će grčka kriza uticati na međunarodne poverioce?

Svet od starog Egipta živi na kreditima, samo je pitanje kao se oni vraćaju, ali ne treba ići predaleko – kad je Poljska izašla iz komunizma njoj su otpisani gotovo svi dugovi, nama je u Srbiji posle promena 2000. otpisano oko 65 odsto nakon teških i dugih pregovora sa Londonskim i Pariskim klubom, kad je međunarodna zajednica shvatila da Srbiji nema života ako ima dug. U Grčkoj je slično, ali ona je deo Evrozone i mnogi od preostalih 18 članica Evrozone smatraju da su pravila takva da se njoj ne mogu otpisati ta dugovanja. Ušao si u klub, tu vladaju pravila i svi ih se moraju pridržavati; ako se ne poštuju može doći do raspada sistema.

Otuda razlika EU i MMF-a?

Otuda ta razlika, zato Nemačka insistira da nema otpisa dugova. Ali, ne bi trebalo zaboraviti ni politički momenat i pet godina staru izjavu Angele Merkel – “ako propadne evro, propada i EU” i čini mi se da u tom trenutku preimućstvo dobijaju politički razlozi, naime očuvanje krovnog projekta, EU. Na drugoj strani, u trenutku kad obeležavamo 40 godina Helsinškog završnog akta, sa klauzulom da je teritorijalni integritet nepovrediv, što je potpisao i nekadašnji SSSR, Rusija je okupacijom dela Ukrajine to prekršila. Ukoliko u takvoj situaciji EU pusti niz vodu Grčku, vraćamo se na pitanje kako će kriza uticati na Italiju, Španiju, Irsku, baltičke zemlje? Niko ne može da proceni efekte zaraze krize u tim sistemima. Zato su i SAD toliko radile iza scene, ubeđujući Evropu da se ne desi taj scenario, imajući u vidu i stalno rusko traženje pukotina u EU. To što grčka privreda čini samo dva odsto EU privrede nije merilo, merilo su geopolitički aspekti.