Veran Matić: Model devedesetih ponovo zaživeo

B92 se ponovo našao na meti desničara, kao i ostali nezavisni mediji. Da li ste do pre pet meseci mogli da zamislite da ćemo ponovo imati podelu na patriotske i izdajničke medije?

- Nažalost, ta opcija me ne iznenađuje jer nikada nije promenjen kulturni model stvoren devedesetih koji je Srbiju doveo u jednu od najgorih situaciju u njenoj istoriji. Taj model je ponovo oživeo ohrabren izbornim rezultatima, ali i sudskim rešenjima po kojima ne postoje sankcije ili su one simbolične. U Srbiji se predugo toleriše nešto što nema nikakve dodirne tačke sa demokratijom i pravom na slobodu mišljenja i izražavanja. Postoji ozbiljan nedostatak odgovornosti, čak i u velikim, nacionalnim medijima. Olako se ustupa prostor za krajnje problematične ličnosti i stavove. Nema konsenzusa oko toga gde su granice, šta se sme, a šta se ne sme. Recimo, u samo jednom izdanju emisije "Ćirilica" pojavila su se četiri krajnje problematična gosta koja su u udarnom terminu na televiziji koja ima nacionalnu frekvenciju ne samo da delila ljude na patriote i izdajnike, nego još gore – pričali su o tome kako problemi u društvu mogu da se reše preventivnim egzekucijama koje bi izvodile tajne službe, po nekoj njihovoj oceni toga ko bi u budućnosti potencijalno mogao da pravi problem. Meni je potpuno neverovatno da u zemlji u kojoj se desilo ubistvo premijera, Stambolića, Ćuruvije, atentati na Vuka Draškovića, nemamo konsenzus u medijima o tome da ne možeš da dovedeš u program nekog bivšeg udbaša ili plaćenika, poput jednog od gostiju emisije Ćirilica, koji je rekao da bi danas sve bilo drugačije, samo da je njemu onomad bilo dozvoljeno da ubije Tačija ili Bukošija ili kapetana Remija ili nekog drugog, a on je to tada i mogao i hteo. Mi nemamo konsenzus oko stvari koje nam pišu u Ustavu i o kojima je potpuno besmisleno da se polemiše. Sloboda okupljanja, da, ali ne za “pedere”; sloboda udruživanja, da, ali ne za nevladine organizacije koje dobijaju donacije i iz inostranstva; pravo na život, da, ali da zadržimo i pravo da “Udba” može tu i tamo da ubije ponekog “državnog neprijatelja”; sloboda medija, da, ali ne za medije koji ne pristaju da udaraju u patriotske gusle itd. Mnogi znaju da kažu “pa ko to još gleda”, a odgovor je jednostavan – vaša i moja deca. Ona ne znaju ko je neodgovorni urednik niti da su u studiju ljudi koji su ubijali kao plaćenici, niti da su to ljudi koji su radili prljave poslove za narkoklanove i ubice. To je nedopustivo i zahteva neodložnu reakciju u ovom i u svim sličnim slučajevima, reakciju svih onih koji su plaćeni da reaguju, od regulatornih tela do tužilaštva i sudova, a ako se političari ne oglase tim povodom, onda se saglašavaju sa ovakvim nastupima i ovakvom praksom. Da li vas je začudilo što se povodom tih spiskova niko iz vlasti nije oglasio?

- Zanimljivo je da vlast ćuti, iako je u mnogim slučajevima isti donator za državu i za nevladine organizacije. Po tome bi i državne insitucije trebalo da nose etiketu "strani agenti" .Vlast se nije direktno oglasila, niti imamo stalne reakcije na takve pojave, što bi bilo normalno. Zabeležio sam samo sporadične reakcije predsednika skupštinskog Odbora za pravosuđe, koji je upozorio SNP Naši da će njihov status biti preispitivan u budućnosti i da rizikuju da budu zabranjeni. Time se zadovoljila određena forma jer vlast uvek može da kaže da previše pridajemo pažnju ovim organizacijama, da su one marginalne, kao i da svaka kritika samo povećava njihov značaj. Takva razmišljanja smo imali i u prošlosti. Mislim da je u pitanju kalkulanstvo i to će se vrlo brzo osvetiti i vladajućim partijama, jer stalnim povlačenjem pred pretnjama destruktivnih organizacija one stalno postaju sve agresivnije ali i masovnije. U svim incidentima koji su se poslednjih godina dešavali, u rušenju i paljenju grada, uvek zajedno učestvuju huligani i pripadnici desničarskih organizacija. Prema zvaničnim podacima, na osnovu krivičnih i prekršajnih prijava, u Srbiji postoji oko 4.000 ekstremista. S obzirom na brojnost i agresivnost, oni su zapravo spremni da urade sve na zahtev “vođe”. Pitanje je samo ko im je u kom trenutku “vođa”. Zbog toga njihov zahtev da se ugase ili zabrane pojedini mediji uopšte ne treba shvatiti naivno i država mora da reaguje, mora da kazni svaki poziv na linč, a ovo što oni rade jeste poziv na linč.

Koliko je pritiske na B92 pojačao poslednji serijal Insajdera o zloupotrebama novca na Kosovu?

- Pritisak se pojačao pre svega od ljudi i organizacija koje imaju direktne koristi od šverca i kriminala na Kosovu. Niko, doduše, nije demantovao nijednu reč iz serijala u čijih šest emisija su objavljeni brojni dokazi o zloupotrebama i pljački, a predstavnici nadležnih institucija obećali su da će sve ispitati i sprečiti dalje nekontroolisano trošenje novca iz budžeta, uz poruke iz vlade da niko više ne može da prima dve plate. Mislim da su u toku promene koje sistemski mogu da reše probleme o kojima je govorio ovaj serijal.

B92 je jedini ukazivao na zloupotrebe vlasnika "Delte" Miroslava Miškovića kada drugi nisu smeli. Njegove firme nisu se oglašavale na vašoj televiziji. Koliko je tada bilo teško, i da li je današnja borba protiv korupcije satisfakcija za novinare Insajdera?

- Pretrpeli smo mnogo štete od zabrane oglašavanja kompanija iz sastava Delte. Gospodin Mišković je aktivno lobirao i kod drugih kompanija da prestanu sa oglašavanjem na B92 (ne znamo ko je sve to poslušao), a dobio sam informaciju da je čak i predlagao da budem uhapšen... Bilo je veoma teško ukazivati na zloupotrebe tokom raznih privatizacija. No, satisfakcija je kada se nepravda ispravi, odnosno kada se zaustavi pljačka i zloupotreba. Tada ljudi počinju da shvataju koliko je to važno za sve nas da bismo postali normalno društvo. U ovom aktuelnom procesu nedostaje snažna institucionalizacija utvđivanja krivice, i to kroz trajne forme koje bi sprečile da se proces zaustavi i ospori onog trenutka kada jedna osoba prestane da ga “gura”. Iskorenjivanje korupcije je veoma dug proces i ne može ga sprovoditi samo jedan čovek. Korupciju je vrlo teško dokazati, ali se zato zloupotreba službenog položaja, kojom je budžet oštećen za više stotina miliona evra, lako dokazuje, kako se moglo i videti u serijalu “Službena zloupotreba”. Problem je sistem koji je dozvolio pojedincima da se bogate na štetu budžeta i građana. Jeste sve po zakonu, ali problem je što su takvi zakoni doneti, zakoni koji su u interesu pojedinaca. Možda je to bio prvi put da su novinari uspeli da dovedu do izmene zakona. Mnogi su nas osporavali, ali su isto tako priznali da je sve što je objavljeno ispravno, jer su izmenili zakon kojim je trebalo retroaktivno naplatiti sve ono sto su biznismeni godinama praktično dobijali na poklon, a na štetu budžeta i građana. Posebno je velika profesionalna satisfakcija to što danas bez ikakve dodatne montaže možemo da repriziramo emisije koje su se bavile zloupotrebama vezanim za Miškovićevo ime. Kada smo te epizode emitovalie pre nekoliko godina retko ko je bio dovoljno hrabar kao mi da to prenese ili da nastavi taj istraživački posao. A sada se mediji utrkuju da prenesu te činjenice, što nam je dodatna satisfakcija jer smo bili prvi i najhrabriji kada je bilo najteže i kada to nije bila "mainstream" politika kao sada .

Brankica Stanković i vi ste pod policijskom zaštitom 24 sata već oko tri godine. Koliko vas to opterećuje i da li ste i dalje zabrinuti za svoju bezebdnost?

- To predstavlja jedno ogromno opterećenje. I lično, i porodično, a naravno i profesionalno. Naša zgrada je više od 5 godina pod stalnom policijskom zaštitom, tako da je to opterećenje i za sve zaposlene, suvlasnike… Posebno je u teškoj situaciji Brankica Stanković jer bi kao novinar morala da bude neprekidno u pokretu i da istražuje stvari, a ona je sa obezbeđenjem i životom na oprezu veoma sputana. U te protekle tri godine bilo je mnogo incidenata koji se nisu pretvorili u drastičnije ugrožavanje bezbednosti zahvaljujući, između ostalog, i zaštiti koju ona ima. Ali, to je užasan psihološki pritisak s kojim je teško nositi se svakodnevno.

Inicirali ste osnivanje Komisije koja treba da istraži zbog čega ubistva novinara Dade Vujasinović, Slavka Ćuruvije i Milana Pantića nisu razrešena. Dokle se otišlo s inicijativom?

- Mislim da je veoma važno utvrditi zašto ubice i nalogodavci nisu otkriveni, a potom i ko su oni. Ovu inicijativu pokrećem više od četiri godine. Prethodna vlada je načelno bila zainteresovana, ali nije bilo rešenosti da se to i uradi. Sada je na tu inicijativu pozitivno reagovao Aleksandar Vučić, kao i direktori policije i BIA. Upravo je odabran lokalni sastav Komisije i uskoro će se odlučiti i o tome ko će moći da nam najviše pomogne iz međinarodnih institucija. Verujem da bi za nekoliko dana ili nedelja Vlada mogla da donese odluku o osnivanju Komisije.

Koliko se menjala uloga B92 s obzirom na nove vlasnike?

- Kada je pre nekoliko godina dokapitalizovan B92 i kada smo pored švedskog investicionog fonda dobili i grčkog investitora, u ugovoru među akcionarima napisano je da je uređivačka politika informativnog programa u potpunosti pod kontrolom osnivača B92 i za nju ja odgovaram. Ako se budem nekada povlačio iz B92, nominovaću pet kandidata od kojih će jedan biti izabran i na taj način će trajno biti obezbeđeno očuvanje uređivačke politike informativnog programa. Naša osnovna uređivačka koncepcija, pogotovo kad je u pitanju informativni i dokumentarno-istraživački program, nije promenjena. I dalje smo apsolutni lideri i kada je reč o istraživačkom novinarstvu i kada je reč o profesionalizmu i kredibilitetu programa vesti na svim našim platformama. Naše se vrednosti nisu promenile, ali uslovi u kojima radimo i živimo svakako jesu.

Vaš rad je obeležio niz humanitarnih akcija. Bitka za bebe i porodilišta je izašla iz okvira naše države. Da li ste ponosni?

- Izuzetno sam ponosan na preko milion učesnika, građana ove zemlje, na preko 800 kompanija i različitih organizacija koje su se pridružile ovoj akciji, i na prikupljenih i realizovanih preko tri miliona evra za različitu opremu za preko 60 bolnica u pedesetak gradova. Bitka za bebe je neobično važan projekat koji ne samo da je za kratko vreme prešao granice Srbije već je i postao model kako se ovakve kampanje mogu raditi. Vraća poverenje u ljudskost i solidarnost, odgovornost. Nastojimo uvek da bude izuzetno ono što radimo, a u ovom slučaju imamo planetarnu pažnju jer kampanja koju je, zajedno sa nama, uradila agencija Sači i Sači osvaja sva bitna priznanja u zemlji i celom svetu, a akcija je takođe među najcenjenijim u svetu.

Da li je teško ubediti ljude da budu humani?

- Teško je postići nivo kredibiliteta na kom ljudi počinju da vam veruju. Posle toga nije teško, ali povod mora biti jasan, a cilj dostižan i konkretan. Ne možete voditi isprazne kampanje i akcije za podsticanje humanosti, morate nešto konkretno da uradite. To je ključ cele akcije, svih naših akcija, kao i poverenja koje smo godinama sticali.

Posle svega što ste radili i uradili, posle svih nagrada koje ste dobili, da li ste danas menadžer, novinar, urednik ili humanitarac?

- Mislim da u savremenom svetu uspešan menadžer mora da vodi računa i o zajednici u kojoj radi i da bude društveno odgovoran, da svoju kompaniju i zaposlene organizuje tako da pored dobrih poslovnih rezultata daju i uspešne rezultate u pomaganju zajednice kroz socijalne i humanitarne projekte. Takođe, uspešan urednik mora da uključi svoje medije u korisne, humane i socijalne projekte. Humanitarni rad je deo mog svakodnevnog posla, nikako ne nekakav hobi, isto onoliko koliko je to i obavljanje funkcije urednika i menadžera.