| |
|
|
11. oktobar 2009.
|
Mladi, seks i odgovornost |
Mitrović-Jovanović: Poruka je da treba uticati da seksualno obrazovanje, bilo kroz predmet higijene ili kako god da ga nazovemo, uđe u škole, da je jako važno o tome pričati u školama.
Pirgić: Vi kao roditelj... Vi ne možete da zanemarite svoju seksualnost a da poštujete seksualnost svoga deteta.
Tešanović: Kontracepcija pre svega, edukacija i problem ne izolovati od generalnog problema društva.
|
Gošće: dr Biljana Pirgić, psihijatar za decu i adolescente, dr Ana Mitrović-Jovanović, ginekolog Ginekološko-akušerske klinike “Narodni front“ i predsednicu Udruženja za reproduktivno zdravlje, Jasmina Tešanović, književnica i feministkinja
Autorka: Olja Bećković
|
Bećković: Dobro veče. Da li je moguće da ćemo večeras, u sred ovoga nečega, što se dešava oko nas, u sred svih ovih, neviđeno važnih, bitnih i životnih tema, govoriti o tome, da podaci govore recimo, da 14 posto tinejdžera, uzrasta trinaest i petnaest godina, to znači u osnovnoj školi, počinju da stupaju u seksualne odnose, da 50 posto, počinje da stupa u seksualne odnose, između petnaeste i osamnaeste godina, da godišnje u Srbiji šest hiljada devojčica, devojaka, ili mladih žena, zovite to kako god hoćete, u uzrastu između petnaest i devetnaest godina, ostane u drugom stanju, a da se od 50 posto, to znači tri hiljade, završi namernim prekidom trudnoće, odnosno abortusom. I ovo su samo zvanični podaci. Zvanični podaci govore, oni koje objavljuje Institut za javno zdravlje, da je u Srbiji 24 hiljade abortusa godišnje, a ginekolozi kažu nešto drugo. Oni se suočavaju sa realnošću, pa kažu: Neće biti da je 24 hiljade. Između 150 hiljada i 200 hiljada. Dakle, kako je moguće da je ovo jedina tema, u ovim bestidnim okolnostima u kojima živimo, o kojoj je i dalje sramota i o kojoj se stidimo da govorimo. Večeras ćemo o tome govoriti u emisiji “Utisak nedelje”. Jasmina Tešanović, dobro veče.
Tešanović: Dobro veče.
Bećković: Ja ću Vas predstaviti kao književnicu, mogla bih da ređam, ali pre svega sam Vas večeras zvala kao majku jedne ćerke, a potom književnicu, feministkinju i šta još Vi hoćete stavite.
Tešanović: I ćerku.
Bećković: I ćerku, naravno. Doktorka Biljana Pirgić, dobro veče.
Pirgić: Dobro veče.
Bećković: Psihijatar za decu i adolescente. I doktorka Ana Mitrović- Jovanović, dobro veče.
Mitrović-Jovanović: Dobro veče.
Bećković: Ginekolog Ginekološko-akušerske klinike “Narodni front“ i predsednicu Udruženja za reproduktivno zdravlje - mladih ili svih?
Mitrović-Jovanović: Uopšte.
Bećković: Uopšte. Dobro veče i hvala vam svim što ste ovde. I evo, Ana, pitaću odmah Vas, da probamo da, jer ovo dakle svi znamo, da jeste tema o kojoj svi sve znaju, a niko ne govori ništa. Dakle, kad se... Imate to iskustvo, sigurna sam, kad se pojavi u Vašoj ordinaciji devojčica od 15 godina i ustanovite da se radi o tome, da draga dušo, ti si u drugom stanju - kako to izgleda? S kim ona dođe? Šta se dešava, na koga ste Vi ljuti? Na nju? Na njenu mamu, što joj to nije rekla? Na nekog drugog? Prosto nam kažite, kako to izgleda.
Mitrović-Jovanović: Možda treba da budemo ljuti, na prvom mestu na sebe, na ginekologe, na lekare, možda nismo dovoljno prosvetili našu, da kažemo prvo mlađu populaciju, a onda isto tako i ove žene u reproduktivnom periodu, posle 25. godine, jer mi ne moramo samo potencirati na negativnom iskustvu devojčica od petnaest i šesnaest godina, mada je to izuzetno važno, pošto period adolescencije je u stvari od posebnog značaja za svaku naciju, jer to je budućnost naše zemlje i treba znati da samo pet do šest posto našeg stanovništva, u stvari predstavlja to stanovništvo između petnaeste i devetnaeste godine. I tu treba reći, da je manje devojčica od dečaka, da na 96 devojčica, imamo sto dečaka, a to je posledica, da kažemo, želja da se selekcioniše pol, pa Vi znate dobro, takođe, da se rade abortusi i u te svrhe, kada se pokaže da pol nije željen. Postoje regioni u svetu, u kojima se napravio, da kažemo, jedan veliki disbalans između postojanja broja dečaka, odnosno kasnije muškaraca i žena, tako da mi moramo potencirati na tome da abortus, kao pojava u jednom društvu, nas pogađa i kada se dešava u adolescenciji, a i kada se dešava kasnije. Kada vam u ordinaciju uđe neko sa petnaest godina i taj neko je trudan, to je najčešće poražavajuće za sve nas. A zašto to kažem? Mi ne živimo u vremenu naših baka i prabaka. Sa petnaest ili šesnaest godina, one su se odlučivale da rađaju. Udavale su se, po pravilu, i rađale. Ali vi danas u petnaest ili šesnaest godina, po pravilu, odlučite, jer se radi o neželjenoj trudnoći, da se trudnoća završi namernim prekidom trudnoće, odnosno abortusom. I zakon devojčicama od šesnaest godina dozvoljava, da je dovoljno da dođu, plate, da budu trudne manje od deset nedelja i da mogu u zvaničnoj državnoj zdravstvenoj ustanovi da budu iskiretirane. Ali šta se dešava kasnije? Posledica abortusa, to mogu da kažu i gosti u studiju, ostavljaju ne samo telesne probleme i promene, nego prave problem.
Bećković: Pričaćemo o tome. Recite mi to, kad dođe ta devojčica, šta ona kaže? Šta kaže njena mama? Je l' dođe sa mamom ili dođe sama? Šta ona kaže, kako se to desilo? Šta ona misli?
Mitrović-Jovanović: Ne, sve se desilo slučajno, nije mislila, najčešće se radilo samo o jednom odnosu, mislila je da ne može tako lako da se trudnoća ostvari. Kad je pitate: da li ste razgovarali sa vašim partnerom s kojim ste stupili u seksualni čin o kontracepciji, pre stupanja u odnos, o tome šta jedan nezaštićeni čin donosi... Znate, neželjena trudnoća je samo jedna od stvari koje se dešavaju adolescentima usled nezaštićenog seksualnog čina, ali vi isto tako imate, čak donekle i ozbiljnije posledice, koje mogu životno ugroziti zdravlje, razne polno prenosive bolesti, koje takođe su posledica takvog, nezaštićenog odnosa. Po pravilu, traže krivca u drugima, u drugome, navode da su mislili da je partner trebao da razmišlja o tome, ili su se oslonili, pošto na žalost u Srbiji je to glavni vid, da kažemo, kontracepcije...
Bećković: A šta kažu mame? Mame kažu: mislila sam da je ona dete?
Mitrović-Jovanović: Pa najčešće, da Vam kažem, najčešće mi sa mamama nemamo direktne ni kontakte. Ja ipak radim na Ginekološkoj klinici “Narodni front” i populacija koja nama gravitira su, ipak, uglavnom, da kažemo, devojke koje dolaze na prekid trudnoće, posle šesnaeste, sedamnaeste godine i mi zaista retko pričamo sa njihovim mamama, jer one po pravilu dođu same, dođu sa drugaricom, izuzetno retko dođu sa tim svojim momkom, odnosno muškarcem sa kojim su ostale trudne.
Bećković: Znači, zakon dozvoljava da devojčice sa šesnaest godina ne mora da dođe sa mamom?
Mitrović-Jovanović: Da.
Bećković: Da može sve to da uradi, da nikada ne sazna niko?
Mitrović-Jovanović: Da.
Bećković: I to se tako i događa u većini slučajeva?
Mitrović-Jovanović: Da, to je realnost, to je realnost.
Bećković: Šta kažete Vi, dakle, tu sad postoji i ja verujem da roditelji koji gledaju ovo večeras, tu postoji taj problem da zaista roditelji veruju da imaju još uvek decu, da je to jedna mala devojčica, koja istina izgleda tako i oblači se tako i izlazi... Gde izlazi? Ali kako? Šta se njima (može) zameriti? Šta se može zameriti roditeljima koji su ubeđeni: Pa čekaj, petnaest godina, to je dete. Još nije ta tema na dnevnom redu?
Pirgić: Šta se može zameriti roditeljima!? Da odmah ne krenemo s napadom na roditelje, znate, da se ne isprepadaju večeras. Kada devojčica od petnaest, adolescentkinja od petnaest, šesnaest godina ostane u drugom stanju, to znači mnogo toga. Ako je trudnoća neželjena, znate, onda praktično nekog rešenja za nju dobrog nema. Ona treba da bira između dva zla manje, znači, ako ne želi trudnoću. Ako želi trudnoću, onda je to druga priča.
Bećković: Pa kad je to? Koji su to slučajevi koji žele trudnoću sa šesnaest godina?
Pirgić: Znate kako, postoje možda još uvek i u našoj zemlji, kulturološki krajevi, gde se devojčice u tom uzrastu opredeljuju, ne znam, za brak, za porođaj. Ono što moje iskustvo... Nama ne dolaze adolescentkinje sa pitanjima šta da rade sa trudnoćom, neželjenom, znate, i mislim da je možda ova emisija važna, da čuju i adolescentkinje i roditelji da je važno jako u tom, u toj situaciji da zatraže pomoć, osim ginekologa i nekog stručnog lica, znači da se posavetuje na psihološkom planu, jer to je jedan... Kad je neželjena trudnoća jedan toliko bolan i problematičan čin za sve, znači, za adolescentkinju koja je neželjeno ostala u drugom stanju, za njenu porodicu, pomenuli ste malopre mame. Neke mame mogu s tim da se suoče, neke ne mogu. Vrlo često, znači, ja znam za taj zakon, da je dozvoljeno u šesnaest godina da one same odluče. Znate kako, to je vrlo često neki vruć krompir, koji ide iz ruke u ruku i ko je odgovoran? Niko nije odgovoran. Ona, adolescentkinja je odgovorna da uradi šta hoće sa svojim telom. Ali mislim da je jako važno da u toj situaciji ne bude sama. Mislim da je jako važno da uz nju budu i stručnjaci, ginekolog, znači, psiholog, psihijatar, roditelji, odrasli, jer više glava može da misli na različite načine o tom problemu. Drugo, jako je važno, tu ima puno bolnih osećanja i osećanja krivice i osećanje sramote i osećanje povređenosti, možda izneverenosti od strane tog mladića, koji, ako je trebao da je čuva, ili je nije čuvao ili nije vodio računa. Drugo, znate kako, to i da se prekine i da se zadrži, ako je neželjena trudnoća, povlači jako puno bolnih stvari.
Bećković: Pričaćemo o tim traumama, samim abortusima ali... Dakle, Vi ste rekli, nemojte da grdimo odmah roditelje, ali prosto mi se čini, da možda nisu to roditelji, ali kogod da je, ali prosto da se pričalo o tome u kući na vreme, da se nismo pravili da ne primećujemo da je dete poraslo, da smo stavili tu temu, pa ne bi se ona prvo našla kod ginekologa sama. Dakle, to prosto, ja sad Vas to pitam, kako da ne da grdimo te roditelje, nego da prosto kažemo: da, znam da ti je dosta šokantno da to shvatiš, ali koji je to momenat kad oni treba da razumeju da je taj momenat da se priča o tome. Da, stide se, nisu ni oni pričali sa svojim roditeljima, ali mora nešto da se registruje?
Pirgić: Znate kako, od početka života, znači, devojčica u svojoj porodici ima iskustvo, kroz odnos sa roditeljima, stiče iskustvo o sopstvenom telu. Znači, na koji način se mama i tata odnose prema njenom telu, prema njoj u celini. Znate, mi sad kažemo prema telu, ali u celini. Ako oni poštuju svoje dete, ako poštuju individualnost, ako imaju jedno poštovanje prema tom telesnom razvoju i nisu intruzivni, ne prodiru u prostor u koji ne treba da prodiru. Znate, ako to vaspitanje u kući i uopšte edukacija, tako da kažem, na tu temu ide i kroz emocionalno iskustvo i kroz saznajno iskustvo. I ono počinje od početka života, ono ne počinje u adolescenciji, ono se u adolescenciji nadovezuje. I to što ste Vi rekli, roditelju je jako važno da bude svestan seksualnih promena svoga deteta. Onaj roditelj koji zatvara oči, znači da ima problem i sa svojom seksualnošću.
Bećković: Što je i u najvećem slučaju, neka on ima problem sa svojom, ali nek’ stavi tačku na to kad vidi svoje dete. Je l' to moguće?
Pirgić: To je jako teško moguće zato što... Znate kako, vi kao roditelj uđete u odnos kao kompletna osoba. Znači, vi ne uđete... Vi ne možete da zanemarite svoju seksualnost, a da poštujete seksualnost svoga deteta. Znači, vi kao kompletno biće, znači, pa sad ako postoji neki problem na tom planu da se majka stidi svoje seksualnosti, da ne može... Nekako se vrati, da bude u kontaktu sa svojim periodom adolescencije, kako je to ona prolazila, ona će teško razumeti svoje dete koje je u adolescentnom periodu. Roditelji prolaze kroz sve te faze razvoja, kao i njihovo dete.
Bećković: OK. Ali onda, šta da kažemo, recimo, tom detetu? Da ne možeš da pričaš sa mamom, jasno ti je da mama o tome neće pričati, ali pričaj s nekim?
Pirgić: S nekom mamom može da se priča, s nekom ne može.
Mitrović-Jovanović: Ja bih ovde dodala, da iskustva zemalja Belgije i Holandije su pokazala dobar primer, da ukoliko se implementira ova tema u završne razrede osnovne škole i prve razrede gimnazije, da to olakšava i roditeljski pristup otvaranju ovoj temi. Sa druge strane, mi imamo problem, da u Srbiji najveći broj abortusa upravo imaju njihove mame i vi očekujete od mame da da savet, da abortus nije dobar, a ona je imala dva, tri ili pet abortusa i to je ključni problem, jer ja kao lekar se danas i dalje susrećem sa činjenicom da, kada se preporuči, posebno adolescentkinji kontracepcija, vi tu devojčicu ili devojku svrstavate već u promiskuitetnu osobu, osobu kojoj je potrebna zaštita, za šta?
Treba staviti pod tepih uopšte problem seksualnosti i seksualne aktivnosti tih adolescenata. Mi moramo pogledati, koliko god nama, kao roditeljima bilo neprijatno, problemu u oči, ako je to problem. Činjenično je stanje da se u seksualne odnose stupa sve ranije. Juče, na jednoj televiziji je bila emisija, u publici su bile devojke, možda i poneki mladić, između petnaest i dvadeset godina, i svaka od devojaka je navela da zna makar jednu osobu, iz svog bliskog kruga prijatelja, koja je imala iskustvo sa neželjenom trudnoćom, koja je imala iskustvo, po pravilu, najveći broj neželjenih trudnoća završio je abortusom. Mi moramo poslati poruku javnosti šta je abortus i šta on predstavlja. Ne može zato, što je mama imala dva, tri ili pet abortusa, koji su sticajem okolnosti prošli bez posledica po njeno opšte zdravlje i reproduktivno zdravlje, to biti model koji će ona poslati i preneti na svoje dete. Mi moramo da znamo, da živimo u vremenu kada je seksualna aktivnost naša realnost u doba adolescencije, mi moramo da koristimo primere zemalja koje pričaju o ovome, jer šta su oni postigli? Postigli su da otvoreno pričaju, a da se seksualna aktivnost nije spustila. Granica stupanja u seksualne odnose se ne spušta time što mi pričamo o ovoj temi. Naprotiv, mladi ljudi su pametni i inteligentni, prate savremena sredstva komunikacije, internet, i oni kada im vi ponudite informacije, kad ponudite pravo znanje o tome šta zapravo predstavlja jedan nezaštićeni seksualni čin, on će razmisliti da li će stupiti u takav odnos, koji može kao jednu od posledica imati i abortus. Znači, paralelno edukacija i naših, da kažemo, roditelja, ali i isto tako učešće, po meni, prosvete u ceo ovaj sistem.
Bećković: Jasmina, kakva je razlika, je l' ima te razlike, kako ste Vi razgovarali sa Vašom mamom i kako ste Vi razgovarali sa Vašom ćerkom?
Tešanović: Ogromna je razlika. Mislim, ogromna je razlika zato što mi uglavnom kao roditelji pokušavamo, kao roditeljke, u stvari kao majke, pokušavamo, to uglavnom svi rade, da poprave ono što je bio problem sa tvojom majkom. Ja se sećam, kad sam ja ostala u drugom stanju, moja je majka inače bila pedijatar i ,znači, jedna vrlo... I feministkinja, bila je ona skojevka-feministkinja. To je neka druga vrsta, nego što sam ja, mislim, to je kao drugi talas. Ali jedna vrlo emancipovana žena. I kad sam ja ostala u drugom stanju, ja sam rekla: „Mama ja sam u drugom...“ - mi smo živeli u Italiji tada - ja sam rekla: „Mama, ja sam u drugom stanju“, a ona je rekla (...) Rasplakala se, rekla: „Ali ti nisu udata“. Mislim, nećete verovati, to je za mene bilo šokantno, da moja majka na takav način reaguje. Znači, nije me pitala ni da li hoću da rodim dete, ni kad sam ostala, prosto nije imala... I sad prosto, posle te mamine reakcije, je l' tako, pošto naravno nisam bila udata, ja sam stalno mislila kako ja sad treba nešto da uradim potpuno suprotno sa svojom ćerkom, znači od malena da radim na tome, da pričamo o tome, da je to njeno telo, da je to njeno pravo, šta je to seksualnosti, šta je moja seksualnost i naravno ja sam to radila. Međutim, moja ćerka je rasla 90-ih godina, za vreme rata kad se više pričalo o silovanjima, nego o seksualnim odnosima. I onda šta se dešava, znate mi imamo, hoćemo da implementiramo u našu decu ono što je pogrešno. Šta su uradili naši roditelji, a sad znate, nisu ni oni hteli to pogrešno da urade i oni su, bog te pita, nešto uradili u odnosu na svoje majke i na vreme u kome su živeli, a onda zaboravimo da naša deca, u stvari su “opštinska deca”. Znate, nije to... Ja ne mogu... Prvo imaš genetsku lutriju, da dete, bilo da ga usvojiš, bilo da ga rodiš, nije ono što ti misliš da ti možeš da napraviš tako što ćeš edukovati. Drugo, to je dete koje je proizvod jedne sredine, jednog istorijskog doba. Znači, ta deca postaju... Ja sam recimo odrasla u Italiji, ona je odrasla u Srbiji 90-ih godina, to je velika razlika, znate. To je jedna konzervativna generacija, uplašena generacija devojčica. Ja sam samo izlazila sa tom pričom i pred njenim drugaricama, gde su oni se stideli, stidele su se devojke i dečaci, zato što sam ja stalno gurala neku kontracepciju svuda, na stolu. E sad, do ključnog pitanja, ja mislim da se ovde ne pominje kontracepcija i ne pominje se edukacija. To što ste Vi pomenuli, da. Pre svega, ne postoji u školama, to bi trebalo od početka da se govori o kontracepciji i da ta kontracepcija...
Bećković: Ali od kog početka? Dakle, čini mi se da je to osnovni problem, što niko neće da uvaži tu stvar, da se pomerila ta granica kad oni, prosto postaju, makar biološki zreli i da onda kažu u osnovnoj školi: „ Kakvo seksualno vaspitanje“? Pa mislim i ti nastavnici su neki roditelji, kojima je takođe neprijatno da govore o tome. Znači, koji je to momenat, kad vi govorite o tome?
Tešanović: Pa znate šta, ja mislim da treba od prvog razreda osnovne, znate, pre nego što krene, re nego što... Oni treba da znaju, ta deca, da žive sa svojim telom, a naročito devojčice. Znate, sve se to dešava preko njihovih tela. One treba da, ono što bi ja, znate, u celoj ovoj priči pomenula, to je da devojčice treba da budu edukovane da to što one mogu da ostanu u drugom stanju, da je to nešto lepo, znate, da je to nešto lepo, da je seksualnost nešto pozitivno, da to nije sramota. Znate jer mi... Devojčice odrastaju sa tim kao jednom tabu temom, kao nečim opasnim, kao nečim čega se treba stideti, kao nešto što će neko iskoristiti, kao neko drugi je kriv. Znate, to se pre svega... Pristup je takav, da ta seksualnost, kad dođe u pubertet, mislim devojčica, kako jedan za mene najlepši period, kad nisi...Kad si još uvek i dete, a kad postaješ žena, znači, jedan period enormne slobode, u stvari te devojčice bi trebalo da se razvijaju što više i da se razvijaju jako brzo, taj hormonalni naboj koji imaju, koji je pitanje mašte i tela i svega što se dešava, one zapravo se odjednom zatvaraju i postaju uplašene od nečega, što je u suštini...
Pirgić: Ali ne sve.
Bećković: Ali čini se da ovi podaci govore da se ne zatvore, nego da se otvore preko granice, koja je dobra za njih?
Pirgić: Upravo to, zato što raspolažu sa poluinformacijama.
Bećković: Biljana, to je sad pitanje za Vas, ako je to ta večita priča kad je prerano? Dakle, koji je to, kako se... Da li je to moguće, da li može... Znači, ja koliko sam razumela, problem je što su te devojčice, tako se pomerila ta granica, one su već sa petnaest godina, devojke na oko, one su prelepe, one prate te trendove, one imaju gole stomake, one imaju te pirsinge itd. i pitanje je prestiža ko će prvi to da uradi?
Pirgić: Apsolutno.
Bećković: Kako se to postiže da njima se objasni da sačekaju taj momenat?
Pirgić: Znate kako, to je vrlo teško, zato što je to uticaj grupe, koji je vrlo važan u tom periodu. Ja bih samo se nadovezala na to pitanje koje ste postavili - kada je vreme. Ja mislim da je pravo vreme kada deca uđu u pubertet, zato što one, oni tada imaju iskustvo šta se sa njihovim telom dešava i oni su vrlo uznemireni i tada im je važno to objasniti, da bi oni prepoznali i razumeli šta je to i šta sad znače te telesne promene. Šta znači kad devojčicama rastu grudi? Šta znači kad se menja oblik tela? Znači, šta znači kad dečaci rastu? Kada treba da dobiju, devojčice, prvu menstruaciju. Znači, mislim da je to vreme kad one treba da imaju tu vrstu obrazovanja o kome ste Vi rekli, i u kući i u školi, jer mi moramo da mislimo i o onim roditeljima koji nisu u stanju to svojoj deci u kući da pruže. E sad, znači, u ranijem uzrastu, na drugi način, ono što sam rekla, preko poštovanja prema telu da, ali devojčica od sedam godina još uvek... Ona može ponešto da sazna, ali ako se njoj pre vremena i dečacima, ispričaju neke stvari koje oni ne mogu da prime, jer im to nije aktuelno, njima je to aktuelno u pubertetu – jedanaesta godina. Znači, od petog razreda, devojčice kad počnu da dobijaju menstruacije, znači, to je period kad treba o tome da se priča mnogo više. Šta ste me sad pitali, izvinite, za...
Bećković: Dakle evo, pričamo o tome, kako da pričamo o tome... Dakle, seks nije tabu tema, ti si ono... To jedna devojka, to je lepo biti, ali hajde nemoj da uradiš to sa četrnaest i petnaest godina. Hajde...
Tešanović: Ja mislim da to “nemoj i moj” se ne treba nikada reći, znate, da jednostavno, ne smeš ti da daješ... Ti moraš da stvoriš atmosferu, kao roditelj, a znate šta? Nekad ne može roditelj to da uradi, nekad može mama od tvoje prijateljice, znate, nekad ti odnosi nisu... Ja mislim da za tu decu, treba da ih volimo i dovoljno je jedna osoba da te voli, da voli u onom smislu, da gleda, da prati kako se razvija ta konkretna osoba jer su deca različita, nisu sva deca ista, znate? Nemaju isti period kad će se zainteresovati. Mada ja mislim da seksualnost ne kreće sa pubertetom, dečija seksualnost kreće, bogami, ranije.
Pirgić: Dečija, ali to je drugo, to je infantilna, ali fiziološka, fiziološka seksualnost.
Tešanović: Da, znam, ali oni već počinju da budu zainteresovani. Ja sam gledala, oni već sa sedam, osam godina... Nešto se dešava.
Pirgić: Na tom nivou im treba objašnjavati, znate, ali na drugom nivou, u jedanaestoj, dvanaestoj.
Tešanović: Naravno, ali mislim da treba ranije već pominjati te teme, to se već čuje na ulici, gleda se televizija, oni već znaju da se tu nešto dešava, mnogi već i znaju celu... Sad sam ja izgubila nit šta sam počela da pričam.
Bećković: Ne, evo pustićemo Anu, pa ćemo da odemo na pauzu.
Mitrović-Jovanović: Da, ja sam htela da kažem da mi ne treba da izmišljamo i implementiramo nešto, što je sada novo i počinje od nas. Postoje zemlje koje su ranije prepoznale ove probleme i koje se ovom problematikom bave. Da kažemo, negde sedmi, osmi razred osnovne škole i prvi i drugi razred gimnazije su period kada mora naš fokus biti u stvari fokus te omladine. Zašto, oni tada treba da imaju sve informacije koje su vezane o seksualnoj aktivnosti i onome što jedan seksualni čin može da donese, u svakom smislu te reči, jer za razliku od, da kažemo, pola veka ranije, ta deca stupaju u odnose sa šesnaest, sedamnaest, osamnaest godina, a odlučuju se da rađaju prvu decu, posle 30 ili 35-e godine, za razliku od baka, imaju više od jednog ili dva partnera, a to nosi niz drugih posledica, ne samo neželjene trudnoće. Moramo pričati o polno prenosivim bolestima, o infekciji humanim papiloma virusima, Srbija je na žalost jedna od zemalja sa najvećom incidencom karcinoma grlića i jedan od faktora rizika je rano stupanje u seksualne odnose, veliki broj, ili veći broj polnih partnera prilikom odnosa, koji nisu zaštićeni. Tu moramo reći šta znači i korišćenje, da kažemo, i prave kontracepcije, ali i kondoma. Znači, sve su to činjenice, koje oni ne treba da saznaju iz novina, treba da saznaju u kući i u školi.
Bećković: Ovde pravimo pauzu i posle pauze, pričamo o tome, dakle, da li je... Šta je posao i lekara i roditelja i psihologa, da li je naš posao jednako i da se govori o kontracepciji i da se govori o tome: “Odloži taj momenat”, šta je bitnije, koji je bitniji posao? Posle pauze pričamo o tome.
Bećković: Dakle, pre nego što nastavimo tamo gde sam obećala da ćemo nastaviti, samo da se vratimo na čas, znači, nema, nema spora tu, verujem da se svi slažu oko toga, da abortus je jeziva stvar, ali Vi ste pomenuli na početku zanimljivu stvar i verujem da to, da je to mali problem. Dakle, koji je Vama argument, kad treba da objasnite nekoj devojčici da je to mnogo strašno kad će Vam ona zaista reći to: Ma nije valjda, moja mama je imala pet, moja mama je imala osam, moja mama je imala jedanaest. Evo mi svi znamo, Vi nas stalno zastrašujete da to znači da posle toga nećeš da imaš decu, a evo pun grad tih slučajeva koji imaju to, koliko god hoćeš, pa eto mogu. Znači, neće mi se ništa desiti. Šta onda Vi kažete, šta je tu tako strašno?
Mitrović-Jovanović: Pa imate dve opcije, ili da ućutite, ili da svojim argumentima ubedite tu mladu osobu da nije baš sve to tako. Istraživanje koje je rađeno negde sredinom 90-ih godina, Rašević i saradnici dali su vrlo lep spisak odgovora, otprilike, mama tih sadašnjih devojčica, koje su odgovarala: „Nećeš valjda koristiti kontracepciju, dobićeš tumore“. Pa je recimo ta osoba od 38 godina, do tad imala već pet abortusa, Ili:“ Ako koristiš kontracepciju, obolećeš ko zna od čega“, pa je odgovor deset abortusa. Znate, odgovori su različiti, ali je činjenično stanje da abortus, ukoliko se obavlja u ustanovama, koje su za to predviđene, na predviđen način, je srećom intervencija hirurška i ozbiljna, koja prolazi po pravilu, bez posledica. Jedan od sto abortus se komplikuje, a nešto manje od jedan na sto hiljada, na žalost, završava smrtnim ishodom. Vi isto tako treba da znate i mi treba da pošaljemo tu poruku, da po podacima, koji su objavljeni u jednom prestižnom medicinskom časopisu, 220 hiljada dece, na globalnom nivou ostane bez svojih majki zbog abortusa. To je ogroman broj. Ako imamo 210 miliona trudnoća godišnje na svetskom nivou, od toga, podaci da 87 miliona su neželjene trudnoće, a 46 miliona se obavi abortusa. Da li mi možemo uraditi nešto da ne dođe do neželjene trudnoće? Bilo bi jako dobro kada bi neželjene trudnoće po pravilu završavale da se pretvore u željene i da se završavaju rađanjem. Isto tako, mi, moram reći da smo mi stara nacija, na žalost. U Srbiji indeks starenja je jedan. Za žensku populaciju čak veći, jedan tačka dva. A šta to znači? Da broj osoba preko šesdeset godina, u odnosu na broj osoba od rođenja do devetnaeste godine je veći od jednog, koji se računa 0.4, kada nacija pređe taj indeks od 0.4, a rekla sam da je naš jedan, ona već ulazi u proces starenja. Znači, mi nećemo poboljšati situaciju tako što ćemo temu kontracepcije, temu stupanja u seksualne odnose, staviti pod tepih, jer smo rezultirali time da je nama sada u Srbiji, prosečna životna dob žene 41 godina, a muškarca 40. Znači nismo uradili ništa na popravljanju svog nataliteta, jer meni nekad zamere da kada pričam o kontracepciji, kada pričam o značaju edukacije na ovu temu, mi indirektno utičemo da se smanji, da kažemo, ostvarivanje željenog roditeljstva. To nije tako, samo želimo da se iskustvo, posebno grupacije adolescenata ne susretne sa iskustvom neželjenog prekida trudnoće.
Bećković: A šta Vi, šta Vi kažete, dakle, kakva je to vrsta... Počeli ste na početku, pa sam rekla da ćemo se vratiti, kakva je to vrsta stresa za jednu devojčicu?
Pirgić: Neželjena trudnoća?
Bećković: Aha, prekid neželjene trudnoće?
Pirgić: Da, znate kako, to je prvo jedna, tada u periodu adolescencije je, znači, svaka adolescentkinja vrlo osetljiva na sve telesne promene, telesna dešavanja. To je jedna trauma na telesnom nivou, koja pokreće razne strahove. Znate, adolescentkinje imaju strahove, kad počnu da im rastu grudi, ili kako će uopšte da izgleda taj prvi seksualni odnos, a kamoli znači, kad treba da izvrši jednu intervenciju, koja će da je boli, pa ne znam, može da bude vrlo neprijatna...
Mitrović-Jovanović: Ja bi samo ovde, izvinite, dodala, da kad one dođu do tog čina, one uopšte... Nama u bolnici o tome ne razmišljaju, njima je jedino važno da se oslobode te neželjene trudnoće i da se taj abortus izvrši. One tog trenutka ne misle ni o bolu ni o posledicama.
Bećković: Ali šta je posle?
Mitrović-Jovanović: E pitanje je šta je posle.
Pirgić: Znate kako, u tom trenutku su one pod pritiskom, verovatno, kad su već donele odluku, one su pod pritiskom da što pre završe sa tim, da, ne znam, ne bi saznali mama i tata, ili da, ne znam, šta sve se ne bi dogodilo, ali to ne znači da nemaju tu brigu i uplašenost za svoje telo, nego samo da je to potisnuto. Razumete, a nakon toga, kad prođe taj događaj koji se iščekivao samo da prođe, pokreću se razne druge stvari, jer to je telesna, takva trauma, da i odrasla žena na nju reaguje, a kamoli adolescentkinja sa šesnaest godina. Znate, nijedna žena koja ide na prekid trudnoće nije joj svejedno i nije da nije uplašena.
Bećković: A šta Vi kažete, šta Vi kažete recimo, kao psiholog, dakle ako... Pominjali ste taj zbor, da li će roditi to dete, devojčica od šesnaest godina, ili će da napravi abortus? Šta Vi kažete, može li devojčica od šesnaest godina biti majka?
Pirgić: Znate kako, to je strašno individualna stvar. Znači, kada se neko, ko ima šesnaest godina pojavi sa temom da ima trudnoću, da ne želi tu trudnoću i da dolazi na savet, znači, tada razmišljate o toj osobi, ne samo o adolescentkinji koja je u drugom stanju, nego o osobi koja ima svoju istoriju do te trudnoće, koja ima određenu porodičnu situaciju, ima podršku ili nema podršku, hoće to da podeli i može sa roditeljima ili ne može. Pa sad, njene fantazije o tome kako će roditelji reagovati, pa na osnovu čega ima takva očekivanja da će roditelji tako reagovati. Ona treba da donese odluku sama, ali uz pomoć i prisustvo drugih koji će je podržavati. Znate? Znači nije dobro, kad kažem, sama, treba da ima slobodu da misli i da joj se predoče sve mogućnosti, šta će da bude ovde, šta će da bude onde, da ona ima priliku da izrazi svoja osećanja šta ako se odluči za ovu opciju, šta za ovu drugu.
Mitrović-Jovanović: Ali da li neko sa šesnaest godina može da...
Bećković: Da, to ja prosto... Eto šta je Vaš odgovor?
Mitrović-Jovanović: Moj ne.
Bećković: Vaš odgovor je ne?
Mitrović-Jovanović: Mislim da retko, retko.
Pirgić: Mislim da može, u različitim kulturama, u različitim sredinama, a sačekajte, a kako su bake naše radile?
Bećković: Pa, ne evo pričamo o našoj sredini i o našoj da... Prosto o tome pričamo.
Pirgić: U gradskoj sredini, u našim okolnostima...
Mitrović-Jovanović: Tehnički može.
Tešanović: Sa trideset vrlo često, nema posla, nema... Znate šta...
Mitrović-Jovanović: Ali danas se od te ženske osobe očekuje isto tako, ne kao u vreme naših baka da rađaju decu i da se bave, da kažem, kućnim poslovima i podizanjem dece. Danas se, vrlo često od tih budućih majki, očekuje isto tako da u kuću unesu, u materijalnom smislu, isto onoliko ili više od svojih partnera, tako da su, po meni, izuzetno retke situacije kada jedna, da kažemo devojčica od šesnaest godina može biti sigurna da time što će zadržati tu trudnoću, neće svoje snove narušiti. Evo, ja moram da ovde dam jedan primer, imali smo sada, krajem septembra, obeležavan je svetski dan kontracepcije i po prvi put je bila jedna video-konferencija, gde su bili predstavnici iz celog sveta i onda je jedna predstavnica iz nemačke iznela podatak da je imala drugaricu u svom razredu, od petnaest godina, da je bila najbolji đak, đak generacije, da se takmičila, u svemu je bila najbolja i onda joj se desila ta, neplanirana trudnoća i ona je, eto, odlučila da rodi i onda je ta osoba rekla: „Da, ja sam rodila i danas sam srećna i nije mi žao, ali su se svi moji snovi ipak srušili“. Tako da, pitanje je, što se tiče fizičkog samog aspekta zrelosti, šesnaest godina bi moglo da bude potpuno, da kažem, u redu. Rađale su i bake i imamo trudnoće i sa petnaest i šesnaest godina, ali isto tako, te trudnoće pre, da kažemo, sedamnaeste godine, nose i niz drugih perinatoloških mogućih komplikacija, u odnosu na trudnoću, koja bi trebala... Optimalni neki period između 21. i 25. godine.
Bećković: Jasmina, Vi imate drugačije mišljenje?
Tešanović: Molim, da li imam?
Bećković: Vi imate drugačije mišljenje, Vi mislite da...
Tešanović: Pa znate šta, ja ne bih propisivala, znate tako...
Pirgić: Da li može, da l' ne može sa šesnaest, to je individualno.
Tešanović: Kad je optimalno? Znate to je sve individualno, a drugo, znate i zavisi u kom dobu i u kom društvu živite. Mislim kod nas država nikakve odgovornosti nije preuzela, ni sa kontracepcijom, ni sa edukacijom. Ta kontracepcija košta, koliko ja shvatam. Mislim, recimo, to ljudi ne mogu...
Mitrović-Jovanović: Ali bilo je perioda u našem društvu kada je ta kontracepcija, recimo, pilule su bile potpuno besplatne, na recept , pa se isto nisu koristile, tako da mislim da to nije presudno. Ipak, više mislim da je edukacija i informisanost na tu temu značajnija, nego materijalni momenat.
Bećković: Ali u kom smislu, Jasmina, je za Vas taj abortus jeziva stvar?
Tešanović: Izvinite nisam...
Bećković: U kom smislu Vam je abortus strašna stvar? U kom smislu je Vama to bilo, da kažete svojoj ćerki: Evo ti sva kontracepcija na svetu, evo ti tu na stolu, ali izbegni tu stvar?
Tešanović: Znate šta, to je, to je nešto što... Ja nisam nikad govorila šta je dobro, šta je loše. Znate, ja mislim da to jednostavno ne možeš da govoriš deci, šta je dobro, šta je loše. Ti treba samo da ih predstaviš sa faktima, sa činjenicama i sa nekom, kako da kažem, da ih slušaš. Ja mislim da ih slušaš, da ih razumeš i da im pomogneš da odrastu. Znate, to je za mene bilo najvažnije, a ne da ih predstavljaš sa gotovim formulama.
Bećković: Dobro, ali da li ste pričali o tome: U redu, vidim to, ti si već devojka, i evo sad ću ja da ti kažem, dakle, postoji kontracepcija i vodi računa itd. ili ste govorili i plus da vodi računa sa kim? Vodi računa zašto, vodi računa, nemoj da to bude sa bilo kim. Nemoj da to bude zato da bi ti sada bila kao i tvoje drugarica, nemoj da te uceni taj neki i da ti kaže da će te on ostaviti, ako ne bude to. Jeste pričali o tome?
Tešanović: Ne, ne, ja to nisam htela tako pričam. Ja namerno nisam htela da pričam.
Bećković: Nego kako?
Tešanović: Ja sam htela nju da pustim, da ona meni priča. Znate, ja sam htela da stvorim atmosferu, da ona meni priča šta se njoj dešava. Znači, da ona meni... Da ona bude slobodna da meni kaže šta se njoj dešava. Ja nju saslušam i onda ja da njoj odgovorim, jer koliko ja znam decu treba pustiti, otvoriti ih i pustiti ih da... Jer oni će pitati onoliko koliko mogu da čuju odgovora. Znate, ako ti ideš sa odgovorima koji su komplikovaniji od pitanja, mislim, onda oni ne mogu da integrišu u svoj razvoj u svoj mentalni, psihički razvoj, Vi to znate bolje od mene, ono što ti njima pričaš, onda to bude kao neko popovanje, onda to bude, onda izaziva otpor, znate. Ja sam upravo slušala i slušala sam njene drugarice i mnogo toga sam naučila. Znate, ja sam mnogo toga naučila, koliko se vreme promenilo, koliko su te devojke, iz urbane sredine, iz vremena 90-ih i ratnih godina koje smo imali, je l' tako, u Srbiji, koliko su one konzervativnije, uplašenije nego što smo mi bili 70-ih godina.
Bećković: A u kom smislu konzervativnije?
Tešanović: Pa znate šta, pre svega pojavila se sida, znate, mislim to je nešto što ovaj... I te neke poluinformacije o sidi. To je jednostavno nešto što oni ne znaju. Samo neki strah je zavladao. Eto, tako da je to, to je sve onako. Onda je...
Bećković: Ali, ovi podaci o kojima govorimo i ono zbog čega smo ovde, govore da tog straha nema? Prosto je spor u tome.
Mitrović-Jovanović: Upravo to, 62 posto ne koristi nikakvu zaštitu. Znači, nema dovoljan strah ni od polno prenosivih bolesti.
Pirgić: Znate šta mislim da je tu strašno bitno, to kad ste Vi rekli da treba popovati, ne treba popovati. Znate kako, deca neće da slušaju popovanje, ali ako je to što im se priča i objašnjava i na šta se upozoravaju, usklađeno i sa onim neverbalnim, što im mi pokazujemo i što oni imaju u iskustvu sa nama, znate, oni će da poslušaju to. Ako vi učite dete šta znači biti odgovoran unutar odnosa, kako se vodi računa o onom drugom, znači, dete vidi da li mama vodi računa u odnosu sa tatom, da li vodi računa o njemu, kao detetu ili njoj, znate, na koji način se odnosite prema svojim prijateljima, dete kvalitet odnosa, koji pravi sa drugovima, drugaricama, vidi u kući mnogo ranije i po tom uzoru, posle bira i pravi odnose i kad dođe do zaljubljivanja i seksualnih odnosa. Znate, ako dete ne vidi nikakvu odgovornost, nikakvu emotivnu investiciju do svoje petnaeste, šesnaeste godine, vi ćete njemu džabe reći: pazi koga biraš, nemoj ovako, nemoj onako, ali odgovornost je bitna i dete treba naučiti da se bude odgovoran prema svom telu. Seksualni odnos je jedan izuzetno odgovoran deo, znači, to nije tek tako ću voditi ljubav s nekim. Znači, moram da vodim računa o svom telu, unutar seksualnog odnosa i o telu drugog.
Bećković: Ali, hajdete zamislite, zamislite da ja imam šesnaest godina i da sam ja prekoputa Vas i objasnite mi šta to znači? Šta Vi meni sada govorite? Na koji način ja treba da budem, ja Vama kažem sada, da je meni rekao ovaj dečko, da će me ostaviti ukoliko se to ne desi i došla sam samo da Vas pitam to, šta da uzmem? Samo me to interesuje, šta da uzmem?
Pirgić: A ja Vas pitam, kako se Vi osećate sa tim dečkom? Kako se Vi osećate s tim dečkom koji Vam to kaže, da će Vas ostaviti samo ako ne vodite ljubav s njim i odmah Vas pitam, je l' Vi želite da vodite ljubav s njim? Ako Vi meni kažete, ne želite, apsolutno ću da Vas podržim da ne treba da vodite ljubav s nekim ko Vas ucenjuje na taj način.
Bećković: Ali ja insistiram, ja Vam govorim, Vi vidite iz svega, iz mene da je ne želi, ali ja Vama govorim: želim, želim, želim, samo mi dajte taj recept, dajte te pilule, dajte mi nešto, samo... Kako ćete mi objasniti to što govorite, to: stani, budi odgovorna prema svom telu. To je tako nekako nama jasno, ali bojim se deci nejasno.
Pirgić: Ja ne kažem tako adolescentu.
Bećković: To Vas pitam, šta kažete adolescentu, to Vas pitam, da.
Pirgić: Znate kako, to ću strašno teško da Vam objasnim, jer razgovor je u datom trenutku...
Bećković: Ja zamišljam da nas oni gledaju, pa prosto da...
Pirgić: Znate šta, u tom trenutku, meni adolescent ne dođe i kaže „dajte mi recept“ kao što dođe i kaže Vama, verovatno za kontracepciju. Treba mu dati apsolutno sredstvo za kontracepciju, ako to traži i ako to želi da uradi, ali je jako važno otvoriti mu, da može da priča, kako se oseća, je l' ima tremu vezano za to uzimanje kontraceptivnih sredstava. Znači, to bi bio moj deo.
Bećković: Ali kako mu kažete to? Prosto, kako se kaže jednoj devojčici: E neće odlučivati nijedan Žika, Mika i Pera o tome, ti ćeš odlučiti kad je to. Nemoj da te bilo ko ucenjuje sa tim.
Pirgić: Pa to vrlo jednostavno, znači vrlo jednostavno, pitajte je kako se ona oseća u toj situaciji, je l' ona se oseća ucenjeno ili se oseća da s radošću ide, podržite je, da ona treba da ode sa radošću, da se ona oseća lepo u tom odnosu, da ona treba da vodi ljubav sa momkom u koga ima poverenja, ne samo... Znate, to je jedan ljudski odnos, pre svega. Znači, i seksualni odnos, ne može se svesti samo na seksualni.
Bećković: I tu ne postoje nikakve, u tom smislu, nemate nikakve granice, u tom smislu: Otkud ti znaš u koga da imaš poverenja sa trinaest, četrnaest i petnaest godina?
Pirgić: Pa dobro ja pitam da mi ona objasni.
Bećković: Ne, ne, nego to prosto pitam, da li, kako Vama izgleda?
Tešanović: Pa meni se čini da vrlo često devojke hoće.
Bećković: Ili se oslanjate to prosto na to, da, dete... Ona zna. Ako ona ima poverenja, nek’ ima poverenja.
Tešanović: Nisu one sa šesnaest godina postale devojke, one postaju već od.... Znate one su devojčice prvo, pa onda su pubertetlijke, pa mislim sve to ima jedan razvoj. Kad dođu do šesnaest godina i kad dođu po tu kontracepciju, one... Ja nešto nemam utisak da devojke neće da imaju seksualne odnose, da one to ne žele. Ja mislim da vrlo često devojke žele da imaju seksualne odnose, isto kao i dečaci.
Bećković: Ali pitanje je iz kog razloga.
Tešanović: Isto kao i dečaci.
Bećković: Pitanje je iz kojih razloga? Dakle, moje pitanje je, iz kojih razloga, naravno da žele, ali da li zato što su sve drugarice već vrlo bitne...
Tešanović: Nekad žele iz vrlo...
Bećković: Da li zato što se tako osećaju kao deo sveta odraslih, a da je to nevezano sa...
Pirgić: Psihološkom zrelošću.
Mitrović-Jovanović: Ja mislim da ne treba koketirati, u krajnjoj liniji ni sa našom omladinom, da je tačno da je proces stasavanja, proces koji traje. To se ne dešava ovog trenutka sa šesnaest, sedamnaest ili osamnaest godina. Treba da uradimo sve, da ih blagovremeno pripremimo, upravo na ta sva pitanja : da li ljubav sa kojom želiš prvi put da stupiš u seksualni odnos, je tvoja tog trenutka, najveća ljubav? Da li si spreman? Ali to je nešto što je potrebno raditi kroz vreme, ne u jednom razgovoru, jer mi kada trebamo i tu kontracepciju, o kojoj pričate, da prepišemo, mi nećemo je prepisati, tako što ćemo dati kutiju, nego ćemo voditi razgovor. Suština je razgovor, ali kada je o ovoj temi reč, razgovor koji je kontinuiran.
Bećković: Ali koji razgovor ćete voditi? Evo sad Vas isto pitam što i Biljanu.
Mitrović-Jovanović: Pa, ako je sa dvanaest ili trinaest godina, razgovor ćemo prilagoditi tome, šta znači sve ove sekundarne polne karakteristike,šta znače promene na telu, kako se to deca prave, kako se deca rađaju. Pa, kada ta osoba bude imala trinaest i četrnaest godina, onda ćemo je prilagoditi, da kažemo: Da, ti si sad dobila prvi ciklus, i sada već postoji mogućnost da, ukoliko bi, a ne treba to sada da radiš, imala polni odnos, seksualni čin, da možeš ostati u drugom stanju, što za tebe ne bi bilo dobro, iz tog, tog i tog razloga. Naravno, svakom vremenu prilagoditi, sad pričamo generalno, priču koju to dete, sa tim uzrastom može da prihvati. Činjenica je da mi imamo devojčice koje sa četrnaest godina imaju odnos, a to ne može da bude model ponašanja i da to smatramo normalnim. Ja zato i kažem, ne trebamo...
Bećković: A zašto to nije normalno?
Mitrović-Jovanović: Pa ja lično smatram da neko sa četrnaest godina ima toliko divnih stvari na ovom svetu, koje može da okupi njihovu pažnju, pa čak i kad je u pitanju muško-ženski odnos, ne mora sve da se svodi na seks, smatram da ništa neće izgubiti, ako se seksualni čin odgodi za tri, četiri godine kasnije.
Bećković: Ali zašto? Evo, ja Vas prosto sad pitam i zbog te devojčice, zašto?
Mitrović-Jovanović: Ja smatram da sa četrnaest godina, u današnje vreme, devojčica, možda je fizički i na izgled, kao što ste rekli, ona već zarobljena u telu devojke ili žene, ali smatram da ona sa svog kompletno i psihološkog stanja, nije spremna da se sa trudnoćom suoči na onaj način, kako su se možda u tim godinama suočavale, da kažem, pra-bake.
Bećković: Ali ne sa trudnoćom, znači, ona je došla kod Vas, sa četrnaest godina, ona od Vas traži kontracepciju. Znači, ona je potpuno svesna, ona neće trudnoću, ali ona hoće da uđe u taj deo života. I sad Vi kažete rano je, a ona se oseća da joj nije rano. Kako, da li je moguće uopšte nekom reći rano je, ako njemu nije rano?
Mitrović-Jovanović: Ne možete striktno postaviti granicu, kada je pravo vreme. Naravno da je to individualno i da niko nije zakasnio, ako to uradi sa dvadeset ili 25 godina. Znači, to nije kasno, ako vi do tada osetili tu potrebu, a kad se pređe ta, neka granica od šesnaest, sedamnaest godina, onda su i te devojke, po pravilu, onda mi moramo pričati i o parovima, ne možemo samo pričati o devojčicama, jer je to isto jako važan, taj njihov međusobni odnos i kada pričamo, mi se trudimo da uključimo i dečake u tu priču. Kada ona pređe taj neki kritični period, sa šesnaest i sedamnaest godina, onda ona već drugačije razmišlja, upravo o stupanju: da li je taj dečak zaslužio da sa njim stupim u odnose, da li taj odnos može da mi donese neke druge vrste glavobolja, osim onog trenutka, uslovno, lepote? Pitanje je šta jedna devojčica sa četrnaest godina može i da doživi od seksualnog čina. Da li ona čini uslugu? Evo ja ću vam samo navesti primer sa jednog od skorašnjih dežurstava. Mi smo imali devojčicu, koja je na kliniku došla gotovo iskrvarena, sa četrnaest godina. To nije bio njen prvi seksualni čin, i kad smo je pitali, kao ona ima već odnose - bila je povreda, koja se može prilikom seksualnog čina, desiti, ne samo u tom uzrastu, može se desiti u svakom, naravno u tom uzrastu možda i češće - kad smo je pitali, interesovalo nas je, obzirom da smo, nekako je kao dete gledali, kao zašto je, pa kao, htela je da učini tom svom partneru. Ona ima odnose, da bi htela da učini.
Tešanović: Eto, ja bi na tu temu htela nešto da kažem. Ja naravno nemam iskustva kao kliničarka i ne znam takve stvari da kažem, ali ono što mislim da je jako važno, da devojčice od malena treba da učiš to, da one izađu iz tog kulturološkog modela, da one nešto čine i daju. Jer to je jedan besmisleni patrijarhalno-ucenjivački odnos. Mislim to je njihovo telo i to je njihovo pravo i zadovoljstvo da raspolažu tim telom, da rađaju, da ne rađaju, ne ni zbog nacije, ne ni zbog dečka, ne ni zbog muškarca, ako hoće da imaju... Jednostavno znate, da one poseduju to, da se one osećaju samostalne, jake, u tim trenucima, da odlučuju na bilo koji način, o svom telu. Ako su... Naravno ako je dete nezrelo sa četrnaest godina, kao što uglavnom jesu, mislim ona se... A neko dođe, pa je uceni i na bilo koji način, pa to je vrlo lako da dođe zaključka, ko je samostalno vaspitan u tom duhu, da kaže: Ma ko te šiša bre! Jer to je ucena, bilo šta da joj kaže taj momak ili bilo, mislim, bilo da je seksualni odnos ili nešto drugo: Hajde sa mnom uradi ovo. Hajde da se drogiramo, hajde ovo... Ako nisi spreman. Ako si ti spreman da odlučuješ za sebe i da si svestan svog tela, dakle to treba devojčice učiti, da je to njihova odluka, njihova samostalnost, ono što je ona čuvena knjiga 70-ih godina: “Our body – ourselves”, “Naša tela – mi”. Mislim to jako nedostaje, jedna feministička ženska edukacija. Znate, to ojačavanje devojaka. Da one ne daju ništa. Ne treba da trguju svojim telima, znate, one će to, one treba da rade to, kad je njima zadovoljstvo, znate, a ne ustupak da čine.
Mitrović-Jovanović: Da li one sa četrnaest godina mogu da procene ili petnaest, da li im je to zadovoljstvo?
Tešanović: Pa znate šta...
Pirgić: Pa toliko su individualne situacije, znate, ako neko ima vezu, unutar koje se oseća dobro, zaštićeno, sigurno, ima momka koji je voli i ako se njih dvoje zajedno dogovore da imaju prvo seksualno iskustvo, neko sa petnaest godina može da ima jedno prijatno iskustvo, znate, ali ako treba da ide samo da bi imao trofej i da bi se u društvu znalo da je imao seksualni odnos, a pri tome se s tim ne oseća dobro, ne treba to da radi. Znate, kad ste malopre pitali, znači šta bi ste rekli devojčici od četrnaest godina, pa prvo znači treba pitati, koji je njen motiv, je l' ona želi, kako se ona oseća. Znači, znate, nemoguće da devojčica od četrnaest godina kaže: ma ne, baš me briga, ja to hoću zato što su to druge devojčice uradile. Znate, to nije iskren odgovor. Ona mora da ima neku emociju vezanu za to, ona mora da ima neki strah vezano za to, neko očekivanje. Znači, kad nam to vrlo često odrasli poveruju, da iza tog buntovništva, iza tog biti hladan i biti kul i da se samo bude se u odnosu u kojem nema emocija, poveruju da je to zaista tako, to je jedna maska, iz koja se adolescenti kriju, kao vrlo povredljivi, vrlo slabi, vrlo uplašeni, znate, oni mašu tim trofejima, vrlo često oni koji se plaše seksualnosti, koji se plaše da pokažu da su zaljubljeni, da su iz ljubavi to uradili. Znate, tako da uvek moramo da mislimo o tome šta je pozadina, kad pitate to za te godina, to je od slučaja do slučaja. Znate, to su toliko različite priče životne, različite predistorije, da uvek o tome treba misliti i važno je naravno, kako se u kući misli o emotivnom odnosu, kako se misli o seksualnom odnosu. Znate, ako roditelji zastrašuju, ako predstave da je to nešto strašno, kažnjavajuće, a ne daju objašnjenje, znate, ako je neka scena na filmu brutalna, gde dete gleda, treba mu objasniti da to jeste seksualni odnos, ali kakav seksualni odnos – brutalan ili ovakav ili onakav, znate da nekako dete ima neku sliku, nije seksualnost izdvojena, van psihološkog i emocionalnog razvoja, to je jedan segment, koji smo mi sad ovako izdvojili, ali u suštini, kako će se neko ponašati u seksualnom odnosu, govori kompletno kakva je ta osoba u psihološkom smislu, znate, neko ko će da dođe i da uradi nešto ružno svojoj drugarici ili devojci, s kojom vodi prvi put ljubav, neće voditi računa. Pa ta osoba neće da vodi računa ni o nekim drugim odnosima, u nekim drugim situacijama, ne samo u seksualnom odnosu.
Bećković: Ali ono što... Znači kad se to već desi, dakle devojčica je odlučila da će to uraditi i uradila je to, znači zakon joj je to dozvolio, da to ne zna niko, da ona ode, nesretnica, da sve to obavi sama, da se vrati kući i da leži na nekom krevetu, da niko nema pojma, znači, a ne sme to da kaže, ne sme to da kaže, jer će od majke čuti nešto najstrašnije na svetu i to će biti nešto na nivou morala, izneveravanja itd.
Pirgić: Osramoćena je itd.
Bećković: A šta je sad prosto Vaš savet?
Pirgić: Moj savet je da sve mlade...
Bećković: Da koliko god da ste razočarani ljudi...
Pirgić: Da, znači moj savet je za sve mlade devojke, kojima se desi takva situacija, da ne budu same u tome. Znači, ako ne mogu da pričaju sa svojim roditeljima, ako ne mogu da pričaju, ne znam, sa drugaricama, a da budu potpuno umirene, treba da zatraže pomoć nekog psihologa. Nije svejedno kod koga će da odu. Treba da odu kod nekog ko se bavi problemima mladih ljudi. Znate, ne može da ode kod bilo kog psihijatra i kod bilo kog psihologa. Znači mora da se raspita i mora da zatraži pomoć, da popriča o tome, kako se oseća, kako se osećala kad je donela tu odluku, kako se osećala kad je prepoznala da je u drugom stanju, kako se osećala kad je to uradila, ako dođe nakon toga što je uradila. Znate, jako je važno da ne bude sama, jako je važno da institucije, koje to rade, da li Institut za majku i dete, da li je to “Narodni front”, znači, imaju neke grupne podrške, imaju da plasiraju društvu, da kaže da je važno da u tome adolescentkinje ne budu same, da roditelji ne budu sami.
Mitrović-Jovanović: Jedna je priča dok se ne desi i jedan je pristup, kad se desi, pristup je potpuno drugačiji. Kada je neko već stupio u seksualne odnose, onda pristup i nas kao stručnih lica, bez obzira da l' se radi o lekarima, psiholozima, psihijatrima, trebali bi da prilagodimo našu priču svemu onome što nosi aktivan seksualni život. Vi u Srbiji imate primarnu zdravstvenu zaštitu, imate domove zdravlja, u okviru njih, imate široko rasprostranjenu mrežu, koja je svojevremeno, mislim da je inicijativa bila iz Republičkog centra za planiranje porodice, sa Instituta za majku i dete, gde su otvorena savetovališta za mlade i neka od tih savetovališta rade izuzetno dobro. U tim savetovalištima imate i tzv. vršnjačke edukatore, jer se pokazalo da oni vole da pričaju na tu temu, sa nekim ko je sličnih njihovih godina, misle da ih oni dobro razumeju. I ukoliko vi imate, da kažemo vršnjake, koji su dovoljno dobro edukovani, da ih usmere na prava mesta, a sva istraživanja su pokazala, da ipak adolescenti najviše veruju lekarima, što je jako dobro, ali ih je samo potrebno motivisati da odu na ta mesta gde će dobiti, da kažemo prava, stručna lica, gde ćemo se potruditi, bez onog, da kažemo, garda, koji imate kao roditelj prema vašem detetu, kad vas pita, uslovno neprijatnu temu, a svaka tema vezana jednu seksualnost više, manje predstavlja neprijatnu situaciju, još uvek, uslovno i tabu temu za jednog roditelja. Tako da, jako je dobro da oni veruju lekarima, ali ih treba motivisati da se jave. Ja ću vam dati primer, da smo mi pre par godina, osnovali jedan veb-sajt, koji dobro poznat u Srbiji i ovo ne služi kao reklama veb-sajta, naravno, zato što se radi potpuno o neprofitabilnom sajtu, koji je u stvari pokazao koliko je teško naterati, posebno adolescente, da direktno nešto pitaju. Kako to možemo da primetimo? Mi imamo iz meseca u mesec, od kad je osnovan sajt, izuzetno veliki broj mejlova i SMS-ova, ali broj direktnih poziva je isti, gotovo isti. Znači, i dalje je njima lakše da pitaju, dobro to je savremeno sredstvo komunikacije i mi se ne možemo ni lečiti ni savetovati Internetom, jer tu imate i svašta da čujete. Konkretno na ovom sajtu, odgovaraju lekari ginekolozi, ali smisao sajta je u stvari da da informaciju, podrži te ljude koji se jave i usmeri, gde će naći tačan krajnji odgovor na sve ono što ih interesuje. Znači, direktno pitati, još uvek je sramota. Tako da, jednostavno mi smo smatrali da na taj način možemo da pristupimo i zaista je to verovatno, još uvek je takva situacija, najposećeniji veb-sajt, koji tretira problematiku, vezanu za kontracepciju i reproduktivno zdravlje.
Bećković: Da li Vam se ovo čini kao dobar savet: pitaj lekara?
Tešanović: Internet?
Bećković: Idi na Internet, pitaj lekara, idi na sajt?
Tešanović: Apsolutno, ja mislim, znate da i odrasli ljudi....
Bećković: Nema veze da li roditelji hoće, neće, da li umeju o tome, ima sajt.
Tešanović: Zato što i odrasli ljudi se stide da pitaju takve stvari, u tom smislu Internet je pravo, prava, kako da kažem, revolucija.
Bećković: Koga ste Vi pitali?
Tešanović: Ja sam već sve znala, ja sam samo htela da se vratim na tu temu, da Vam kažem da ja, da su iluzije da deca ne znaju te stvari i da će da idu da pitaju mamu i tatu. Oni kad pitaju, oni već znaju, oni samo hoće da provere nešto, mislim. Ova naša deca, odrastaju u kulturi gde su bombardovani informacijama, bombardovana filmovima, sa nasiljem, sa seksom, na Internetu imaju pristup, sad već znate kako, to više mislim, više nisu samo ni urbana deca, to sad već ima i drugde. Prema tome, oni kad dođu do roditelja, oni samo pokazuju nešto što znaju i hoće nešto, neku vrstu...
Pirgić: Potvrde, provere.
Tešanović: Provere i koju ti treba onda da im aminuješ, u stvari da im ti kažeš: OK je to što ti znaš i OK je to što ti radiš. Iskreno rečeno, ja mislim da ne dolaze onako, mislim da je to čista iluzija da oni ne znaju to, mnogo pre nego što dođu do roditelja, a Internet je inače odlično, odličan način da komuniciraju ljudi i odrasli ljudi, vrlo, mislim, na jedan način, da imaju... Nikome znači ne moraju da kažu ko su, šta su, zaista.
Bećković: Sajt je 21.com.
Mitrović-Jovanović: Jeste, www.21dan.com.
Bećković: 21dan.com, to nije loše da to kažemo. Pravimo pauzu, pa se vraćamo.
Bećković: Sad prelazimo na predloge za proteklu nedelju, dakle prelazimo na one teme, koje su sasvim dozvoljene i o kojima rado razgovaramo.
Protekle nedelje, parlament Srbije je raspravljao o strategiji vojske i drugim zakonima vezanim za vojsku. Ono što je zanimljivo, da je sve te, toj dobar deo predloga obrazložio ministar trgovine, predlog broj jedan.
Onda se ministar odbrane vratio sa pokazne vežbe i došao u Skupštinu. Možda
bi mu bilo pametnije, da je produžio na neko drugo mesto. Da vidimo kako se proveo, predlog broj dva.
Protekle nedelje, Aleksandar Vučić se vratio iz Amerike. To je bila tema nekoliko emisija, gledamo deo iz gostovanja kod Ljubice Gojgić, predlog broj tri.
Diskusija još uvek traje, dakle hoćemo li vratiti ulice ruskih vojskovođa ili ne. Gradonačelnik Beograda, Dragan Đilas je, čini mi se, konačno rekao da će biti ulica koje će nositi ova imena, da neće to biti ulice koje su nekada nosile ta imena, da će to biti ulice koje ćemo tek izgraditi, da će se sve desiti u redovnoj proceduri, bez ičije naredbe. Da vidimo šta je i koliko, zaoštrio ton, ruski ambasador, gospodin Konuzin, predlog broj četiri.
Protekla nedelja prošla je i u analizama je li bilo ili nije bilo 6. oktobra. 6. oktobra je za nekog bilo, o tome govori predlog broj pet.
Predlog broj šest, jedan mlad čovek je protekle nedelje dobio posao, dobra vest. Predlog broj šest.
U predlogu broj sedam, gledamo šta je dobio Dodik protekle nedelje, predlog broj sedam.
I na poslednjem mestu za ovu nedelju, gledamo šta je protekle nedelje dobio predsednik Amerike, Barak Obama, predlog broj osam.
UKLJUČENJE GLEDALACA
Bećković: Došli smo do kraja i sad menjamo temu i biće mi zanimljivo, jer ne mogu da pretpostavim ni za koga od vas, dakle pričali smo u okviru struke, a ne znam ništa, šta su vaša politička uverenja ili stavovi i tako da vidimo to, šta je Vama najjači utisak od ovoga?
Pirgić: Meni ovaj utisak broj šest, podržavanje mladih talenata, mada imam primedbu, ja to nisam videla u prethodnoj nedelji, videla sam sad prvi put kod Vas, prosto mi je utisak pozitivan, deo pozitivnog utiska, što se talenti mladih podržavaju, a negativan deo utiska mi je, kako se prema njemu ponašaju u toj situaciji. Znači, ne sa dovoljno poštovanja i prosto nekako onako iskarikirano, kao: eto sad, ćuti ti, Pero, sedi, potpiši itd.
Bećković: A zar Vam ne izgleda to nekako srdačno i očinski i da je Pera stvarno izbezumljen i da onda: hajdemo, Pero, smiri se, uzmi vodu.
Pirgić: Jeste očinski i jeste, ali imam utisak, obzirom da je on talenat i da se poštuje i vrednuje to što je on uradio, da ipak nekako treba da se poštuje i vrednuje u ličnom delu.
Bećković: Dobro, a je l' imate Vi utisak van ove liste, Vaš koji nije ovde?
Pirgić: Moj utisak je jučerašnji dan, koji je bio “Dan mentalnog zdravlja”, to je onako iz moje struke i prosto znam koliko ljudi, koji se leče na psihijatriji imaju problem i sa stigmatizacijom i sa uklapanjem u društvo i da budu prihvaćeni, kao neko ko je lečen na psihijatriji, pa još i ako se zna dijagnoza. Znate, tim ljudima je jako teško da dobiju posao, da se na njih ne pokazuje kao na nekog ko je psihijatrijski bolesnik, tako da eto, to je moj utisak.
Bećković: Koliko sam pročitala, sad ne znam da li sam dobro razumela podatak, da svaka četvrta porodica ili ima nekog mentalno obolelog ili nekog ko će u nekom trenutku u životu dobiti neki duševni poremećaj?
Pirgić: J ne sećam se sad tog podatka, to stvarno ne znam da Vam kažem, ali znam da je to veliki problem i znam je naše društvo, kao što ima problem sa svim drugim stvarima, kad je neko drugačiji i da istolerišu, posebno imaju problem da prihvate, jer se i plaše psihičkih, ljudi koji imaju psihičke probleme.
Bećković: Ili veruju da su oni sami normalni, pa da ovaj neko nije normalan preko puta? Zanimljivo, da. Šta je Vaš najjači utisak?
Mitrović-Jovanović: Ovaj sa liste, ja bih se pridružila, ali u kompletu, bez zadrške za postupak ljudi koji su bili oko mladog talenta, meni je sve zajedno, to bilo jako simpatično, nekako mi je dosta cirkusa iz našeg svakodnevnog života, vezano za politički život i mislim da, kada prepoznate da jedan mladi čovek, koji tek ulazi u život odraslih, bude podržan i od strane države i okruženja sveta u kome živi, onda je zaista to za svaku pohvalu i samo napred.
Bećković: A van liste?
Mitrović-Jovanović: Evo, ja sam taj utisak možde negde danas, kada je Đoković pobedio. Ne bi to bilo ništa, da kažemo, to je jedna u nizu pobeda, koju smo navikli od tako, da kažemo, afirmisanog asa. Ali ono što je on uradio, kada je Pekingu njihova voditeljka tražila od njega da izvede neku od poznatih imitacija i zamolila ga da imitira Nadala, a svi znamo koliko je isto Nadal jedan veliki sportista, koliki je on šampion, a činjenica je da poslednjih par meseci ne igra onako kako smo navikli, zaista je Đoković pokazao svoju veličinu, veću, po meni, od svakog trijumfa, što nije uzeo i imitirao ga na onaj način, na kakav smo navikli, nego je podigao pehar i ono što Nadal, kao, da kažemo, šampion, ostvareni šampion, uvek radio, zagrizao pehar. Pokazao je svima da on i dalje ceni svog kolegu i pokazao je onu plemenitost i humanost, koja je zaista svojstvena pravo našem narodu i to treba da bude poruka, koja ide u svet.
Bećković: Hvala Vam. Jasmina?
Tešanović: Za mene je utisak broj tri, je l' to Vučić beše broj tri?
Bećković: Aha.
Tešanović: Da, mislim, plaši me. To me strašno plaši što je to tako, što više i desnica i levica i centar demokratski, sve je to postalo jedno te isto i bojim se da ono što se zove levica nestaje malo svuda u svetu. A moj lično utisak, onaj koji nije naveden ovde, evo sada, pošto ja sad da odmah odgovorim na sledeće pitanje, ja sam još uvek pod utiskom gej-parade, to znači, utiskom od prošle nedelje, ono što se desilo, onog što se zapravo nije desilo i ove nedelje sam, drhtala sam, da li će se još nešto desiti, da l' će se razvijati neko nasilje, da l' će sinoć, povodom one utakmice, je l' tako, i izlaska na ulice, da l' će nam se nešto... Dakle, ja sam još uvek u nekom stresu i moj utisak je to, da smo proveli nedelju dana, a niko nije ubijen na ulicama, znate. To mi je, to je ono što nije navedeno u ovoj emisiji. Nekako sam zadovoljna što se to desilo, ali opet je negativno to što mi živimo u takvoj nekoj psihozi, da se to, ova eskalacija nasilja poslednjih nekoliko nedelja i to što, mislim da mere koje se preduzimaju, nekako, ne deluju mi da mogu zaista da spreče jednu fašistizaciju društva, koju je onako, vidim u poslednje vreme, od baze ka gore.
Bećković: Hajdemo da se vratimo, samo na kraju, sada na gledaoce. Dakle, šta ste Vi razumeli?
Mitrović-Jovanović: Mislim da su gledaoci bili divni i da su bili vrlo konstruktivni. Poruka je, da ono što smo mi večeras pričali i gde se svi slažemo, da treba uticati, da seksualno obrazovanje, bilo kroz predmet higijene, ili kako god da ga nazovemo, uđe u škole, da je jako važno o tome pričati u školama.
Bećković: U kojim? A šta Vi mislite, dakle i tu su debate, da li u osnovnu, da li u srednju?
Mitrović-Jovanović: Ja sam na početku pomenula vrlo jasno, po meni, sedmi i osmi razred je u osnovnoj školi i prve dve godine...
Bećković: I ko to da predaje? Dakle, kad je taj predlog postojao pre par godina, tad se govorilo o tome da to treba da predaju nastavnici fizičkog, je l' Vam to zvuči kao dobra ideja?
Mitrović-Jovanović: Ne, meni lično ne, ali smatram da u školama imate dovoljno obrazovanog kadra, recimo da bi mogao profesor biologije time da se bavi, a može i svako od nas lekara da odvoji neko vreme, da bude angažovan i da održi nekoliko predavanja. Ono što je važno, da se ne priča u jednom trenutku. To mora da bude kontinuiran proces, jer se ništa neće desiti sa jednim nastupom, ništa neće promeniti jedna emisija. Proces mora da bude kontinuiran. Takođe, razumem i gledaoca, koji smatra da nema seksa pre braka, što je sa jednog aspekta izuzetno dobro, sigurno nas štiti od niza bolesti, koje su vezane za, da kažemo, seksualnu aktivnost. Takođe podržavam sve one familije koje žele da rađaju i imaju veći broj dece, ali moramo biti realni. Videli ste i roditelja, odnosno, čuli smo roditelja, koji je rekao da on ne može da priča svojom decom i to donekle razumem – imate roditelja koji zaista ne mogu, uz ogromnu želju i napor, da naprave taj korak i da se, po ovoj temi, seksualne, da kažem, bilo kakve aktivnosti, ili priče uopšte o seksualnosti, obrate svom detetu. Oni to prepuštaju nekom drugom, u konkretnom predlogu je bilo školstvo. Ja mislim da samo zajedno, ono što potiče iz porodice, ojačati porodicu kao instituciju, preneti ključne poruke unutar doma, ali isto tako ne zanemariti uticaj škole i svakako medija.
Bećković: Biljana, ako je to zaključak ove emisije, uvedite seksualno obrazovanje u škole, je l' to nešto iza čega stojite?
Pirgić: Mislim da to je jako važno, ali mislim da je jako važno i pripremati roditelje da budu senzitivniji i usklađeniji sa fazama razvoja, kroz koje deca prolaze. Moguće je da roditelj, koji ne može ili nije spreman, potraži savet. Moguće je da se uključi u razne škole roditeljstva, koje se organizuju po domovima zdravlja i u privatnim sektorima. Mislim da treba podizati nivo svesti roditelja. Slažem se da se u škole uvede, ali mislim da je jako važno celokupno emotivno iskustvo i edukativno, koje dete dobija u kući, na prvom mestu, pa onda u školi.
Tešanović: Pa ja mislim, da ovaj problem sekusalnosti nije odvojen od ostalih problema, kao što su nasilje u porodici, uopšte u jednom patrijarhalnom društvu i siromašnom društvu. Mi smo u krajnjoj granici dosta nazadovali i pitanje te edukacije... Ja mislim da bi država trebala da preuzme mnogo više odgovornosti, da ne bacamo sve na roditelje, zaista mi imamo probleme nasilja u porodici. Znate, to je kampanja koju vodi 92-ojka i mislim ova televizija, gde sada govorimo, da svaka četvrta žena trpi nasilje. Znači, ako se to dešava, šta mogu ti roditelji, kakvu, pričamo poruku, mada ja ne volim tu reč, kakav primer, u kojoj sredini rastu ta naša deca. Znači, mislim tu, znate kako, to, svi ti problemi su povezani jedan sa drugim i da to postaje i klasno pitanje, znate, ne seksualne edukacije i ja mislim da je novac i dalje važan i da nije, nemaju sve sredine isti pristup s materijalne tačke gledišta, jer ja sam nedavno čula od svojih prijateljica, da recimo jedna spirala košta 150 evra, je l' tako, kažite mi Vi da li sad treba neko... Znači, kontracepcija pre svega, edukacija i problem ne izolovati od generalnog problema društva.
Bećković: Hvala vam najlepše što ste bili večeras, hvala vama. Dakle, za početak, pre nego što se uvede ovaj predmet u škole, pa probajte da vam ne bude neprijatno, pogledajte svoju decu i pričajte sa njima. Najjači utisak protekle nedelje je predlog broj dva, dakle rasprava u Skupštini, a gledaoci koji su glasali SMS-om kažu da je najjači predlog “Kašika u medu”, dakle Pera, kolega Pera, koji je dobio posao. Sve najbolje, vidimo se za sedam dana.
Postojeći komentari (1) |
Pošaljite komentar |
Pišite autoru emisije
|
|
 |
| Utisak nedelje |
|
|
|
-
20. 11. 2009.
Budžet, uz planirani manjak od 104 milijarde dinara,
...dalje
-
20. 11. 2009.
Peščanik, 384. emisija: Vesna Rakić-Vodinelić, Dejan
...dalje
-
20. 11. 2009.
Dnevnik: Cvetković: Povećanje standarda; Raspisan tender
...dalje
-
20. 11. 2009.
Zvezdi prvi derbi u sezoni - 76:73...dalje
-
20. 11. 2009.
Opstanak koalicije u Prištini...dalje
-
20. 11. 2009.
Jutarnji dnevnik: Tiodorović: Stope obolevanja i smrtnosti
...dalje
-
20. 11. 2009.
Sajmovi zapošljavanja...dalje
-
20. 11. 2009.
Jutarnji dnevnik: Van Rompe za proširenje EU; Radnici
...dalje
-
19. 11. 2009.
Dnevnik: Patrijarh Pavle sahranjen u porti manastira
...dalje
-
19. 11. 2009.
U Beogradu sahranjen patrijarh Pavle...dalje
-
19. 11. 2009.
Tražimo nestale, uspostavljamo izgubljene kontakte...dalje
 Download B92 emisija
|
|
