| |
|
|
7. oktobar 2009.
|
Da li je DOS ispunio obećanja |
Živković: Kontrarevolucija, teška reč, ali tačna, počela puzajuća 6.oktobra... A onda je ta kontrarevolucija dobila svoj potpuni zamah i puno uspeha je učinjeno na tom poslu od 2004. do danas i mi danas imamo jednu liniju kontinuiteta politike Milošević-Koštunica-Tadić
Čović: Ima puno u političkoj tehnologiji onoga što je bilo pre 2000. godine u svakom segmentu našeg života i to je nešto što sasvim sigurno stvara ambijent života onakav kakav je bio možda do 2000. godine, a to govori da mi nismo otišli napred.
Turajlić: Mislim da je potcenjen uticaj, značaj, moć svih mogućih službi koje su onako bujale 90-ih, koje su na ovaj ili onaj način držale razne ljude u šaci i uticaj i moć tajkuna, koja je bila verovatno mnogo jača nego što su ljudi, koji su tada zapravo trebali da sprovode neku vlast, imali.
|
Gosti: Bivši premijer Zoran Živković, profesorka Elektrotehničkog fakulteta Srbijanka Turajlić, predsednica Političkog saveta LDP-a Vesna Pešić, bivši potpredsednik Vlade Nebojša Čović
Voditeljka: Olja Bećković
|
Bećković: Dobro veče. Oprostite. Sutra je 5. oktobar. Dakle, pre devet godina, nešto pre 5. oktobra, 19. avgusta, kako se tada veoma isticalo, na Preobraženje, ako se toga više iko seća, lideri DOS-a potpisali su Ugovor sa narodom. Ima li nekog i od lidera DOS-a, a i od vas, ko se seća šta je bilo potpisano tim ugovorom ili zakletvom, kako se to zvalo? Dakle, u toj zakletvi je postojalo deset tačaka, šta će uraditi lideri DOS-a ukoliko dođu na vlast. I došli su na vlast, a završavalo se tekstom ovako: “Ovim dokumentom, koji potpisujemo s punom odgovornošću, obavezujemo se da obnovimo poverenje građana u državu, iskorenimo korupciju i zajedno krenemo u sveobuhvatne reforme, sa ciljem ponovnog zauzimanja ravnopravnog mesta Srbije u zajednici evropskih država”. Večeras, devet godina kasnije, pričamo o tome, koja je godina danas, devet godina posle 2000. Večeras u emisiji “Utisak nedelje” gospodin Zoran Živković, dobro veče.
Živković: Dobro veče.
Bećković: Bivši premijer. Srbijanka Turajlić, sada i nekada profesor Elektrotehničkog fakulteta, dobro veče.
Turajlić: Dobro veče.
Bećković: Dobitnica nagrade “Osvajanje slobode” i, kako ste sami rekli, dobitnica nagrade za apsolutni poraz. Vesna Pešić, dobro veče.
Pešić: Dobro veče.
Bećković: Predsednica Političkog saveta LDP-a.
Pešić: Narodni poslanik, možda je bolje nego ta predsednica.
Bećković: Narodni poslanik, kako god hoćete, da. Dobro veče, Vesna.
Pešić: Dobro veče.
Bećković: Nebojša Čović, bivši potpredsednik Vlade.
Čović: Dobro veče.
Bećković: Predsednik Socijaldemokratske partije, aktivni, neaktivni, to ćete Vi reći, da li ona postoji danas ili ne?
Čović: Može da bude.
Bećković: Dobro veče, hvala vam svima što ste ovde. I evo, Zorane, pitam prvo Vas, evo recite mi samo kakav Vam je to sako?
Živković: Sako? Da, da, rekao sam Vam pre emisije, to je sako koji sam nosio 5. oktobra i eto, setio sam se da još uvek postoji i sa zebnjom pošao ka ormaru da probam da li mogu da uđem u sako posle devet godina i mogu, malo je tesan, ali nije baš pretesan i sako je domaće proizvodnje, neću da kažem ko je proizvođač, pošto bi to bila jedna odlična reklama da postoji...
Bećković: Znam, “Nikolas”.
Živković: Ali to je sako, ispod sam imao neku majicu, koju bilo bi sad nepristojno da je nosim za ovu emisiju, a nisam uspeo da fizički dođem do nje, ali eto to je neki gest, nije ništa posebno, nego eto, meni je bilo interesantno da večeras budem u tom sakou.
Bećković: Ostao je sako i uspeli ste da uđete u sako devet godina kasnije, a šta nije ostalo i u šta više ne možete da uđete? Dakle, da li se Vi sećate ovog Ugovora s narodom, koji smo potpisali svi zajedno?
Živković: Naravno, sećam se.
Bećković: Da li se sećate šta je tamo pisalo i kako Vam izgleda? Dakle, u kojoj godini smo danas? Matematički gledano i činjenično gledano smo u 2009, ali zapravo gde smo devet godina posle 2000?
Živković: Jasno je da je Ugovor bio jedno ozbiljno obećanje građanima i ja sam siguran da je većina potpisnika to ozbiljno i mislila u tom trenutku. Ja nisam bio potpisnik, ali apsolutno prihvatam kao da sam ga ja potpisao i mislim da nemam razloga da se stidim ni tog ugovora ni onoga što je radila Demokratska stranka i ja kao njen član i funkcioner u vreme dok sam se bavio politikom. Znači, mislim da vreme od 5. oktobra do danas ne možemo da gledamo kao kontinuitet, od 5. oktobra 2000. godine. Imamo dve faze, jedna faza je do 4. ili 3. marta 2004. godine, kad je vlast voljom naroda i još nekih drugih sila preuzeo Vojislav Koštunica, i vreme pre toga. U vremenu pre toga...
Bećković: Kojih drugih sila?
Živković: Molim?
Bećković: Kojih drugih sila, osim voljom naroda?
Živković: Boga možda ili ne znam, đavola, ne znam, stranih, domaćih, belih, žutih, crnih, u svakom slučaju u tom prvom periodu, koji je trajao praktično od januara 2001. godine kada je formirana prva vlada, u kojoj je Čović bio potpredsednik, u kojoj je Zoran Đinđić bio predsednik, u kojoj je bilo malo previše potpredsednika, ali takva je bila koalicija, ali mnogo manje ministara, nego što je sada – ta vlada je vodila politiku koja je bila apsolutno na tragu onoga što smo inače pričali deceniju pre tog 5. oktobra, a i na tragu tog ugovora sa narodom, znači, borba za povratak Srbije u Evropsku zajednicu, na pravi način, zajednicu evropskih naroda i država, borba protiv korupcije, kriminala, stvaranje uslova da se Srbija vrati na, na...
Bećković: OK, a gde smo danas?
Živković: Danas smo daleko od toga, zato što je...
Bećković: Jesmo danas u 2009. ili smo u nekoj drugoj godini?
Živković: Danas smo kalendarski u 2009, a na pragu smo da budemo u '95. Recimo, ili ’94, zato što je kontrarevolucija, teška reč, ali tačna, počela puzajuća 6.oktobra, znači dan posle 5. oktobra, noć posle 5. oktobra i kad je Koštunica praktično sprečio DOS da izvrši sve promene koje su bile neophodne za ostvarivanje diskontinuiteta sa prethodnom vlašću, nego je otišao te noći kod Miloševića, a onda je ta kontrarevolucija dobila svoj potpuni zamah i puno uspeha je učinjeno na tom poslu od 2004. do danas i mi danas imamo jednu liniju kontinuiteta politike Milošević-Koštunica-Tadić, naravno, sad je ta politika... Ima proevropsko odelo, demagogija je potpuno drugačija, licemerje je mnogo izraženije nego što je bilo i ova dvojica poslednjih ne prave tako velike gluposti kao što... Daleko su od velikih gluposti koje je radio prethodni Milošević. Inače, po ciljevima, po mehanizmima, po tome šta oni misle šta je njihov posao, da se osvoji vlast i da se očuva po svaku cenu‚ a sa Srbijom videćemo, ima neko drugi ko će to da menja, to je potpuno jedna konzistentna politika i naravno da ne možemo da kažemo sada smo napredovali devet godina, koliko je prošlo od 5. oktobra, nego smo učinili neke korake, koji su... Čak ni kohabitaciono-koalicione vlade nisu mogle to da pokvare, kao što su slobodni izbori, kao što je vraćanje Srbije u svet i kao što je stvaranje uslova za bolju budućnost.
Bećković: Dobro. Nebojša, Vas pitam, u kojoj smo godini danas?
Čović: Pa dobro, ne znam...
Bećković: Ovde smo imali 96...
Živković: ’96 je bila dobra, ukinuta sankcije.
Čović: Pa neću da licitiram sa godinama, ali u svakom slučaju nismo tamo gde smo želeli da budemo. Kad to kažem, mislim na, evo taj dogovor, ili ugovor sa narodom, koji je napravljen. Mi smo dosta dobro počeli, bio je jedan period prelazne vlade, kao jedno iznuđeno rešenje, koje smo morali da sprovedemo posle 5. oktobra. Tu prelaznu vladu je činio DOS, SPS i SPO, to je trajalo negde do dvadeset i nekog januara 2001. godine, a onda smo dobro krenuli. Međutim, nakon toga su se pojavila iskušenja tipa Marković, Pavković i da ne nabrajam dalje sve ono što se događalo. Na svakom iskušenju, ja mislim da su, da se DOS drobio i gubio onaj kurs koji smo, koji smo probali da napravimo u skladu sa tim ugovorom koji smo potpisali. Tako da i ovo Zoran sad što je rekao ima puno u političkoj tehnologiji onoga što je bilo pre 2000. godine, u svakom segmentu našeg života i to je nešto što sasvim sigurno stvara ambijent života onakav kakav je bio možda do 2000. godine, a to govori da mi nismo otišli napred. Ne mogu a da ne budem vrlo jasan u tom delu, ima određenih stvari, kao spoljna politika, u smislu deblokade, skidanja sankcija i svega, ali da li smo mi, da li smo mi napredovali u smislu političke zrelosti? Da li smo napredovali da se više ne zloupotrebljavaju mediji? Da li smo napredovali da baš ono što smo deklarisali i promovisali, ta sloboda bude potpuno otvorena i za sposobne i za nesposobne. To su, naravno da pomenem i ekonomske, ekonomski momenat, kako su građani živeli pre 2000, kako sada žive, da pomenem privatizaciju, koja je napravljena i koja je trebala da obezbedi mnoge druge uslove – sve to govori o tome gde smo mi zapravo otišli.
Bećković: A sama ta činjenica, da dakle ono što, ovo je sve u sferi nekih rasprava, ali ono što činjenica, to je mi razgovaramo devet godina kasnije, a da je ono što je jedino činjenica tu, da je pre devet godina poražen režim Slobodana Miloševića i Socijalistička partija Srbije, devet godina kasnije oni su na vlasti. Dakle, oni koji su poraženi su danas na vlasti, a u opoziciji su u tom času bili potpredsednici Vlade, kao što je Čedomir Jovanović ili Vojislav Koštunica, koji je bio predsednik Jugoslavije. Dakle, opozicija su DSS i LDP, koji tada nije postojao, a jedini ko je oporavljen, to je SPS - šta nam to govori?
Čović: Pa barem meni govori kako smo mi radili, jer ta...
Bećković: A šta to znači, je l' možete da kažete to u jednoj reči, loše ste radili?
Čović: Da smo loše radili, pa naravno loše se radilo, s tim što su postojali i periodi u kojima su neki poslovi urađeni dobro i sada za analizu ko je kako radio, bilo bi dobro da se neko pozabavi svim onim stvarima koje su prethodile 5. oktobru 2000. godine, onda 5. oktobrom 2000. godine i periodom koji očigledno ima nekoliko faza posle 5. oktobra 2000. godine. Ima više razloga zbog čega se sve to događalo i Vaša konstatacija je potpuno tačna. Ona je toliko tačna da meni... Ja sam '90; '91. godine sticajem okolnosti u politici, znači imam jedan period, eto skoro dvadesetak godina i prosto sam zaprepašćen tolikim stepenom licemerja. Ja tu prepoznajem puno ljudi, koji su mene svojevremeno optuživali i osuđivali što sam ja bio u SPS-u, a sada vidim da izvanredno sarađuju. Naravno, ja nisam za to da partije nemaju šansu, odnosno stranke nemaju šansu – jedne odu s vlasti, druge dođu - ali čini mi se da taj period kod nas tako iskombinovan, po sistemu da se zadržite samo na vlasti. Pa da Vas podsetim, negde 2002. godine su već počele kombinacije sa delovima SPS-a, delovima SPS-a koji su se otkačili od SPS-a, Socijalistička narodna stranka, već kako se zvala...
Bećković: Na koga mislite?
Čović: Gospodina Ivkovića.
Bećković: Aha da, da. Dobro.
Čović: On je dodavao u pojedinim trenucima čak glasove u republičkom parlamentu, jer je to bilo potrebno zbog razlaza i stalnih nesuglasica koje su se događale u okviru DOS-a. To je jednostavno tehnologija kojom, sa kojom smo se mi susretali, iako smo imali negde 175 poslanika, ako se ne varam. To je bila dvotrećinska većina.
Bećković: Vesna, šta Vi doživljavate kao Vaš najveći poraz lični, devet godina kasnije?
Pešić: Pa znate šta, kad postavljate to pitanje oko Ugovora sa narodom, ja se toga veoma dobro sećam, to je bilo deset tačaka, Vi ste pročitali neke, ne znam, reforma...
Bećković: Tu su mi sve, sad ću da ih aktiviram.
Pešić: Ali recimo npr, bilo je otvaranje dosijea, a niste pročitali, ja se toga vrlo dobro sećam. Ima donošenje Ustava, takođe to nije... Da.
Bećković: Ne, ne, nisam pročitala nijednu tačku, pročitala sam samo kraj, a tačke nas čekaju.
Pešić: A tačke tek čekaju, da. Tačke čekaju. Znate šta, dok ste čitali to, taj kraj, kad ste sažimali...
Bećković: Pročitala sam samo taj dramatični kraj.
Pešić: Isto je to bilo rečeno i prošle godine na izborima: “Evropska Srbija”, “Borba protiv korupcije”. Je l' smo to imali 2008, mislim, što da idemo toliko daleko?
Živković: I svi smo rekli.
Pešić: Hoću da kažem, sve je to bilo i prošle godine na izborima. Mi sad možemo da pričamo i o tome, isto kao i o 5. oktobru. Znači to se ponovilo i prošle godine i sad, uvek se nekako, ja ne znam, ne mogu nikako da taj cinizam steknem i da kažem: Hajde, to su sve gluposti, sve su to neke laži, ja uvek nekako poverujem. Kad neko izađe sa tako nekim... I onda kad je bilo tih deset i prošle godine, kad je ipak Demokratska stranka na osnovu tog nekakvog programa napravila bila veliki prodor, dobila prvi put veći broj glasova individualno, sa tom koalicijom, nego Srpska radikalna stranka. Smatrala sam da je to nešto dosta značajno. Odjedanput se ispostavilo, sad bi isto tako mogli da uzmemo taj njihov program i vidimo da od tog programa prosto nema ništa. Ni od 5. oktobra, ni od prošle godine... Ide cela ta priča, koju ste Vi zaokružili, sa reformama, sa Evropom i sa tim da te stvari u Srbiji veoma loše stoje. Znači, ako bih ja gledala šta mene najviše razočarava, mene najviše razočarava to što u Srbiji nije napravljen taj jedan elementarni poredak i red u jednom pravnom smislu reči. Nemamo nijednu instituciju. Ono kad kažem, znate ona teorija razbijenog prozora, neću sad da izlažem tu teoriju, ali Vi nemate ni one sitne stvari nisu napravljene ovde, kad to nema tog sitnog, onda nema ni krupnog.
Bećković: Ali, Vesna, kad ste pomenuli tu tačku, dakle, koja je tu sad stajala, dakle eto, to je jedna bila od tačaka tog ugovora s narodom, da će se otvoriti policijski dosijei, to se nije desilo, nije se desilo ni ostalih devet tačaka. Ali ono o čemu bih ja volela da pričamo večeras zašto se to nije desilo? Da, nije se desilo, to svi znamo, a šta je bio problem? Znači, tamo su danas, u toj vladi ti isti ljudi sa kojima smo svi zajedno bili tu 5. oktobra i pre.
Živković: Ne, u Vladi nisu, na mestima gde se odlučuje, nisu ljudi koji su 5. oktobra 2000. godine bili na ulicama niti su ljudi koji su doveli do 5. oktobra niti su ljudi koji su se pet, šest, sedam, osam godina, sa nekim izuzecima, koji su više kao statisti u kukuruzu ili kao začin, ali ne kao ljudi koji su suštinski nešto menjali. Prema tome, to nije tačno.
Bećković: Dakle nisu ljudi, ali jesu stranke?
Živković: To je tačno. To je tačno, s tim što je i SPS bio učesnik 5. oktobra, s druge strane.
Pešić: Ja sam htela da kažem da Vi sad čitate jedan politički program, ja sam rekla, dobro, u redu, mi stalno imamo nekakve političke programe. Evo, to su gotovo isti, gotovo isti, ali zašto, zašto se nije ni ovo ostvarilo, zašto se nije ni ono?
Bećković: Ali ja Vas samo, zaista pitam zašto je to toliko nemoguće? Zašto?
Pešić: Evo sad, mislim možemo da razmišljamo o tome. Prvo, u ono vreme, znate, zato što postoje nekakve društvene sile i društveni uticaji, koji se veoma teško i slabo... Mi imamo jedno strahovito inertno društvo, imamo veoma nesposobnu i, kako da kažem, populaciju koja nije mnogo od sebe napravila, imamo, ja moram opet to da kažem... Pa pogledajte šta je Amfilohije Radović izgovorio pre neki dan, da oni koji ne rađaju, da mogu da se spaljuju i da se bacaju. Hoću da kažem zar to nije jedna sila velikoga uticaja? Znači, ja samo navodim koliko ima drugih... Ja često kažem, evo i Homeini je umro, pa šta se Iran promenio. Eto on je umro, nema ga. Mi smo tada sklonili Miloševićevu vlast, veoma veliki broj struktura u pozadini samoga Miloševića, u samom građanstvu, u opoziciji je bilo veliko nezadovoljstvo njegovom vladavinom. E sad, ja moram odmah da kažem da jesmo nešto i ostvarili i nešto što je tekovina, što ja vidim, samo na jednoj margini je pokušalo da se izmeni. Vidite, Miloševićeva politika se karakterisala time, što ja ne znam da je ikad bilo i srpskoj istoriji pre toga, da Srbiju dovede u sukob, otvoreni sukob sa Zapadom. Vidite, tu smo mi lekciju naučili. Ja vidim da, koja god vlada dođe, ona ipak sad to zna. Mi možda nećemo nikad biti u Evropi, niti verujem u neke iskrene njihove namere, niti možda da... Ali, to sigurno, u sukob sa Evropom nećemo ići, u sukob sa Sjedinjenim Državama, kao što je to Milošević uradio – to je bila ta karakteristika. Bio je napravljen jedan ekstremno nacionalni jedan plan, za koga se verovalo da može oružjem da se ostvari, bez obzira šta kaže Evropa, šta kaže Holandija, šta kaže Engleska, Francuska, šta kaže Evropska unija, šta kažu Sjedinjene Države, pa čak i šta kaže Jeljcin, šta kaže Rusija. Vidite, to se promenilo. Mada sad, kažem i taj spoljni plan se opet promenio, posle ovoga perioda prvoga, koji je bio, imao nekakv smisao i vodio ka toj Evropskoj uniji, to se takođe sad promenilo, ali pogledajte kad je otpao Koštunica - zato što je on pokušao da obnovi Miloševićevu politiku upravo na toj tačci.
Bećković: Ali pogledajte, otpao je Koštunica, a došao je Ivica Dačić, pa je l' imate nešto, da tu nešto nije normalno?
Pešić: Vidite, posle proglašenja kosovske nezavisnosti on je proveo i vratio se, čak ni Radikalna stranka nije htela više da sledi to, on je proglasio: idemo ponovo u sukob, znači i to potpisivanje Sporazuma o pridruživanju i stabilizaciji i to je priznavanje Kosova. Znači, idemo ponovo na rat sa Evropom. I propao je. Znači, to je nešto, što ja smatram možda jedinom, nekakvom tekovinom, da iz tog perioda...
Bećković: Tekovina je da je propao Koštunica, da je došao Dačić?
Pešić: Ne, da to više, da ta politika Miloševićeva, koja je karakterisala Miloševića, da je hteo da... Mi smo to govorili na mitinzima, ne možemo, sukobili smo se s celim svetom, Srbija zaista bi bila uništena. Znači, shvatili su mnoge strukture iza Miloševića, da ne možemo da opstanemo, Srbija, ekonomski, kako god hoćete, sa takvom politikom, koja je ušla u tako velike sukobe. Pa nismo bili samo sa Zapadom, pa je l' su dolazili oni antijeljcinovski generali koji su... Čekajte, sa svima smo bili u totalnom sukobu. Znači ta politika je promenjena, ali mnoge druge stvari, samo da kažem, prvo taj sam DOS, ideje Koštunicine, ideje Zorana Đinđića, verujte, svih 90-ih godina, ja sam bila svedok, nikakve blage veze te dve stranke nisu imale. To su bile potpuno dve različite koncepcije i odmah su došle do izražaja. Eto.
Bećković: Dobro, Vesna. Srbijanka, dakle, u tom ugovoru između ostalog, jedna od tih tačaka, Vesna je pomenula jednu, jedna, na, mislim, ne znam kom broju, ali je bila i ta tačka da će Zakon o sudovima i sudijama predstavljati suštu suprotnost svemu što se danas dešava, dakle te 2000. godine, sa sudijama i sudijama, da će policija postati visoko stručna državna služba, osposobljena za sprečavanje kriminala, otkrivanje počinilaca krivičnih dela i da će pružiti zaštitu i sigurnost svim građanima Srbije. Šta smo dobili devet godina kasnije?
Turajlić: Nismo naravno dobili ništa od toga, odnosno možda smo i dobili. Možda mi imamo osposobljenu policiju, ali mi nemamo nikakvu volju da ona radi to za šta je osposobljena. Ja moram da vam priznam, slušajući sve, ja mislim da je ključni problem ne u onome što piše u Ugovoru, nego u onome što je izostavljeno iz Ugovora. Ja prosto imam utisak da smo mi stigli tu gde smo stigli zato što jedina tačka koja je bila izvesna je da su se svi udružili da sruše Miloševića. Ono što nije napisano u Ugovoru, to je s kojom ambicijom ko od učesnika u DOS-u zapravo ruši Miloševića. I ima tu, i naravno puno ambicija, ali dve ključne su se pokazale, što reče maločas Zoran, 5. u noć. Jedna grupa je rušila Miloševića zato što se duboko užasavala Miloševićeve politike i svega što je ona simbolizovala i ovoga o čemu je govorila Vesna i smatrala da to mora da se promeni, da se nikad ne ponovi, a druga grupa, predvođena Koštunicom, je zapravo rušila Miloševića zato što je smatrala da je on imao savršenu politiku, ali je bio nesposoban kao strateg i da će oni to mnogo bolje sprovesti. I to nije bilo samo, na žalost, podela u DOS-u, to je bila podela i u narodu. I iz te podele, pošto se mi nismo dogovorili, šta mi zapravo hoćemo sa Miloševićem, je neminovno naišao sukob. Druge dve stvari, koje mislim da su takođe uticale, potcena, s jedne strane mislim da je potcenjen uticaj, značaj, moć svih mogućih službi koje su onako bujale 90-ih, koje su na ovaj ili onaj način držale razne ljude u šac,i i uticaj i moć tajkuna, koja je bila verovatno mnogo jača nego što su ljudi, koji su tada zapravo trebali da sprovode neku vlast, imali. Tako da u tom nesporazumu, se meni čini da nije bilo ni šanse za uspeh. Ono što je za mene pitanje, to je nešto zašto nije bilo, i to bi možda mogli i neki ovde da mi odgovore, zašto nije bilo snage, šta je to što je njih sprečavalo da 6. oktobra, prosto izađu i objasne: e ovde imamo neki nesporazum, hajdemo sad prvo da se dogovorimo šta to mi zapravo radimo.
Živković: Kome? Građanima?
Turajlić: Građanima sa kojima se potpisali Ugovor.
Bećković: Da javno kažete ovo što govorite danas?
Čović: To je lepo, ovako slikovito ste to ispričali, ali puno toga nije tačno, jer mi 5. oktobra i 6. oktobra nismo imali nesporazum. Nikakav nesporazum, radili smo ono što smo se dogovorili.
Turajlić: Kako niste imali nesporazuma kad je Koštunica sedeo kod Miloševića?
Čović: Nismo imali nesporazum. Bilo je razlika u pristupu, nismo imali nesporazum. Razlika u pristupu kako...
Bećković: Mi smo ga poslali kod Miloševića.
Čović: Kako određene stvari sprovesti. Priznaćete da nije bilo uopšte naivno kontrolisati sve ono što događalo u Beogradu, a voditi celu stvar tako da ne dođe do krvoprolića, jer je i oružja i emocija i svega bilo na pretek i svi su bili naoružani. Naravno, vojska i policija, po definiciji, ali i mi smo bili naoružani. Lepo je to opisivati, ali je pitanje...
Bećković: Dobro, ali... Recite.
Čović: Samo da završim, ali je pitanje kako bi se ko poneo u određenim trenucima. To što je Koštunica išao na razgovor sa Miloševićem, to je trebalo da se do kraja objasni, ali i mi smo isto išli na razgovore sa drugim faktorima 5. oktobra i to vrlo opasnim faktorima, i Zoran i ja i... Mislim na Zorana Đinđića, i morali smo da stvar delimično spustimo na zemlju. Zašto mi posle toga nismo sproveli određene stvari? Mi sad pričamo o trenutku 5. oktobra. Malo pre je Olja rekla, ako period od 5. oktobra 2000. do 5. oktobra 2009. gledate, možete ga podeliti na nekoliko perioda. Jedan period je do ubistva premijera, drugi period je posle ubistva premijera, treći period je kada je Koštunica postao predsednik Vlade i četvrti period je sada ovaj period u kome sad živimo. Ni u jednom od tih perioda, evo neka se analizira ovih deset tačaka, nije urađeno onoliko koliko je urađeno možda tokom 2001. godine, u prvih šest, sedam meseci, koliku toliku kompaktnost u sprovođenju onog obećanja. A inače se potpuno slažem, namere, šesnaest, sedamnaest, koliko je bilo segmenata, odnosno subjekata DOS-a, namere su bile očigledno različite. Nekima su bile namere promeniti vlast, pa doći na mesto vlasti i osladiti se sa vlašću, ali sve u svemu, može da se svede na jedan opšti onako faktor, koji je vrlo prisutan u Srbiji, a to je ogromno neznanje i ne poznavanje poslova kojima ljudi treba da se bave.
Bećković: Ali recimo, kako se objašnjava, da mi danas, dakle jedna od tih tačaka je bila i ta, koju sam pomenula malopre, da će Zakon o sudijama i o sudstvu učiniti da sve to bude prošlost i da nema više šansi da bude neosuđenih, neotkrivenih i oslobođenih. Danas slušamo, cele protekle nedelje, ministarku pravde, koja nam se žali koliko je to sudstvo strašno, jezivo i kako oni ne rade ništa - u čemu je problem? Zašto je to tako nemoguće, kakva je to jedna nezavisna sila? Ko to tamo sedi u tom sudstvu i tužilaštvu, ko ih to bira, kad oni tako, mimo svih želja, svih vlasti, deset godina rade suprotno? Šta je to?
Živković: Pošto sam video, kao i Vi, da čekaju reklame, a ovo je ozbiljnija tema, možete da posle toga, ja Vam preporučujem, da od tačke do tačke idemo, ja sam spreman, verovatno i svi da, u par rečenica komentarišemo svaku.
Bećković: Važi.
Živković: Ali pre toga, različiti motivi ljudi koji su bili u DOS-u. U DOS-u, budimo objektivni, pa ću ja naravno, biti subjektivan u tome, je bila Demokratska stranka, jedna stranka koja je tad imala neku masovnonost, utemeljenost u narodu, koliko toliku, bio je jedan čovek, koji je postavljen ispred DOS-a, kao Vojislav Koštunica i bilo je petnaestak, objektivno petnaestak ljudi, koji su imali nešto što se zvalo stranka, među kojima su bila petorica sposobnih, petorica dobrih a nesposobnih, i petorica loših i nesposobnih. Znači nije to bilo... I njihove ambicije su bile potpuno nebitno. Odgovornost za ono što se dešavalo posle 5. oktobra, nose Demokratska stranka i nosi Vojislav Koštunica. Znači, da tu budemo objektivni. Naravno da je Nebojša Čović bio među ljudima, koji su apsolutno bili korisni za 5. oktobar, naravno bez... Hajde sada... On je imao stranku, to je bila stranka sa dobrim početkom, ali bez neke velike infrastrukture. Znači, mi smo bili krivi. Ako je neko kriv, to je bila kriva Demokratska stranka i Vojislav Koštunica i u tom, i u toj podeli treba tražiti probleme i krivicu pojedinačnu, ko je za šta kriv, zašto se nije sprovelo tih deset stvari. Ostale stranke su se opredeljivale, i to je potpuno prirodno, između Koštunice i Zorana, odnosno Demokratske stranke, i ja njih ne bi da potežemo sad kao neke potencijalne krivce, a Koštunica je odlazeći iz DOS-a posle šest meseci kad je bio slučaj sa Miloševićem, digao cenu svim drugim partijama, jer su oni tad bili, objektivno sa pet, šest, sedam, osam poslanika, nebitni u 170 i nešto ili malo bitni. Naravno da smo mi slušali ideje. Naravno da su ljudi imali učešće u svim velikim stvarima, ali u smislu glasanja su bili nebitni. Onda kad je Koštunica izašao sa svojih 45, šest, onda je svako bio važan, onda je bilo 126 i onda su počele da padaju maske i da ti mali miševi pokažu što su oni uopšte ušli u taj DOS i odakle su došli i ko ih je poslao. I kad sam ja to video neke godine, posle 2003. godine, meni je, onda sam rekao slovima, apsolutno nemoguće da se bilo šta uradi, a zavisio sam i zavisila je Demokratska stranka od njih. Naravno, tu je bilo apsolutno korisnih, dobrih, mudrih ljudi, mogu i da ih navedem, ako treba sad da pravim neku podelu.
Bećković: Hajde.
Živković: Nebojša je sigurno jedan od njih i Goran Svilanović je jedan od njih, Mićunović je jedan od njih, možda još neko.
Bećković: Dobro. Pravimo pauzu, pa se vraćamo.
Bećković: Dakle, obećali smo da krenemo po tim tačkama. Pa eto, ta jedna od pomenutih tački, ali sad pitam Vas, dakle, ova pomenuta tačka, gde će taj Zakon o sudovima i sudijama, predstavljati suštu suprotnost svemu što do sada postojalo i gde će policija biti osposobljena itd. Kako je to moguće, šta se to desilo? Zašto to nije bilo moguće? Zašto se nama danas žale ministri da to nije moguće?
Turajlić: Pa ne, oni, dakle to je sad, zašto se oni žale ne znam, dakle, ako ministarka pravde misli da je nešto nemoguće, a u njenoj je nadležnosti, onda bi ona, po prirodi stvari, trebala da podnese ostavku, ali nije to pitanje.
Bećković: Ne, ne kaže ona nama da je to nemoguće, ona nam samo navodi te primere, koliko koji spor traje itd.
Turajlić: Ako ja dobro razumem i kako su se odvijali neki sudski procesi u ovoj zemlji, oni se prosto nisu odvijali sa idejom da se bilo kome, bilo šta presudi, nego se odvijali s tim, sa idejom da se digne afera i da se onda, iz nekog razloga, nekome, neko omete u nečemu, ili nešto drugo dobije tom aferom. Da bi vi mogli tako otvarate jednu po jednu aferu i ništa da se ne desi, vi morate striktno kontrolisati sud. Dakle, vlast je u nekom momentu razumela, a ja bih rekla da je to zaista, s tim aferama i sa tim urušavanjem pojma suda počeo Mlađan Dinkić, sa onim prvim, otvorenim aferama, u tom momentu više nije bilo snage da se uozbilji sud, natera samo da bude ozbiljan, da stvar brzo i efikasno reši. Posle toga su svi videli kao jako, jako dobru mogućnost i eto vama sada beskrajna količina otvorenih, nezavršenih afera. Niko za to nije odgovoran, niko se ne oseća odgovornim za to. čak je meni uvek fascinantno, ja to stalno pominjem i to je za mene paradigma, valjda što sam profesor. Ovi profesori u Kragujevcu, ja ne ulazim u to da li su oni krivi ili nevini, ali meni je fascinantno da toliko nevinih profesora univerziteta, dozvoljava da im se ne sudi tri godine i da oni budu optuženi za nešto. Dakle, ja pretpostavljam da svaki nevin čovek, bi dnevno, na neki način insistirao da se ta stvar okonča i da se dokaže njegova nevinost.
Živković: Imam odgovor koji je, mislim jednostavniji. Nije bilo lustracije i Vladan Batić je predlagao...
Bećković: A zašto nije bilo lustracije?
Živković: Evo uđite... Bilo ko neka uđe u arhivu, pa neka vidi, odmah je to Koštunica proglasio za obračun sa pravnom državom, sa nedostatkom znanja i motiva da se utemelji novo društvo. Znači, on je ukočio tu lustraciju. Donet je Zakon o lustraciji, koji dan-danas nije ukinut i niko posle... To je bilo krajem naše vlade i nikad nije sproveden posle toga. U policiji isto to. Policija je vrlo osposobljena, vrlo sposobna, znači i osposobljena znanjem, sa opremom, dovoljno stručna i hrabra, videli smo u “Sablji”, ali nije dobila sad naređenje. I još jedna stvar, malopre kad sam pominjao ljude koji su bili od velike koristi u toj Vladi, to je naravno i Žarko Korać, da ne zaboravim njega, verovatno, znači ne bi mogao da spavam noćas, da nisam ovo rekao. Ali znači, nedostatak lustracije, koji je sprečavao Vojislav Koštunica sve vreme dok je imao moć predsednika države i nekoga ko je bio pandan Vladi Srbije. Naravno, bilo je...
Pešić: Ja sad moram malo da se usprotivim, ja moram malo da se usprotivim. Koliko ja znam, taj zakon, Živković je dobro rekao, da je na kraju te vladavine DOS-a donet...
Živković: Ali je Batić predlagao to prve godine.
Pešić: Pa jeste predlagao, predlagali smo i u tih deset tačaka i otvaranje dosijea, ali meni se čini da DOS nije bio raspoložen da otvori te dosijee. Niste otvarali, brate, dosijee. Što niste otvorili?
Živković: Dosijei su otvoreni. Dosijei su otvoreni na loš način.
Pešić: Niste otvorili, a drugo lustracija je bila ucena, a taj zakon je tražio Građanski savez Srbije, e i molim, Demokratska stranka nije forsirala taj zakon.
Živković: Ali je glasala za njega.
Pešić: Pa jeste, to je bila neka trampa, gde smo konačno i mi evo tražili neki zakon i onda je bila trampa i onda ste glasali za to, ali hoću da kažem, nije bilo volje. Znači, ta lustracija je došla na kraju kad je već prošao voz.
Živković: Ne, ne, znači Batić je predlagao lustraciju odmah i nije dobio većinu za to. Dosijei su otvoreni jako brzo, na pogrešan način, slažem se, ali...
Turajlić: Onda je bolje da nisu otvoreni. Otvoriti nešto na pogrešan način je zapravo gore nego ne otvoriti, jer onda tvrdite da je otvoreno.
Bećković: Završeno.
Čović: Izvinjavam se, a kakav je dobar način otvaranja dosijea?
Živković: E to je bilo pitanje, znači imali smo odmah problem, evo sad ću da vam...
Bećković: Hajdemo da čujemo ko su bili doušnici.
Živković: Samo izvinite...
Bećković: To je taj dobar način.
Živković: Imali smo tri meseca...
Bećković: Ne, ne, pitate, ne, to je dobar način otvaranja dosijea, to sam rekla.
Čović: Dosijei su otvoreni i bili su dostupni građanima, koliko se ja sećam, svako je mogao da ode u MUP...
Bećković: I da vidi nešto preškrabano tamo, bez imena doušnika, bez imena, pa da nešto povezuje.
Čović: Svako je mogao da ode u MUP ili Državnu bezbednost, tad se još tako zvala i da pogleda svoj dosije.
Živković: Tako je.
Čović: Kakav je dosije bio, tehnički, da li je nešto škrabano ili nije škrabano, ja sam video svoj dosije i nije mi ništa preškrabano bilo u dosijeu. Greška je samo bila u tome, što se dalje nije nastavilo sa tim, nego se, evo malopre Vesna je pomenula jedan interesantan termin, stranke namiruju jedna drugu. U tim namirivanjima jednim drugima, jedni drugima, plašim se da su se dogodile ključne greške, jer namirujemo se preko dosijea, namirujemo se preko Zakona o lustraciji, namirujemo se preko kadrova, pa sad dođemo do toga da ministarka koja je i u to... Ministarka pravde je u to vreme radila sa Batićem zajedno, je l' tako? Bili su zajedno u...
Živković: Šef kabineta.
Čović: ...u Ministarstvu, onda sad dođemo do toga: ja ću tebi da postavim ovog čoveka ovde, ti ćeš meni ovde i nije to ništa sporno, ali dajte da postavimo one koji znaju svoj posao, odnosno da promenimo one koji ne znaju svoj posao ili koji su se, u profesionalnom smislu, u tom poslu ogrešili.
Živković: Imali smo od prvog dana formiranja prelazne Vlade, jedno pet, šest sednica Predsedništva DOS-a, bilo ih je više, ali na pet, šest se glasalo, odmah, znači to je 10. oktobar o smeni Radeta Markovića i o smeni Pavkovića i rezultati su bili 17:1 uvek. Svi su bili za to da se smene, odmah, ovaj je bio protiv. Koštunica je bio protiv, neću da citiram, ali da parafraziram, bez njih Srbija propada, bez njih mi smo izgubljeni u svemiru, mi propadamo odmah. I prva odluka Vlade Zorana Đinđića je bila da se smeni sa funkcija, samim tim i da se uhapsi Rade Marković, a Pavković je i dalje bio van domašaja srpske vlade, jer je postojala virtuelna Jugoslavija, sa nevirtuelnom vojskom, nego sa vojskom koja je imala neku moć. Znači, to je, evo vam, to je... neću sve da... nije Koštunica baš za sve kriv.
Bećković: Zvuči kao da jeste.
Živković: Ali za retko šta nije. Znači, apsolutno volja, zašto bi bila, što bi bilo kod od nas hteo da zatvori dosije svoj i da ga...Ja sam čitao svoj dosije, čak i bez onoga, jer ja sam bio fah-kolega, pa sam ga čitao kao ministar, a ne kao Zoran Živković i sva moguća dokumenta koja su o meni bila u BIA-i i tamo je sve tačno osim zaključka. Znači, zaključak uvek: ...čime je dokazao da nastupa sa pozicija srpskog ekstremizma i terorizma, a pre toga pišu da sam se čuo sa Vesnom Pešić, da sam se čuo sa Zoranom Đinđićem, da smo išli tamo.
Čović: Skoro svi smo imali istu šifru, tog srpskog ekstremizma i nacionalizma.
Bećković: Dobro, ali šta je zaključak, zašto ti dosijei zaista nisu na pravi način otvoreni? Da li, evo Vi kažete, zato što nije dao Koštunica, Nebojša i Vesna kažu, zato što nije nikom to bilo u interesu.
Bećković: To je postalo predmet političke trgovine i to je dakle, i dan-danas predmet političke trgovine?
Živković: Čekajte, čekajte, ja govorim o vremenu dok smo mi bili u aktivnoj... na vlasti. Bilo je pitanje šta se desilo u ta tri meseca, dok je Rade Marković mogao da se igra sa tim dosijeima, da radi šta je hteo. Bilo je kod nekih ljudi, ne samo iz DOS-a, nego i iz neke stručne javnosti, sumnji da je to moglo da se prepravi, pa sad da ne izazove to neke... ja sam uvek bio za to da se otvore, da budemo jasni, ali su bili neki argumenti, pod navodnicima, koji su to odlagali i uvek je bio problem, kako izglasati to bez Koštunice, a on je uvek imao jednu ili dve stranke, oko takvih stvari, koje su stale uz njega, tako da nije bilo 125.
Bećković: OK, skidamo se s ove tačke.
Živković: A sad da li je, da merimo da li neko ima osećaj, da l' je neko hteo ili ne, to je... Znači, svi smo mi učestvovali u tome. Ja govorim o stvarima koje su apsolutno, znači, ne moj utisak o nečijoj volji, nego ono o čemu smo pričali i ono što su bili problemi.
Bećković: Dobro, ali jedna od tih tačaka i jedna od tih je žestoka i odlučna borba protiv korupcije. Dakle, tamo je pisalo da ćemo doneti antikorupcijske zakone, drakonske kazne, dakle to je citat, dopada mi se ta reč, odavno sam zaboravila te drakonske kazne.
Turajlić: Da li je Koštunica takođe bio protiv toga ili tu ima i nekih drugih razloga, činjenica da je korupcija procvetala. Verovatno, između ostalog i u ovoj trgovini o kojoj vi govorite, u kojoj smo se namirivali?
Živković: Samo recite kada, recite kada? Ja uporno delim to na dva ta...
Turajlić: Ja bih rekla da je ona u jednoj uzlaznoj liniji, sad je zaista u vrhuncu. Ja mislim, mi sad imamo veći stepen korupcije, odnosno da je u vreme Koštuničine vladavine, tu se slažem sa ovom linijom, u vreme Koštuničine vladavine korupcija je narasla do razmera kakva nije postojala u Miloševićevo vreme, a sada ide i dalje, eksponencijalnom, uzlaznom linijom, ima ta neka fizička zakonitost kad stvar krene, ona se zaista kreće po eksponencijali i utoliko mislim da je licemernije, da nam se sada bilo ko, a najmanje predsednik države obrati svaki drugi dan i saopšti kako će se on boriti protiv korupcije, pri čemu svi gledamo, to što gledamo. Dakle, ja mislim da se sa borbom protiv korupcije ili nije krenulo, možda se i nije moglo krenuti istog momenta, ne mislim da je ona pospešivana u ovom prvom periodu o kome je Zoran govorio, zaista ne mislim da je pospeštvana, ali mislim da su tajkuni prilično dobro živeli i čekali, a onda je to eksplodiralo.
Pešić: Ja mislim je tu bio jedan, ipak prelomni trenutak, da, prvo kad je reč o korupciji, mislim bila je korupcija i nema skoro... Ne bih ja toliko o tome, to možemo da ostavimo malo sa strane, ono što je karakterisalo taj prvi period, da je onda i to što je bilo korupcije i nema nikad kad nije bilo i po opštinama, stalno je bilo neke korupcije, kad tražiš neku dozvolu, kad tražiš nešto te zavitlava, pa čekaš šest godina da ti nešto da, pa čeka da mu daš neku kintu, bez obzira da li je bilo 5. oktobra ili nije bilo 5. oktobra. Ja mislim da je tu bio glavni pad, u celoj toj priči, zato sad sve više i više imate korupcije, zato što je vladala jedna druga atmosfera prve dve, tri godine. Srbija je imala nekakav cilj, koji je mogao da se nas izvede iz te mogućnosti da raste ta korupcija, da padne totalno sudstvo, da ja sedim u Skupštini, da recimo, Ustavni sud iz Demokratske stranke Srbije ovoliko, troje, predlažu stranke Ustavni sud. Znači, pali smo posle toga. Znači mi smo krenuli jednim putem, imali smo jedan osećaj da se Srbija negde uputila i taj dobar osećaj, naravno svi ti problemi, koji su i onda postojali, ja sam imala utisak da se tom ubrzanom tehnologijom napredovanja Srbije ka Evropskoj Uniji, to niko sam nikad nije izlečio. Pogledajte kako je Bugarska smanjila, uzmite komparativno s drugim zemljama. Pogledajte kako je Hrvatska smanjila isto tako visoku korupciju. Znači, sa približavanjem Evropske unije, kad ojačaš te institucije, ti moraš da smanjiš tu korupciju. Međutim, mi sa tim putem, kako je izgledalo, evo sam Živković, koji sedi ovde, on je pričao da ćemo 2007. već biti u Evropskoj uniji, pa 2008, pa... I šta je bilo s tim? Razumete, tu je ključ cele te priče. Znači, to gde smo mi trebali da budemo, kojim tempom da idemo, to je jednostavno obustavljeno. A onda je došlo do toga, e onda, ja sam napravila, moram da kažem ovo i time ja završavam, ovu moju priču. Znači, jeste bilo i nešto što se istraživački moglo utvrditi, dok je trajao DOS, ove prve dve i po godine, oni su, ako pogledate npr. one okruge, u okruzima, ja sam recimo analizirala stranke, bili su neki vanstranački, neki iz Demokratskog centra, iz Građanskog saveza, neki iz Demokratske stranke, neki nisu bili, znači, nije postojala apsolutna podela svega i svačega, po partijskom kriterijumu. Posle toga, kad je preuzeo, moram opet da kažem Koštunica, to se, ja sam gledala u Ministarstvu, potpuno se počelo deliti, čitave sfere društva su pripadale jednoj partiji, sve finansije je uzeo Dinkić, ove, uzeo ovaj, što nije bilo tako, bilo je neke vrste, bilo je nekakve kontrole.
Bećković: Ali što se vrlo lepo primilo i nastavilo da se radi i sada i u čemu učestvujete i vi kao stranka.
Pešić: Jeste, to je sad drugo. Ja Vam sada pričam, posle to što pričate, posle 5. oktobra, bilo je dosta mešano društvo, prema tome, nije bilo celo ministarstvo moje i njegovo i sad nema nikog. Nije bilo.
Živković: Nije bilo, nego je bilo pravilo, ako je bio ministar iz jedne stranke, zamenik druga stranka.
Pešić: A posle je nastala jedna potpuno nova situacija, da su svi bili iz jedne stranke od guvernera, do... sve, sve što se odnosi na finansije, uzima jedna stranka i to su postali zatvoreni krugovi, pa se onda tu namesti neki tajkun, gde ti ceo zatvoreni krug dobijaš, pa to je zatvoreni sistem za korupciju.
Turajlić: Uzmite jedno pitanje, biću jako kratka, dakle, ja moram da priznam, sad moram ja da branim Koštunicu, to da i sa političkim argumentima se ljudi postave na razna mesta, ja moram da vas podsetim, na potpuno besmislenim mestima, tipa upravnih odbora škola i fakulteta, ja taj dopis imam i danas, iz svih krajeva Srbije, osamnaest pečata, osamnaest članova DOS-a zahtevaju da taj i taj, koji je podoban bude postavljen na to i to mesto. Ako je to bilo u upravnim odborima škola, možete misliti šta je bilo na ozbiljnim i u tome je ceo DOS učestvovao, očigledno, to je prvo. Drugo, da sad pitam, period od ove tri godine, mi zapravo nikada nismo saznali šta je gospodin Dinkić radio na Kipru i uradio na Kipru? To je recimo pitanje koje je nama ta prva Vlada ostala dužna, a to pitanje se i danas povlači, ja bih rekla, barem u javnosti. Mi čitav niz drugih stvari nismo saznali zapravo, za koju ja mislim da se znalo u to vreme, ali da je prosto u tom natezanju, negde... Mi nismo saznali šta je bilo sa onim ugovorima sa strujom, to je takođe negde otvoreno u nekom momentu, Narodna banka ga je deponovala itd. Dakle, to je sve gurnulo...
Živković: Sredili su naravno.
Turajlić: Nije, to je sve gurnuto pod tepih zarad...
Živković: Hoćete odgovor?
Turajlić: Hoću.
Živković: Znači prvo, bilo je pravilo da, ako je ministar iz jedne stranke, da zamenik mora da bude iz druge stranke, pa ako ima pomoćnika, iz treće. U upravnim odborima, direktor firme, javno preduzeće, jedna stranka, predsednik upravnog odbora... Šareno. Osamnaest pečata, bolje osamnaest pečata, nego jedan, koji ide kao piramida.
Bećković: Au, ovo Vam je baš bio argument.
Živković: Kako nije? Izvinite, da imate potvrdu od osamnaestoro ljudi, koji nisu kriminalci, koji nisu pali s Marsa, nego su tu negde iz te lokalne zajednice, da ste u redu, hajde sada...
Turajlić: Osamnaest ljudi razvija svest da političkim pritiskom se nešto postiže, to baš nije dobro.
Živković: Znači ja se ne slažem s tim, ja mislim da je trebalo da bude veći politički pritisak, neposredno posle 5. oktobra. To je bila revolucija i u revoluciji kad potpišete i udarite pečat, vi snosite odgovornost i političku i pravnu. A to bežanje, šta treba da dođe sad neko spolja, ili tri NGO-a, koji su geniji za sve, ja sam inače predsednik jednog NGO-a sada, pa će oni da reše. Preuzmite odgovornost. Srbija je... Korupcija u Srbiji je počela da divlja, kad su počele da se osnivaju nezavisne institucije. U Srbiji gde vas pritiskaju za sve i svašta, nezavisne institucije sve u Srbiji, hoćete RRA, hoćete bilo koju drugu, su najgori primer partijskog delovanja na...
Bećković: Tačno, ali nisam razumela šta je Vaš odgovor, ukratko rečeno, šta je Vaš odgovor, zašto ste kadrovali i zašto je ta nova vlast petooktobarska, slala osamnaest potpisa da se postavi neko u nekoj školi u upravni odbor?
Živković: Da vam se ne bi provukao neki socijalista, da vam se ne bi provukao neki julovac, da vam se ne bi provukao neki kriminalac, otkud znate, kad ste uzeli vlast, pre pola godine...
Turajlić: Što Vam se ne bi provukao neki profesionalac?
Živković: Kako?
Turajlić: Zašto se ne bi provukao neki profesionalac?
Bećković: Oprostite Nebojša, Vesna ima ispravku malu, oprostite, ispravka.
Pešić: Pazite, kad sam ja rekla, da posle toga kada je preuzeo, kad je bila prva Koštunicina Vlada, kad sam pravila to istraživanje, gde se videlo da je potpuno postalo sve, da su se podelili, znači G17 plus, potpuno po stranačkoj liniji, nije, ja nisam rekla da je Koštunicina motivacija bila korupcija, nego vidite, za vreme DOS-ove kampanje, pre nego što DOS došao na vlast, ko je vodio? Demokratska stranka Srbije je izuzetno nekooperativna stranka, ona nije htela da vodi zajedničku, oni su sami svoju kampanju vodili. Kad je on došao...
Živković: Predsedničku.
Pešić: Predsedničku je sam sebi vodio, tako da, kad je Nadežda Kostić, koja je bila u DSS-u, kad je bila ministar zdravlja, kad je pokušala da komunicira sa Demokratskom strankom, bila je smenjena zbog komunikacije. Znači, to je jedna vrsta potpuno, kako da kažem, mentalnog jednog sklopa, tako da do toga je došlo, tako što Koštunica, kad je postao premijer, on je rekao: Ovo je moje, ovo će da uzme Dinkić, e neću da imam ništa s njim, on je... i onda je došlo do te potpune podele, koja ne mora da bude, ne mora da bude motivacija... Pa naravno, totalno ne kooperativan. Eto to je.
Čović: Zamisao DOS-a je bila da, pošto je puno stranaka bilo, je li, da svi dobiju u određenom procentu, određena mesta.
Bećković: Ali ta zamisao opstaje i dan danas i u tome je, čini se, problem?
Čović: Samo malo, to je bila zamisao.
Bećković: Zato se pomerili nismo.
Čović: Ta zamisao je imala ideju da će, eto toliko puno stranaka, napraviti takvu, takav način funkcionisanja, da će jedna stranka kontrolisati drugu. Međutim, u to me se zanemarilo da ima dve krupne stranke, a da su ostale stranke male stranke i onda je krenulo namirivanje, to je pod jedan. Pod dva, kadrovi i te dve krupne stranke i ostalih stranaka na terenu u Srbiji, jednostavno nisu bili u 90 posto slučajeva kompetentni da preuzmu određena mesta i naravno, to se prikrivalo i iza ovih faktora koji su malopre pomenuti, da ne bude SPS, da ne bude Jul, da ne bude ovaj ili onaj. Ako merimo nivo korupcije, hajde sada da budemo iskreni i da li je nivo korupcije do 2000. bio na onom nivou na kom je danas? Nije.
Turajlić: Nije.
Čović: Znači treba da pričamo otvoreno i da pričamo istinu, nakon toga je ušao ili došao Koštuničin model, da ga tako nazovem, gde je on procenjivao: Ja ne mogu više, sto stranaka, otimanje. To je tuča bila, za najobičnije mesto predsednika školskog odbora. Tuča na terenu, gde vi morate da šaljete koordinatore iz centrale DOS-a, da umiruje tamo negde u nekom malom mestu u Srbiji, ko će da bude, da li iz ove stranke ili iz one stranke, onda dojave, ovako, onda se jedna velika stranka stavi na stranu ovih itd. Onda je Koštunica razmišljao: Dajte da to podelimo po resorima. Tako je to posle nazvano, po feudima. Ali očigledno ni taj model nije pružio odgovarajuću zaštitu, a nije zaštitu... do zaštite se nije došlo, zato što mi odmah, na početku nismo nastavili po tih deset tačaka i iščeprkali sve. Mi sad pričamo o tajkunima, mi sad pričamo o privatizaciji... Nije postojala stranačka volja.
Bećković: E hajde stanite tu, Nebojša, molim Vas. Čiji je to model, čiji je to model da je 2009. godine, je l' tako, to je ova godina, počasni gost, kad dolazi Bajden, Mišković ostali prijatelji? Dakle, čiji je to model? Hoće li to biti Koštunicin model? Pa je l' to Tadićev model?
Čović: Pa to nije model, ali Vi sad pominjete model.
Živković: Pa bio bi na večeri i da je Koštunica pravio večeru. Bio bi na večeri i da je Koštunica pravio.
Bećković: Je l' tako?
Turajlić: I ja mislim da bi.
Živković: On je... Koštunica je svima delio C market sa tim istim Miškovićem i s jednim što je u bekstvu.
Bećković: A sada je Tadić, Demokratska stranka učinila Voji, pa pozvala njegovog gosta?
Živković: Teško da možete od mene da očekujete da ću da branim bilo koga, od ovih koji sada vladaju.
Čović: 2000. godine, ako se prisetimo i 2001. godine se započelo sa ispitivanjima inflatornog finansiranja raznoraznih, špekulativnih poslova, struje, nafte, atraktivnih ili ne znam već kakvih roba, koje daju velike razlike, ali to nije dovedeno do kraja. Počelo je ispitivanje gde su pare, da li su na Kipru, nisu na Kipru, kakvi su tokovi tih para bili i to je zatvoreno i nije dovedeno do kraja.
Bećković: Nebojša, moje pitanje je bilo...
Čović: Prema tome, nakon toga ste ušli u privatizaciju, da li smo ikada seli i izanalizirali, kakva su porekla para u privatizaciji? I nakon toga smo došli u ambijent u kome, jedini monopol nije, ako je nešto privatno. E sve to vodi, onako lagano u jedno stanje, koje može da se nazove moralni lavirint Srbije u kome smo svi.
Bećković: A kratko rečeno, kako je ispalo da su, dakle, Mišković, Beko itd. itd. jači, lepši, bolji i pametniji nego što su bili 2000. godine? Dakle, ono sve im je daleko lepše i bolje i još imaju i pozivnice, koje tad nisu imali?
Čović: Ja mogu da kažem za period dok sam se ja bavio određenim poslovima, mada sam više bio koncentrisan na jug Srbije i na Kosovo, mi uopšte nismo... Vuk Obradović je vodio posao ovih svih analiza i to je bio njegov zadatak i sve što je bilo na Vladi i sve što je prezentovano na Vladi, dato je službama da se naplati – sva inflatorna dobit i sve ostale razlike.
Živković: I donet je zakon.
Čović: Uopšte se nismo, verujte mi, bavili da li je ovaj, ovaj ili je onaj onaj. Jasno se znalo šta treba da se uradi. Nakon toga...
Živković: I pogledajte šta su privatizovali do 2004, a šta posle, pa će da vidite kako su se prolepšali.
Pešić: Ja mislim da je, što se tiče privatizacije, od samog početka bila korupcija u pitanju. Znači, nije dobro radila i možda i sam model privatizacije nije bio dobar, zato što, ako se pogleda ona knjiga Verice Barać i za vreme Vaše vlasti, takođe su mnogi... Recimo “šećerna afera”, to nije bilo za vreme Koštunice. Znači, ima nekoliko afera...
Živković: E Verica Barać, sada se kune u tu moju vladu, kad je videla šta je sačekalo posle, ali ta “šećerna afera”... “Šećerna afera”...
Pešić: Pa dobro, to je drugo šta je sačekalo, ali hoću da kažem da korupcija je krenula, jeste, a niste otvorili?
Živković: Mi smo otvorili “šećernu aferu” i ona je zatvorena u Evropskoj uniji bez ikakve sankcije prema Srbiji, bez ikakvog zaključka, znači, bez ijedne jedine stvari. Uopšte neću da branim tu situaciju, malo je nelogično da neko pretvara šećer od šećerne trske u beli, to je nemoguće inače tehnološki, ali neću da se bavim time, tu Srbija nije dobila nikakav minus. Koje su druge bile još afere?
Pešić: Pa bile su samo sankcije jedno vreme, nismo mogli da izvozimo.
Živković: Ne, ne, izvozimo šećer i dan-danas, to nije tačno.
Pešić: Pa dan-danas, ali bila je jedna pauza dok su nam dozvolili. Pa kako ne, pa bilo je.
Živković: Jedna godina. Znači, to je bila istraga koja nije... Hajde da, neću da se mešam sa...
Čović: Krizni štabovi su bili predigra razbijanja privrede u Srbiji.
Živković: Moja vlada je navodno oborena zbog velikih afera. Te velike afere su bile Janjušević-Kolesar, šećer, ništa.
Čović: Karić.
Živković: Ko?
Čović: Karić, vraćanje para.
Živković: Vraćanje para. To je bilo posle, to je Vlada već bila otišla. Slažem se da je to afera. Šećer, apsolutno bez ikakvih sankcija, jedne godine, zbog istrage nismo imali izvoz, posle toga izvozimo, dan danas izvozimo. Ova dvojica su oslobođeni u vreme Vojislava Koštunice. Znači, bez ikakvih sankcija – završeno, tačka. Neću da ih branim. Neću da branim nikoga, samo vam kaže činjenice. I šta smo imali, Kariću je vraćen neki novac, sedam dana smo...
Bećković: Ali koja je vlast, Zorane, koja ne bi mogla da se pohvali ovim istim argumentom, pa to bi mogli sad da govore svi iz Miloševićevog režima? Dakle, sve je završeno, svaka afera, niko nije optužen, niko nije kriv, svi su nevini, svuda je bilo tako.
Živković: Ne, ne, ovo je završeno na sudu. Ovo je ekskluziva.
Bećković: Pa i ovo se završavalo na sudovima.
Živković: Pa nije tačno, pa nije tačno.
Turajlić: Ovo je zastarelo, ali nijedna afera nije završena.
Bećković: Ko je ovde bio kriv ikada?
Živković: Za ovo što sam Vam naveo ništa nije zastarelo, sve je na sudu završeno, na sudu koji nije imao pritisak nikoga iz tog vremena, nego je bilo pred sudovima koji su bili pod pritiskom nove vlasti, koja je imala ovoliki interes da osudi te ljude, pa nije. Znači, nemojte... Nije svejedno, nisu svi isti. Ne možete da uzmete pa da pomešate sve živo što vam se tako čini. Nije tačno.
Bećković: Ne, ne, ja Vas pitam, zašto nisu svi isti? Kako nije isto?
Živković: Pa zato što imate, evo ja Vam kažem, za godinu dana moje vlade je bilo četiri, pet afera i rekao sam kako su završene. Za vlade Vojislava Koštunice je doneto dvesta zakona i otvoreno je dvesta afera, a danas imate aferu svaki dan. Znači veći monopol u trgovini nikad nije bio, od vremena “Name”, od vremena onog snabdevanja na tačkice nije bilo većeg monopola u trgovini, većeg monopola na tržištu advertajzinga, većeg monopola u još nekim stvarima, danas. Danas, ko je kriv?
Bećković: Ali moje pitanje je samo bilo to ko je kriv? Ko je prodao Srbiju?
Živković: Pa ko drži vlast, naravno.
Bećković: Pa ko?
Živković: Demokratska stranka, SPS, G17, ko beše još? A bilo je isto to u vreme Vojislava Koštunice.
Bećković: Svi jednako?
Čović: Izvini, ali vlast vrše i oni koji dodatno glasaju.
Živković: Ko?
Čović: U smislu, možeš da ne budeš na vlasti, ali ako ti zatrebaju njegovi glasovi, dobijaš glasove u parlamentu.
Živković: Ne, ne, danas su svi na vlasti. Osim Srpske radikalne stranke su svi na vlasti.
Čović: Ima jedan isto interesantan...
Živković: I LDP je na vlasti.
Čović: ...interesantan sindrom, mi smo sada gurnuli zakon, skoro je bilo, o medijima. I on je bio isturen u paketu, ako se ne varam, sa tridesetak i nešto zakona. Pa nije bio Zakon o medijima najvažniji zakon, ali su se svi zumirali na Zakon o medijima, a prošli su mnogi drugi zakoni tako lako. Takođe, nije normalno, izvinite, nije normalno da prvo mesto, možete da završite koji god hoćete fakultet, pripravničko mesto vam bude ministra ili, ne znam kakvo drugo. Pa malo prođite i analizirajte posle 2000. kakvi su kadrovi dolazili na koja mesta, e pa instituciju ne čini zgrada samo, tabla itd. nego oni koji treba da rade u toj instituciji, a oni treba da znaju svoj posao. A ako oni ne znaju svoj posao, pa šta će oni da rade? Pa vratiće se na ono, na ono što su dve najgore osobine kod nas u Srba, a to je zloba i neznanje.
Bećković: OK. moramo...
Pešić: Ne samo to, da Vam kažem...
Bećković: Moramo na pauzu, Vesna, samo izvolite, dajem Vam da završite ovo.
Pešić: Ne, ne, hoću da kažem da taj, ceo taj... Ovo o čemu pričamo, ne dolazi uvek, samo i isključivo od gore, nego postoji i pritisak od dole. Ja ću da ispričam kako sam ja prvi put se zgranula. Eto kad ste pitali šta me zgranulo. Na sastanku Glavnog odbora Građanskog saveza Srbije, koja je najuzornija stranka ikada postojala, ništa tu nije bilo sumnjivo, ničeg nije bilo tajno, najbolji smo bili u tom pogledu.
Čović: Građanski savez?
Pešić: Građanska stranka – čista.
Čović: Najuzornija građanska od jedne građanske.
Pešić: Gašo Knežević je postao, u onoj prelaznoj vladi, već ministar obrazovanja. E sad, ja čujem ovako, na svoje uši, kako neki čovek tamo, šta ja znam, iz Građanskog saveza, iz nekog mesta, kaže ovako: Kako bre mi to imamo ministra obrazovanja, a u mojem mestu, gde su direktori da se postavljaju? Ja ovako, potpuno zapanjena gledam ono, ne mogu da verujem. Šta su oni radili? Oni su od dole to radili, dolazili su kod sekretara stranke, pa onda njemu uvale te direktore, o čemu je malopre pričala, pa onda taj sekretar juri Gašu, u Ministarstvu, da mu preda... Ali ovi od dole su to jurili. Hoću da kažem...
Živković: Nisu oni krivi.
Turajlić: Oni su prosto videli šansu.
Pešić: Ja ne kažem da je reč o krivici, ali isto je tako bilo, da su svi telefoni zvonili, ja znam da su mi pričali, nema ko nije zvonio, da nije tražio nešto. Pa čekajte, kako? To je...
Bećković: Ali Ugovor s narodom je obećao da će, kad zvoni telefon, on će biti isključen i reći će “doviđenja”. Ništa se nije desilo.
Živković: E sad ste Vi, pravite bajku od tog Ugovora. Gde piše taj... Znači, čekajte...
Bećković: Pisalo je da će Ugovor s narodom, da ćete smanjiti broj ministarstava za trećinu.
Živković: Smanjen.
Bećković: Da će maksimalan broj potpredsednika Vlade biti tri.
Živković: Nije moglo.
Bećković: Nije moglo? Pa sve nije moglo.
Živković: Slažem se.
Bećković: Dakle, znači pisalo je da neće biti nikakvih privilegija funkcionera, da službenici Vlade neće moći da se voze službenim automobilima, osim kad idu službene puteve. Ništa se to nije desilo. I dan-danas se nije promenilo.
Živković: Ne, da Vam kažem samo, da ne bude sve, hajde sad lopatom. Privilegije su ukinute u prvim mesecima te Vlade. Vlada Srbije je ukinula sve privilegije bivšeg predsednika Vlade. Znači, kad neko ode sa te funkcije, mogao je da ima kola, sekretara, obezbeđenje i ne znam šta još, a predsednik, pored toga, batlera i kuvara. Pa smo ukinuli za premijera sve. Znači, nema nikakvih, ode s Vlade i ode kući, a predsedniku je ostalo, skinuli su mu kuvara i ovog batlera, a ostalo je, jer Koštunica nije dao da se skine baš sve. On ne koristi to.
Bećković: Pa ne koristi.
Živković: Ali to je ostalo kao... Ali su smanjene, smanjene su te privilegije koje su postojale. I još jedna stvar...
Bećković: Ali Vi kažete, nije mogao da se smanji broj ministarstava, nije mogao da se smanji broj pomoćnika ministara?
Živković: Čekajte malo, u kampanji se govorilo i mnogo toga, što ste Vi zaboravili, ili što je narod zaboravio, što smo mi zaboravili. Mi nismo obećavali Diznilend, posle 5. oktobra.
Bećković: Ja govorim samo o tačkama, dakle, Ugovora s narodom, ništa ne pričam dalje.
Živković: A pa nije samo, ako ste Vi samo to čitali od svega...
Bećković: Večeras samo o tome govorim.
Živković: E pa ne možete Vi da delite sad život.
Bećković: E Vi ste tražili da pričamo o tačkama i Vi ste poželeli da pričamo o tačkama.
Živković: Naravno, tačke su potpuno OK. ja ću da Vam dam odgovore na sve, ali pre toga smo mi pričali ljudima, da će imati tržišnu ekonomiju. E tržišna ekonomija znači da i propadaju firme i da se gubi posao i da će biti teška tranzicija i svi su rekli: hoćemo tranziciju, ali ne u mojoj kući, ne u mom preduzeću, ne u mojoj ulici – e pa molim vas.
Bećković: Tržišna ekonomija znači reklame. Može.
Bećković: Vreme je da pređemo na predloge, a utisak je da će nam faliti još jedno dva sata. Mislim, večeras nećemo uspeti da savladamo, ali hajdemo na obavezni deo, dakle predlozi za proteklu nedelju.
Protekle nedelje je u Beogradu preminuo Bris Taton i ovom prilikom ti nije predlog za utisak nedelje, dakle kao što smo se pre osamnaest godina dogovorili, ničija smrt neće biti na licitaciji, šta je jači utisak, ali ono što jeste predlog za “Utisak nedelje” je kako je reagovala država. Predlog broj jedan.
I na mestu broj dva, gledamo, ovog puta reakcije građana. Da vidimo šta su oni rekli, predlog broj dva.
Prošle nedelje su otvorene i debate u raznim televizijskim emisijama, na temu, ko je rodio ovu decu. Prva debata, u predlogu broj tri, iz emisije “Oko” na Javnom servisu – gledamo predlog broj tri.
Predlog broj četiri, nastavak ove debate, “Čija su to deca?”, emisija “Stanje nacije”, Borka Pavićević i Slobodan Antonić, predlog broj četiri.
Pripadnici grupe “1389”, protekle nedelje, pronašli su adresu gde će da traže zaštitu. Da vidimo koja je to adresa, predlog broj pet.
Nisam sigurna da li sam precizna, ali moguće i da je istina da je dakle, devet godina kasnije, na televiziji B92 gostovao bivši direktor i glavni i odgovorni urednik “Politike”, Hadži-Dragan Antić. Dakle, “Intervju sa Jugoslavom Ćosićem”. Da vidimo medaljone, koje smo čuli u ovom programu, predlog broj šest.
2009. godine, kada se govori o aktivnostima Demokratske stranke Srbije i Nove Srbije, dakle o aktivnostima nekadašnjih lidera DOS-a, Vojislava Koštunice i Velimira Ilića, tako je ispalo da se najčešće govori u rubrici “Šta radite bre” dakle, sve što možemo saznati, je pre svega u rubrici “Šta radite bre”. Predlog broj sedam.
Na mestu broj osam, gledamo kako izgleda spoljna politika 2009. godine, gledano iz ugla protekle nedelje i aktivnosti protekle nedelje, predlog broj osam.
U prebrojavanju, ko je ostao od lidera DOS-a, o kojima večeras govorimo, potpisnika Ugovora sa narodom, ispostavilo se da je u ovih devet godina, jedini koji je i dalje na vlasti je Rasim Ljajić, ostali su na nekim drugim mestima, a kao što smo rekli na početku, ispostavilo se i da je danas na vlasti onaj koji je poražen 5. oktobra 2000. godine, dakle Ivica Dačić. I ne samo što je na vlasti, nego što se i dere na svoje koalicione partnere. Hajdemo da vidimo zašto. Predlog broj devet.
UKLJUČENJE GLEDALACA
Bećković: Da, ostalo je da čujemo šta, ostalo nam je još pet minuta, dakle, ja bih volela svašta u tih pet minuta, hajdemo da vidimo šta možemo. Šta je najjači utisak, Srbijanka?
Turajlić: Pa, ja moram priznati, neko je rekao maločas da je teško progutao utiske, dakle, ja zaista teško gutam recimo intervju sa gospodinom Draganom Hadži-Antićem, prosto nisam sigurna da bilo koga u ovoj zemlji treba više da zanima šta on misli, ali evo, gospodin Jugoslav Ćosić je mislio drugačije. Moj najjači utisak je utisak broj jedan, ja bih rekla dvostruko, s jedne strane je utisak da slušate sve te ljude, koji vam potvrđuju da živimo u jednom potpunom rascepu i da nema države, s druge strane, deo tog utiska, koji je za mene jako značajan, lepo je to što nam predsednik, što je bio gospodin Boris Tadić, kaže kako je to neprekinuta nit nasilja. Ono što nam ne kaže i što evo, možemo da ga pitamo, šta je on, na mestu predsednika države, predsednik vodeće stranke, koja je l' u kohabitaciji, je l' u vlasti, već toliko dugo, učinio da se ta nit prekine. Dakle, ja mislim da je nedopustivo, dati tu izjavu, a celo vreme učestvovati u vlasti i biti suodgovoran što ta nit nije prekinuta. Nekako se meni... Ta izjava mi se najviše dojmila.
Bećković: Aha, Zorane?
Živković: Ista ta, prvi predlog, znači, ista ta priča o neprekinutoj niti. Prvo nije tačno da nit nije prekinuta, nit je prekinuta bar dva puta, jednom 5. oktobra, a drugi put u akciji “Sablja”. Znači, u akciji “Sablja” je kriminal u Srbiji, ne samo ti kokošari, nego pravi kriminal u Srbiji je resetovan blizu nule, pa je dopušteno da za pet godina se rodi potpuno nova generacija, novih kriminalaca, koji su sada postali jaki, skoro kao, ne kao Zemunski klan, ali kao neki drugi klanovi iz tog vremena i za to je kriva država, koja je to dopustila. A država je omogućila kriminalcima da ponovo ojačaju, tako što je odmah posle akcije “Sablja”, odnosno promene vlasti, rasterala iz policije i pravosuđa sve one koji su dali najveći doprinos toj borbo protiv kriminala. Neke je poslala i u zatvor. Prema tome, nemoj da se sad čudimo i da se hvatamo za neke retoričke izjave, koje su lepe i glupe, nego hajde malo da se bavimo činjenicama. Znači, nit je bila prekinuta i ponovo je stvorena. Ko je kriv? Vlast, naravno. Za sve ono što sam ja bio godinu dana u vrhu vlasti sam kriv ja, naravno. Bilo je pitanje i koliko treba da se nešto promeni? U tih godinu dana, zajedno sa Čovićem i sa drugima iz Vlade smo sproveli privatizacije koje su bile najčistije i najveće od početka do danas, imali smo akciju “Sablja”, vratili smo Srbiju u Savet Evrope, znači ima puno stvari o kojima možemo da pričamo.
Turajlić: I niste delili socijalne stanove?
Živković: I da, za socijalne stanove. Znači, samo kratko, ja sam rekao kad sam... I u saveznom ministarstvu i u Vladi posle niko neće dobiti stan. Po kom to osnovu, osim naravno najgorih slučajeva, socijalno ugroženih, po kom to pravilu se nekome dele stanovi, a nekome ne? I naravno i moja porodica i mnoge druge su, moja porodica sa roditeljima ima jedno 160 godina radnog staža, pa nisu dobili ni kredit nikakav. I to je normalno i tako treba da bude.
Bećković: OK. Šta je najjači utisak, Vesna?
Pešić: Pa ja bi isto rekla prvi, zato što on nekako odslikava tu nekako neprisutnost naših političara. Svi govore kao da nisu odavde. Mislim čovek kaže, treba strogo. Šta znači strogo, valjda treba da se primenjuje zakon. Imam utisak, kao da je to nekad ko Tito što je radio, ovako od gore gleda, to je neka vrsta titoizma, koju primećujem kod predsednika Tadića, da je to ta vrsta kritike, da ti sediš na vlasti, imaš apsolutnu vlast, kao što je Tito imao, sad ima Demokratska stranka, a kao da je to neko drugi, ko to radi i koji nema nikakve veze s njim. I taj osećaj odvojenosti, a dolaziš da kritikuješ, kaže: A treba ovako, treba... Pa uradi onda tako, zašto uopšte to komentarisanje. Onda isto tako se to vidi na drugim mestima. Recimo Koštunica i Velja Ilić, oni kao da su pre hiljadu godina bili na vlasti, a bili prošle godine, do prošle godine u vlasti. Sad su potrošene neke silne milijarde od 5. oktobra do sada, kaže Velja Ilić, a do prošle godine on bio u vlasti. Hoću da kaže, ta nekakva neosećajnost da si ti nekakav akter u svemu tome, nego kao da si pao s tavana i da to nikakve veze s tobom nema i da svi kritikuju na jednak način, a svi su jednako vezani u vlasti. E to simbolizuje taj prvi utisak, koji ste dali, čini mi se najbolje, kad je predsednik Tadić u pitanju.
Bećković: Vaš?
Čović: Predlog broj jedan, mislim da je oko tog predloga dosta rečeno. Naravno, kada malo bolje razmislim, onda se setim da smo svi mi pomalo bili na vlasti, u pojedinim periodima i stvarno očekujem da svako pođe od sebe i preispita svoju odgovornost i za dobre i za loše stvari, koje su se događale u nekim našim periodima, kada smo radili određene poslove. Mislim da će onda mnogo biti jasnije i građanima, da nije baš sve onako kako se daje u glavnim hedovima i glavnim naslovima, jer i tu imamo isto puno informacija, odnosno dezinformacija. Toliko o tome. Što se tiče onog pitanja vezanog za privatizaciju, ja privatizaciju nisam radio dok sam bio na vlasti, FMP-a, uradio sam je 2006. Ponosim se, jer mislim da je jedinstvena. Privatizovao sam ono što sam napravio, a puno je njih dolazilo da proverava sve to i koliko znam bilo je sve u redu. Opet se vraćam na dve opasne reči vezane za naš narod, to je zavist i neznanje i mislim da nam tu leže veliki problemi.
Bećković: Jedan od predloga koji nije dobio nijedan glas, to je “Prerehabilitovani” Ivica Dačić, predlog broj devet, dakle, da li razumete zašto se Ivica Dačić ljuti, ili da Vas pitam najkonkretnije, jer mi je ostalo šest sekundi, dakle...
Čović: Pa delimično razumem, i uopšte, pravo da Vam kažem, prvo i ova emisija je stalno vraćanje nekako unazad i dosta je, uz svu Vašu pažnju i naravno, pozitivno je gledam, ali je dosta negativna za sve nas, jer stalno se... Svi problemi zumiraju na nas koji smo ovde, a onda čujemo i vidimo predloge, da neki koji eto rade svoj posao ili bi trebali da rade, kukaju da imaju problema. A propo ovoga, ja nisam za stalna vraćanja u nazad, razumem potrebu da se u Srbiji stalno vraćamo u nazad, samo u tom kontekstu, ako ne znamo da rešimo probleme sa kojima se susrećemo. Fašizam, antifašizam itd, ima smisla pričati o nasilju i nenasilju, kada je fašizam i antifašizam u pitanju, ali sve ovo što se događa, vezano za nasilje, za navijačke grupe, pa to sve postoji od '45. godine i pogledajte upravne odbore svih klubova i svega, videćete da su stalno bile političke strukture, ili predstavnici političkih struktura u njima.
Bećković: OK. Završili smo na žalost, ostalo je najmanje 45 strana i 45 pitanja. Najjači utisak protekle nedelje je predlog broj jedan, odnosno reakcija države, a gledaoci koji su glasali SMS-om, kažu Srbijanka, da je najjači utisak ono što Vi ne znate koga to zanima, dakle mnoge zanima Hadži-Dragan Antić. Vidimo se za sedam dana. Sve najbolje.
Postojeći komentari (0) |
Pošaljite komentar |
Pišite autoru emisije
|
|
 |
| Utisak nedelje |
|
|
|
-
20. 11. 2009.
Budžet, uz planirani manjak od 104 milijarde dinara,
...dalje
-
20. 11. 2009.
Peščanik, 384. emisija: Vesna Rakić-Vodinelić, Dejan
...dalje
-
20. 11. 2009.
Dnevnik: Cvetković: Povećanje standarda; Raspisan tender
...dalje
-
20. 11. 2009.
Zvezdi prvi derbi u sezoni - 76:73...dalje
-
20. 11. 2009.
Opstanak koalicije u Prištini...dalje
-
20. 11. 2009.
Jutarnji dnevnik: Tiodorović: Stope obolevanja i smrtnosti
...dalje
-
20. 11. 2009.
Sajmovi zapošljavanja...dalje
-
20. 11. 2009.
Jutarnji dnevnik: Van Rompe za proširenje EU; Radnici
...dalje
-
19. 11. 2009.
Dnevnik: Patrijarh Pavle sahranjen u porti manastira
...dalje
-
19. 11. 2009.
U Beogradu sahranjen patrijarh Pavle...dalje
-
19. 11. 2009.
Tražimo nestale, uspostavljamo izgubljene kontakte...dalje
 Download B92 emisija
|
|
