Ostalo

Poslovi Mape Tehnopolis Kultura Music Shop

Naslovna | Vesti | Teme | Foto-galerija | TV Info kanal

EMISIJE

Kažiprst

Utisak nedelje

Intervju sa Jugoslavom Ćosićem

Peščanik

(Re)akcija

Arhiva

INFO

B92

Info

Emisije

Utisak nedelje

27. septembar 2009.

Šta s državnom administracijom

Marković: Ja kad sednem s kolegom i razgovaram o tome zašto je njegova sistematizacija postavljena tako i tako, onda on meni kaže: iz obaveza Evropske unije mi proizilazi da imam za ovo ovakvu agenciju, da imam za ovo onakvu, da imam za ovo ovakvu.

Ljajić: Tu smo mi rekorderi, čak i među zemljama u regionu. Dakle imamo milion i 840 hiljada zaposlenih, od toga 500 i nešto hiljada koji rade u administraciji, odnosno primaju pare iz budžeta. Prosek u Evropskoj uniji je četrnaest, petnaest posto u odnosu na ukupan broj zaposlenih. To je kod nas skoro trideset posto, to je neizdrživo.

Ćirković: Agencija za privatizaciju, tamo su ovi ekonomisti, koje znaju već, neoliberali su zaposlili svoju decu u toj agenciji, pa su oni privatizovali firme, u životu nisu videli preduzeće, ali su privatizovali firme i sad idu za direktore tih firmi, čija je privatizacija propala.

Gosti: Ministar za državnu i lokalnu samoupravu Milan Marković, novinarka Ruža Ćirković, ministar za rad i socijalnu politiku Rasim Ljajić

Autorka: Olja Bećković

Bećković: Dobro veče. Da li se plašite da ćete ostati bez posla? Da li ste razumeli šta se krije iza te formulacije „smanjenje državne administracije“? Da li ste razumeli ko spada pod tu državnu administraciju i jeste li to vi? Da li vas zanima i da li bi ste voleli da znate po kojim kriterijumima će biti deljeni otkazi? Da li ste u stanju, kad se radi o vašoj koži, da budete racionalni i da kažete: da, živeli ste na... Ne radim godinama ništa, primam platu... Ili sa druge strane verujete da u ovoj zemlji ne radi niko ništa ili sa treće strane verujete da će sa na kraju ispostaviti da je jedina vaša greška ne to što ne radite ništa, nego to što ste se učlanili u nekom času u pogrešnu stranku. Večeras u emisiji Utisak nedelje ministar za državnu i lokalnu samoupravu, gospodin Milan Marković, dobro veče.

Marković: Dobro veče.

Bećković: Ruža Ćirković, novinar, dobro veče.

Ćirković: Dobro veče.

Bećković: Rasim Ljajić, ministar za rad i socijalnu politiku, dobro veče.

Ljajić: Dobro veče.

Bećković: Jedna od glavnih primedbi, dakle godinama unazad je cela javnost postigla konsenzus da je višak birokratije i državne administracije. Sad, kada je to došlo na dnevni red, odjednom se pojavljuje: čekaj da vidimo o čemu se ovde radi; i kaže se: zašto niste krenuli od sebe? I kako je to moguće da ste bili toliko racionalni kada treba da procenite koliko ima viška u administraciji, a nekako se čini iracionalni kad treba da kažete koliko ima viška u Vladi i koliko ima viška ministarstava samih, a koliko zaposlenih u ministarstvima? Rasime, evo prvo pitam Vas, Vi ste pre pola godine govorili o tome da nema smanjenja državne administracije dok se ne smanji broj ministarstava, prepolovi broj državnih sekretara itd, itd. Šta se desilo?

Ljajić: Ne, ja se slažem sa Vama, da mi treba sami da pošaljemo, pre svega poruku, ukoliko uopšte idemo ka racionalizaciji državne administracije, koja jeste neophodna, ali da bi napravili, uslovno rečeno, neki spisak ljudi, koji treba da budu otpušteni, to moramo da uradimo prvo sa onima koji su došli po političkoj liniji, po političkom ključu na neku od funkcija. Tu pre svega, mislim na državne sekretare i na pomoćnike ministara, da je to uslov svih uslova da bi išli po dubini i smanjili broj državnih činovnika. Mi danas imamo još uvek oko 239 državnih sekretara i pomoćnika, što je između ostalog i rezultat jedne preglomazne koalicije, gde ste morali da pravite političke ustupke da bi ta Vlada, uopšte na ovaj način bila i formirana, tako da je za to potreban opet novi politički dogovor koalicionih partnera.

Bećković: Toga nema, je l' tako?

Ljajić: U ovom trenutku toga nema, ali ja mislim da će nas ova situacija sada primorati, ova ekonomska kriza i ova racionalizacija, da to sada učinimo. I zaista bi bilo neprimereno da mi sada nekog čoveka, koji radi dvadeset godina u državnoj administraciji otpustimo sa posla, a da zadržavamo državne sekretare, koji su tu samo zato što su pripadali i pripadaju određenoj političkoj stranci.

Bećković: Jeste Vi otpustili, tada ste rekli, pre pola godine ste rekli: evo, od sutra ću otpustiti 50 posto zaposlenih u mom ministarstvu: Jeste otpustili?

Ljajić: Mi smo 55 ugovora o delu, koje smo imali, u martu mesecu raskinuli. Rekao sam tada da imam šest državnih sekretara, da bi mogao da normalno funkcionišem sa dva, da niko ne bi primetio da četiri državna sekretara više nisu u Ministarstvu, ali ja nemam nijednog svog čoveka, iz svoje stranke ni među državnim sekretarima, ni među pomoćnicima ministra, ja mislim da sam izuzetak, u tome bukvalno ni jednog čoveka, ali da bi to uradio, ja ne mogu da rušim Vladu ili koljem vola za kilo mesa, prema tome, potrebna je saglasnost koalicionih partnera, ali bi sutra već mogao da funkcionišem sa dva državna sekretara i sa četiri pomoćnika.

Bećković: Ko ih je doveo, Rasime?

Ljajić: Pa to je deo koalicionog dogovora, sve stranke.

Bećković: Znači, Vi imate četiri državna sekretara, odakle su?

Ljajić: Imam ih šest.

Bećković: Šest, odakle su?

Ljajić: A mogu da funkcionišem sa dva.

Bećković: Ko ih je doveo?

Ljajić: Pa ne doveo, po logici, ja sam ih doveo, ali sam ih doveo na osnovu predloga koalicionih partnera, koji participiraju u Vladi.

Bećković: I četiri ih je višak?

Ljajić: Četiri ih je višak.

Bećković: I ta četvorica znaju da su Vam višak?

Ljajić: Pa ja ne znam da li oni znaju, ali ja bi’ odabrao dva, od tih šest bi’ odabrao dva, sa kojima bi mogao normalno da radim. Sad ovo nije... Da Vam kažem, nije sad ovo da ja pravim neku sad političku priču, ja mislim da višak državnih sekretara gotovo u svim ministarstvima, ali za smanjenje je potreban novi politički dogovor koalicionih partnera i potpuno bi bilo politički kontraproduktivno, ako mi sad neke ljude tamo otpuštamo sa posla, a ovi ljudi sede i primaju platu, koriste sekretare, vozače i tu je značajna ušteda.

Bećković: Ali po svoj prilici, stvar ide u tom pravcu, da kontraproduktivno ili ne, dakle mi čitamo svaki dan, da sva ministarstva govore pojedinačno da niko nema viška zaposlenih, naprotiv, da imate manjak zaposlenih i Vi ste jedan od tih koji kažete da Vaše ministarstvo nema nijednog viška?

Marković: Baš tako, nema nijednog viška.

Bećković: Nema ni MUP-u, nema ni kod Mrkonjića, nema ni kod Škundrića, nema ni kod koga?

Marković: Je l' sad mene pitate za mene ili za njih?

Bećković: Evo za Vas.

Marković: Dakle to je... Ja znam da je to vrlo nepopularno sad pričati o tome i reći da recimo da nemam viška zaposlenih u mom ministarstvu, razlog za to je što je u ovom ministarstvu radilo 109 2005, a sada radi 82, znači očigledno je, za ovih nekoliko godina, došlo do značajnog smanjenja broja zaposlenih, a pri tom se delokrug rada značajno proširio, obuhvatio izborno zakonodavstvo, obuhvatio radno zakonodavstvo, obuhvatio birački spisak, obuhvatio novi sistem matičnih knjiga političkih stranaka, nadzor nad primenom i tih propisa i sa svega 17 inspektora, celu Srbiju obuhvatamo u nadzoru, tako da, eto ja mogu da obrazložim zašto je to tako. Ako neko kaže da se...

Bećković: Dobro, koliko Vi imate tih državnih sekretara?

Marković: Ja imam dva državna sekretara i tu se potpuno slažem sa kolegom Ljajićem, objektivno, pomoćnici su oni na kojima počiva posao, državni sekretari su neka vrsta zamenika ministra u starom sistemu.

Bećković: Ta dva Vam ne trebaju?

Marković: Pa uvek treba da ima zamenik ministra, znači, jedan bi svakako trebao da postoji, jer on onda takođe preuzima na sebe deo odgovornosti, potpisuje određena akta, koja može da potpiše u skladu sa pozitivnim propisima, ali je nesporno da ceo posao u stvari počiva na pomoćnicima ministra, koji jesu vrh te neke administrativne strukture u svakom ministarstvu i koji bi trebali da budu postavljeni na položaje konkursom i da budu nesmenjivi praktično.

Bećković: OK, ali kad ministar Dinkić kaže biće kažnjeni ministri sa milion dinara ko ne da predlog štednje, a kad svaki dan čitamo da većina ministara kaže da neće dati ništa i da to, nemaju na čemu da uštede, je l' za to, šta će se desiti ministrima? Ništa?

Marković: Pa ne, konkretno, ako govorite o mom ministarstvu, niko neće ni tražiti da smanjujemo, pošto znaju ove činjenice koje sam ja Vama iznosio su poznate u Vladi, tako da to uopšte nije sporno.

Bećković: Ali poznate su činjenice u Vladi za sve ove ostale, koji imaju iste argumente kao i Vi?

Marković: Moram da... Pa, vidite, postoji Zakon o ministarstvima, u Zakonu o ministarstvima su utvrđeni organi i delokrug organa, vi prosto, prateći Zakon o ministarstvima, možete da vidite kako se kretao delokrug kojeg organa i koliko on zaposlenih ima. Dakle, vidite da je nekom izašao jedan segment rada i prešao kod nekog drugog i onda pratite da li je prešao i zaposleni iz tog organa u drugi organ itd.

Bećković: Dobro, ali kad Vas pitam jednostavno, hoće li biti otpušten iko iz jednog ministarstva?

Marković: Pa kako da ne, pa naravno.

Bećković: Hoće.

Marković: Ali ne radi se ovde samo o ministarstvima, dakle ministarstva, tj. organi državne uprave imaju 27 hiljada, recima 61, pre pet godina su imali 1.033 zaposlena manje. Dakle, pre pet godina 2003. je bilo 26 hiljada, tako nešto, oko 26.030, a danas je 27.031, otprilike to je. Znači, razlika je veoma mala, to je 4,1 posto ukupnog broja. To je kad govorimo o ministarstvima, ali mi imamo drugi problem, koji se otvara i koji je van sistema državnih službenika, to su pre svega, brojne agencije, preklapanja nadležnosti tih agencija, razne posebne organizacije koje nisu uvrštene u ovaj broj o kome sad pričamo i tu su u stvari...

Bećković: Pominju se inspekcije?

Marković: Pa ne, inspekcije jesu deo državne uprave.

Bećković: Recite mi je l' tačno da vi imate 300 ljudi zaposlenih u Inspekciji rada?

Ljajić: 326 u Inspekciji rada.

Bećković: I to vam treba, tih 326?

Ljajić: Pa ne trebaju. Znate šta je ovde problem kod inspekcija, nije čak problem ni u broju, koliko je problem u neefikasnosti. Mi imamo uglavnom ljudi koji su u tehnološkom smislu prilično, rekao bih, prevaziđeni, neefikasni, mi ćemo morati da smanjimo taj broj, ali će morati da se vrši vremenom i obnova, ne samo ove, već i drugih inspekcijskih službi. Ja se izvinjavam samo, što prekidam, ovde više nije stvar izbora da li ćemo mi smanjivati ili ne, mi to moramo sada da uradimo. Znači, mi smo imali mogućnost da povećamo PDV da bi smanjili budžetski deficit, dakle da napravimo na ovoj prihodnoj strani veći priliv ili sad da pravimo uštede. Mi smo se odlučili da pravimo uštede. Prema tome, hteli ili ne hteli, mi to sad moramo da uradimo. Sam je problem u tome da mi nađemo pravu meru. Ti ljudi su ljudi sa svojim porodicama, svojim problemima, ne možete ljude poslati na ulice, a opet ova administracija mora biti daleko jeftinija i efikasnija nego što je sada.

Bećković: OK, ali imamo dakle taj nesporazum i, Ružo, da li možete da nam pomognete u tom smislu ko spada u državnu administraciju. Ko su ti ljudi koji sada treba da se sekiraju ’-da li sam to ja, da li sam to ja? Evo sad znamo da treba da se sekiraju državni sekretari, to smo saznali, ali hajdemo sad dalje?

Ćirković: Evo ja sam ovde donela kako to prikazuje budžet, on kaže, on prikazuje broj zaposlenih prema onome, koji primaju platu iz budžeta i tu ima i agencija i svi su tu i ja smatram da svi koji primaju platu iz budžeta, oni su pod, treba da budu pod lupom javnosti u ovoj priči – svi koji primaju platu iz budžeta. Pošto nije to javnost kao iskristalisala stav da njih ima previše, mada mislim 500 hiljada ljudi radi kod države, pa to je jako veliki broj, nego postoji... Ja mislim, žao mi što moram da kažem, '83. godine, da je država skupa, kad je ono slomila se... Dugove i tako, a 2000. godine već sa MMF-om dogovorila deset posto smanjenja administracije i u svakom slučaju, naša država je skupa i neefikasna, a ja mogu da dokažem na nekoliko tačaka kako je ona neefikasna. Sad se na sve to, na tu činjenicu, da je ona bila i do juče skupa, došla je ova kriza. Neki dan je profesor Pavle Petrović saopštio da Srbija ne izlazi iz krize, da je u drugom kvartalu njen privredni rast je pao za 4,4 posto i da nema naznaka da će treći kvartal biti bolji. Tako da građane Srbije, naročito one koji su zaposleni, koji pune ovaj budžet, uopšte ne treba da interesuje kako će oni da naprave uštede, oni moraju da naprave... Ne moraju da otpuštaju, neka uštede na nečemu drugom, recimo na robama i uslugama, ili šta ja znam. Uglavnom, mislim to nije bitno. Sada je kriza i na sve strane ljudi dobijaju otkaze, a oni koji ostaju na poslu rade ono elastično radno vreme, neograničeno. Kad ti gazda kaže: idi kući. I zašto bi onda državni službenici, koji su zbog svoje neefikasnosti, doprineli da mi ovu krizu tako teško podnosimo, zašto oni ne bi delili sudbinu svih ostalih građana Srbije? Dakle ko spada u... Po meni, svako ko je na državnim jaslama, na neki je način zaposlen kod države.

Bećković: I Vi kažete 500 hiljada, neke procene su 600, ali...

Ćirković: Dobro, to je lokalna samouprava, dakle imate 190, koliko ima opština?

Marković: 175.

Ćirković: 175 opština, to su sve državni službenici, to je jako puno sveta.

Bećković: Jesu tu javna preduzeća?

Ćirković: Ne, oni se izdržavaju iz...

Bećković: Oni nisu tu?

Ćirković: Ali u širem smislu...

Bećković: Jesu ili nisu? Rasim kaže jesu, Vi kažete da nisu, šta Vi kažete, da li su javna preduzeća...

Marković: Ako hoćete da kažem de jure nisu, ako hoćete de facto, jesu, to je isto ovo što koleginica Ruža priča.

Ćirković: Ali nisu iz budžeta, ne primaju platu iz budžeta.

Marković: Evo ja mogu da pomognem malo.

Bećković: Da li ljudi zaposleni u javnim preduzećima treba da sada strahuju, da li oni spadaju...

Marković: Treba i oni da strahuju, zato što Vlada ima sledeći plan, da bi ipak malo... Ja sam ipak na početku hteo samo da vam ukažem na to koliko se ovome pristupa nekako i u javnosti, paušalno. Znači, nije ova priča tako jednostavna, kao što nam na prvi pogled izgleda. Dakle, što se tiče državne uprave, to je ovo o čemu sam malopre govorio, ja mogu već sada da Vam kažem, dakle, mi ćemo sigurno već u prvoj polovini 2010. pasti na broj ispod broja 2003.

Bećković: To znači, otpustićete koliko ljudi?

Marković: To je definitivno pad, to će biti verovatno broj od oko dve hiljade ili možda nešto malo više ili niže, ali će to biti broj dakle veći nego... Manje će biti zaposlenih nego što je bilo 2003. godine, uprkos tome...

Bećković: Izjavili ste prošle nedelje, da je dve i po hiljade ljudi to?

Marković: Pa ja sam sad rekao otprilike, dve, dve i po hiljade ljudi, nije problem dakle... Vrlo je važno da vidimo gde se to otpušta i na tome zaista intenzivno radimo. Dakle, rade svi ministri i to je taj posao o kome sam upravo malopre pričao. Dakle, ja kad sednem s kolegom recimo i razgovaram o tome, zašto je njegova sistematizacija postavljena tako i tako, onda on meni kaže: iz obaveza Evropske unije mi proizilazi da imam za ovo ovakvu agenciju, da imam za ovo onakvu, da imam za ovo ovakvu. Mi moramo razumeti da je naša državna uprava i naš administrativni kapacitet jedan od uslova našeg daljeg pridruživanja Evropskoj uniji, zato je ova tema o kojoj treba pričati dosta oprezno.

Bećković: Dobro, Milane, ali ako se kaže da je višak osam hiljada...

Ćirković: Ja bih ovo sve proverila s tim agencijama, stvarno bi to proverila, da baš mi moramo da imamo.

Bećković: Ako kažete da je višak osam hiljada se pojavljuje cifra u lokalnoj i državnoj samoupravi, kako onda sada je samo dve i po hiljade?

Marković: Ne, hoću da Vam objasnim, ako dozvolite. Ja sad govorim o onome što se najčešće u javnosti priča, a to su ministarstva i drugi organi državne uprave. Dakle to su organi uprave u sastavu ministarstava, posebne organizacije, službe Vlade. Tu imamo 27.063, recimo, i ići ćemo na broj sigurno, manji od broja koji je bio 2003. godine. Ono što sad dalje...

Bećković: Znam, ali to ne znači ništa ovim sad ljudima, oni nemaju pojma?

Marković: Zato što su segmenti. Sama ministarstva će da smanje za jedno dve hiljade. Znači tu je jedan segment. Drugi segment, tome ćemo priključiti sada agencije, kao što je Agencija za privatizaciju i službe obaveznog socijalnog osiguranja, kao što je Nacionalna služba za zapošljavanje itd, itd, i kod njih ćemo takođe ići na smanjenje, sa njima zajedno prelazimo neki broj od 32-33 hiljade, recimo na neodređeno vreme, ili ne znam tačno sada, broj da Vam kažem i sve to se spušta prema dole, otprilike određen je taj sličan procenat, desetak posto, petnaest posto, kako gde, dvadeset posto, negde. Dakle, to je jedan segment. Drugi segment je Vojska, gde je ministar odbrane već najavio racionalizaciju u svom delu za određeni broj, treći segment ide pravosuđe, gde se najavljuje otprilike, dakle ne treba uzeti zdravo za gotovo, ali će biti možda oko dve hiljade takođe. Sledeći segment je prosveta i ministar Žarko Obradović je dobio zadatak od premijera, koji se tiče segmenta prosvete, gde imamo trenutno par stotina hiljada. Takođe isto je sa zdravstvom, takođe imamo par stotina hiljada i sledeći segment je lokalna administracija, dakle, lokalne uprave plus javna preduzeća, gde već imamo završen plan, gde se ide na smanjene od jedno osam hiljada. Dakle, segmenti su ovi. Za lokalnu administraciju, za državnu upravu, ja mislim da ćemo možda već za sedam ili deset dana, izaći sa tačno, preciznim načinom kako će doći do tog smanjenja i preciznom cifrom. Dakle, dobro znamo šta radimo, meni je samo bio cilj u ovom prvom izlaganju da prosto razjasnimo, kada govorimo o tim ministarstvima i organima uprave, da tu znamo da je od 2003. do sada došlo... Jer ja često čujem, molim Vas, često čujem kao: e, kaže, državna administracija od 2000. do danas porasla sa osam na 28 hiljada – to je prosto neistina. Pa samo 2000. 6.800 i nešto je radilo u Republičkoj upravi prihoda i sada zamislite Vi kako je to.

Ćirković: Dobro, a u međuvremenu se raspala SRJ, pa su prešli carina i da... Pa zbog toga je to, ali...

Bećković: Prosto, ne bih volela da ovde bude tema i jasno mi je da imate potrebu da to govorite, ali zaista nije naša tema da sada pričamo da li ste vi dobro ili loše postupili itd. nego da pričamo o tim ljudima, koji zaista sede i ne znaju da li se to odnosi na njih, šta će biti sa njima i da prosto vidimo da oni razumeju na koga se to odnosi.

Marković: Evo sad smo objasnili, ja mislim.

Ljajić: Ovo o čemu je Ruža govorila, tačno je da mi imamo jedan značajan nesklad ili disproporciju između broja ljudi koji rade u administraciji, ovih 500 i nešto hiljada, u odnosu na ukupan broj zaposlenih. Tu smo mi rekorderi, čak i među zemljama u regionu. Dakle imamo milion i 840 hiljada, po poslednjem podatku zaposlenih, od toga 500 i nešto hiljada koji rade u administraciji, odnosno primaju pare iz budžeta. Prosek u Evropskoj Uuniji je četrnaest, petnaest posto u odnosu na ukupan broj zaposlenih. Vi vidite, to je kod nas skoro trideset posto, to je neizdrživo. Znači, mi moramo sada da nađemo jedan racionalan način da zaštitimo prava tih ljudi, sa odgovarajućim socijalnim programima, sa odgovarajućim prekvalifikacijama, sa odgovarajućim modalitetima da ti ljudi ne ostanu na ulici, ali ovo je za državu neizdrživo više stanje, imamo em preglomaznu, em preskupu, em neefikasnu administraciju – sa tim mora da se prekine. Ko će to biti? Da li ova garnitura u Vladi, ili neka druga, ali neka crta se mora podvući i mora se krenuti na drugačiji način da se ustroji državna administracija. Mislim da je Ministarstvo za lokalnu samoupravu donelo važne zakone, koji idu u tom pravcu, jer realno mi smo imali od 2000. godine više vlada. Prosek je 19 meseci tih vlada. Imali smo jednu političku nestabilnost i česte izborne cikluse koji su generirali uvek velike, preglomazne koalicije. Onda je svaka od stranaka nastojala da udomi, uslovno rečeno, svoje ljude i činjenica je da sad imamo administraciju koja mora da se značajno smanji.

Bećković: Ali to je upravo ono čega se ljudi boje. Dakle, ljudi se boje da, pošto su tako došli, da će sada ceo sistem biti takav, da će tako i da odu.

Ćirković: Tako će i da odu, kako su došli. Pa i treba da odu znate, ja mislim.

Bećković: Ali otići će oni koje su udomile stranke koje više nisu na vlasti.

Ljajić: Bila bi velika...

Ćirković: A skoro su sad sve stranke negde na vlasti. Mislim Vi ste malopre rekli, ako ste pogrešili stranku... Ja mislim da ne postoji pogrešna stranka, pošto je sad... Recite mi koja stranka nije nigde na vlasti? Mislim sve su negde na vlasti.

Ljajić: Pošto se radi o sudbinama tih ljudi, tu se zaista mora voditi računa o svakom pojedinačnom čoveku i velika greška, možda i veća od ove koja je dosada napravljena bi bila, da sad neko ostane, zato što pripada nekoj stranci, a da neki stručnjak iz ministarstva, zato što je nigde čovek, ili neće da bude deo ni jedne političke opcije, da bude poslat na ulicu. Sad to je odgovornost na svakom od nas.

Ćirković: Mislim činjenica je da je naša administracija politizovana poslednjih godina fantastično.

Marković: Nije baš toliko, nemojte.

Ćirković: To je sigurno. U opštinama, to se ne možeš zaposliti, ako ne...

Marković: Opštine su drugo, mi govorimo sad o državnim. Nemojte s tim...

Ćirković: Pa kako, a beogradske opštine, sedamnaest opština, tu se više zaposliti ne možeš ako nemaš stranačku legitimaciju. To više nema šanse. To je skandalozno.

Bećković: Je l' nekad bilo, Ružo?

Marković: Tu se ja slažem s Vama da toga ima.

Bećković: A da li je nekad bilo?

Ćirković: A kako da nije. Ja Vam kažem, evo, mislim naša savezna administracija, ono kada je bila jedna partija, to je glupost, to mislim sad ne treba raspravljati, ali i tad se vodilo računa da su ljudi stručnjaci. Znate, na nekom mestima to... A sad je ovo stvarno otišlo... Što veća koalicija, to gore.

Ljajić: To je tačno.

Marković: Na državnom nivou imamo i ovih problema, posebno ovo što je Rasim govorio, to jeste veliki problem, s tim državnim sekretarima. Na lokalu ovo što je gospođa Ruža rekla, to je na žalost dobrim delom istina, ali na samom državnom nivou, kada krenemo od tih pomoćnika na dole, u dobroj... U mnogo slučajeva smo uspeli da krenemo u depolitizaciju. Svi pomoćnici koji rade kod mene, su radili kod Zorana Lončara, a pre toga kod Šabića, mislim i nema boljih od ovih.

Ćirković: Ja bih volela da za par pomoćnika, evo za deset pomoćnika, da mi ovako novinari uzmemo, pa da objave kad je objavljen konkurs za to mesto, koji su bili uslovi i ko je učestvovao, ko je pobedio i zašto. Pa da vidimo.

Marković: Ja Vam kažem kako je kod mene, uključujući čak i sekretaricu, koje trideset godina u administraciji.

Ćirković: Pa će... Dobro Vaš slučaj, već smo jednom raspravljali to... Vi ste zadržali te. Ali da vidimo recimo poslednjih godinu dana, da izaberemo mi jedno deset, da proverimo.

Ljajić: Evo vidite kod mene, Ružo, ko je primljen.

Marković: A za vozača sam čuo, rekao mi je da ga je zaposlio Tomislav Nikolić devedeset i neke, e to mi je vozač rekao.

Bećković: Eto znao je šta će da se desi.

Marković: Prema tome, nemojte da tako generalizujemo stvari.

Bećković: Ali hajdemo recimo, na opštine. Dakle, da li je tačan podatak, koji se pojavio negde, da će kriterijum za donošenje ovog zakona o neophodnom broju zaposlenih na lokalu, da će biti po preporuci Evropske unije i da to bi otprilike trebalo da bude, na hiljadu stanovnika, jedan činovnik.

Marković: E ne, to je drugo. Da, znači to jeste... Nije to u vidu preporuke i postoji jedan standard koji bi trebao da oko jedan, jedan i po promil i koji bi... Pazite, kad vi pravite upoređenje, kažete lokalna samouprava u Srbiji i hoćete da uzmete neku sa zapada, vi nećete naći nijednu istu, kao ni među njima što nema istih. Znači, u pitanju je uopšte, šta je delokrug rada lokalne samouprave u kojoj zemlji, šta su povereni poslovi i kako se finansira ta lokalna samouprava. Dakle, to je onako dosta ozbiljna stvar, nije tako jednostavno pričati o tome. Dakle jeste, mi smo došli do toga da mogu jedan, do jedan i po promil, kad govorimo o samoj upravi, opštinskoj, pa sećate se, pričalo se u javnosti o, ne znam, mnogim gradovima koji imaju daleko više od jednog promila, neki su imali četiri promila u odnosu na broj zaposlenih. Međutim, ovo što sad vodi Ministarstvo ekonomije regionalnog razvoja, zbog toga što nije samouprava obuhvatila javna preduzeća, pa čak i neke druge organizacione oblike, izuzev prosvete i zdravstva i tu je ukupno ušlo sad 80 i nešto hiljada ljudi, tako da mi za tako nešto prosto nemamo s čim da poredimo sa zapadom. I onda je Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja prosto pokušalo da se nađe neki... Znači, pretpostavljam da su uzeli one koji imaju mnogo i one koji imaju malo i pokušali da dođu do koristeći razne metode ukrštanja, da dođu do nečega, što bi u ovom momentu bio optimum i što je realno da može da se racionalizuje. To će sigurno biti oko deset hiljada ljudi u sistemu lokalne samouprave. Dakle, sad ih ima 80 i nešto hiljada, znači deset hiljada ljudi, ali kažem to nije samouprava, to je...

Bećković: Deset hiljada ljudi koji će ostati bez posla?

Marković: Da, to je... Tako je otprilike taj predlog koji urađen.

Bećković: Dakle, ono što se pojavljivalo, to je da bi po toj računici, recimo samo kad se pogledaju beogradske opštine Stari Grad i Savski Venac, da oni imaju po skoro duplo više zaposlenih nego što treba.

Marković: Gradske opštine, sad to je malo drugačiji sistem. Beograd je jedinica lokalne samouprave potpuno netipičan, sa milion i sedamsto hiljada stanovnika, gradske opštine su u stvari delovi gradske uprave i to je jedan malo komplikovaniji sistem. Ja mislim da će Beograd ići na jednu onako, linearnu, da kažem zadatak projektovan na deset posto. Takav je za sada stav.

Ljajić: Ali samo da pojasnim, ova brojka od 83.041 službenika u lokalnoj samoupravi, to uključuje i javna preduzeća na nivou lokalne samouprave, ne samo opštinske organizacije, njih ima oko 22 hiljade mislim, u administraciji.

Marković: U administraciji 22 ili 23 hiljade, moje mišljenje i danas da tu ne treba da radi više od možda dvanaest do četrnaest hiljada ljudi. Ja sam i bio predsednik opštine, dosta znam o tome i to je neki moj, da kažem, konačni stav. I mi smo imali jedan plan, koji na žalost nije uspeo da se realizuje zbog nedostatka novca, ali u nekoj perspektivi, naša lokalna samouprava će morati da se svede u taj sistem. Sad govorim samo usko o lokalnoj samoupravi. Ovo što sad radimo i što je cilj za narednu godinu, odnosno za naredne dve godine, to je smanjenje cele administracije, uključujući i javna preduzeća, sa 83 recimo na sedamdesetak, 73 hiljade.

Ljajić: Tako da ovo, ne odnosi se dakle, da će deset hiljada ljudi ostati preko noći bez posla. To je na period na dve godine.

Bećković: Nego za koliko? Za dve godine? Za dve godine će deset hiljada ljudi, iz lokalne samouprave, ostati bez posla. Ova cifra, koja se pominje od četrnaest hiljada, šta je to?

Ćirković: Ne znam. Po novinama se pominje četrnaest hiljada ljudi.

Bećković: Niste razumeli šta je to?

Ćirković: Nisam nigde pronašla šta to znači. Pošto vidim da je u toku utvrđivanje.

Ljajić: Četrnaest hiljada, brojka koja se odnosi, da će do kraja 2010. godine, četrnaest hiljada ljudi iz administracije, ostati bez posla, zbog toga što nemoguće je...

Marković: Što lokal, što republička, neki spoj, sa prirodnim odlivom...

Ljajić: Što lokal, što republička administracija. Samo da Vas podsetim nešto, zaista i ja i gospodin Marković, idemo po Srbiji i razgovaramo sa predstavnicima opština, u želji da pronađemo neko rešenje za te ljude, jer situacija od opštine do opštine, je potpuno različita. U Rumuniji će ove godine, 150 hiljada ljudi, iz administracije, ostati bez posla. Doduše imaju milion i četristo hiljada koji su zaposleni, do 2011. godine...

Ćirković: Na 35 miliona stanovnika.

Ljajić: Da. Još trista hiljada ljudi iz administracije će izgubiti posao. Prema tome, vraćam se na početak priče, hteli to ili ne da uradimo, mi to moramo početi. Jeste neprijatno, jeste nepopularno ali...

Ćirković: Ali ja stvarno ne znam zašto je to toliko neprijatno, da Vam samo kažem, evo ja zbog toga... Meni je ovo vrlo važno da kažem, ljudi su od 2000. godine do danas, u procesu privatizacije otpuštani, to je katastrofa jedna. Meni je žao što nisam imala vremena da iznesem, da popišem izjave naših ministara, koji su i danas reformatori ovde u državi, koji su se tako sekantno i cinično, odnosili prema protestima tih ljudi, da je to prosto zaprepašćujuće. E sad, državni službenici, pošto njih ima tako mnogo, 500 hiljada, i nalaze se na tako uticajnim mestima, zbog toga se oko njih ovolika pravi predstava, a oni nisum niko nije od njih, većina njih su zaposleni tak što su učlanjeni jednostavno u jednu političku stranku.

Ljajić: Ružo, nisu svi ljudi partijski činovnici.

Ćirković: Nisu, nisu, da, ali većina, da i zbog toga što se oni nalaze na tako visokim položajima, oni tako dugo pružaju otpor i zbog toga je naša država tako skupa, tako dugo. Ovu priču koju mi sada ovde slušamo, pa to mi poslednjih deset godina slušamo svake godine tu priču. Nije ovo prvi put.

Marković: Koje?

Ćirković: Ta priča o tome da treba da se racionalizuje državna administracija.

Bećković: Ako se racionalizuje za deset posto, a Vi govorite već nekolik puta da je cifra 500 hiljada ljudi, ako je deset posto...

Ćirković: Oni ljudi koji primaju plate iz budžeta, ja o tome govorim.

Bećković: A deset posto bi bilo pedeset hiljada, a mi ovde čujemo da će biti otpušteno deset ili maksimum četrnaest, a gde je ostatak?

Marković: Ja sam Vam maločas rekao, a nismo uzeli u obzir, ja sam rekao, dakle ja sam pomenuo ono što se radi za lokal trenutno i što se radi za državnu upravu, u širem smislu, jer smo uključili agencije, ali smo takođe rekli da poseban program se pravi za zdravstvo, poseban program se pravi za prosvetu, kao verovatno dva najveća korpusa od ovih 550 hiljada. Ja mislim da na zdravstvo i prosvetu ide 300 sigurno. Tako da ta dva najveća korpusa uopšte nismo dotakli. Ne znam koliko jedan, koliko drugi, prosto to resorni ministri treba da pripreme to. I izvinjava se, oprostite, naravno nismo uzeli u obzir pravosuđe, koje je takođe u jedno posebnom segmentu i Ministarstvo odbrane, odnosno vojna lica, koja u posebnom. Takođe u ovom broju nije policija, koja mora da se reši posebno, jer se poseban i propis na nju primenjuje. Dakle, mi sad govorimo o onome što će sad, odmah kao zakoni.

Bećković: Znači broj će biti daleko veći?

Marković: Pa mora. Rasim je rekao istinu.

Bećković: Ove primedbe koje se čuju, da je računica, da je to ušteda, kad se govori u ovim ciframa, da je ta ušteda zapravo četvrtina od onoga koliko treba da se uštedi, da nemate odakle da namaknete ostalih trideset milijardi, da to zapravo znači da će cifra biti daleko veća?

Marković: Pa ja verujte, sad ne zna koliko fali, gde fali, to je ekonomska sad kategorija, nismo o tome.

Bećković: Znate Vi?

Ćirković: Ne, nego kao da će tom racionalizacijom državne administracije uštedeti deo, da se pokrije taj deficit, a drugi se mora zaduživanjem pokriti, ili nekim drugim uštedama. Ne može se sve sad, ne mogu se sad svi ljudi otpustiti, to isto mislim, nije nikakvo rešenje, je tako, ali se ušteda mori postići na nekom drugom mestu, ja pretpostavljam, ili se povećati porez. E, sad ja mislim da je to poslednja stvar koju Srbija, kojoj pada proizvodnja, treba da uradi.

Bećković: Ali kad dižete svoj glas i kažete: ne znam šta je to toliko bolno?

Ćirković: Ja da, mislim ne znam šta je to toliko bolno. Ljudima je saopštavano... Recimo danas sam ja videla da su dvojica profesora Ekonomskog fakulteta napravila analizu efekata tog otpuštanja, jednu vrlo kao, kako da kažem, opširnu analizu i izračunali su recimo, ako tih četrnaest hiljada ljudi, tako oni operišu s tom brojkom, bude otpušteno, koliko će država izgubiti na doprinosima za penzijsko osiguranje, koliko će na porezima na plate, koliko će na doprinosima za zdravstvo, a ja sad njih pitam, oni su isto državni službenici, pošto su na državnom fakultetu, da li su takvu istu analizu napravili, kad je recimo... Evo ja biram firmu onako da bude velika, da ima otpuštanja, da li su takvu istu analizu napravili, šta je država izgubila na doprinosima, porezima, šta je izgubila lokalna samouprava, kad je Duvanska industrija Niš otpustila dve trećine radnika. Od dve hiljade i nešto, danas ima osamsto, recimo radi. Da li su napravili tu istu analizu, da vidimo isplativosti tog?

Marković: Pitanje je otpremnine recimo... Znate šta...

Ćirković: I tamo su bile otpremnine, dozvolite, i tamo su bile otpremnine, pa dve godine firma je iskazivala gubitak, pošto je davala otpremnine i država čak nije dobila ni porez na dobit. Znači, sve smo mi to finansirali. Zašto tad nisu napravili tu analizu? Recimo sve, evo da uzmemo sve cementare, sva duvanska industrija, sve, pa da vidimo, da vidimo efekte te privatizacije, tog otpuštanja, da vidimo, nego kad državni službenici u pitanju.

Ljajić: Ali mi se slažemo da moramo da idemo u taj proces, jer je nemoguće, Ružo...

Bećković: Je l' Vi, Ružo, mislite da je broj mali?

Ćirković: Kako mislite da je?

Bećković: Da je broj premali, taj koji se javlja, ili šta?

Ćirković: Ne, ne, ne mislim ja, ja mislim da su oni neefikasni, zato što su nestručni, bez iskustva, sto čuda im fali, sad ću Vam reći, ja imam i dokaze za to, to je njihov glavni problem, a oni treba, mi njih ne možemo, tj. privreda Srbije, ovog trenutka naročito, ni inače, ne može da ih izdržava.

Ljajić: To je ključno.

Ćirković: To je ključno, ne može da izdržava i oni nek vide kako će da smanje svoje troškove, da li otpuštanjem, da li trošenjem manje papira, da li, svejedno je to privredi, samo privreda ne može da podnese povećanje poreza.

Ljajić: I ovo je ključna stvar zapravo, jer mi danas imamo situaciju da jedan zaposleni izdržava jednog penzionera, jednog administrativca i jednog koji prima socijalnu pomoć. To je nemoguće za Srbiju, ne moguće da izdrži. Znači, hteli ili ne hteli, mi moramo da uđemo u taj proces. E sad, mi tražimo meru da ti ljudi ne postanu zaista socijalni slučajevi, u bukvalnom smislu te reči i da se ne napravi greška, da neko zbog partijske pripadnosti ostane bez posla.

Marković: A što ne znači da isto to...

Ćirković: O pa to bi bilo, to je stvar vaših stranaka, to zaista javnost ne može tu ništa da pomogne.

Ljajić: Znači, Vi nas kritikujete kad otpuštamo, kritikujete nas kad ne otpuštamo?

Ćirković: Ne, ne kritikujem ja, ja samo kritikujem što vi od toga pravite toliku predstavu, a ljude ste u privredi otpuštali tako. Agencija za privatizaciju, tamo su ovi ekonomisti, koje znaju već, neoliberali su zaposlili svoju decu u toj agenciji, pa su oni privatizovali firme, u životu nisu videli preduzeće, ali su privatizovali firme i sad idu za direktore tih firmi, čija je privatizacija propala. Izvinite molim vas, mi treba da se s tim stvarima suočimo, pa onda da je administracija neefikasna. Evo daću još jedan primer, Ustav je donet 2006. godine, tako u decembru. Jedine tri tačke u Ustavu koje su bile nove, to što je ukinuta društvena svojina, što je bilo već Zakon o privatizaciji, reprivatizacija građevinskog zemljišta i povratak imovine lokalnoj samoupravi. Da li su ove dve poslednje tačke realizovane?

Marković: Čujte, kako to sad veze ima sa administracijom?

Ćirković: Pa to radi administracija, ona je trebala da sprovede Ustav i zakon.

Marković: Administracija je zajedno sa političarima deo tog imperijuma državne vlasti, mislim i ne može ona da funkcioniše samostalno. Administracija radi ono što vi zadate kao neki zadatak, je li, date. Zašto nikada nije donet Zakon o biračkom spisku? Zato što nijedan ministar rekao: hajde to da radimo.

Ćirković: A ima ih milioni, ali one osnovne stvari...

Marković: Prosto to je stvar političkog, nekako nemojte Vi to da generalizujte, Ružo, pričate sad o stvarima...

Bećković: Pravimo pauzu i u nastavku pričamo o tome koji će biti kriterijumi za uručivanje otkaza, za par minuta.

Bećković: Nastavljamo. Dakle, kako smo čuli i pročitali, kako je javljeno, tokom narednih nedelja ili nedelje bi trebalo da budu usvojena tri zakona, koja omogućavaju ovu celu stvar, da se smanji broj državne administracije. Jedan od tih zakona je i Zakon o državnim službenicima i on bi, ono što se pojavilo, to je nekoliko stvari. Prema tome Zakonu i čemu se ljudi čude, će biti, ako smo dobro razumeli, izjednačeni honorarci i stalno zaposleni. Dakle, čovek će moći da otpusti stalno zaposlenog i da na njegovo mesto dovede stručnijeg honorarca. Je l' to istina?

Marković: Nije istina.

Bećković: Ne?

Marković: Pa ne, to je prosto nemoguće.

Bećković: To je izjavljivao ministar, koji priprema taj Zakon, Dinkić?

Marković: To je jedini zakon koji pripremam ja.

Bećković: Aha, dobro.

Marković: To je Zakon o državnim službenicima, koji priprema moje Ministarstvo. Dakle Zakon o državnim službenicima će omogućiti dve stvari, nateraće sve državne organe da u roku od trideset dana urade nove sistematizacije. Uporedo s njim ide jedna uredba o razvrstavanju, koja prestaje da postoji, tako da će sistematizacije da se svedu na realan okvir. Dosad su bile napumpane, sad to je malo komplikovano, zbog toga što zvanja su morala da budu u određenoj proporciji sa brojem ukupnim, pa su onda svi pumpali sistematizacije visoko, da bi mogli zvanja da podese kako im dogovora. Dakle, to... On će dakle, prvo idu u roku od trideset dana nova sistematizacija, obzirom na politički dogovor, koji postoji, te sistematizacije će ići ispod postojećeg broja zaposlenih, odnosno, jedan broj ljudi će tim sistematizacijama postati neraspoređeni i praktično, pošto smo smanjili rok, koliko traje status neraspoređenog, oni će otprilike oko 1. februara ostati bez posla. Dakle, to je prva stvar, druga stvar, pojednostavićemo nešto disciplinski postupak.

Bećković: Čekajte, rok je bio šest meseci, a sada je dva?

Marković: Da, na šesdeset dana.

Bećković: Dobro.

Marković: Onda, disciplinski postupak, pojednostavićemo malo neke procedure u disciplinskom postupku i treće, uvodi se jedno prevremeno, vanredno ocenjivanje, koje ima za cilj da eventualno oni koji, praktično nisu zadovoljili u svom radu, da budu ocenjeni jedinicom.

Bećković: Hajdemo da vidimo, eto to se jako puno... se o tome priča. Dakle, ko će ocenjivati? Šta to znači u praksi, ko će ocenjivati?

Marković: Postoji uredba, dakle, to je sve regulisano propisima, ocenjivanje vrše rukovodioci, dakle, viši rukovodioci nižih, a tih najviših vrše ministri.

Bećković: Hoće ocenjivati sve ili pojedine.

Marković: Komplet, to je zakon, važi za celu državnu upravu.

Bećković: Dobro i šta to znači, šta to znači praktično, šta su to neki testovi ili...?

Marković: Pa ja ću najiskrenije da Vam kažem, ja ne očekujem previše od ocenjivanja samog, pošto ocenjivanje podrazumeva, žalbu Žalbenoj komisiji, koja ceni samo proceduralno, ali krajnja instanca je tu sud. I ja ne očekujem od toga neki preveliki efekat. Suštinski efekat će biti kroz sistematizacije, koje usvaja Vlada na predlog određenog ministarstva i tu je stvar vrlo čista sa strane zakona. Dakle, usvojiti sistematizaciju, oni koji su van sistematizacije, dakle višak radnih mesta, postaju neraspoređeni i njima prestaje radni odnos u roku od dva meseca.

Bećković: Aha dobro, a...

Marković: I ono što je naravno, ti ljudi imaju zaštitu koja im pripada po Zakonu o radu, dakle, otpremnina, odnosno po uredbi kojom je to regulisano za državne organe.

Bećković: Kolika je ta otpremnina?

Marković: To je jedna trećina... Znači, poslednje tri plate, pa prosek tri plate puta godine staža.

Bećković: I koliko bi to bilo u proseku?

Marković: Pa to je, znate, to je možda oko 150, 200, 250 hiljada dinara, zavisi od visine plate. Ako uzmemo da je prosečna plata u državnoj upravi, verovatno nekih tridesetak hiljada, eto to je to. Znači, deset hiljada puta deset godina staža, tako nešto, izađe možda 150 hiljada recimo, hajde ako je malo više to.

Bećković: Rasime, da li to u prevodu znači da ćemo mi dobiti deset hiljada socijalnih slučajeva?

Ljajić: Možda ne znači da ćemo dobiti deset hiljada socijalnih slučajeva, računamo da će se neki od ovih ljudi, da će ima zapravo biti, kako ovaj program i predviđa, prekvalifikacije, dokvalifikacije i mogućnost zapošljavanja. Onda će neki pokrenuti i samostalni biznis, da će država naći način da pomogne nekim subvencijama i kreditima za počinjanje, dakle, samostalnog posla, ali realna opasnost postoji da deset, neki od ovih deset hiljada ljudi dođu u situaciju da ponovo se pojave na šalter kod države i traže neku vrstu socijalne pomoći.

Bećković: A što se kaže, iskreno rečeno, šta je Vaša procena, od tih deset hiljada ljudi, koliko je posto?Ovo sve nekako, prosto zvuči dobro teoretski, ali nekako zvuči neizvodljivo, kakva prekvalifikacija, kakva dokvalifikacija?

Marković: Zakon o zapošljavanju to zaista priprema, to se zaista priprema nije ništa... Izvinjavam se, izvolite.

Ljajić: Ja zaista, pošto se radi o ljudima, ja ne mogu sada da operišem nekim brojkama i procenama o tome. Verovatno ste Vi u pravu, da će velika većina... da se velika većina neće snaći od ovih deset hiljada ljudi, ali o svakom pojedinačnom slučaju, ukoliko se uspe da čovek nađe posao, ja mislim da je to uspeh. Mi smo se složili da moramo u taj proces da krenemo. Ja mislim da samo treba da budem pravi kod boga i kod ljudi, da se nismo ogrešili o nekog. Inače, da će se napraviti greške, sigurno će se napraviti. Znači, nema toga ko može da kaže da će bezgrešno, da ćemo izaći iz ovog procesa, da neki ko možda treba da dobije posao, da će dobiti otkaz, iz nekog razloga. Znači, što se mene tiče, ja ću se truditi da ne napravim grešku, ali nemoguće, verovatno će biti nemoguće jer opet zavisim od nekog načelnika, ili pomoćnika ministra, koji treba da mi predloži ko je višak i bez kojih ljudi mi možemo da funkcionišemo.

Bećković: I kako ćete Vi moći da uopšte imate bilo kakvu kontrolu šta je on Vama predložio? Znači, Vi dobijate nepoznati spisak, nepoznatih ljudi, po nepoznatim kriterijumima?

Ljajić: Pa mi ćemo probati da maksimalno smanjimo mogućnost greške.

Bećković: Kako?

Ljajić: Pa koristeći razne informacije od načelnika, od pomoćnika, od drugih ljudi koji rade u tom sektoru, naša će na kraju biti zadnja, prema tome čim smo na tom mestu, moramo da radimo stvari koje nisu ni popularne, ni prijatne. Ovo je jedna od tih stvari, to je ono o čemu je Ruža govorila. Jeste neprijatno i nepopularno zato ja lično osećam strah da ne napravim neku grešku, a u tolikom broju ljudi, nemoguće je neku grešku ne napraviti, jer ne zavisi sve od vas, već zavisi od predloga drugih ljudi, koji u tome učestvuju. Prema tome, vi hteli ne hteli, morate da se oslonite na neke ljudi koji će vam to predlagati.

Bećković: A kakva je, kad kaže ministar Mrkonjić da ne zna šta će se postići sa tim otpuštanjem, dakle, te cifre koja je u opticaju od četrnaest hiljada radnika i da ćete zapravo tih četrnaest hiljada radnika dobiti ispred Vlade. Da li se bojite toga?

Marković: Ne, ja dakle, ne bojim se toga, mislim da jednostavno to neće biti tako. Mi govorimo za ovaj najveći broj, za ovih deset hiljada, koji se tiče lokalne administracije, govorimo u dve godine. Dakle, prvo to neće se desiti odjednom, a drugo Nacionalna služba za zapošljavanje će pripremati program posebno vezano za broj ljudi, koji će očigledno izvršiti određeni pritisak u tom segmentu nezaposlenih. Ali vidite kako, ovo je posao koji nikom nije drag, prosto mora da se uradi, nema izbora. Naš cilj je samo da nađemo neki optimum, s jedne strane da pod pritiskom medija, javnosti, ne urušimo sistem državne uprave, a s druge strane da stvarno nađemo mesta gde je došlo do tog prekomernog zapošljavanja, kao što je recimo, Agencija za privatizaciju, kojoj je broj za četiri puta povećan. Znači, prosto ovo je jedan dosta ozbiljan zadatak. U samoj prosveti, recimo, mora da izvrši racionalizacija mreže škola. Znači to je ozbiljan zadatak, ovo Vlada kreće s tim zadatkom.

Bećković: Ali ko je to uradio? Kako se to desilo? Kako se desilo da su odjednom ispostavilo da ima tolikog viška radnih mesta, toliko dupliranih radnih mesta? Ko je, čija je Agencija za privatizaciju? Ko je tamo zaposlio 400 ljudi?

Marković: Pa ono je osnovana po Zakonu o privatizaciji, prema tome, Agencija je i spada, u sistemu je javnih agencija. Prema tome, nije ničija, ona je javna agencija, kao organizacioni oblik.

Bećković: Ali neko je to otvorio, neko je zapošljavao tamo ljude? Ko?

Marković: Pa dobro, sada, kako bih Vam rekao, upravo svi zajedno radimo na tome da se to reši.

Bećković: Ko otvara nove i nove agencije?

Marković: Pa neke agencije se prosto otvaraju silom prilika.

Bećković: To sve zvuči nelogično kad se pojavi ministar ekonomije i kad kaže da će kriterijum biti učinak na radu i smislena radna mesta, onda vi razumete, iz svega ovoga što govorim da se u međuvremenu pojavila gomila radnih mesta, nepostojećih, koje je neko izmislio da bi zaposlio sestru.

Marković: U pravu ste.

Bećković: Tačno, a ko je to?

Marković: U pravu ste.

Bećković: Pa nije to vama ostalo...

Ljajić: Ali to nije od juče, hajde da budemo iskreni, to nije od juče. Znači, od 2000. a pre 2000. godine, zna se ko je bio na vlasti i kako su ljudi zapošljavani. Posle 200. godine, ta praksa nije prekinuta osim toga, što smo imali više stranka u vlasti, pa samim tim i više ljudi koji su zapošljavani po partijskoj pripadnosti. Do sada nije bilo krize, imali smo tri milijarde skoro prihoda od privatizacije, imali smo četiri, pet milijardi godišnje direktnih, stranih investicija i to je moglo da se izdrži. Došla kriza, nema tih prihoda, nema prihoda od privatizacije, jednostavno država sada mora da počne da štedi. I ovo je samo početak jednog procesa, ovo je sam početak, ne mislim u smislu otpuštanja ljudi, već u smislu potpune depolitizacije državne administracije.

Bećković: Da li to Vama zvuči uverljivo?

Ćirković: Da li mi zvuči?

Bećković: verljivo, da je sada na dnevnom redu depolitizacija?

Ćirković: Ne, ne zvuči mi uverljivo, zato što je prevelika politička koalicija.

Ljajić: Ja govorim, jedan proces koji mora, koji je ovim započet. On naravno, neće biti završen za vreme ove vlade. Ja inače mislim, i to sam čak i rekao, da Vlada ne treba da broj više od petnaest članova Vlade.

Ćirković: Pa ste čak u avgustu smanjili na četrnaest.

Ljajić: Ne, ne petnaest ukupno.

Ćirković: U aprilu ste bili na petnaest, pa ste...

Ljajić: Ne, ne, trinaest ministarstava, jedan zamenik ministra... Jedan zamenik premijera i premijer, dakle, petnaest članova vlade, samo jedan zamenik ministra. Šta to praktično znači? Da vi imate 28 političkih ličnosti, koji se smenjuju nakon izbora, sve ostalo, ostaje isto. Dakle ministar, zamenik ministra se smenjuju, nakon dolaska na vlast neke druge političke garniture, pomoćnici ministara, kompletna administracija ostaje ista.

Ćirković: Je l' mogu samo nešto da kažem? Vlada je donela onaj Zakon o načinu izbora pomoćnika ministara, je l' tako?

Ljajić: Jeste.

Ćirković: Kad je ušla Demokratska stranka u Vladu, zaključkom ste ga suspendovali privremeno, je l' tako? Zašto?

Marković: Ne, ne, izvinite, moram da kažem, ja se potpuno slažem s Vama i žao mi je što taj proces ide tako sporo, profesionalizacije i te depolitizacije, dakle, kao resorni ministar, to je nešto na čemu sam insistirao, dakle, ne želim da prihvatim da neko ko radi na položaju, nije prošao konkurs. Na žalost, to zaista teško ide, mnogi resorni ministri nisu želeli da ispoštuju tu odredbu Zakona i došli smo u situaciju da je nemoguće sprovesti preko trista konkursa na položaje, zbog toga što ističe taj rok. To je postupak koji traje, u najboljem slučaju, ja sam računao, 82 dana, vrlo komplikovan postupak prijema na položaj. E zbog toga, sad ovim novim Zakonom, što smo uradili, predvideli smo da više se ministri tu ne pitaju ništa, nego će služba za kadrove, po automatizmu da raspisuje te konkurse i onda se nadam da će biti dobar pritisak javnosti i mene, kao resornog ministra, da kolege koje i dalje to odbijaju, da jednostavno moraju da prihvate. Ali morate da razumete da u tom momentu je Zaključkom moralo to da se učini, jer prosto, isticao je rok, a Zakon kaže da kada istekne rok, onima koji su na položaju, prestaje dužnost, ma kako to sad formulisali neki naši prethodnici i nije bilo izbora, nego da se to učini. To je bila ona izborna godina.

Ćirković: I onda se objavljuje eksterni konkurs, koliko se sećam?

Marković: Ne, za njih je uvek javni konkurs.

Bećković: Dobro, jedna od stvari, pomenuo je malopre ministar Marković, pomenuo je agencije, to je jedna od stvari koje se svakodnevno pominju, čekajte, broj agencija koji se svakodnevno otvara i otvara i otvara. Jesu li te agencije takođe sad na dnevnom redu?

Marković: Jesu na dnevnom redu i to je moram reći, meni onako i lično, veoma drago, zbog toga što je sav taj pritisak javnosti usmeren na samu tu državnu upravu o kojoj sam malopre pričao.

Bećković: Imate podatak koliko ima agencija i koliko ima zaposlenih u agencijama?

Ćirković: Pa ne, ali ima njihov spisak, ja pravo da kažem, nisam izbrojala, ima tu spisak u budžetu. U budžetu sve su agencije, to je jedan...

Marković: Nisu sve u budžetu.

Ćirković: Pa mislim nabrojane su na budžetu.

Ljajić: Jedan problem broj tih agencija, a drugi je problem, ništa manje važan, jeste činjenica, što se nadležnosti tih agencija nekada, u velikoj meri poklapaju sa nadležnostima ministarstava. Imate agenciju koja nije za ništa i imate ministarstvo koje je zaduženo za sprovođenje zakona i to nije u jednom slučaju. Čitav niz slučajeva, potpuno preklapanje.

Bećković: Rasime, šta to znači u prevodu, dakle, imate agenciju koja nije za ništa? Ko je otvorio tu agenciju i zašto?

Ćirković: Oni, sad se čude.

Ljajić: Nebitno.

Bećković: Pa ne, ali jeste bitno, zato što...

Ljajić: Ne možemo sad što ćemo mi reći ko je otvarao i šta je otvarao, znači, otvarano je od 2000. godine...

Bećković: OK, znači, neki ministar...

Ćirković: Ali doneta je odluka na Vladi, nije osnovana sama od sebe?

Ljajić: Od 2000. godine su te agencije osnivane, sad je pitanje zašto nisu ukinute. To je možda pravo pitanje. Evo sad je momenat da se to uradi. Kriza nas je naterala da budemo pošteni i da to učinimo.

Bećković: Pa je l' hoće da se uradi?

Ljajić: Pa mora, gotovo.

Bećković: Hoće da se uradi?

Ljajić: Pa mora i agencije će biti prve na udaru.

Marković: Znate šta je još problem s tima agencijama? Kod njih je u primeni Zakon o radu i on nije ovako strog, kao ovaj Zakon koji se primenjuje na naše službenike, tako da te agencije prednjače sa platama višestruko u odnosu na državnu upravu. Pa naši ljudi iz državne uprave malo, malo, pa neki pobegne da radi u agenciji. To je dodatni problem i za državnu upravu i generalno za državu. Dakle, različit pravni status agencije i državne uprave. Mislim to su neke anomalije, kako bih Vam rekao, znate, sistem je malo faličan i to je nešto što ne može da se menja preko noći i treba imati u vidu onu objektivu okolnost da je on preživeo raspad dve države, gomilu strukturnih problema i mi sad eto, trudimo se koliko možemo da taj sistem uvedemo u red. Ako se nastavi kao što smo mi počeli, može čak i ova šansa, ova Vlada ima šansu da ovo izvede do kraja. To bi bilo zaista sjajno.

Ljajić: Imate agencije, gde direktor ima veću platu od predsednika države. Gde to ima? Zamislite anomalije.

Bećković: Koja recimo, agencija?

Ljajić: Nije jedna, ima više.

Bećković: Pa dobro, je l' mislite na neku, kad to izgovorite, tačno mislite na neku i na jednog direktora?

Ljajić: Pa ne mogu da odgovorim sada.

Bećković: A zašto ne možete, zato što je to isto deo koalicionog dogovora, je l' tako?

Ljajić: Ne, ne, nije to deo koalicionog dogovora, ali neću...

Bećković: Pa kako nije?

Ljajić: Neću da budem ptica zloslutnica, koja... Zna se koje su agencije, koliko ima, kolike su plate, sve je dostupno.

Ćirković: To mislite na Agenciju za privatizaciju?

Ljajić: Pa ne, nije samo ta.

Ćirković: Pa sad su valjda te plate sve svedene na...

Marković: Pa one su svedene na taj nivo od 160 hiljada, to je nešto što je urađeno. Moram da podsetim da smo kao Vlada, prvi uveli ograničenja za upravne odbore, a onda je bilo: pa što niste ranije? Pa ranije nismo bili na vlasti, nismo mogli. Mislim, znate, nekad dolazite u situaciju i sećam se, pošto to smo inicirali svojevremeno još, tada je gospodin Cvetković bio ministar finansija, on i ja smo inicirali da se to ograniči u upravnim odborima, Vi znate da je to bilo po par stotina hiljada i onda kad se to napokon završilo, kada je ministar Cvetković postao premijer Cvetković i kad smo uspeli to da završimo, onda je bilo: A to je demagogija. Čemu to? Itd. Mi imamo jedan malo taj problem što, kad nešto uradite, onda kažu: a to je ništa. Ili: što niste uradili ranije? Pa eto, bar recite dobro je što smo uopšte uradili.

Ćirković: Pa ne znam, otkako je ministar Cvetković postao premijer je izbio onaj skandal sa platama u javnim preduzećima i menadžerskim ugovorima i čudima, je l' tako?

Marković: Da, ali kao što znate, mi smo dva, tri meseca pre toga već rešili upravne odbore i krenuli da rešavamo javna preduzeća, tako da skandal u principu nije bitan.

Bećković: Šta će biti sa ljudima recimo, koji se procene kao višak, a kojima je ostalo pet godina do penzije?

Ljajić: Za njih ne važi, ja mislim ovo. Oni nisu, oni neće biti predloženi za tehnološki višak.

Marković: Imamo dogovor da za takve ljude ne važi, jer...

Bećković: Za koje? Znači, tačno je to što sam rekla, pet godina?

Ljajić: Za te kojima fali pet godina, jeste.

Marković: Mislim, ja ovako da Vam kažem, ja mislim generalno da je ta ideja, koja kod nas figurira već sve ovo vreme sa tom skalom otpremnina dosta loša, jer dovodi do toga da upravo oni koji su sa najboljim primanjima, samim tim najstručniji i najstariji, da oni u stvari odlaze i ja se radujem što ovi od pet godina, pa naviše i neće odlaziti, jer bi to dovelo do jednog kvalitativnog udara na državnu upravu s jedne strane, a s druge strane, među njima sigurno ima nekih, koji bi možda otišli i to bi za njih bio i značajan, težak udarac za njihov lični život. Tako da, to je dobro, da ovi od pet godina, pa na više ne diramo.

Bećković: A da li postoji opasnost, ta koja je pominje, da će ovo, ova mera biti direktno porast sive ekonomije?

Ćirković: Ne znam kako, otpuštanje, pa šta? Kako? Ne razumem, šta će ući u sivu ekonomiju?

Bećković: Pa otići će na ulicu.

Ćirković: Da rade na ulici?

Bećković: Otići će da švercuju, otići će, šta će drugo da rade? Šta im se drugo otvara kao mogućnost?

Ćirković: Pa ne znam. O pa baš, ja ponovo ponavljam da jedna od prednosti državne službe, što ti sklapaš... Imaš priliku da sklapaš razne kontakte. Ja računam da ti ljudi koji su uspeli da se zaposle u državnoj službi, da će uspeti da nađu neki posao, bolje nego radnici preduzeća raznih. I drugo, evo oni imaju i tu...

Bećković: Vi nemate milosti, imam utisak, za njih nikakve?

Ćirković: Ja smatram da je ovo bila, ovo je bio period tranzicje, jedan strašno težak period i da su svi građani trebali da budu ravnopravni, pa i ovo kad kažu da neće da otpuštaju zaposlene, pet godina pred penziju, ja smatram da tu recimo, Zakon o radu bio vrlo surov prema ljudima koji su u privredi ostajali u takvoj situaciji, bez posla. Koliko vremena oni dobijaju sa tržišta rada naknadu?

Marković: U to vreme je bilo dve godine.

Ćirković: Koliko?

Ljajić: Dve godine.

Ćirković: A sada?

Marković: Smanjeno na godinu.

Ljajić: Sada će biti mogućnost da povežu staž i tu ljudi će moći da odu u penziju.

Ćirković: E pa ti ljudi nit’ su mogli da odu u penziju, nit’ su mogli više da se zaposle i niko se nije zbog toga mnogo brinuo, naprotiv: šta ako je, šta ćemo mi sada?! Nekad je bilo, ne, ranije je bilo dok se ne zaposli taj čovek ili ne ode u penziju, dobijao je neku naknadu sa tržišta rada, onda je to smanjeno na dve godine, kad prođu te dve godine, on... Ja ne znam, neću sad da kažem šta može sa sobom da radi. A sad, vidi kako oni misle o sebi, državne službenici.

Marković: Pa ja Vam opet kažem, znate šta ovde su dve....

Ćirković: Da li je to pravično? Pa je l' to pravično? Izvinite, ima tamo nekih super inženjer, pa ostane bez posla, u takvoj istoj situaciji i njega država ne štiti, kaže: izvolite dve godine i sad posle vidi šta ćeš, niti imaš penziju niti možeš da se zaposliš, snađi se.

Marković: Pa Vi govorite o vremenu kad je rast društvenog proizvoda bio sedam ili osam posto, mislim, mi govorimo o vremenu kada imamo minus rast društvenog proizvoda i kada stvarno je pitanje šta čovek da, kada izađe na ulicu, radi.

Ćirković: A nezaposlenost je do prošle godine rasla, dakle, prilika za zaposlenjem su bile ograničene, jako.

Marković: To je jedna stvar, druga stvar, koja je veoma važna. Ja ne znam čemu ta ostrašćenost prema državnoj upravi? To su ljudi kao i mi, nemojte misliti da oni imaju kontakte. Šta ima kontakt onaj koji radi u zgradi Ministarstva za državnu upravu ili kod Rasima, tamo na četvrtom spratu, u sobi tri sa tri, uđe ujutru u pola devet, izađe u pola pet. Kakve on kontakte ima? Pa on... Kontakte imaju političari i ljudi na višim nivoima.

Ćirković: Pa nisam ja ostrašćena, nego vi samo vičete godinama “komplikovano”, pa sve to za vas komplikovano, a za ostale ljude nije komplikovano. Za svakog je živog komplikovano.

Ljajić: Nego je i za otpuštanje tih ljudi su potrebne pare.

Marković: Treba otpremnine platiti. Hajde da budemo i tu evo, zaista nismo u Vladi razmišljali na taj način, ali hajde da vidimo koliko treba za otpremnine za čoveka sa 32 godine staža? Hajdemo eto, da budemo i tako, mada stvarno nismo to računali. Ja se, kao ministar resorni, radujem što ti neće moći da idu, jer vama se dešava da vam najbolji ljudi dođu, kažu: ali pustite me da odem po programu, jer mu se isplati, dobiće dosta para, a vi shvatite da odlazi čovek, koji ima institucionalno pamćenje zadnjih dvadeset godina i koji vam zlata vredi i da šest mladih od 25 godina ne može da nadomesti tog jednog od pedest i nešto godina. Mislim, ja to govorim sad sa kvaliteta administracije...

Bećković: Dakle definitivno, ovo što smo pomenuli, to definitivno ne postoji, honorarci i stalno zaposleni neće biti izjednačeni?

Marković: Pa nema šta, to su različite...

Bećković: To je definitivno netačna stvar?

Marković: Mi imamo radni odnos na neodređeno vreme, imamo oblike radnog odnosa na određeno vreme, imamo po Zakonu o radu, koji se supsidijarno primenjuje, dva oblika koji nisu radni odnosi, nego ugovorni odnosi.

Bećković: Ove kazne, koje ste pooštrili za povredu radne dužnosti, ili kako se to već zove, radne obaveze, pa su se tamo pojavile nekakve kazne, za težu povredu i lakšu povredu.

Marković: Uvek je bilo teže i lakše povrede...

Bećković: A šta se zove recimo teža povreda? Šta se zove teža povreda?

Marković: Teža povreda – nedostojno ponašanje prema strankama, ne znam saradnicima itd, politički rad, ima jedan spisak od dvadeset težih povreda, u Zakonu o državnim službenicima, navedeno. Teže povrede, za koje se izriču tri vrste mera, jedna se odnosi na smanjenje plate...

Bećković: Dakle, neljubazna službenica u opštini?

Marković: Nedostojno ponašanje, da to može da se podvede pod težu povredu.

Bećković: I šta će biti kazna?

Marković: Pa tu može biti jedna od kazni jeste raskid radnog odnosa, odnosno prestanak radnog odnosa. Međutim, tu javlja taj problem sa radnim sporovima i poznata je stvar i ja dok sam bio predsednik opštine, dešavalo mi se da nekoga podvedemo pod disciplinsku odgovornost i da ga sud vrati nakon šest, sedam meseci i to je sad opet jedna, da kažem, treća tema, ali zbog toga se ja uzdam u efikasnost rešenja koje se odnose na sistematizaciju radnih mesta. Dakle, sistematizacija treba da se uradi u funkcionalnom smislu.

Bećković: Dakle ovo sve je zapravo, znači, jedina u stvari mera u koju Vi verujete je sistematizacija?

Marković: Ja lično dakle, kao ministar, bivši advokat, predsednik opštine, ja najviše verujem u sistematizaciju. Mislim da je to najbolji način.

Ćirković: ...tehnološki višak?

Marković: Praktično što bi po Zakonu o radu bio tehnološki višak, u pravu ste. Ja verujem u to, više nego u bilo šta, jer praksa je pokazala da ovo drugo ne funkcioniše, znate.

Bećković: Racionalni činovnik, koji gleda ovo večeras, šta bi trebao da preduzme sutra? Ako se prepoznao u celom ovom nacrtu, šta bi trebao da uradi sutra?

Ljajić: Sutra još ništa.

Bećković: Da li bi trebalo da ode sam, da ne čeka sad taj dan, kad vi usvojite sve zakone...

Ćirković: Da počne da traži posao, ako se prepoznao?

Marković: Onda neće dobiti otpremninu, tako da bolje da čeka otpremninu.

Ćirković: Ne, ne, ali uvek se bolje nađe posao, dok si još kao na radnom mestu, pa nađi neko mesto, pa čekaj, da te oni otpuste, pa se onda premestiš.

Ljajić: Jedan, ako ne i glavni razlog zašto ovo ne važi za ljude koji imaju pet godina, još pet godina do penzije, jeste i taj što ti ljudi teško da bi mogli da nađu posao. Znači, želimo da zaštitimo te ljude, da mogu da odrade do kraja i steknu pravo na penziju. Za druge, koji mogu da nađu posao, naravno ovo što Ruža predlaže, svakako da je boje nego da čekaju šta će se dogoditi, ali je suviše, još uvek rano govoriti o tome i stvarati sad neku paniku. Dakle, ovo je jedan proces koji treba da bude započet, to neće početi ni sutra, neće početi ni prekosutra, mislim da realno tek od januara meseca, februara će započeti proces otpuštanja, on će trajati dve godine, a verovatno i duže, a do tada mi moramo da budemo jako spremni, da napravimo kriterijume na osnovu kojih će se doći do, hajde da kažemo, optimalnog broja ljudi.

Bećković: Vaš savet je da je ipak bolje da sačekaju otpremninu?

Marković: Ne, moj savet je, ako neko ima dobar posao van državne službe da ga i uzme, jer uglavnom ljudi i odlaze iz državne službe. Ono što kod nas eto, se nikad ne uzima u obzir i uopšte ovo je sve nepopularno što ja pričam večeras, ali recimo, na konkursu u državnu službu vam javi onaj, koji nije uspeo da se zaposli nigde. Znači ni u nevladin sektor, ni kod privatnika, niti sam da počne neki biznis, javi se u državnu upravu i tu, u Beogradu, onda sa visokom stručnom spremom, znanjem dva jezika, živi od 32 hiljade dinara. Govorim o Beogradu.

Ljajić: A da ne govorimo o vozačima, sekretaricama, čistačicama, koji primaju dvadeset hiljada dinara platu, a rade u državnoj upravi.

Marković: Znači, mi smo nekonkurentni... Koji imaju petnaest i po hiljada, pa između petnaest i po i kako ko, moj vozač konkretno ima 15800, ja mislim tako nešto. Znači treba da znamo da su to ljudi, nema tu mnogo politike, svi imaju svoje porodice, svoje sudbine. Meni je žao, Vi kažete: kako ranije? Pa evo da smo mogli, evo mislim, Rasim i ja bi smo predložili za ove, kojima je ostalo pet godina, da i oni ne mogu da odu, po Zakonu o radu.

Ćirković: Da, ali niste, samo državne službenike ste predložili, niste se setili za njih.

Marković: Pa vidite, ovaj zakon je donet 2003, Zakon o radu...

Ćirković: A to je mnogo više ljudi ostalo bez posla, mnogo, mnogo više.

Marković: On je donet 2003., opet Vam kažem... Pa dobro sad, ako je... Neko je bio loš i ako se država ogrešila o nekoga...

Ćirković: O sebe ne sme ne sme nikako.

Marković: Vaš savet je da se ogreši i o ove?

Ćirković: O sebe. O sebe, znamo.

Marković: Koje sebe, pa ne ogrešuje o nas dvojicu, mi smo ministri.

Ćirković: Pa evo to vam govori da se odnosi na položaj, kad sebe mogu da zaštite i tako i čine. Pa ovo je stvarno neverovatno, ovo je neverovatno. A ono su još bili nezadovoljni, Demokratska stranka, tim Zakonom o radu. Nije bio dovoljno oštar. I Savet stranih investitora, to su nam ga nabijali na nos i sad, neverovatno šta pričaju sad oni. To je meni neverovatno.

Marković: Čekajte, Ružo.

Ćirković: Ali ja hoću da kažem samo da za državnu administraciju ovu čistu, ne treba da bude paničnog straha, ja evo garantujem.

Bećković: Mislite snaći će se?

Ćirković: Mislim da toga neće... Neće ovo biti baš tako.

Bećković: To je jedna od takođe sumnji, koje se pojavila u javnosti, javlja se da ništa od toga biti neće – iz iskustva.

Marković: Definitivno hoće.

Bećković: Definitivno hoće, dobro.

Ljajić: Više nije to izbor da li hoćemo ili nećemo, moramo.

Marković: Nema nikakve dileme, dakle, ova Vlada će to uraditi, vraćam se na onih pet godina. Moj motiv, kada je u pitanju tih pet godina, je ovaj koji sam Vam rekao, jer gledam sa pozicije posla. Ne želim da ljudi kojima je ostalo pet godina do penzije, odu, jer to je loše za kvalitet državne uprave. Taj treba svoje znanje da prenese onom kome je ostalo petnaest, a onaj od petnaest treba, onome kome je ostalo 25. To je državna uprava u celom svetu, pa tako treba da bude i u Srbiji. To je drugi sad problem što smo mi ušli u ovu, moram reći, malo kampanju, pa sad eto, tu kao super popularno da to radimo.

Ćirković: Ja samo hoću da kažem da ne bude, da sam ja sad nešto protiv državnih službenika, ako oni mogu da... država može da uštedi...

Bećković: Ja Vas samo zamišljam sutra u opštini i baš me zanima kako ćete proći.

Ćirković: Država, ako može da uštedi na nekim drugim mestima, a država ima gde da štedi još, ne mora da otpušta nikoga, ali nek uštedi da ne plaća privreda ovaj deficit, niti da plaćaju naša deca, tamo unuci naši, zaduživanja.

Ljajić: Država, evo i procena Svetske banke je da mora da se uštedi još sto milijardi, ali tih sto milijardi mogu da se uštede sa sveobuhvatnom reformom, pre svega penzionog...

Marković: Fonda.

Ljajić: Sistema, znači to ne možete da uradite preko noći i ne možete da uradite za mesec dana, tu je velika mogućnost, realno uštede, ali ovo je početak toga o čemu Vi govorite.

Bećković: OK, hteli ne hteli, moramo da napravimo pauzu, idemo ma reklame.

Bećković: Gledamo predloge za proteklu nedelju.

Na mestu broj jedan, verovatno najlepši predlog. Beograd je prošle nedelje, ličio na Beograd i ličili smo na Beograđane i povod je bio doček srpskih košarkaša. Predlog broj jedan.

Predsednik Srbije, Boris Tadić, prošle nedelje, boravio je u Sjedinjenim Američkim Državama. U predlogu broj dva, gledamo tri poruke. Prva je stigla iz Klivlenda i upućena je, ja verujem unutrašnjoj, dakle domaćoj javnosti, druga je, njegovo obraćanje na univerzitetu Kolumbija, a treće je obraćanje u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija. Predlog broj dva

Godinama unazad traje priča o tome da bi ozbiljna država morala da napravi neki potez i da zabrani organizacije koje propagiraju fašizam, rasnu, versku i druge vrste netrpeljivosti. I evo, sada se to desilo i čini se da demokratska javnost više nije baš tako saglasna, da je zabrana pravo rešenje. Predlog broj tri, da vidimo šta je protekle nedelje bilo na ovu temu.

Moglo bi se desiti da bude tužba protiv organizatora “Parade ponosa”, da čujemo ko bi mogao da ih tuži i zašto. Predlog broj četiri.

Bio je ovo bivši gradonačelnik Čačka, a ove nedelje se mnogo govorilo o izjavama novog gradonačelnika Splita. Da vidimo šta kaže, predlog broj šest.

Idemo sada da smanjimo doživljaj, idemo kod gradonačelnika Beograda i hajdemo malo da zavirimo u njegov privatni život, koji svih ovih godina dobro krije. Šta smo mogli da pročitamo protekle nedelje u novinama, predlog broj šest.

U Beogradu se diže uzbuđenje, dakle mislim da je ostalo 23 dana do proslave 64 godine oslobođenja Beograda i dolaska ruskog predsednika, Medvedeva. Tim povodom su svakodnevno konferencije za štampu i razni susreti, tim povodom je i ruski ambasador, gospodin Konuzin, došao na ideju da bi bilo veliko ispravljanje istorijske nepravde, da se vrate nazivi ulicama, koje su nosile imena sovjetskih vojnika, dakle Maršala Tolbuhina, Generala Ždanova, Bulevar Crevene armije, Lenjinov bulevar. Gradonačelnik Beograda kaže da nema nikakvog problema i da to može da se reši jednom, kad budemo izgradili neki novi bulevar. A da vidimo pomoćnik gradonačelnika, kako je razgovarao sa ambasadorom Konuzinom, predlog broj sedam.

Idemo sada na mesto broj osam, da vidimo kako izgleda kad radnici preuzmu fabriku, predlog broj osam.

Godinama unazad je na dnevnom redu tema zlostavljanje žena. Ovih dana se otvorila još jedna, zlostavljanje muškaraca. Predlog broj devet.

Prošle nedelje nije obeležen 24. septembar i devet godina od kako je Milošević priznao izborni rezultat i od kako je Vojislav Koštunica izbran za predsednika Jugoslavije. Verujem da postoji spisak razloga zašto se ovog datuma niko ne seća, a ni ovih slika koje ćemo sad videti, pa hajde da ih vidimo. Da, one su postojale i živa su činjenica, predlog broj deset.

UKLJUČENJE GLEDALACA

Bećković: Šta je vaš najjači utisak?

Marković: Meni svakako najjači utisak broj jedan, dakle doček košarkaša, atmosfera, odnosno svi mi koji živimo, koji smo pokazali jedno drugačije lice Beograda, Srbije, dakle, mislim da je to nešto najlepše što nam se desilo u dosta, dosta vremena unazad i mislim da treba da nosimo takve utiske sa sobom, jer ako krenemo da pričamo o Kerumu, ili ne znam, dalje o nekim drugim stvarima i ova stvarnost koja nije toliko šarena i lepa, biće još tamnija.

Bećković: Dobro, a šta je utisak van liste?

Marković: Izvinite, van liste?

Bećković: Van liste.

Marković: Eto koliko dugo nisam gledao Vašu emisiji.

Bećković: OK. Da, nema veze, ako ga nemate, imam ja.

Marković: Imam utisak van liste, imam utisak van liste, uspeli smo da postignemo nešto što je veoma značajno za politiku države na jugu Srbije i otvaramo fakultet u Medveđi 12. koji će biti i na jeziku nacionalnih manjina. Od '83. godine toga nije bilo.

Bećković: Jedna od stvari koja nije na listi, a koju ste, čini mi se prošle nedelje uradili, to je ovo, kako se to kaže, osnivanje ili pokretanje komunalne policije?

Marković: Uradili smo Zakon o komunalnoj policiji, radimo podzakonska akta i trenutno smo u akciji približavanja ideje komunalne policije građanima, jer onako najiskrenije mislim da će to promeniti izgled naših gradova, uopšte kvalitet života, taj red za kojim svi mi žudimo, na neki način u onom stalnom životu.

Bećković: I tu se sada opet pojavilo pitanje, ako večeras govorimo da je MUP izuzet iz ovog programa, zašto.... A otvara se još jedna komunalna policija. Znači još neka... To su ljudi iz potpuno drugog sektora? Gde su oni školovani?

Marković: Komunalna policija je deo gradske uprave. Znači komunalna policija služi kada je buka u kafiću, kada neko bespravno gradi, da oni mogu da ga zaustave efikasno, kada neko pravi bilo kakav komunalni nered, baca smeće, pusti psa bez povodca gde se deca igraju i tome slično. Dakle, oni imaju ovlašćenja kao što su i policijska ovlašćenja.

Bećković: Ali gde se oni regrutuju? Odakle oni dolaze? Jesu to školovani policajci ili su to...

Marković: Ja obilazim gradove Srbije i govorim upravo o tome da oni moraju da, deo ljudi iz gradske uprave pošalju na obuku, koja će biti kod nas u Ministarstvu i u Ministarstvu policije i da to budu ti ljudi koji će biti komunalni policajci.

Bećković: Ali to nisu policajci, oni se samo zovu komunalni policajci?

Marković: Ne, oni su ovlašćena služba.

Bećković: Da, da, ali oni nisu ljudi koji dolaze sa Policijske akademije i za ono... To Vas pitam.

Marković: Ne, ne.

Bećković: Dobro. Ružo, šta je najjači utisak?

Ćirković: Ja ću za Keruma da se odlučim svakako, jer ja moram da kažem, da ja laskam sebi, da spadam u jednu od onih osoba, koja strašno mnogo rade na tome da građani Srbije, u regionu, tako normalizuju odnose. Ja puno idem i u Hrvatsku i svuda okolo i ja sam potpuno... kao što sam prvi put bila strašno tužna kad sam na televiziji čula kako mladi ljudi u Zagrebu skandiraju na onom koncertu “Ubio bih Srbina”, tako sad mi je potpuno odvratno, ono odvratno, moram da kažem i ovako sam, kad sam to čula, tu izjavu, ja sam na granici da od tih svojih i pisanja i ličnih nastojanja, odustanem. Ali mislim, ipak neću, ali je ovo stvarno jako ozbiljno i jako sam šokirana, da niko od tih međunarodnih organizacija nije na to reagovao. To je jako ozbiljna stvar, da niko baš nije reagovao, ja sam eto, dvaput zaprepašćena.

Bećković: A van liste?

Ćirković: A van liste, da Vam kažem ja, da su moj stalni utisak ovi naši navijači i moram da kažem sa žaljenjem, da se nije dogodio ovaj strašni nasrtaj na ovog Francuza, da bi oni nastavili, pored naše policije i države, da funkcionišu, kao što su do sada funkcionisali. Čula sam da je neki dan ministar policije rekao kako oni sa njima sarađuju i ja upravo smatram, na osnovu... dakle ja to pratim malo duže vremena, da bi policija mogla da prestane sa njima da sarađuje.

Ljajić: Između Keruma i košarkaša, opredeljujem se za košarkaše. Mislim da je Ruža potpuno u pravu i samo treba razmisliti šta bi se dogodilo da je gradonačelnik, recimo Novog Sada, Niša ili Kragujevca nešto slično ovde izgovorio, kakve bi reakcije usledile. Ja mislim da su izostale reakcije, adekvatne i od strane hrvatske javnosti, a od međunarodnih predstavnika i da ne govorimo. Ali ipak opredeljujem se za košarkaše, jer je to priča, pre svega o uspešnim ljudima. Ne želim da minimiziram ulogu samih košarkaša u ovom uspehu, ali ovo jeste uspeh, pre svega jednog čoveka, to je Duda Ivković, to je priča o tome, kako jedan čovek može svojim autoritetom da doprinese uspehu. Čovek koji je imao najmlađu reprezentaciju, u kojoj su svi zapravo bili srećni da osvoje šesto mesto i plasira se direktno na svetsko prvenstvo, i čovek dođe na domak zlatne medalje. To je priča o Radomiru Antiću, koji je takođe sa jednom reprezentacijom, koju je vodio neki drugi čovek u prethodnom periodu, sa istim timom, uspeo da napravi ovo što je napravio i zaista takvih ljudi je malo i ova zemlja pati, na žalost od deficita kadrova, po svim nivoima, tako i u sportu i zato je ovo važno.

Bećković: Evo koliko vidim danas u “Politici”, Duda Ivković nije baš najzadovoljniji?

Ljajić: Pa nije najzadovoljniji zato što čovek očekivao, kad je već došao do toga, svi smo očekivali naravno, zlatnu medalju.

Bećković: Ne, ne rezultatom, ali dobro, da ne ulazimo sad dalje u tu priču, šta je van liste?

Ljajić: Van liste dve stvari, jedna je, hajde da budem malo sebičan, to je potpisan sporazum sa Slovenijom o socijalnom osiguranju, zapravo usaglašen tekst sporazuma, koji znači ostvarivanje prava za deset hiljada naših penzionera, koji su deo radnog staža ostvarili u Sloveniji. To je bio jedan od prioriteta Ministarstva za ovu godinu i uspeli smo, uprkos mnogim teškoćama da to učinimo i prilikom posete predsednika Tadić, u utorak ćemo taj Sporazum potpisati u Ljubljani, ali mislim da utisak, realno za ovu nedelju, to su završeni jučerašnji izbori, današnji izbori u Nemačkoj, koji u velikoj meri mogu da utiču i na proces našeg pridruživanja Evropskoj Uniji. Pitanje sada, kako nova, stara kancelarka, sa novom koalicionom Vladom u kojoj neće biti SPD-a, da zauzme stav oko pridruživanja zemalja zapadnog Balkana. Ovo je sada jedna stvar i za zabrinutost, obzirom da je koalicioni partner CDU-a, CSU je bio na stanovištu da još treba omogućiti Hrvatskoj da uđe u Evropsku Uniju.

Ćirković: Pa CDU je doneo isto...

Ljajić: Da, da, a CSU je vrlo jasno naglasila i u kampanji, pre kampanje, da Hrvatskoj treba omogućiti, a za ostale zemlje treba sačekati, da vidimo šta će se dogoditi. Tako da je ovo jedan važan momenat, koji za nas indirektno može da itekako da ima uticaja, naravno i za celu Evropsku uniju, s obzirom da je Nemačka, uz Francusku, apsolutno stožer Evropske unije.

Bećković: Čini se dakle, pomenuli smo to da će za nas biti veoma važna i poseta Medvedeva, da li, šta Vi kažete, jeste li za vraćanje naziva ulicama i da li se zalažete za to da imamo ponovo Lenjinov bulevar, ili bulevar Crvene armije ili šta god hoćete?

Ljajić: Pa mislim da to jeste nadležnost lokalnih samouprava, koje donose odluke o tome.

Bećković: Vi kao građanin?

Ljajić: Pa ja ne bih glasao za tako nešto. Ako neko to želi da učini, ja ne bih nikad za to bio.

Bećković: Milane?

Marković: Pa dakle, to je nadležnost lokalne samouprave, ja kao ministar ne treba da se izjašnjavam o tome.

Bećković: A Vi, kao građanin?

Marković: Ja ću da potpišem šta god lokalna samouprava odluči, kao ministar, saglasnost ću dati, šta god odluči lokalna samouprava.

Bećković: Pa ugledajte se na Rasima.

Marković: Ako Vi kažete, razmisliću o tome.

Bećković: Razmislite o tome.

Marković: Ja se inače ugledam na Rasima, nasleđujem ga u mnogim poslovima, video sam taj jug Srbije, pa...

Ljajić: Ako mogu da odgovorim samo za Prijepolje, ako imamo vremena.

Bećković: Možete, samo da čujem da li bi Ruža vraćala imena ili ne?

Ćirković: Oko ovo, Crvene armije?

Bećković: Aha.

Ćirković: Ja da, ja sam se danas iznenadila, nije mi palo u oči da je to uopšte ukinuto, ja isto mislim da je to deo naše istorije i da je naša, ustvari, jedna od naših mana, što tako za svakih pedeset godina, sve ono što je do tada bilo, srušimo, pa sad novo, pa sad ćemo ovo isto da rušimo, kroz deset godina, sto posto. Bilo bi dobro da stavljaju imena ljudi, recimo posle njihove smrti, recimo dvadeset godina, kad se neko stabilizuje u tom istorijskom pamćenju. I ja smatram da i taj deo istorije treba da se poštuje, a Crvena armija jeste oslobađala Beograd. Ne vidim šta tu ima sporno, mislim, čega bi se neko stideo ili zgražao se nad tim?

Ljajić: Ne mislim, ali mislim da je malo neprimereno da ambasador bilo koje zemlje predlaže...

Ćirković: A to je druga stvar.

Ljajić: ...kako će se zvati ulice u Beogradu, Leskovcu ili Nišu.

Ćirković: Pa ako smo suvereni u svim drugim slučajevima.

Ljajić: U tom pogledu, mislim da je jedna procedura potpuno okrenuta naglavačke. Ako to ljudi žele u opštini i u gradu, mislim, ja nemam ništa protiv, ali malo je ovde pomeren i pomešan red poteza.

Bećković: Prijepolje, ako hoćete, imate dve sekunde?

Ljajić: Pa mislim da, pazite, godinu dana smo mi imali izbore u Prijepolju, ako je iko napravio neki ustupak, to smo mi napravili, pobedom na tim izborima, osvojili smo duplo više, nego druga stranka i mi smo omogućili SNS-u da da svog predsednika opštine, zbog političke specifičnosti, etničke specifičnosti i godinu dana se pravi opstrukcija, godinu dana od izbora nisu konstituisani organi vlasti, odnosno nisu imenovani direktori javnih preduzeća i očito, ovde se radi o nekom ličnom interesu, da neko sad želi da zaštiti nekog. Pa zašto postoje političke stranke, nego da učestvuju na izborima i da, ako preuzmu odgovornost, bar tih pet, šest ljudi postavi na neka svoja mesta. To niko ne beži od toga da se borimo za nešto i da, ako preuzmemo odgovornost, da znamo kome tu odgovornost dajemo u ruke.

Bećković: OK. Bilo je pitanje jedno, dakle, zaboravila sam odakle se javila gospođa, sa ovom celom pričom, dakle, kako je otišla, koliko ljudi je otpušteno, a koliko ljudi je u isto vreme zaposleno ponovo.

Marković: Dakle, nije mi poznat taj slučaj i prosto, svašta se dešava u lokalnim samoupravama u Srbiji. Ja sam već više puta istakao i jedni lek za našu lokalnu samoupravu je da se promeni izborni sistem i da napokon ljudi znaju, koga to biraju i da ti ljudi koji su izabrani, odgovaraju njima. Dakle, stranke političke, moraju ispasti iz te... kao posrednik između građana i njihovih predstavnika. Dakle, promena izbornog sistema i smanjenja moći političkih partija će dovesti do drugačijeg kvaliteta same lokalne politike i ukidanja blanko ostavki, naravno. I to je to.

Bećković: Dobro, ali ako žena kaže da je otpuštena zato što nije u Demokratskoj stranci, da li je Vaš odgovor „svašta je moguće na lokalu“ ili...

Marković: Pa ne, znate zašto? Zato što je u pitanju konkretan slučaj. Uvek važno je čuti drugu stranu. Mislim, prosto mi u Ministarstvu tako radimo, kada dobijemo predmet i kada odlučujemo, onda gledamo jednu, drugu stranu, ako mi... kad završimo ide u upravni spor.

Bećković: OK. pa dobili ste, pa ispitajte. Ispitajte, bilo bi dobro.

Marković: Ne znam, ako sam dobio?

Bećković: Ne, ne, prosto čuli ste, pa ćete se lako raspitati.

Marković: Ali pretpostavljam da je gospođa išla na, pretpostavljam da je išla na radni spor, ne verujem da je to tek tako se završilo.

Bećković: Dobro. hvala vam najlepše, najjači utisak protekle nedelje je predlog broj jedan, dakle košarkaši. Gledaoci koji su glasali SMS-om, kažu da je najjači utisak predlog broj šest, dakle gradonačelnik pati za Gutom. Sve najbolje, vidimo se za sedam dana.

Postojeći komentari (0) | Pošaljite komentar | Pišite autoru emisije

Utisak nedelje

	Pod maskama 8. novembar 2009.
	Da li je danas nepristojno čitati 1. novembar 2009.
	Šta nam je doneo Medvedev 25. oktobar 2009.
	Sudska ili istorijska pravda 18. oktobar 2009.
	Mladi, seks i odgovornost 11. oktobar 2009.
	Da li je DOS ispunio obećanja 7. oktobar 2009.
	Povorka ponosa – ko je pobedio? 20. septembar 2009.
	Ko nam vaspitava decu 13. septembar 2009.
	Činjenice i utisci 21. jun 2009.
	Odgovornost novinara 14. jun 2009.

Teme

	Preminuo patrijarh Pavle
	Novi grip
	Ekonomska kriza
	Ljudska prava i diskriminacija
	Saobraćaj

B92.FM audio arhiva

20. 11. 2009.

Dnevnik: Cvetković: Povećanje standarda;

Budžet, uz planirani manjak od 104 milijarde dinara, ...dalje

20. 11. 2009.

Peščanik

Peščanik, 384. emisija: Vesna Rakić-Vodinelić, Dejan ...dalje
20. 11. 2009.

Vesti B92

Dnevnik: Cvetković: Povećanje standarda; Raspisan tender ...dalje
20. 11. 2009.

Sport B92

Zvezdi prvi derbi u sezoni - 76:73...dalje
20. 11. 2009.

Svet u 2 - BBC i B92

Opstanak koalicije u Prištini...dalje
20. 11. 2009.

AH1N1

Jutarnji dnevnik: Tiodorović: Stope obolevanja i smrtnosti ...dalje
20. 11. 2009.

Šljaka

Sajmovi zapošljavanja...dalje
20. 11. 2009.

Vesti B92

Jutarnji dnevnik: Van Rompe za proširenje EU; Radnici ...dalje
19. 11. 2009.

Vesti B92

Dnevnik: Patrijarh Pavle sahranjen u porti manastira ...dalje
19. 11. 2009.

Svet u 2 - BBC i B92

U Beogradu sahranjen patrijarh Pavle...dalje
19. 11. 2009.

Potraga

Tražimo nestale, uspostavljamo izgubljene kontakte...dalje

Download B92 emisija

Vrh strane

B92 je organizacija koja brine o zaštiti životne sredine.
Mi ublažavamo štetu nastalu zagađenjem u avio-saobraćaju i ulažemo napore da se smanji emisija izduvnih gasova. climatecare.org

Šta je to RSS?