| |
|
|
20. septembar 2009.
|
Povorka ponosa – ko je pobedio? |
Homen: Kad bi Vam rekao da dobar deo tih grupacija služe upravo kao glavno pomagalo dilerima droge. Dobro organizovane grupe diluju drogu na našim ulicama. Šta to znači? To znači da su finansijski potkovani, da su dobro organizovani i da su verovatno i u sprezi sa određenim delovima policije i drugim državnim organima.
Karanović: Ja sam danas potpuno zgranuta, zaprepašćena nemoći državnih organa, države koja je moja država. Ovo je moja država, ja želim da verujem da ovde postoje državni organi, koji treba da rade svoj posao.
Vučković: Mesecima unazad su imenom i prezimenom isti ovi ljudi najotvorenije najavljivali da će da počine krivično delo 20. septembra 2009. godine i država ništa nije uradila. Tužilac je pre neki dan pretnje smrću jednog od njih nazvao polemikom...
Ćiplić: ...možda je i istorijski događaji u odnosima među navijačkim grupama, da su se sve tri najveće u Beogradu objedinile i dogovorile šta i kako da rade, da zametnu incidente po Beogradu kako bi razvukle policiju...
|
Gosti: Ministar za ljudska i manjinska prava Svetozar Čiplić, Mirjana Karanović, glumica, Dragana Vučković, članica Organizacionog odbora “Povorke ponosa”, Slobodan Homen, državni sekretar Ministarstva pravde.
Autorka: Olja Bećković
|
Bećković: Dobro veče. Pitanje nije bilo da li ste za “Paradu ponosa” ili ne, nije bilo pitanje da li razumete zašto je neko homoseksualac, da li se slažete sa tim i da li možete da zamislite da je vaše dete homoseksualac – to nije bilo pitanje. Nije bilo pitanje da li ste navijač “Zvezde” ili navijač “Partizana”, nije bilo pitanje ni da li ste partizan, ni da li ste četnik. Pitanje je bilo da li bilo ko ima prava da bije bilo koga, a naročito ubije, zato što misli nešto drugo, zato što veruje u nešto drugo, zato što izgleda drugačije i zato što veruje da ima pravo da to javno pokaže. Čini se i utisak da su za vas odgovori na ova pitanja prilično relativni, a naviše je, čini se, poražavajuće što su i za državu odgovori na ova pitanja dosta relativni. Utisak je da je država jasno znala odgovor na ova pitanja, koji bi trebalo da bude vrlo jednostavan: ne, nema niko pravo ni da bije ni da ubija, da se onda ne bi desilo da samo u protekloj nedelji imamo listu događaja, dakle, jedan Englez je otišao kući, u Englesku sa metkom u stomaku. Kaže se da je slučajno pogođen, pa samim tim od toga nije pravljena velika priča. Metak nije bi namenjen njemu, ali nekom jeste. Potom je jedna devojčica završila u Urgentnom centru zato što se vozila pogrešnim autobusom, u koji je neki navijač nečega ubacio baklju. A onda je jedan Francuz, koji se evo i u ovom času, privezan na aparate, bori za svoj život, našao u situaciji da dobije teške batine zato što je navijao za nekog drugog i bio Francuz. I onda se otkazala “Parada ponosa” zato što je poruka države da će se odlučno obračunati sa onima koji veruju da oni mogu voditi pravdu i regulisati mir u ovoj zemlji. Rezultat toga koliko su se uplašili ti neki je to da je još jednom jutros jedan Australijanac prebijen na Kalemegdanu. Zašto? Zato što je govorio engleski. Dakle, večeras razgovaramo o tome ko je jači, država ili razni momci sa manjkom mozga i obraza. Večeras u utisku nedelje ministar za ljudska i manjinska prava, gospodin Svetozar Čiplić, dobro veče.
Čiplić: Dobro veče.
Bećković: Mirjana Karanović, glumica, dobro veče.
Karanović: Zdravo.
Bećković: Dragana Vučković, članica Organizacionog odbora “Parade ponosa”, dobro veče.
Vučković: Povorke – dobro veče.
Bećković: Povorke, neodržane “Povorke ponosa”, dobro veče. Slobodan Homen, državni sekretar Ministarstva pravde, dobro veče.
Vučković: Dobro veče.
Bećković: Prvo pitanje, evo, Dragana, za tebe. Da li je “Povorka ponosa” otkazana ili zabranjena, to je jedna od stvari koje nismo razumeli?
Vučković: Da. “Povorka ponosa” je, nema sumnje, zabranjena. Skup koji je bio prijavljen uredno, u skladu sa zakonom, od strane Organizacionog odbora “Povorke ponosa”, dakle na Platou, u centru Beograda, ispred Filozofskog fakulteta, je zabranjen rešenjem Ministarstva unutrašnjih poslova, koje je predložilo dakle, da se povorka izmesti na livadu, dakle, polje ispred Palate Srbije, nekadašnjeg SIV-a, tako da apsolutno nema sumnje da onaj skup koji smo prijavili, u centru grada, nije bio dozvoljen da se održi. Skup koji je predložen kao zamena ne bi ni bio “Povorka ponosa”, već nekakav protest, nekakve druge vrste, ne bi poručio ono što je “Povorka ponosa” trebalo da poruči.
Bećković: A trebalo je da poruči šta?
Vučković: Trebalo je da poruči da postoji jedna društvena manjina u našem društvu, kao i bilo kojem drugom, i da se zapravo šetnjom kroz centralne gradske ulice, kao što se to odigrava svuda u svetu, u glavnim gradovima, centralnim ulicama, zapravo integriše među ostatak društva, među većinu i na taj način se zapravo šalje simbolična poruka ravnopravnosti i jednakosti svih, bez obzira na razlike koje imamo.
Bećković: Šta je tvoj utisak, je li zabranjeno ili otkazano?
Homen: Mislim da nije tako jednostavno i tako lak odgovor jer, ako ste u poziciji vlasti, sad moram da pričamo i o MUP-u i o Tužilaštvu, morate sabrati sve.
Bećković: Ali hajde iz pozicije građanina, iz pozicije bivšeg “Otporaša” ili... Hajdemo iz te neke, što se čini kao uvek jednostavnija i zdravija logika i prečica da se dođe do tačnog odgovora.
Homen: Slažem se, apsolutno ne bi bio isti odgovor i to ste u pravu. Iz perspektive građanina, nije mi drago da se bilo šta otkazuje, zabranjuje, sugeriše da se promeni i da ne može da se održi neki skup koji mora da se održi. A zašto mora? Zato što Ustav, zakoni, garantuju svakom pravo da ispoljava svoje stavove, bili oni verski, seksualni ili bilo koji drugi. I zaista mi nije drago kad pogledam 90-e godine, kad se setim šta se dešavalo, na neki način bi možda mogli da povučemo paralelu. Ali ima jedne suštinske razlike: onda je država branila, danas država hoće da pomogne. Naravno pitanje je šta je pravi način. Da li je bolje da se održi “Povorka ponosa” na Ušću ili negde gde može da se da bezbednost ili da ona ipak bude u centru grada, a da neko izgubi život. To je ta velika razlika. Policija jednostavno nije mogla...
Bećković: Najbolje je da država obezbedi da niko ne izgubi život.
Homen: Slažem se, ali da li možete sto posto da garantujete svima bezbednost? Ja sam apsolutno siguran da je povorka bila u centru grada da se ništa ne bi desilo. Ono što bio naš prevashodni strah i moj lični strah i kao građanina šta bi se dešavalo kad ti ljudi krenu kući? Šta bi se dešavalo u autobusima? Šta bi se dešavalo ako slučajno neko od njih ostavi obeležja koja je imao na skupu? Suviše veliki rizik.
Bećković: A da su otišli na Ušće, kad se vraćaju kući, sve bi bilo OK?
Homen: Jednostavnije i sigurnije, iz prostog razloga jer... E sad opet me vraćate kao nekoga ko radi za državu, prema operativnim podacima, te grupe uopšte nisu naivne, u smislu da su vrlo dobro organizovane, da su imali plan grada, plan ulica odakle su mogli da preseku paradu, prozore, kamenje, odakle bi gađali, a evo samo jedan drastičan podatak, što sam se ja zgrozio kad sam pročitao u izveštaju, a to je da imate praćke, lovačke prave, gde se stavlja neka metalna sačma i to može da ubije pticu, recimo, na sto, sto pedeset metara. Sve su pokupovane prethodnih dana. Znači, neko može fizički sa dvesta metara to da uradi i preko kordona policije nekog da povredi. I sad je samo u pitanju o kome zaista svi ovde treba večeras da pričamo da li je bolje i pametnije da se povorka ipak održi, da svi garantujemo bezbednost, da niko ne bude povređen ili ono što i slažem s Vama, bolje bi bilo da prođe kroz centar grada.
Bećković: Ili da, ako se već raspolaže tim podacima, da su kupljene sve praćke i pretpostavljam da se onda zna i ko ih je kupio?
Homen: Apsolutno i to je ono što se...
Bećković: Da onda ne bude te kapitulacije, da se kaže: kad si ti već kupio, onda mi zabranjujemo, nego da taj, sa sve zajedno kupljenom praćkom, se sa njom igra u nekoj ćelijici?
Homen: Slažem se i to je ono što se danas događa. S jedne strane, to sam i pre emisije rekao, meni je drago što cela ova priča se događa oko “Povorke ponosa”, jer je nama kao državi olakšalo stvari da se uđe konačno u obračun sa tim raznoraznim grupacijama, koje apsolutno nisu tako jednostavne ni tako naivne. Kad bi Vam rekao da dobar deo tih grupacija služe upravo kao glavno pomagalo dilerima droge. Dobro organizovane grupe diluju drogu na našim ulicama. Šta to znači? To znači da su finansijski potkovani, da su dobro organizovani i da su verovatno i u sprezi sa određenim delovima policije i drugim državnim organima. Znači, nije jednostavno preko noći to uraditi. Ono što se danas dešava, u ovom trenutku imamo 46 lica lišenih slobode i organizatore i učesnike i ono što mi je posebno drago, da je policija vrlo brzo raščistila verovatno najužasniju stvar koja se desila, a to je brutalno prebijanje tih francuskih navijača, bez ikakvog razloga.
Bećković: OK.
Homen: I ako mogu samo evo još jednu rečenicu, koliko su to ljudi bez svesti, ovo što ste Vi rekli na početku emisije, najmlađi ima 18 godina, napadač, najstariji dvadeset i dve.
Bećković: Dvadeset i dve?
Homen: Dvadeset i dve.
Bećković: Odlično. Šta je, Mirjana, tvoj utisak, dakle, da li je otkazano ili zabranjeno?
Karanović: Zabranjeno je. Mislim to nije otkazano. To, mislim, saopštenje nije bilo takvo uopšte. Tako da sve ovo što sa sada naknadno dešava, ja stvarno mislim, ovo je... Za mene je to jedna velika konfuzija, znate. Ja to... Meni sve liči kao na neki Monti Pajton, neki skeč, koji ne znam ko je reditelj. Mislim, malo vređa to što uopšte koristim tu reč, režija i scenario, to je stvarno uvredljivo, onako, uvredljivo zato što se ja bavim time, ali to kao da... Mi smo kao nekakve lutke na koncu, imamo neke... Mi se sad tu ponašamo tako, je l', neko vuče konce, a ja ne znam ko. Ne znam ko je to. Ko to tako inscenira te, postavlja, postavlja scenografiju za to. To je potpuno suludo zapravo da se to dešava dan pred, noć pred taj događaj. Mislim, to je nemoguće u jednoj ozbiljnoj državi. Ja sam danas potpuno zgranuta, zaprepašćena nemoći državnih organa, države koja je moja država. Ovo je moja država, ja želim da verujem da ovde postoje državni organi, koji treba da rade svoj posao. Pa mislim, ako policija ne može da radi svoj posao, pa šta da radimo, pa hajde onda da svi kupimo oružje, pa svako nek’ se zabije u svoju kuću, pa neka se brani. Ne znam, nekako, dajte da vidimo šta ćemo. Ovako mi je potpuno nestvarno. Da se to sad sve otkrije veče pred, da se otkrije te praćke i to sve, mislim da se onda to objavi i to oružje i to sve, kao da je to deo, odakle je to palo, kao neka meteorska kiša, odjednom palo tu u Beograd i ko da nikad pre toga nije... Razumete, meni je to nelogično potpuno.
Bećković: Ali ako je argument taj, šta je bilo bolje, da li da se ovo otkaže ili zabrani, sad kako ko koristi koji termin, ili da padne neka žrtva?
Karanović: Pa znam, ali to je moralo da se zna ranije. Kako to sad, kako to sad, znači, noć pred mi to odjednom saznajemo. Kako?
Bećković: Šta Vi kažete, zabrana ili otkazivanje?
Čiplić: Ja prvi put čujem za rešenje Ministarstva, dakle, očigledno, iz onoga što je Dragana rekle, to je da je Ministarstvo reklo tu neće moći zbog toga...
Bećković: Kako je moguće da prvi put čujete to?
Čiplić: Pa policija daje rešenja, to je sasvim normalno, to je danas izašlo u javnost. Ja sam inače učestvovao u razgovorima prošlog ponedeljka sa njima i nije se noć pre saznalo, mi smo prošle, zapravo ove nedelje...
Karanović: Dobro, objavljeno je sinoć?
Čiplić: Ne, ove nedelje smo tri puta razgovarali, ja samo prvi koji je Organizacionom odboru predložio, ponudio varijantu Palata Srbija, Ušće.
Bećković: Vi ste ponudili Ušće?
Čiplić: Ja sam prvi izneo taj predlog.
Bećković: Aha, dobro i ovo saznajemo ekskluzivno?
Čiplić: Tako je.
Bećković: Zašto ste to ponudili?
Čiplić: Vrlo jednostavno, iz svih ovih razloga. Dakle, cele prošle nedelje, kako se približavala, približavao sat da “Povorka ponosa” krene, tako su, naravno, sasvim je logično, sve opasnosti zapravo su počele sve više da se umnožavaju, odnosno, sve više su ljudi krenuli, ko je želeo to da spreči, da radi, dakle, operativini podaci govorili da je sve ozbiljnije i sve veći broj ljudi koji želi, pod navodnicima naravno, želi - ono što svako ima pravo u Srbiji da uradi, a to je da slobodno iznosi svoje mišljenje - da to spreči. Dakle, kako je dolazio dan, tako se uvećavala opasnost, a za sve elemente opasnosti, to se znalo odavno... Znalo i kada su nastajali. U tom smislu je zapravo bila ideja da se organizatorima...
Bećković: Ko je Vama to rekao... Vama je MUP, Vama je neko iz MUP-a rekao, predložite Ušće, ovo mi ne možemo da kontrolišemo?
Čiplić: Ne, ne. Ministarstvo unutrašnjih poslova je vrlo, što se mene tiče, a mislim da i organizatori to... Pogotovo što se tiče policijske stanice u 29. novembru, imali su odličnu saradnju. Policija je, po mojoj proceni, uradila odličan posao. Sva saznanja koja je imala i kada je došla sa određenom sumom saznanja, mene kao resornog ministra su... Dakle kao Vi ko je resoran, ko je iz politike, treba da vidite šta sa tim činjenicama možemo da radimo. Ušće, Palata Srbije je zapravo i u jednom simboličkom i političkom i u operativnom smislu daleko mesto koje bi možda moglo...
Bećković: I to je sinulo lično Vama, to Ušće?
Čiplić: Ne, nije naravno.
Bećković: Sad ste rekli: ja sam predložio Ušće. Kome je sinulo to Ušće?
Čiplić: Pa razlika između predložiti i sinuti, dakle, Beograđani su, pošto sam ja Novosađanin, predložili.
Bećković: Koji Beograđani?
Čiplić: Operativno... Policija je predložila.
Bećković: Dobro.
Čiplić: Policija je predložila Ušće, jer u operativnom smislu, i to sam sada govorio, je lakše obezbediti skup, lakše je zaprečiti da se drugi pojave i u krajnjoj liniji ponuđena je Palata Srbija kao mesto gde će se čitav događaj desiti i imati taj simbolički aspekt, koliko god da taj aspekt postoji, da se može demonstrirati ispred Palate Srbije. Naravno na organizatorima je bilo da odluče da li je ovo mesto mesto koje može da zameni prvobitno mesto. Prvobitno mesto je...
Bećković: OK. Ali čekajte, dakle, organizatori su dobili rešenje o promeni lokacije, znači na njima je bilo samo da kažu Ušće ili da skupa nema, znači nisu mogli da biraju. Da su oni rekli Plato, vi bi onda rekli: onda ne može?
Vučković: Ne, zapravo je, zapravo to rešenje o izmeštanju znači istovremeno i zabranu do tada prijavljenog skupa. Da smo mi izašli danas u 11 na Plato, to ne bi bilo zakonski, ne bismo imali pravo na to, tj. nismo od juče ujutru, od kada nam je premijer Cvetković uručio rešenje, imali pravo na skup koji je do tada uredno bio prijavljen.
Bećković: To je jasno kao dan. Dakle, skup na Platou je zabranjen, ponuđen je skup na Ušću, je l' tako, to bi bila prava istina?
Čiplić: Da, da.
Homen: Ne bih ja baš tako, tu formulaciju koristio, pogotovo da se ja vratim, ono što smo spominjali 90-e, znamo šta znači zabrana u političkom smislu. To znači da državnom vrhu, Vladi, nešto ne odgovara.
Bećković: Ne znam šta znači u političkom, ali u zdravorazumskom i logičnom, ako kažete da je zabranjeno, da možete samo na Ušću, znači ne možete na Platou, to je zabranjeno.
Vučković: To Vam je kao da ja kažem kako bih ja volela da letujem ove godine na moru, a onda neko dođe i kaže mi: tvoja karta, koja je trebala da te vodi na more, te vodi u Vrnjačku Banju. I onda ja kažem: aha, meni je zabranjeno da letujem na moru, zato što ja imam kartu koja me samo i jedino vodi u Vrnjačku Banju.
Homen: Pa čekajte, da li je Novi Beograd, pogotovo Palata Srbija, centar Beograda? Jeste. Hajde da budemo baš iskreni, nije baš tako.
Karanović: Pa molim Vas, pa nemojte. Nemojte.
Homen: To je deo grada gde je veliki broj građana može da vas vidi.
Karanović: Ma nemojte, nemojte.
Vučković: Nikad niko nije protestvovao, dakle, ispred Palate Srbija, prosto to nije simbolika “Povorke ponosa”.
Homen: O tome možemo da pričamo, to se slažem.
Bećković: Ali ima dobar deo javnosti, evo, koji se sad pita zašto ste se inatili toliko i šta je problem, pa... Dakle, evo, i ministar Dačić kaže: pa, ljudska prava se ispoljavaju nezavisno od lokacije, u čemu je problem? Šta je bio problem?
Karanović: Mislim, to su tako banalne stvari, mislim kakva Palata Federacije, o čemu mi pričamo?! Mislim, besmisleno je pričati o tome uopšte. To je tako providno, to je tako, mislim, to su takvi bedni izgovori, tako da nemoj uopšte da razgovaramo o tome. To je besmisleno.
Bećković: Dobro.
Vučković: Cilj povorke nije bio da pošalje lažnu sliku da skup može da se desi i da neki ljudi mogu negde da održe protest i da sve prođe kako treba, nego je cilj bio da se pošalje realna slika i mi smo bili spremni da koračamo između kordona više hiljada policajaca, unapred svesni bezbednosnih rizika, znajući da 2009. godine u Srbiji je povorka moguća jedino i samo na takav način. Ja sam od juče ujutru tužna zato što slika koja, ne da je otišla u svet, nego je otišla isto i onoj deci koja će jednom napuniti 18 i jednom napuniti 22, jeste slika da je dozvoljeno nasilje, da je u redu da jači tuče i maltretira slabijeg.
Čiplić: Znate, u ovom slučaju mislim da smo svi, u neku ruku, gubitnici. Radi se o činjenici, pričali smo o tome, vrlo dobro smo i lepo debatovali i razmišljali, šta je suština. Dakle održati “Povorku ponosa” na način na koji je to jedino moguće, a pri tome svi mi znamo da ne bi bila ulepšana slika Srbije, ne bi Srbija u toj slici bila bolja nego što jeste. Upravo zbog toga što postoje oni koji žele da biju ili ubiju, povorka se ne održava na Platou nego se održava na Novom Beogradu, ispred Palate Srbije. Dakle nema zamena teza. Moj lični stav je bio i to organizatori znaju da je daleko bolje održati “Povorku ponosa” i pokazati im da su oni gubitnici, jer nisu, bez obzira kakve su sve ozbiljne stvari spremali, čime su sve pretili – do toga nije došlo. Povorka je održana, to je glavno, država je uspela da obezbedi i nije bio polomljen Beograd. Nije bio slomljen Beograd, nije bilo žrtava. Za mene je to u nekom, kada govorimo i kao organizator i kao neko ko je iz politike, koji se bavi ustavnim pravom profesionalno, ono što je moglo najviše da se dobije.
Bećković: Ali jedino što se ne bi dobilo, to je da oni urade ono što su hteli, a to je...
Čiplić: To je bilo na volju organizatora, to nije sporno.
Vučković: Dakle poenta je bila ta da država ne može da garantuje, u centru Beograda, bezbednost skupu između 300 i 500 ljudi, dakle, koji bi došli na taj skup. I to je ono što je najtužnije, najstrašnije i najviše uznemirava zapravo sve nas od juče.
Bećković: A evo sad, dakle, rekli ste to: pa šta sad, Novi Beograd, zar to nije Beograd itd. Ali ono što je isto ima, što bi moglo za Vas da bude važno, kao momenat, da u tom rešenju koje je dostavljeno kao promena lokacije se pojavljuje taj podatak da se oni premeste na Ušće, a da se sve poziva na Službeni list grada Beograda iz '97. godine i Vi ste to rešenje takođe kao Otporaš dobijali da ne možete protestovati u grad nego na Ušću. I sad Vama odjednom to deluje...
Karanović: Pa znam, ali to se odjednom, u subotu se znači to rešenje poteže. Što se to rešenje pre mesec dana nije poteglo?
Homen: Da budem krajnje iskren, jesmo, mi smo stalno dobijali rešenja u tim godinama, zabrane skupa i uvek smo održavali skupove. Dolazili smo, tukli su nas, hapsili su nas i evo nas gde smo danas. Ono što hoću da kažem je da se...
Bećković: Hoćete krajnje iskreno da kažete da su oni morali da se pojave danas na Platou?
Homen: Ne, mislim da... To želim da Vam kažem da je naše društvo pre svega duboko patrijarhalno i ovaj problem sa seksualnim manjinama je samo jedan u nizu problema.
Karanović: Dobar dan, Kolumbo.
Homen: Ako se setimo odnosa prema Romima, pričali smo i ovde u emisiji na tu temu, nasilje u porodici. Znači ovo je samo jedan segment velikog broja problema zbog toga što naše društvo nije dovoljno razvijeno. Smatram da to ne može da se uradi ni preko noći ni jednom paradom, a pogotovo ne policijskim hapšenjem i pritiskom, da je to pitanje evolucije. Srbija 90-ih – Srbija danas, dve različite Srbije. Srbija za deset godina, da, sigurno Srbija u kojoj će moći da održi parada bez problema, ali smatrajte da idemo korak po korak. I ovo što je ministar rekao, isto verujem da bi bila velika pobeda za ovu paradu da je održana bilo gde, bez incidenata, pa sledeće godine se ponovo prijavi skup, pa se održi u centru grada. Mora da postoji evolucija.
Karanović: To se Vi zavaravate.
Homen: Ja se ne zavaravam.
Karanović: To se vi zavaravate.
Homen: Hajde da pogledamo šta se dešava sa ovim grupama koje su htele da spreče skup. Imamo 46 uhapšenih.
Bećković: Kada, danas? Zar oni nisu mogli biti uhapšeni pre tri nedelje?
Vučković: Koji će prekršajno da odgovaraju...
Homen: Pa ja se slažem s vama, ali ažem evolucija, idemo korak po korak. Ono što ćemo mi da uradimo i što se sprema za sledeću nedelju, podnosimo inicijativu za zabranu svih ovih organizacija pred Ustavnim sudom.
Bećković: Kojih?
Homen: Znači, svim organizacijama koje su učestvovale i u pretnjama, prebijanjima.
Bećković: A koje su to?
Homen: Ja mislim da je to svima jasno. Znači, pre svega se odnosi...
Bećković: Pa hajdete, Vi recite, da bude jasno svima?
Homen: Uopšte nemam problem sa tim. Pre svega se odnosi...
Bećković: Podnosite inicijativu za zabranu koga?
Homen: Sa Tužilaštvom za zabranu rada ovih organizacija Ustavnom sudu, pre svega, Obraza, pre svega Dveri i svih ovih drugih organizacija. Da ne pominjem 1389, a podsetiću Vas, mi smo pre šest meseci kod Ministarstva pravde već podneli inicijativu, koja ovih dana će se razmatrati, za zabranu Nacionalnog stroja. Znači, mi uopšte problem s tim nemamo.
Bećković: I šta se desilo? Dakle podneli ste inicijativu za zabranu Nacionalnog stroja pre koliko?
Homen: Pre šest meseci.
Bećković: Šest meseci?
Homen: To je redovna procedura, pričam o Ustavnom sudu, to nije redovan sud.
Bećković: I Ustavni sud... To tamo negde stoji i?
Homen: Ne, ne stoji, Ustavni sud postupa po tom. Urađena je jedna velika stvar...
Bećković: Kako postupa?
Homen: Ja zaista ne bih mogao da komentarišem, imamo ovde sudiju Ustavnog suda, ko može da...
Bećković: Ne, Vi sad kažete redovna procedura, šest meseci, nešto traje, je l' to normalno?
Homen: To je za Ustavni sud najnormalnije, čak i vrlo brzo. Pričamo ne o redovnim sudovima, o Ustavnom sudu. Hoću da Vam kažem još jednu stvar, nešto što je takođe urađeno, a o čemu se nije mnogo pričalo u javnosti, a što je vrlo značajno kad pričamo o svim ovim siledžijama i da ih ne nazivam drugim imanima, to su izmene Krivičnog zakonika. Za navijačke, za ono što se desilo, iako se desilo van stadiona, predviđena je kazna od tri do 12 godina. Taj zakon je usvojen pre petnaestak dana, to krivično delo nije postojalo u Krivičnom zakoniku ranije. Isto tako su pooštrili kazne za izazivanje nacionalne i verske mržnje, to je poruka države. Skupština je odradila posao, Vlada je odradila posao, sad je na policiji i Tužilaštvu. Ja vam garantujem, ako pogledate danas i ovo što se desilo i ovim hapšenjima, sledeće godine biće drukčija situacija, živi bili pa videli, nije daleko.
Čiplić: Ima tu jedna jako važna stvar. Sve ovo što je kolega rekao, vezano za izmenu pravnog poretka, imamo i tužioce koji će sada da budu birani i nove sudije. Rak rana u svakoj državi koja želi da bude demokratska i da štiti ljudska prava su oni koji proceduralno štite, to je pravosuđe. Mi smo s tim imali problem, nikada to nismo prećutkivali, štaviše smo ovo uradili. Nevolja je što građani kažu: da, ali hoćemo već jedanput bolje. Naravno doći će to bolje, jer smo ove korake preduzeli u roku od godinu dana, to je suština priče.
Bećković: Može li ovo biti uteha, dakle, da, otkazano je, da, bilo je ovo i ono, ali evo danas smo uhapsili 46-oro, a sutra ćemo podneti inicijativu za zabranu ovih i onih?
Karanović: Ma kakvi, ma molim Vas, ovo je samo... Ovo je pričam ti priču. Ma kakvi, molim te, pa to je tako, ja ne znam kako, mislim, kako neko uopšte može dalje da veruje, da vam veruje uopšte.
Homen: A šta bi Vi uradili?
Karanović: Pa to su stalno... Čekajte, molim Vas, to su stalno...
Homen: Hajde da vidimo koji su Vaši koraci?
Karanović: Šta bi ja uradila?
Homen: Pa, mislim, savetujte nas.
Karanović: Ja znam šta ja radim u mom poslu. Vi treba da radite svoj posao, ne da stalno nalazite alibi, izgovore zašto nešto ne može. Naravno da je teško, naravno da ne može, naravno da je rizično, naravno, naravno. Pa mislim, znamo gde živimo, ali znaju i oni. Pa šta misle, da su oni pali s Marsa, pa nisu oni... Nemaju oni iluziju o tome gde žive. Zašto su oni pokrenuli to da naprave tu paradu? Šta su oni hteli sa time? Pa to su ljudi koji žele da skrenu pažnju na neki svoj problem. U tome je postojala reč vlasti da će ih u tome podržati, postojala je podrška, koja je izmaknuta koliko sati pre. Niko više nije hteo da stane uz njih. Gotovo. Izvol’te, vi idite tamo na livadu. Čekajte, mislim, šta pričate Vi? Shvatate, svaka borba, svaka borba za neka prava, svaka emancipacija društva je vrlo bolna i vrlo problematična, ali to mora da se čovek uhvati u koštac sa tim. Pa ne možete stalno... Znate, kad će da bude vreme? Jednog dana, sačekaj, pa će jednog dana da bude vreme. Pa proći će nam život u tome da čekamo idealno vreme kad će nešto da bude. Sad Vi se tu smiri... Pa to su, čekajte, pa te rečenice, pa to smo slušali davno. Nemoj sad da talasaš vodu, ćuti sad, biće sve u redu, samo nemoj sad da ništa se ne dogodi, pa ćemo sutra da vidimo. Ma nije tačno, nije tačno, sad mora da se dogodi, pa ćemo da prođemo kroz vatru i vodu, pa će neko možda i da strada.
Homen: Pa ja taj rizik ne bih mogao da preuzmem.
Čiplić: E pa, to je malo anarhističko shvatanje, to ne ide tako. To ne ide tako. Vidite, ja ne znam da li je s Vama iko govorio i terao da odustanete...
Karanović: Izvinite, molim Vas, ja samo govorim jednu stvar, promene se ne dešavaju bez rizika. Naravno da ne treba krljati glavom kroz zid. Treba se obezbediti, treba se pripremiti, treba se dobro obavestiti, a policija i država imaju sve informacije. Oni imaju sve informacije.
Čiplić: Pa to i govorimo, na osnovu tih informacija je došlo do svega ovoga.
Bećković: Ali ima ih mnogo duže nego do juče.
Vučković: Naravno, mesecima unazad, mesecima unazad su imenom i prezimenom isti ovi ljudi, neki od njih su danas uhapšeni, najotovorenije najavljivali nasilje, najavljivali da će da počine krivično delo 20. septembra 2009. godine i država ništa nije uradila. Tužilac je pre neki dan pretnje smrću jednog od njih nazvao polemikom...
Bećković: Polemičkim tonovima.
Vučković: Tako je.
Karanović: Pa tačno. To je, o tome se radi.
Vučković (?): Stigla je podrška dakle i od predsednika Tadića i od premijera, ministra policije, ali suviše kasno. Srbija nije homofobično društvo tri dana da bi za tri dana nekakvih afirmativnih izjava ona promenila svoj stav. Takve stvari je potrebno raditi svakog dana. Svakog dana je potrebno da oni koji imaju najveću odgovornost u jednom društvu, a to su predstavnici vlasti, dakle, podržavaju ljudska prava i da su im ljudska prava važna. Može sve da počne hapšenjem, zabranom fašističkih organizacija, ja se slažem, ali to nije jedina stvar, to je jedan proces. Paralelan proces, koji istovremeno mora da se odvija jeste, dakle, afirmisanje pravih vrednosti, jeste to da se menja obrazovni sistem, jeste da država vodi kampanje kojima će da afirmiše ravnopravnost i pravo na različitost.
Bećković: Dobro, i sada samo da evo, naravno da i ja mislim da je najbolje kad govorimo emocijama i da je tu najtačnije, ali evo, da Vas poštedim emocija, ali da pređemo zaista na nešto što, evo, zdrava logika kaže, sad je pomenula Dragana, Mira je to na drugi način rekla. Evo, Vi ste rekli, danas je priveden Obradović iz “Obraza”.
Homen: Jeste.
Bećković: Mi smo čitali, dakle, pre pet dana, čitali prvo u “Politici”, a onda gledali na televizijama, dakle, čovek kaže: nećete proći nekažnjeno, čekamo vas, tra-la-la. Verovatno su to naši utisci, da je to dovoljno da se neko uhapsi, ali zbog čega je on uhapšen danas, ako to nije dovoljno? Da li je to dovoljno?
Homen: Naravno da nije, postoji ono što se zove sloboda govora i nešto preko čega mi ne možemo da pređemo.
Bećković: Pozivanje na nasilje? Šta treba da uradi...
Vučković: Kako je uhapšen Damir Dokić i Siniša Vučinić?
Homen: Molim vas, pozivanje na nasilje pretnjama mora da bude ozbiljna i sad zaista mislim da nije ni vreme ni mesto mi da ovde tumačimo Krivični zakonik ni kako Tužilaštvo postupa. Tačno se zna da li je pretnja ozbiljna, da li nije, da li može da se primeni ili ne. Ja želim da kažem nešto drugo...
Bećković: Čekajte, zašto je on uhapšen danas?
Homen: Zato što je zabranjen njihov skup, to znate, oni su se okupljali, nisu poštovali policijsku naredbu i oni su pohapšeni i određen je pritvor.
Bećković: Aha, to je bilo to.
Homen: To je bilo, jeste. Naravno, to je prekršaj...
Karanović: Znači, ne zbog pretnji?
Vučković: Ne, ne, nije.
Bećković: Znači njegove pretnje nisu bile ozbiljne, ali Damira Dokića su bile užasno ozbiljne?
Homen: Kad bih ja mogao da odgovorim, videli bi da Vaše pitanje je izlišno, znači, to je prekršajni postupak, a u ovom trenutku, Tužilaštvo razmatra podnošenje krivčne prijave upravo zbog pretnje, ovo što se radi i, prema mojim saznanjima, naravno ne znam detalje, biće podnete krivične prijave protiv određenog broja lica upravo zbog pretnji koje su izrečene.
Bećković: A ima li nešto, izvinite, ima li nešto u tome, u toj razlici, kad Damir Dokić preti ambasadorki Australije i kad neko preti neznanim ljudima. Pa onda je ta pretnja užasno ozbiljna, kao što je, kad se ovde dešava užas i užas svaki dan, a Vlada se probudila na dan kad je prebijen Francuz?
Homen: Znate gde je razlika?
Bećković: Gde je razlika?
Homen: Znate da je čitav arsenal oružja pronađen kod Damira Dokića kući? To čini pretnju ozbiljnom. Možda u ovom slučaju isto će da se pronađe arsenal oružja, ali dok se ne pronađe, Tužilaštvo mora i to da ceni.
Vučković: Mladen Obradović je na svim snimcima iz 2001. godine kada je više desetina ljudi prebijeno na prvoj “Paradi ponosa” u Beogradu.
Homen: E, a to je ovo što sam dalje hteo da kažem.
Bećković: I ko je uhapšen 2001, a svi su na snimcima, znači vidi se na snimcima iz 2001. tačno ko je prebijao. Ko je priveden, uhapšen, optužen?
Homen: Znate, mislim da, ako sad uđemo u tu priču šta se sve u našoj zemlji događalo od 2001. do danas i ko snosi odgovornost, daleko bi nas odvelo.
Bećković: Ali kad bi odgovarali jednostavno na pitanje, ko je od njih uhapšen, odgovor bi bio niko, je l' tako?
Homen: Postojala je spremnost političkih struktura da se sa tim obračuna.
Bećković: Od 2001?
Homen: Pa je l' nama premijer ubijen 2003? Da li je suđenje okončano i dan danas? Dan danas traje pred trećim stepenom za ubistvo premijera. Znači, niz problema postoji u ovom društvu i zašto mi nismo zreli da se obračunavamo sa svim problemima. Korak po korak, napravili smo uslov u zakonodavstvu, doneli smo zakone, ova su lica lišena slobode, postupak ide, zaista ne možete da očekujete sve da se uradi preko noći. Što se mene tiče i gospodina Čiplića, mi zaista možemo da pričamo o onome što je ova vlada uradila, a Zakon o zabrani diskriminacije donela je ova vlada, izmenu Krivičnog zakonika ova vlada. Ova Vlada je podržala paradu, ova vlada je učinila sve.
Bećković: Tako je i čini se da je upravo to bilo pokriće, da je ovo bilo pokriće - mi smo doneli Zakon o diskriminaciji, dovoljno smo rekli o toj temi, a onda ćemo da vam kažemo: evo vam Ušća - koje je vrsta diskriminacije, čini mi se?
Homen: Ja mogu da brojim deset koraka, konkretnih, koji su urađeni.
Bećković: Oprostite, pravimo pauzu i onda za deset koraka, pravimo pauzu.
Bećković: Da, evo sad se malo resetujemo i pričamo ovde dosta, čini mi se, pod visokom temperaturom, a takođe se to pojavljuje u javnosti kao jedan dobar deo nerazumevanja zašto je to toliko važno i kako je to ispalo da je to jedna od glavnih tema i kako to da ti večeras sa ovolikim emocijama govoriš o tome. Što je to toliko važno, pored toliko stvari?
Karanović: Nije meni, pazi, nije stvar “Povorke ponosa”, homoseksualaca, lezbijki, mislim, to je samo jedan događaj, ali ono što je mene, što je meni u ovom slučaju strašno važno, što sam ja potpuno izgubila poverenje u ovu državu. Ja, koja sam veliki kritičar vlasti, spremna sam da stalno nešto se bunim i da stalno nešto se tu džapam, ali ja sada se osećam potpuno izgubljeno. Ja sam pored svega verovala da ova država, da policija, da vlast ima mehanizme kojima može da zaštiti ljude, da ljude zaštiti, bilo kakvi da su oni. Ja sada više nemam to poverenje. Ja se osećam uplašeno. Znači, bilo ko, neka grupa, je l', neko ko ima svoje nekakve ciljeve, ne znam ni ja kakve, znači, može ovako da napiše, meni da pošalje, tebi, bilo kome i kaže: Ja ću da dođem da te ubijem, osakatim, tog i tog dana u toliko i toliko sati, potpis taj i taj i taj. Ja dođem u policiju i kažem: Pogledajte, evo, vidite, oni meni prete. - Ne možemo ništa da uradimo po tom pitanju, najbolje ili da se preselite, ne znam, u Obrenovac tog dana i tamo da živite ili da ne izlazite iz kuće. I to je meni, eto... Mene to poražava. Tako da, ja da vam kažem, ova cela stvar oko prava homoseksualaca i lezbijki, to će biti u redu, to će jednog dana da bude u redu jer to je civilizacijska stvar, znate. To što se dešava sad u Beogradu dešavalo se u raznim krajevima sveta nekada davno, kad su se ti ljudi borili za svoja prava, pa se stiglo dotle, društvo je naučilo neke lekcije, shvatili su, ljudi su dobili svoja prava i sve je u redu. Tamo se danas normalno živi. I mi ćemo tako jednom živeti, odlagali to ili ne, to će da bude ovde, bez obzira da li ja želim ili neko to ne želi. To je neminovno, ali mene ovde, u ovom trenutku najviše poražava ta činjenica da je država se povukla. Eto, ja to tako doživljavam. Znate, sad Vi kažete, nemate ingerencije, ovi, ne znam, su, ovo ministarstvo, ovi sad, dok ovi ne donesu... Znate, to ja, ja kao običan građanin, ja samo vidim ovako, država i građani i ja tako... Ja vas sve doživljavam, kao eto vi ste vlast i imate znači mogućnost da nešto promenite, jer ja ne znam kako da to promenim, ja sam nemoćna i ta nemoć zapravo frustrira.
Bećković: Ovo nije, dakle, dobro je što je Mira večeras ovde, ali ovo nije samo njen utisak i videli ste u ovih proteklih 48 sati da to se pojavljuje u tim formulacijama „kapitulacija države, država je kapitulirala pred raznim siledžijama“. Neki su čestitali “Obrazu”, “Dverima”, Grupaciji 1389: Bravo, majstori, super! Uspelo vam je!
Čiplić: Pa to je ono što sam rekao da je bilo bolje da je bilo održano, jer sad oni...
Bećković: Pa dobro, Vi sad možete govoriti, Vi nemate pojma šta bi se desilo da je održano tamo i da li bi mi večeras sedeli sa zavojima ovde i pričali ovu istu priču. To sad možemo da nagađamo. Vi sad kao imate garancije da je bilo na Ušću, ne bi oni učinili ništa?
Čiplić: Da i to vrlo izvesne, policijske , zanatske garancije, sve sa crtežima, šta bi i kako bi.
Bećković: A mogli ste i znati, ako Vi kažete da ste Vi pregovarali sa njima, mislim da ste verovatno razgovarali sa njima tri dana ranije, mogli ste i znati da oni na Ušće neće pristati i da je to jedna ponuda koju niko prihvatiti neće.
Vučković: Dakle, ja moram da kažem da ne znam o kakvim operativnim podacima Vi govorite, ali nama ni u jednom momentu, na sastancima, dakle sa predstavnicima MUP-a, nisu predočeni podaci koji su nas uveravali da, sve i da prestanemo na nekakvu drugu lokaciju, o čemu dakle nije bilo reči niti jednog momenta, da bi stvar bila OK i da bi ljudi bili bezbedni. Dakle, ljudi bi svejedno i tada morali nekako da odlaze kućama i nekako da se vraćaju u centar grada. Danas su nasilnici po čitavom centru grada sačekivali ljude, viđeni su momci koji su jutros dakle, na Zelenom Vencu izlazili iz autobusa sa bejzbol palicama. Oni su krenuli da tuku ljude, da ubiju ljude, tako da apsolutno nikakvih, takvih garancija nije bilo. Ono što je tužno jeste da se država, da, povukla pred grupom nasilnika. Ono što je još tužnije možda meni jeste da, dakle ponavljam, ne samo što je ta slika otišla u svet, meni to nije na prvom ni na drugom mestu, meni je tužno da ja gledam tu sliku, tužno mi je da gradonačelnik reaguje i eksplicitno zapravo govori protiv nasilja onda kada je brutalno napadnut i pretučen strani državljanin. Dakle, pre desetak dana je jedna devojka, zato što su je navijači, koji su uleteli u noćni autobus 56, percepirali kao lezbijku, tučena 30 minuta, dakle na relaciji o od Ade Ciganlije do centra grada. Niko nije reagovao, dakle bio je pun autobus, ona poluonesvešćena otišla u Urgentni centar. To se znalo, o tome su pisali mediji, dakle niko o tome nije govorio. To sve zajedno jeste tužno i ja mislim da Srbija jeste pala na ispitu ovog vikenda, a danas i od sutra, ukoliko Tužilaštvo i pravosudni organi, dakle na temelju podrške koja jeste dobijena proteklih par dana od predsednika, premijera, nekih ministara, zapravo krene da, krenu da rade odgovorno svoj posao, procesuiraju i da krivično odgovaraju svi oni koji su mesecima unazad, godinama unazad pretili javno, prijavljivali krivična dela koja su već počinili ili koja će teko počiniti, tek onda ćemo zapravo moći da kažemo da živimo u državi koja poštuje zakone, a ne princip nasilja.
Čiplić: Slikovito rečeno, bojim se da smo i vi i mi odustali od ispita, ovo danas. Ja ponavljam, da li je sam događaj je čin i simbolika, koji je morao da se održi i na Ušću. Ušće – Palata Srbija, dakle na kocku smo stavili isključivo mesto održavanja i zaboravili smo simboliku događaja.
Bećković: Ali, oprostite, Vi ste izjavili da ja “Parada ponosa” promocija slobode?
Čiplić: Tako je.
Bećković: To ste izjavili pre nedelju dana. Kad donesete odluku da to ne može biti na Platou nego na Ušću, šta to znači: promocija slobode na Ušću, ali ta sloboda ne važi za centar grada Beograda, jer tu treba da se traži dozvola od “Obraza”, je li to pripalo njima? Njihov je grad? Njihov je Beograd?
Čiplić: Hajde da kažemo otvoreno koji je scenario bio. Dakle, može Plato i 500 metara trase, koliko je bilo predviđeno, gde prolazite pored zgrada, sa kojih može da se baci štošta. Znači, to je bilo za očekivati i znalo se da do toga može da dođe. Imate ulice, koje morate da zakrčite. Imate, ono što je za gerilsku borbu po ulicama, pa pobogu, to je stvar koja je potpuno...
Bećković: Oprostite, dolazio je Bajden ovde, da li bi Bajden... Da li bi neko rekao Bajdenu: Izvini, nemoj da sletiš ovde, primićemo te u našoj rezidenciji u Batajnici i ne dolazi u Beograd.
Čiplić: Pa to je zanimljiva paralela, ali nije prava, Bajden je potpredsednik američke vlade i vi možete, imate zakonski osnov da preduzimate određene mere.
Bećković: Nemate zakonski osnov za zaštitu ljudskih prava, a usvojili ste Zakon protiv diskriminacije?
Čiplić: Pa mi se izgleda ne razumemo, ja sve vreme kažem, niko nije zabranio skup. Mi govorimo kao da zabranjen skup.
Bećković: Pa kako niste, ako ste rekli skup je dozvoljen, ali ne može u centru grada? Pa time dali kompliment, zar ne? Niste li usrećili sve ove razne navijače time?
Čiplić: Usrećili smo navijače onog trenutka kada se odustalo od protesta. To je njihova pobeda, a sa druge strane, svakako da nećete reći da je Palata Srbija, gde sede ministarstva, sedi policija, da je neko predgrađe Beograda. Pa upravo smo i ponudili, ako organizatori žele simboliku, da tu, ispred Palate, naprave to.
Bećković: A simbolika je bila ta da kad su pitali i Vas i mnoge druge da li bi se simbolično pojavili na čelu te kolone, da bi time dali poruku ovima, da ne smeju da udaraju, simbolično nekako ste svi... Oodgovor je bio: nije u Beogradu, nije u Beogradu, nisam u Beogradu...
Čiplić: To od mene niste mogli čuti pošto me niko nije ni pitao.
Bećković: Bio je odgovor Vašeg šefa kabineta da ste bolesni.
Čiplić: Na bolovanju.
Bećković: I da nećete moći da budete na toj paradi. Dakle, bilo je zanimljivo da nije bilo nikoga, ali je bio taj zanimljivi odgovor: mi smo svoj stav pokazali time što smo doneli Zakon protiv diskriminacije. Dakle, da li je i time simbolički nešto poručeno ovim momcima? Dakle, ministar Dačić kaže: da smo mi došli na čelo parade - rekao je to u šaljivom tonu, a možda je mislio i ozbiljno - da smo mi došli na čelo parade, možda bi bilo i gore, možda bi tek tada došli.
Čiplić: Da.
Bećković: Šta Vam je bila bojazan? Zašto je bio problem da se pojavite na čelu te kolone?
Čiplić: Vi niste mogli... Mi smo u Vladi pričali o tome. Razmatrali smo primer hrvatske vlade 2002, 2003. godine, kada se ministar unutrašnjih poslova, jedna potpredsednica tadašnje Vlade pojavila, mi smo raspravljali o angažovanju, eventualnom angažovanju ministara, eventualnom određivanju jednog ministra, koji bi u ime Vlade... Politički stav je bio da nijedan ministar ne sme, ne može da dobije zapravo obavezu da se pojavi, da u ovom trenutku, s obzirom da pričamo o ovakvim uslovima u kakvim danas živimo, Vlada ne treba, osim logističke pomoći, da pruži i tu vrstu pomoći, da kaže jedan ministar ide na paradu.
Bećković: S kojim obrazloženjem? Zašto?
Čiplić: Sad govorim, politička analiza je kazala upravo to. Dakle, daleko je važnije da se parada održi, da kroz saradnju sa policijom parada bude obezbeđena, a da niko nema obavezu da ode.
Bećković: A što?
Čiplić: Pa to je bila procena, što tako smo se dogovorili i tako je većina mislila.
Bećković: Kako Vam je to objašnjeno, valjda je neko rekao: što da ne idem tamo? Pa su Vam rekli zato i zato. Kako ste Vi razumeli to zašto nije dobro da odete tamo?
Čiplić: Upravo ovako kako sam i rekao, mi smo raspravljali oko toga da li će biti.
Bećković: Ne, rekli ste mi rezultat rasprave, ali koji je bio argument? Zašto, zašto nije dobro da se pojavite tamo? Zašto je važno da...
Homen: Ako mogu ja da iznesem moje mišljenje na tu temu. Prvo, ako pričamo o idejnom stavu ministara, postavlja se pitanje da li neko deli ili ne, da li bi trebao da ide na skup ili ne. Ako naravno, pričamo o državnom funkcioneru, tu je moj stav, ja mislim, vrlo jasan. Država će dokazati da je demokratska, da se poštuju ljudska prava, ako “Parada ponosa” može sama da se održi, da ne mora niko da dolazi, da nema policije, pa da nema ni političara. Samom pojavom bilo koga od ministara smatram da opet pokazujemo siledžijama da parada ne može sama od sebe da se održi i time nismo zadovoljili...
Karanović: Pa naravno da ne može, pa nigde u svetu nije to moglo, šta pričate Vi?
Vučković: Ja moram da kažem, pošto je gej-lezbejska populacija inače svuda u svetu posebna manjinska grupa, ni zbog čega drugo a ono zbog toga što se najčešće ovoj skupini osporava čak pravo na okupljanje i videli smo da Srbija takođe potvrđuje to. Ovakve izjave, dakle, ovo što ste Vi malopre rekli...
Homen: Samo recite šta?
Vučković: “Ne delim ta uverenja” ili ne znam ko ne deli...
Homen: Nisam ja to rekao, ja sam rekao da ministri, zašto i pojedinačno neko nije hteo da dođe, jeste možda iz razloga što nema vremena ili ne deli uverenja.
Vučković: A koja uverenja?
Homen: Pa možda ne smatra da, odnosno nije pripadnik seksualne manjine nego seksualne većine i samim tim...
Karanović: Ama ne radi se o seksu, o ljudskim pravima i o slobodi! Kakav seks?
Homen: Čekajte, molim Vas, seksualna orijentacija, svejedno... Zašto bih ja išao na neki skup ako ne delim uverenja koja promoviše taj skup? Mogli su tako da razmišljaju, složićete se da je to normalno?
Karanović: Nije, ma nije normalno.
Vučković: Ne, ne.
Homen: A s druge strane, to je pozicija nekoga kao građanina, pa zašto bi ja kao građanin išao na skup, ako ne delim uverenja.
Karanović: Ama Vi niste građanin, Vi ste političar, Vi ste vlast.
Homen: Ali da ste me slušali ja sam u dva dela rekao, ali kao ministar se postavlja pitanje...
Karanović: Ma ja sam Vas slušala, nego Vi ne slušate sebe.
Homen: ...da li je potrebno prisustvo ili nije, jer ako jeste, onda Srbija nema zadovoljen nivo demokratskih sloboda i poštovanja ljudskih prava.
Karanović: Pa naravno da nema, pa o tome se radi da nema, pa vi ste ti koji morate da se borite sa tim, zajedno da se podiže nivo demokratske svesti.
Homen: Slažem se, pa to upravo i radimo i ova emisija tome doprinosi. I donošenje zakona.
Vučković: Dakle ovako, to je ta zamena teza o kojoj se govori. Seksualna orijentacija nije uverenje, uverenje, dakle sistemi...
Homen: Zaista nisam stručnjak i izvinjavam se ako sam promašio reč. Ništa loše nisam mislio.
Vučković: Sistem vrednosti, dakle koji “Povorka ponosa” je želela da promoviše jeste isti onaj sistem vrednosti koji Vi, kao predstavnik vlasti, ne samo da treba da delite nego treba da promovišete. To je pravo na različitost.
Homen: A šta je tu sporno?
Vučković: Pravo na slobodu i pravo na ravnopravnost, tako da ne znam koji od ministara ima...
Homen: A čekajte, da li je Vlada zvanično...
Vučković: Samo molim Vas da me ne prekidate.
Homen: Molim Vas, nemojte da zamenjujete teze.
Vučković: Molim Vas samo da me ne prekidate.
Homen: Vlada je podržala skup i ne znam zašto pričamo o tome da li neko deli te principe ili ne?
Vučković: Pa Vi ste rekli, to Vi pričate o tome, ne ja.
Homen: Ja sam pričao potpuno druge stvari.
Bećković: Ono što jeste pitanje nije, i kako smo i počeli ovu emisiju, nije pitanje da li deli uverenja, da li neko podržava ili ne podržava, ali pitanje da li neko brani pravo na ljudska prava ili ne. I sad kad pričamo o ovome i kad ministar kaže bilo bi bolje za nas da se održalo i na Ušću, a da pošaljemo tu poruku, da li bi u tom smislu bilo bolje da se održalo sa vama, sa celom Vladom na čelu te kolone, u smislu poruke ovima što su nazdravljali juče i vikali “Pobedili smo”?
Homen: Nemojte pogrešno me shvatiti, ja zaista nemam ništa protiv da budem prisutan, svojim prisustvom bih želeo da pokažem siledžijama i svim ovim koji pokušavaju da prave incident i da tuku i devojke, da pucaju po Beogradu, da to više nećemo dozvoliti.
Bećković: Samo Vas to pitam.
Homen: Iz te perspektive, zaista nemam problem, ali kažem, mislim da to treba da bude individualna stvar svakog pojedinca i da odluči da li želi da podrži ili ne.
Karanović: Ama, niste Vi pojedinac, Vi ste vlast.
Homen: Ja pričam za druge ljude, ja sam rekao da bi bio.
Karanović: Za druge? Za druge, dobro, ja sam mislila da govorite za sebe.
Homen: I ono što mi je vrlo značajno, iz perspektive posla kojim se ja bavim, da nikakvo nasilje ne sme da se toleriše i ovde se slažem s Vama, iako smo se dosta raspravljali, da je ovo test za pravosudne organe.
Bećković: Ali nasilje se, čini se, na posredan način se istolerisalo ovom odlukom da parade ne bude, tj. da je bude na Ušću, istolerisalo nasilje.
Homen: To je ono što je ministar rekao, mislim da je to zajednički ustupak, koji nije trebalo da bude napravljen.
Bećković: Vi mislite da je trebalo da pristanu da bude parada na Ušću, to me interesuje?
Homen: Da se pokaže da parada može da se održi, uz najmanji mogući bezbednosni rizik.
Čiplić: Na žalost nismo do kraja izložili samo koje su to bile opasnosti. Dakle, ja sam završio kod ulica. Strane ambasade ne zna se tačno koje su bile ugrožene. Znalo se da je deo navijača, spontano, možda i istorijski događaji u odnosima među navijačkim grupama, da su se sve tri najveće u Beogradu objedinile i dogovorile šta i kako da rade, da zametnu incidente po Beogradu kako bi razvukle policiju, a pri tome, najveći...
Bećković: Čekajte, sve se to znalo?
Čiplić: Tako je.
Bećković: A zna se ko su vođe tih navijača, zna se kojisu to navijači, to se sve zna tri dana ranije.
Čiplić: To ne rade vođe, to radi masa ljudi. Radi masa ljudi, koja je spremna da izađe.
Bećković: OK, a da je uhapšen vođa? Znači ti koji su naišli na te podatke gde oni planiraju, ambasade, znači tačno znaju koji vođa je telefonirao kome. Mislim da je to na svakom „fejsbuku“, na svakom, da to nije nikakvo pitanje velike bezbednosti.
Čiplić: Ne, ne, sada Vi i ja koji nismo bezbednjaci raspravljamo na način koji ja mislim da nije korektan. Radi se o tome da u oni u masi, njima više nije bio važan vođa, mislim, oni su imali alternativne vođe. Oni bi u masi došli, to je ono što je ključ priče. Vlada, kada je predložila Ušće, predložila je imajući u vidu: može Plato uz veliku štetu i može Ušće, gde ne bi došlo do najvećeg broja ovih ružnih stvari, gde ne bi Beograd bio rasturen, gde ne bi imali tučnjavu po ulicama sa policajcima. Pazite, ono što je jedan od ključnih podataka koje smo imali, da nisu učesnici “Parade ponosa”, “Povorke ponosa” bili samo cilj nego i policija, da se s njima navijačke grupe obračunaju. Pa zaboga, politička odluka da kada imate sve to u vidu, pokušate da pronađete rešenje i kompromis. Ne možete sada kazati: mi smo bili potpuno neodgovorni, pa smo ćutali ili smo se uspaničili. Ne, mi smo morali da zaštitimo ljude i imovinu – i da se sve to desi i da obezbedimo slobodu.
Bećković: Ali da li je onda sada poruka onoga što Vi govorite da ste, kako god okrenemo, da je ovo bio poraz države pred siledžijama?
Čiplić: Ne, na žalost, ja sam rekao, ovo je odustajanje od ispita, nas gledam kao partnere, organizatore...
Bećković: OK. Zajednički poraz, iz Vašeg utiska.
Čiplić: Trebali smo da to učinimo, ne može država da izvede povorku, ali smo mogli na ovaj način da je obezbedimo.
Bećković: Ali ste poraženi, je l' to zaključak? Znači, Vaš utisak je da ste zajednički poraženi?
Čiplić: Zato što nije održano.
Bećković: Zato što nije održano.
Čiplić: Tako je.
Bećković: Onda je poraz i da ste se povukli pred ovima, ovima nekima?
Čiplić: Pa mi se nismo povukli, nismo zabranili, ali veoma je velika razlika. Stvari su krajnje jasne, nije zabranjena. Da je zabranjena to bi bio poraz države. Odustalo se.
Bećković: OK. Kad ministarka pravde: „nije niko jači od države“, a sad slušamo sve ovo, šta su oni sve planirali, na koju ambasadu, koliko je nađeno ovoga i onoga i rezultat je ovaj večerašnji razgovor, da li to zvuči uverljivo ili da jesu jači od države?
Homen: To sigurno nisu, ali borba protiv svake vrste kriminala nije laka i traje neko vreme. Ne zaboravite šta smo sve preživeli, šta se sve događalo.
Karanović: Ali ovu ste bitku izgubili. Jedan-nula.
Homen: To ćemo tek da vidimo da l' smo izgubili.
Karanović: Pa jeste izgubili, čekajte, možda imate druge još bitke, ali sad ste ovu izgubili.
Čiplić: Izvinite, kako smo izgubili kad mi nismo organizatori?
Homen: Ja se izvinjavam, ali postavlja se...
Čiplić: Pa ne možemo mi umesto organizatora da organizujemo to.
Vučković: Država je dakle ta koja je trebala da obezbedi bezbednost na prijavljenom skupu.
Homen: Čekajte, ako bih ja mogao da odgovorim...
Bećković: Oprosti, Dragana.
Homen: Pitanje je bilo da li je neko jači od države ili nije? Naravno da niko nije jači od države. Da li su nam ubili premijera? Jesu. Da li se ovo nije održalo? Jeste. Da li je država jača? Jeste. Znači, možda ovu bitku nismo dobili...
Bećković: Pa kako smo došli sada do te tautologije, kao, jesu, jesu...
Homen: Pa evo vrlo jednostavno. Da li smo ovu bitku izgubili? Pa i da jesmo, rat se nastavlja narednih dana i sigurno će država da pobedi. Ali ono što je važno da naučimo lekcije iz cele priče, jer ovo nije problem uopšte vezan samo za Srbiju. U zemljama Evropske unije krenite, Litvanija, Letonija, Poljska, pa isto nisu održane parade.
Čiplić: Slovačka.
Homen: Slovačka, znači, a da ne pričamo o islamskom svetu itd. gde je tako nešto nezamislivo. U svim zemljama Evropske unije bilo je problema, vremenom je sazrevalo. Očigledno da je Srbija u ovom trenutku imala problem, u svakom smislu, i organizacionom. Sigurno u narednim godinama taj problem će da iščezne. I država jeste jača, ali ne treba da zaboravite...
Bećković: Ali govorimo... Oprostite, zaista ne govorimo samo o ovoj paradi i o pravima homoseksualaca. Znači, nabrojali smo samo šta se desilo u nedelju dana, a dešava se svake nedelje, dakle, navijači i razni ti tipovi, koji imaju razne predznake i razne majice i razna obeležja, divljaju po gradu.
Homen: Divljaju, to jeste.
Bećković: I ne možete i oni imaju taj osećaj da ima ne može niko ništa.
Homen: Pa ja mislim da će ih prevariti osećaj. Ima tu drugih problema, još ozbiljnijih, ako tako uopšte može da se kaže, u Beogradu danas je najjeftinija droga u celom regionu. To je problem. Da li se oni drogiraju, da li to vuče krivična dela. Pogledajte zatvore, primer, pre tri godine imali smo šest i po hiljada zatvorenika, danas imamo jedanaest hiljada. Je l' država radi? Radi. Da li se nivo kriminala smanjuje? Ne. Ne možete da očekujete samo od policije i Tužilaštva da bijemo, hapsimo, pa do besmisla. Treba raditi u školama, treba raditi sa decom, treba obrazovati ljude.
Bećković: Ali čekajte, ako Vi večeras ovde senzacionalno izgovarate na samom početku i sada i pominjete drogu i prodaju droge i da je to vezano za te iste o kojima govorimo celo veče, nemoguće da Vi to znate, a da ne zna sudstvo, Tužilaštvo i policija i da Vi tražite dokaze i da se čeka momenat kad neko išeta negde u grad, pa da bude uhapšen. Kako je moguće da sve to znate, a ništa se ne dešava?
Homen: Pa ja mislim da je i medijski odgovor sasvim jasan, više je pohapšeno ozbiljnih dilera droge u ovoj godini, nego u prethodnih ne znam koliko, jer je država pokazala odlučnost i to radi. Jedna grupa, druga, treća, uopšte imena nisu bitna, to su stotine kilograma droge. To nije samo organizovana kriminalna grupa vezana samo za Srbiju, to je Bosna, Hrvatska...
Karanović: Znači nema droge?
Homen: Molim?
Karanović: Pa znači nema droge, pošto su te stotine kilograma zaplenjene, znači nema droge?
Homen: A šta mislite da ne treba da se hapsi, jer ne shvatam šta hoćete da kažete?
Karanović: Ma ne kažem, nego sad Vi pričate o tome da je policija uspešna u hapšenju dilera.
Homen: Da je učinjeno više nego svih prethodnih godina, jer je to posao koji traje. Ja kažem, danas je lišeno slobode toliko i toliko lica zbog napada na građane, Vi kažete: to je zaista ništa.
Karanović: Ja samo ne znam šta Vi hoćete nama da kažete, da ste vi uspešni, mislim da je vlast uspešna, ali da ipak gubi bitke, onda je to potpuno suprotno...
Homen: Ja smo hoću da kažem da Vlada ozbiljno radi.
Čiplić: Koju bitku smo mi izgubili ovde, mi smo izgubili jedinu bitku, da nismo našli kompromis...
Bećković: Izgubili ste bitku dakle, da ste se povukli pred pretnjama nekakvih čudesnih grupa, koje inače zovemo nekakvim minornim, beznačajnim grupacijama.
Čiplić: Ne bih voleo da imamo zamenu teza, da je srpska država bila nemoćna, ona bi zabranila skup i rekla: ni po koju cenu, nemojte ni da razmišljate, jer ne možemo da kontrolišemo. Mi smo...
Karanović: Pa nemoćna je. To je rekla, brate, da ne može da kontroliše.
Čiplić: Nije tačno. Netačno.
Bećković: Rekla je da može da kontroliše na Ušću.
Karanović: Kako netačno?
Čiplić: Ne, mi smo rekli, znate, ovde ima stvari oko kojih se možda malo, zato što nismo bili uključeni u to na jedan potpuno opušten način, pričamo, ono što je moglo u Beogradu da se desi, a nije se desilo je uspeh, ali oni što je moglo u Beogradu, i u Beogradu da se desi je bila ozbiljna stvar, sa kojom svaki ozbiljan čovek mora da donese odluku. Znači, moglo je po svaku cenu da država pokaže da može tu, ali šta bi onda imali pored?
Bećković: Evo da poentiramo, ali evo dakle, kad to kažete, onda je poenta toga da mi govorimo da je poraz to što je postojala ta pretnja da se u Beogradu desi tolika strahota, zato što neka grupa, koliko su oni procenili, od 500 ljudi maksimum hoće da prošeta gradom.
Vučković: Tako je, koja bi izazvala toliki gnev, toliko nasilje, paljenja ambasada i svega drugog.
Bećković: To je zaista, onda je to poraz. Ako mi živimo u državi u kojoj toliko toga može da se desi i toliko ambasada strada i toliko žrtava da padne zato što 500 ljudi hoće da prođe, pa zar Vam se ne čini da je to poraz?
Čiplić: To je poraz društva, a ne države i to je ono što je još gore.
Vučković: Ja mislim, ja mislim da nećemo naučiti lekciju i neće se puno toga promeniti sve do onog momenta kada predstavnici vlasti prestanu da govore i počinju svoje rečenice „ja ne delim njihova uverenja, ali... „Ja nisam pripadnik te populacije, ali neka ih...“ „Ja ne delim taj sistem vrednosti, ali mi smo usvojili Zakon o zabrani diskriminacije“. Dakle, ponavljam, to je ono što sam malopre pokušala da objasnim, nije reč o tome da je seksualna orijentacija sistem vrednosti, seksualna orijentacija je pravo koje je trenutno dakle branjeno u pet domaćih, postojećih zakona. Dakle, to već jeste postojeći sistem vrednosti, to već jeste nešto što postoji, što je ova vlast donela i usvojila. Dakle nema više tih izgovora i onda tog momenta, dakle s tim ograđivanjem prestane i kad se shvati da su to ljudska prava, stvari će se menjati.
Bećković: Ali dobro, ali pogledajte, recimo, imate ovde večeras jedinog ministra, ja mislim, u istoriji srpske vlade koji je bio toliko hrabar da pre, ja mislim, jedno godinu dana javno kaže da se on zalaže za pravnu regulativu homoseksualnih brakova.
Vučković: Tako je, mi imamo sjajne primere.
Bećković: Znači imate ministra koji je izašao javno, znači nije problem u tome da li se oni deklarativno izjašnjavaju ili ne?
Vučković: Postoje pojedinci, naravno, kao što je gospodin Čiplić, kao što je Marko Karadžić, državni sekretar u Ministarstvu, kao zaštitnik građana, gospodin Saša Janković, kao što je pokrajinski ombudsman, da, naravno da postoje primeri i ova podrška koja jeste dobijena nekoliko poslednjih dana govori da se stvari menjaju i da stvari mogu da idu bolje u Srbiji, ali je potrebno da ne bude “Povorka ponosa” povod za takvu kontinuiranu podršku i afirmativne poruke. Potrebno je svaki dan da se radi.
Bećković: Jeste li imali problema zbog te izjave, da li Vam je neko u Vladi rekao“čekaj“?
Čiplić: Ne, nikad niko.
Bećković: Nikad Vam niko nije rekao: Da l' si ti pitao nas da l' se Vlada zalaže za to?
Čiplić: To je moj resor, to je moj resor i naravno da, u stvarima koje dodiruju druge resore se dogovaramo, ali ono što dodiruje samo moj resor, raspravljamo na taj način da osmislimo ideju, naravno pravni poredak je temelj i krov svega i sve što je moguće i obaveza nam je što se tiče unapređenja ljudskih prava, sve što možemo da unapredimo, mi to radimo, to je dakle ovaj resor. I Zakon o zabrani diskriminacije i Zakon o nacionalnima savetima nacionalnih manjina i romska strategija.
Bećković: A da li je Vaš utisak, kao ministra, da možete mnogo hrabrije i mnogo smelije reći, pa eto i te stvari, da se založite za legalizaciju homoseksualnih brakova, što nikada niko nije uradio ne samo od ministara, nego ne znam da je to neko javno rekao, a da možete mnogo više reći, a da možete mnogo manje uraditi. I kad se desi ovakva stvar, kad treba da se uradi nešto na delu, da ste tu bespomoćni.
Čiplić: Mi smo govorili o istopolnim zajednicama, a ne o homoseksualnim brakovima, pošto su to stvari koje zavise od Ustava. Kod nas je Ustavu zapisano da je brak zajednica između muškarca i žene. Dakle, ne možemo bez promene Ustava uvoditi homoseksualne brakove, ali smo raspravljali ni temu i to je bilo određeno savetovanje istopolnih zajednica (...) u Hrvatskoj...
Bećković: Nebitno, nebitno, nije sad suština u tome.
Čiplić: Dakle, poenta je u tome, ja bih više voleo da se uradi, a manje da se priča. Jeste promocija bitna, jeste promocija bitna, ali...
Bećković: Ne pitam, znači samo Vas pitam ovo, znači govorili ste da je ovo promocija slobode, da je ovo jako bitno i kad je došlo do tog dana, ne može?
Čiplić: Ne, ja kažem da može i da je bilo mudrije tamo da se uradi, zato što je tamo lakše obezbediti i da smo svi ostali čvrsti, mi bi danas bili pobednici, a ne bi bili oni koji nisu došli na dvoboj.
Bećković: OK. Vi zamerate organizatorima što su odustali od Ušća?
Čiplić: Ne, vidite u jednom trenutku ja sam njih dosta dobro upoznao i shvatio sam njihova razmišljanja. Jedna rečenica koju sam njima uputio je bila da u ovom trenutku, sada više ne smeju, previše je događaj postao javan, bitan i nema ličnih rezona, moraju da budu mnogo (...), u tom smislu mislim da bez obzira što su intimno smatrali da bi oni lično bili poraženi ako ne bude Plato nego Ušće, da je daleko mudrije, za čitav događaj, za sve aktiviste, za promociju slobode bilo bitno da se održi tu, upravo pred Palatom Srbija. Bitno je bilo da se održi.
Bećković: OK. Završavamo zapravo najbitniji deo razgovora i, dakle, počeli smo ga time ko vlada Srbijom i ko je poražen i ko je pobeđen, dakle, ko je ovde poražen i ko je pobednik?
Karanović: Pobednik su...
Bećković: Ima li pobednika?
Karanović: Nasilnici su pobednici. U ovom trenutku oni su pobedili. To je stvarno jedan-nula za njih, a što se nas tiče i što se vas tiče, morate da smislite sad nešto da se, je li, da se napravi neka nova taktika, da se napravi, da se razmišlja o budućnosti. Sad šta je bilo, bilo je, mora da se razmišlja kako dalje, jer ovako dalje u ovoj zemlji ne, prosto, ako nizbrdo idemo, idemo do đavola, jer to je sad pitanje, prosto malo postaje šire pitanje od pitanja prava jedne grupe ljudi. To je mnogo veća stvar.
Bećković: Dragana?
Vučković: Ja mislim da je pobednik definitivno gej-lezbejska populacija, dakle, jedna manjina koja je konačno došla na društveno-političku agendu i verujem garancijama najviših predstavnika vlasti, verujem premijeru Cvetkoviću, dakle nakon našeg jučerašnjeg razgovora, da će tako i ostati.
Bećković: Sigurni ste da niste doprineli ovom utisku da su pobedili razni nasilnici, da niste doprineli svojim povlačenjem i odlukom da ne budete na Ušću?
Vučković: Apsolutno ne, ne pristajanjem na Ušće mi smo zapravo samo odbranili ideju.
Homen: Mislim da je pobedio zdrav razum i da sinhronizovanim koracima zaista ova Srbija ide u pravom pravcu, ali put je ponajmanje lak i čekaju nas još mnogo navijača i mnogo drugih problema, ali mislim da u narednim godinama će se videti ozbiljan rezultat.
Karanović: Daj bože.
Bećković: Ovde pravimo pauzu i onda se vraćamo na predloge.
Bećković: Šta su predlozi za proteklu nedelju.
Ovo o čemu govorimo na mestu broj jedan, dakle, mladi Francuz, za koga se svi molimo da će biti dobro. Predlog broj jedan.
I potom se javio predsednik Srbije i o tome govori predlog broj dva.
Danica Vučenić je u “Kažiprstu” pričala sa Ivicom Dačićem, to je bilo pre nego što je došlo do ove odluke da se parada, povorka ponosa odlaže i evo sad naknadno možemo da gledamo koliko je izgledalo ubedljivo i da li smo mogli tada pretpostaviti da ništa od toga biti neće. Predlog broj tri.
U predlogu broj četiri, gledamo kako se protekle nedelje izjašnjavao na istu temu naš večerašnji gost, ministar za ljudska i manjinska prava, Svetozar Čiplić, predlog broj četiri.
U predlogu broj pet, gledamo i slušamo glas vladike Amfilohija Radovića. Utisak da je to jedan od onih koji su zaista i govorili ono što misle, predlog broj pet.
Već smo pominjali večeras da se jedan dobar deo javnosti glasno buni zašto je ova tema došla na dnevni redi i zašto se ona predstavlja kao najvažnija, kad ima daleko dramatičnijih. Jedna od tih je i najava ministarke za finansije o otpuštanju 14 hiljada ljudi, predlog broj šest.
Još jedan čovek je protekle nedelje odsekao još jedan prst sebi, usred bela dana i na sred ulice i, dakle, šta je rezultat - čovek nema dva prsta. Šta drugima fali? Ništa. Dakle, sve ostaje na svome, samo što je prstiju sve manje. Predlog broj sedam.
Pre par nedelja grad Beograd ispunio je svoje obećanje, Romi ispod “Gazele” su iseljeni i dobili su novo prebivalište, to su kontejneri koje smo svi videli mnogo puta do sada, svako veče, čini mi se, u vestima, ali ono što je novo, to je da izgleda Romima nije to baš najidealnije i da su bili, ma kako nama to izgledalo, navikli na bolje. Da vidimo šta kažu Romi, a šta kaže pomoćnik gradonačelnika, predlog broj osam.
I pored svih pokušaja da razumemo šta se to zaista zbiva u “Kuriru” protekle nedelje, to nije uspelo. Dakle, da li je finansijska policija ušla ili upala? Je li to teror ili redovna zakonska procedura, ako ste bili u nedoumici, sad je sve jasno, posle predloga broj devet, iz prve ruke ovlašćeni advokat “Kurira” nas obaveštava šta se tamo dogodilo. Predlog broj devet.
U predlogu broj deset, gledamo profesorku Srbijanku Turajlić, gostovala je protekle nedelje u emisiji “Dizanje” na ovoj televiziji i evo odgovara na pitanje koje niko nije postavio, predlog broj deset.
UKLJUČENJE GLEDALACA
Bećković: Nastavljamo, dakle, koliko sam razumela, ne znam da li je utakmica gotova, ali znam da smo osvojili srebro. Eto tako glasi vest. Šta je Vaš najjači utisak?
Čiplić: Čitave sedmica je sama po sebi utisak. Imali smo dosta burnu, mada ljudi to nisu tako primetili, ali imali smo zapravo sedmicu o nasilju, protiv nasilja, pokušaj da do toga nasilja ne dođe. I čini mi se da su svi jedan do drugog, praktično gotovo svi, tematski opredeljeni na to. Tako da...
Bećković: Da, svi su za nasilje poneke vrste, tačno tako.
Čiplić: Za ili protiv nasilja, kako da ne dođe do nasilja. Na žalost to je takva nedelja. Dakle, eventualno onaj prvi predlog, onaj vizuelno najupečatljiviji i najtužniji.
Bećković: Aha. Dragana?
Vučković: Najjači utisak je predlog broj tri. Čini mi se da je on nekako koren svega i da zapravo onog momenta kad Tužilaštvo i pravosudni organi počnu ozbiljno da, ozbiljno da rade posao, u smislu toga da svako ko je nasilan ili preti nasiljem, mora da snosi zakonske posledice za to i u isto vreme, kada najodgovorniji u državi, odnosno predstavnici vlasti, bez uvijanja i nedvosmisleno stanu u odbranu ljudskih prava, da ćemo biti na dobrom putu da postanemo bolje društvo.
Bećković: Hvala. Vi?
Homen: Definitivno utisak broj jedan. Mislim da najbolje pokazuje apsurd našeg društva u ovom trenutku, s jedne strane svima su nam puna usta Evropske unije, evropskih integracija, putovanja bez viza, šta se nadam da će se desiti od 1. januara, a s druge strane, strance koji dolaze da nas posete, koji su naši turisti, koji su naši gosti, koji troše novac, na kraju krajeva, u Srbiji, mi ih bijemo, brutalno proterujemo. Mislim da sa ovakvom porukom teško da ćemo da idemo dalje u Evropu i mislim da je to najveće zlo koje nam se dešava, ali opet posledice svega što se događalo i mislim da je to upravo simbolično da neko ko nam želi dobro, neko ko nas finansijski pomaže, kao što nas pomaže Evropska unija, mi građanima tih zemalja vraćamo na ovaj način i opet, još jednom, država je jača, izborićemo se od svih vrsta nasilnika.
Bećković: Šta je utisak van liste?
Homen: Van? Mislim da konfuzija u društvu, upravo ova koja je izazvana cele ove nedelje, za i protiv, da l' treba biti za, da l' treba biti protiv. Pa na neki način i konfuzija u Vladi na koji način treba da pristupi jednom problemu. Znači, najjači utisak je demokratsko sazrevanje našeg društva i, ponoviću, zaista mislim da idemo u dobrom pravcu.
Bećković: Dragana, ako je uopšte moguće da imate neki utisak van liste?
Vučković: Pa da, teško, naši poslednji dani pred “Povorku” su bili dani vezani samo za “Povorku”, tako da smo poprilično bili uskraćeni za sve te informacije, a opet s druge strane su do nas stizale i stizali svi ovi momenti tog strašnog nasilja.
Bećković: Je l' možete Vi slobodno da se vratite večeras kući? Šta ste rekli? Stanujete u Zemunu? Je l' možete slobodno da hodate Zemunom, da se pojavite sutra, da se vratite večeras? Dakle, za večeras znam da imate policijsku pratnju, ali verujem da je nemate sutra ili da je nemate naročito u sredu?
Vučković: Pa recimo da u saradnji sa policijom članovi i članice Organizacionog odbora, recimo da posebno vode računa o svojoj sigurnosti ovih nekih dana, ne samo posle 20. već su to bili slučajevi i dana pre.
Bećković: Ali evo sad su završeni ti dani, parade nema i život se nastavlja dalje, Vi ste se pojavili na ne zna se koliko televizija, u ne zna se koliko novina i je l' imate strah od toga?
Vučković: Ne.
Bećković: Ne? Dobro. Vaš utisak van liste?
Čiplić: Nemoguće je ove nedelje napraviti utisak i imati utisak van liste pošto sam i ja delom učestvovao u razgovorima i dogovorima, ali ono što je kolega Homen rekao, to je to demokratsko sazrevanje Srbije, mada zapravo i suočavanje sa slikom koju mi znamo o Srbiji. Dakle, Srbija je ovo, ali na svu sreću nije samo nasilje, nisu samo pretnje, nisu samo oni koji nisu tolerantni. Ovo je priča o Srbiji koja, ja sam duboko ubeđen, ide ka toleranciji i priča o Srbiji... Na žalost, Mira Karanović nije tu, ali je rekla jednu stvar, i ovo sazrevanje je ponekad bolno, nikad ono ne ide pravim tokom, pronađe se poneka blokada ili poneka, neka stranputica, ali mislim da to, da, ići ćemo i već jesmo, dakle, mi jesmo ljudi koji delamo, svi ovde. Svako onoliko koliko je mogao. To je, čini mi se, prava stvar.
Bećković: Moram da pitam Vas, dakle, na početku, kad smo, kad sam počela večeras, u okviru i toga što Vi kažete jedne opšte konfuzije i dakle, oko toga da ne pričam o “Paradi ponosa”, nego o nečemu što je dublje od toga i da nije pitanje ko je za šta. Pomenula sam i nije bilo pitanje jeste li za četnike ili partizane. Jedna od tih tema gde ste dosta istaknuti u javnosti proteklih nedelja je ovo traganje za grobom i načinom smrti Draže Mihajlovića, ali završili smo, pa da ne ulazimo u tu temu dublje, što mi je žao, ali recimo da li to što nikada niko ovde ni za šta nije odgovarao i što se stekao taj utisak da je raznim siledžijama dozvoljeno sve, je li to dalo krila, recimo, jednom penzioniranom pukovniku UDBA-e da se ovih dana javno hvali po novinama da je tamanio smeće i da neće nikom da se izvinjava što mu je ubio brata i da ga je baš briga jer je pobijao i nemačke zarobljenike i četnike i saradnike okupatora, dakle, da li se sa tim gospodinom, koji se dakle, javno hvalio u novinama, je li se nešto desilo?
Homen: Na žalost, ovo što ste pomenuli samo pokazuje duboke podele u našem društvu. Na žalost za naš narod, ne samo da je preuranjeno da pričamo o “Paradi ponosa”, mi još nismo završili II svetski rat. To upravo pokazuje da jedna tema, kojoj je zaista mesto u istoriji, gde je neko sahranjen, na koji je način streljan, treba obeležiti grobno mesto i zaista, treba da pomogne pomirenju i jedne i druge strane, izaziva toliko polemike. A mogu da Vam kažem da sam zgrožen izjavama, da se danas neko hvali da je ubijao i da za to krivično nije odgovarao. Naravno bilo je drugo vreme, bio je drugi režim. To je možda tada bilo herojstvo, ali ako pogledate, mi, sve što se događalo 90-ih godina vuče korene, pogotovo u Bosni, iz II svetskog rata.
Bećković: Dakle, ratni zločini ne zastarevaju, recite mi da li je neko tog gospodina, da li je neko tužilaštvo reagovalo? Da li ga je neko zvao i rekao: Reci, koliko si pobio? On se hvalio time istog dana kad ste vi objavili podatak da su komunisti pobili 80 hiljada ljudi za dve godine?
Homen: Jeste, tužilaštvo je reagovalo, Tužilaštvo za ratne zločine, pokrenulo je postupak, al' se postavlja samo pitanje, nakon toliko godina da li pravda može biti zadovoljena, da li će taj gospodin i doživeti sam taj sudski postupak, jer na žalost, kad nešto gurate 65 godina ispod tepiha, pa to izleti, onako kao neka, da kažem, iz Pandorine kutije izleti duh, da li će to pomoći društvu, ali smatram da svemu treba da se priča, kao o ovome što smo pričali večeras i ako postoje krivci i postoje dokazi, treba da budu procesuirani bez obzira koliko je godina prošlo.
Bećković: Hvala vam najlepše što ste bili večeras, pre svega vama dvojici i hvala Mirjani, koja je morala da ode i hvala Vama, dakle, želim svima svaku bezbednost. Da, ne sekirajte se, ja mislim da je srebro daleko otmenija stvar od zlata, vidimo se za sedam dana, najjači utisak je predlog broj jedan, dakle ponavljamo, želimo svako dobro francuskom mladiću, a gledaoci koji su glasali SMS-om, 52 posto se odlučilo za predlog broj pet, odnosno za reči vladike Amfilohija Radovića. Sve najbolje svima, vidimo se za sedam dana.
Postojeći komentari (0) |
Pošaljite komentar |
Pišite autoru emisije
|
|
 |
| Utisak nedelje |
|
|
|
-
20. 11. 2009.
Budžet, uz planirani manjak od 104 milijarde dinara,
...dalje
-
22. 11. 2009.
Zimonjić za B92: Nismo bili na nivou...dalje
-
22. 11. 2009.
Kokasaki virusi...dalje
-
20. 11. 2009.
Peščanik, 384. emisija: Vesna Rakić-Vodinelić, Dejan
...dalje
-
20. 11. 2009.
Dnevnik: Cvetković: Povećanje standarda; Raspisan tender
...dalje
-
20. 11. 2009.
Zvezdi prvi derbi u sezoni - 76:73...dalje
-
20. 11. 2009.
Opstanak koalicije u Prištini...dalje
-
20. 11. 2009.
Jutarnji dnevnik: Tiodorović: Stope obolevanja i smrtnosti
...dalje
-
20. 11. 2009.
Sajmovi zapošljavanja...dalje
-
20. 11. 2009.
Jutarnji dnevnik: Van Rompe za proširenje EU; Radnici
...dalje
-
19. 11. 2009.
Dnevnik: Patrijarh Pavle sahranjen u porti manastira
...dalje
 Download B92 emisija
|
|
