| |
|
|
13. septembar 2009.
|
Ko nam vaspitava decu |
Obradović: Nasilje postoji, ali u odnosu na broj škola i broj učenika koji posećuju broj tih slučajeva nasilja ipak nije toliki da bi se moglo nazvati alarmantno, frapantno...
Đilas: Ako sledeći put u “Pioniru”, koji je gradski objekat, bude neko napadao policiju na taj način, neće se više igrati utakmica u tom “Pioniru”, verujte mi, dok sam ja gradonačelnik
Nikač: Znači, ideja je da u tom sistemu spojenih sudova ta porodica, roditelji koliko toliko participiraju da deci prenesu prave vrednosne sudove
|
Gosti: Žarko Obradović, ministar prosvete, Dragan Đilas, gradonačelnik Beograda, Željko Nikač, pomoćnik načelnika Uprave policije.
Autorka: Olja Bećković
|
Bećković: Dobro veče. Prvo pitanje za večeras je gde su vam deca. Gde su izašli večeras ili, da budem preciznija i tačnija, gde se spremaju da izađu večeras? Da li znate gde su bili sinoć i kad su se vratili? Nemate pojma! Da li znate da li su pili? Da, jesu pili. Kako je moguće da su pila vaša maloletna deca? Ko im je dao da piju kad zakon kaže da je zabranjeno prodavati maloletnicima piće? Ko im je dao i ko ima je prodao cigarete? Nemate pojma. Da li vam je laknulo, evo, gotov je vikend, sutra kreću u školu? Da li se osećate bezbedno da će otići u školu i da će se vratiti iz škole direktnim putem, a ne zaobilaznim, preko Urgentnog centra? Da li ste sigurni da novac koji ste im dali za užinu neće da se pretvori umesto u kiflu u tiket u kladionici? Niste sigurni i ne znate da li dete sutra ide u školu i ne znate da li je, umesto u školu, ide u igraonicu. Nemate pojma. Kako je to moguće da ne znate da vam dete pet dana nije bilo u školi, a da je sve opravdano? Kako je to sve moguće, vi kažete da nemate pojma. Ovo pitanje se odnosi, kad kažem “vi”, i na vas, roditelje, i na nastavnike i večeras ne pitam vas, večeras pitam one koji se u širem smislu zovu država. Večeras u emisiji “Utisak nedelje” gradonačelnik Beograda, gospodin Dragan Đilas, dobro veče.
Đilas: Dobro veče.
Bećković: Ministar prosvete, gospodin Žarko Obradović, dobro veče.
Obradović: Dobro veče i Vama.
Bećković: Gospodin Željko Nikač, pomoćnik načelnika Uprave policije, dobro veče i Vama.
Nikač: Dobro veče.
Bećković: Hvala vam svima što ste ovde. I prvo ću pitati Vas, raspitala sam se pre emisije kolika su čija deca i čini mi se da ste Vi u ovoj rizičnoj grupi tinejdžera i maloletnika, dakle, da li Vi znate gde su Vam deca bila sinoć ili gde idu večeras?
Nikač: Ja verujem da znam. Verujem, naravno i imam neki odnos sa decom, što kažu, normalan i neko poverenje postoji. Uvek ono može da se izigra.
Bećković: Kolika su Vam deca?
Nikač: Četrnaest i devetnaest godina.
Bećković: Hajdemo, ovo od četrnaest me zanima, do koliko ima izlaz npr. uveče?
Nikač: Pa oni imaju do deset, pola jedanaest, nekad ostanu i malo duže, sad kad je bio raspust i kad smo bili na moru, malo deca ostanu. To je normalno. Ipak je ovo 21. vek, ima on i svojih prednosti i mana.
Bećković: Deset, pola jedanaest?
Nikač: I duže, kako kad. Imamo neko poverenje.
Bećković: Koliko? Šta je najduže? Gledaju vas, pazite, gledaju vas. Šta je najduže?
Nikač: Pa dobro, imamo nekog poverenja sad, uvek je moguće da dođe do neke eskalacije.
Bećković: Je l' idu u kladionice?
Nikač: Srećom ne idu, sa ovim polusvetom, tamo se ne napajaju...
Bećković: Kako znate?
Nikač: Pa ja im verujem. Mislim da ne idu. Mislim da ne idu i naš narod kaže "nema hleba bez motike“ i poštujem ljude koji drže kladionice, oni su poreski obveznici, ali cenim da deca treba da se opredele za neke vrednosti malo autentičnije, malo bolje, to nisu kladionice.
Bećković: A šta ste rekli, prekinula sam Vas, sa ovim polusvetom? Na koga mislite?
Nikač: Pa možda to nije pravi izraz, dosta naših ljudi koji nemaju posla, nemaju neki izlaz ili traže rezultat u životu, pronalaze ga u kladionicama. Tamo nije mesto za taj rezultat, imamo rad, neke vrednosti malo bolje. Uvažavam i kladioničare. U zapadnom svetu, barem ova saznanja koja ja imam, kladionice su za ljude koji imaju malo više vremena, kod kojih je sociološki problem zvani dokolica prisutan. Kod nas je to, na žalost, u velikoj meri opšta kategorija.
Bećković: Stići ćemo dotle, sad sam vas dakle... Žarko, verujem da Vi znate gde su Vam deca, dovoljno su mala i devojčice su, ali dakle, sad Vas pitam za svu ovu decu koja spadaju pod Vašu... Imali ste, uslovno rečeno, loš početak školske godine. Dakle, u prvoj nedelji ste suočeni sa tim da su u jednom školskom dvorištu je, čini mi se, prvog ili drugog dana školske godine...
Obradović: Da, u jednom školskom dvorištu dvojica drugara su se, da kažem, pokoškala, jednom je kretnja rukom izazvala pomeranje sočiva, presecanje ovog kanala suznog, operaciju. Roditelji su morali da se, da kažem, oko toga ne pričam na način na koji se pričalo, onda smo imali još jedan sukob nekoliko učenika. Sad ovo što se, da kažem, desilo sa učenicima Matematičke gimnazije – ima toga. Na žalost, da budem iskren, i ja pokušavam da dođem do podataka do koliko deca noću izlaze ili kad izlaze i kad se vraćaju, zato što ta lična iskustva nemam, jer moje ćerke su male, one su ovog trenutka u kući, verovatno gledaju neke crtane filmove, ali primetio sam da se, jednostavno, taj prag pomerio, kako kaže kolega Nikač, u odnosu na neke godine pre, sad je postalo izgleda normalno u 11 sati, 12 izlaze. Jedan moj kolega mi je rekao pre neki dan, za svog sina kaže: "Mislim da imam dobro dete. Pitao sam ga: Dobro, a što izlaziš u 11 sati, zar nećeš biti umoran sutra i da li stvarno misliš da sutra u školi možeš da postigneš dobre rezultate?“ On mu je rekao: "Pobogu, tata, pa nisam sam. Niko ne izlazi pre i neću imati s kim da izađem ako izađem pre. Ostaću sam“. Znači, došlo je jednostavno u društvu do nekog pomeranja granica u odnosu na, evo da kažem, na tu neku karakteristiku izlazaka uveče sa društvom. U neko moje vreme, evo, dozvoljavam da mogu da kažem da nisam star ili bar ne mnogo, 18 godina je bilo vreme ili do mature se nije izlazilo ili možda nije postojao kafić u današnjem smislu reči, ali kafane nisu bile mesto za učenike. Ova i još dve teme koje ste Vi pomenuli, kockarnica, alkohol ili nešto drugo.
Bećković: Hajdemo sad da se vratimo, haj'mo da se vratimo za početak na ove tuče. Dakle, Vaša prva, prva reakcija za javnost, kad Vas je stigla ta vest, na otvaranju jedne od škola u Beogradu, rekli ste da... Pitali ste se javno kakav je to sistem vrednosti gde je jedno dete i jedan drug spreman da zabode nož drugom zbog mobilnog telefona i rekli ste da to nije pitanje za ministra prosvete ni za MUP nego za državu. Šta ste mislili, za koga je zaista to pitanje? Kakav je to sistem vrednosti? Ko ga je napravio i šta je Ministarstvo uradilo? Jeste uradili nešto? Jeste se skupili i rekli: imamo problem?
Obradović: Uradili smo puno toga, uradili smo puno toga, ali se ne mogu, verujte mi na reč, ne mogu se u toj meri, kako javnost očekuje, u odnosu na ono što se dešava i atmosferu koja se pravi, očekivati neki konkretni događaji. Svuda ima više ili manje nasilja. Nema obrazovnog sistema u svetu...
Bećković: A jeste imali nešto, bukvalno u tih, u ovih nedelju dana: pazi, počela je školska godina, imali smo tri stvari, da vidimo šta možemo da uradimo?
Obradović: Olja, Olja, sistem je tako koncipiran da vi ne možete reagovati preko noći, recimo, ako se desila tuča, da ja sutra izdam naređenj: Nema tuče! Mislim, nemojte me shvatiti pogrešno, simplifikujem možda stvari, ali mi imamo projekte koje radimo godinama zajedno i sa Gradom i sa Ministarstvom unutrašnjih poslova, sa drugim ministarstvima, gde normativno pravimo proceduru kako prepoznati nasilje i kako reagovati na njega. I moram da Vam kažem da su rezultati bolji u odnosu na neko vreme pre. Ali kada sam rekao sistem vrednosti, stvarno mislim da država tu mora da uradi nešto. Evo, pričamo o sistemu...
Bećković: Ali zar niste Vi država ta?
Obradović: Da, ali nisam jedina.
Bećković: Naravno.
Obradović: Evo, pričamo o izlasku u 11 sati, kako je to postalo normalno izlaziti u 11 sati. I ako je normalno, šta mi treba da deca ne koriste alkohol, odnosno sutra kad dođu u školu u odnosu na vreme kad će se vratiti kući da mogu da se posvete učenju. Ja sam govorio o tome. Znate, jer, recimo, ja sam prvi dan, Vaša koleginica me zvala, zamolila me da reagujem, ja sam zamolio da ne insistira na pojedinostima zato što nisam ni ja bio u situaciji da iz prve ruke čujem šta se desilo između dvojice drugara i nekako su, na žalost, odmah je, da kažem, krenulo se tvrdo, sa nekim kvalifikacijama koje su se posle pokazale netačnim, ali u svakom slučaju bilo je koškanja i ima slučajeva nasilja, to se ne može prenebreći, ali ja moram, kao ministar prosvete, da kažem nešto što je moj apsolutno utisak. Ja sam čak video da su me neki prošle godine i prozivali zbog toga. Ja kažem, nasilje postoji, ali u odnosu na broj škola i broj učenika koji posećuju - 1.800 i nešto škola, preko 910.000 osnovaca i srednjoškolaca - da broj tih nasilja, slučajeva nasilja, ipak nije toliki da bi se moglo nazvati da, da kažem, alarmantno, frapantno... Ima, dešava se i mediji nam pomažu najviše, verujte mi na reč, kada osvetlimo to iz svih uglova. Ne ono da bude, da bi se podigao tiraž ili gledanost emisije, nego da stvarno utvrdimo šta je uzrok tome. E sad, sistem vrednosti jeste uzrok tome, jer ako dete nema podršku porodice ili ako se nešto dešava u porodici, on to prenese na školu, ili ako se desi u školi, a ne obavesti roditelje... Onda to rađa problem. Vi ste večeras, ne znam da li ste gledali priručnik UNICEF-a, ali ste počeli večeras emisiju sa naslovom jednog priručnika koji smo mi zajedno radili. To je ovaj projekat “Škola bez nasilja”, prva rečenica, naslov je “Pitajte svoje dete šta je danas radilo u školi”, ne znam da li ste imali priliku Vi to da pogledate, ali ste citirali to?
Bećković: Pogledala sam, da.
Obradović: E dobro.
Bećković: Dobro.
Obradović: Znači, ja sam kao ministar zamolio bio roditelje da u promociji tog projekta “Škola bez nasilja”, gde sad imamo 161 osnovnu školu, preko 85.000 dece, to je određen deo populacije, napravili smo, da kažem, normativnu celu proceduru, ali nema toga što samo pravo može ili normativa rešiti.
Bećković: Oprostite, Žarko, ali dakle, kad Vas konkretno pitam šta ste u ove dve nedelje uradili kao reakciju na to što ste čuli, šta je odgovor?
Obradović: Evo, odmah ću Vam reći, osudio sam nasilje.
Bećković: Osudili ste nasilje?
Obradović: Tačno, jer to je jedna vrlo konkretna mera, odmah nakon toga što se desilo i naravno nastavnici su imali obavezu u odnosu na ovaj projekat koji mi radimo i pravilnika koje smo doneli da vide da li se u školi dešava još nešto i da to rešavaju jer izvinite 1.815 škola, mi pričamo o jednoj ili dve škole, 1.815 škola.
Bećković: Mi pričamo o jednoj ili dve koje su dospele u javnost, a nemamo pojma šta se događa zapravo.
Obradović: Nije tačno, ne bojte se.
Bećković: Pa ne znamo to.
Obradović: Ne bojte se, da je bilo nešto, obavestili bi. Bilo bi, obavestili bi... Ne bi... E sad, kad govorimo jedna ili dve škole na 1.815, pa izvucite koliko je to posto.
Bećković: Ako je tako?
Obradović: A zašto ne bi bilo? Da li Vi imate neki drugi argument?
Bećković: Pa prosto, moj utisak je da je mnogo više. Govorim o utiscima, nemam argument.
Obradović: E pa moj utisak je da kad god se desi, svi znamo.
Bećković: Pitanje je za Vas. Kao gradonačelnik, dakle, šta je Vaša reakcija, imali smo takođe vest, evo ove nedelje, Borča, školsko dvorište, zakazana tuča, tuča unapred zakazana, sve je tu, i video-nadzor, koji je sve to snimio, sve pripreme, tu je školski policajac, ali to je van radnog vremena škole i ne zna se koliko u Urgentnom centru – šta onda Vi pomislite, gde ste Vi tu?
Đilas: Pa ja pomislim ono što uvek zaista i mislim, ja ne mislim da je škola mesto koje vaspitava decu nego porodica. Roditelji su ti koji treba da vaspitaju svoje dete. U školi možemo da ih još nešto naučimo, da dobiju još možda neke kvalitete, da sa svojim drugarima nekako malo i takmiče u tome ko je u nečemu bolji, ali ne možete da očekujete da će nastavnici da urade ono što nije urađeno u okviru porodice, a na žalost u poslednjih desetak godina smo prošli mnogo teška vremena. U zemljama koje nisu imali ratove postoje takve stvari, a tek kod nas se svašta dešava. Ja razumem i roditelje. Znate, ljudi dolaze kući, rade za sto, dvesta evra, ne znaju kako će da sastave kraj s krajem, treba da se brinu o detetu, unose nervozu u tu istu porodicu, u svoj stan, ne mogu da mu reše osnovne stvari i to sve kad spojite dođete do toga. Moja ćerka, kad je bila prvi razred u školi, onda su trećaci njenog druga, koji je inače iz doma za nezbrinutu decu romske nacionalnosti, ubacili u kontejner. Znači, nije njih to škola naučila. Znači, ti roditelji čije je to dete tako nešto uradilo treba da se zapitaju kad to uradi u desetoj godini, šta će uraditi u petnaestoj i šesnaestoj. Znači, ja kao gradonačelnik, ministar, ministar unutrašnjih poslova, ćemo uraditi sve da obezbedimo ta školska dvorišta o kojima Vi govorite i van radnog vremena i u radno vreme, a šta se dešava kad dete izađe na ulicu posle toga?
Bećković: To Vas ja pitam, šta se dešava? Vi ste obezbedili, vi ste uveli video-nadzore, vi ste uveli školske policajce...
Đilas: Pa nismo svuda, ali radimo na tome.
Bećković: Dakle evo, u toj Borči, o kojoj govorimo, jeste.
Đilas: Pa jeste i tu se... I tu imate taj deo koji jeste nadležnost ljudi koji ovde sede, a ono što mi moramo da uradimo jeste da pokušamo da te poruke koje su deci dostupne na svakom koraku im sklonimo, da ne mogu da dođu do njih. Znači, jedna stvar su kladionice, koje ste pomenuli, druga stvar, svi znamo, da deca ulaze, kupuju alkohol i u kafićima i u prodavnicama. Znači, ovde u kafićima ih baš vidite, ispred moje zgrade svako veče se skupljaju neki tinejdžeri, sede tamo do jedan, dva ujutru, tačno možete da po glasu shvatite da l' su pod alkoholom ili nisu. Negde su kupili to. Znači ono što ja mogu da uradim kao gradonačelnik jeste da kažem: ovo je problem koji postoji u gradu. Možda nije direktno moja nadležnost, mislim tu mi stalno igramo čija je čija nadležnost, ali sednem sa ministrom obrazovanja, s ljudima iz MUP-a i kažem: hajdemo mi to da rešimo. Kako ćemo da rešimo? Pa tako što prvo hoćemo kladionice, za to nam treba mesec dana. Koja je bliža 150 metara, odmah “doviđenja”, ako treba da se menja zakon, da pomerimo to, da nije 150, nego ne znam koliko i to ćemo da uradimo. Hajde da vidimo šta sada naši ljudi u gradu se bave time, kakve kazne možemo... Za one koji puste dete do 18 godina da se kladi. Zašto? U Americi zatvore prodavnicu i nikad više taj čovek ne može da je otvori ako je prodao maloletniku alkohol. Znači, sve to možemo da uradimo do u sledeća tri meseca.
Bećković: Evo dakle, obećavam i Vama, kao što sam rekla malopre, da zaista je to sledeća tema kladionice, ali hoću da ostanemo ovde. Dakle, Vi kažete: Ne može to škola da radi i roditelji su ti koji vaspitavaju decu.
Đilas: Tako je.
Bećković: Ali dakle, žrtve nevaspitane dece su deca koja su recimo, dobro vaspitana. Kako ćete njih da zaštitite?
Đilas: Pa znate šta, pa ja zaista...
Bećković: Znači, imate trenutno sliku da oni...
Đilas: Ja moram da Vam kažem nešto što ja iskreno mislim, ja mislim da jedna od retkih stvari koje u ovoj državi zaista funkcioniše, a to je obrazovni sistem. Ja mislim da deca i dan-danas uče previše. To je moje mišljenje, imaju previše stvari. Čitao sam baš danas neki tekst, na nekom testu su više znali da reše ovi iz četvrtog razreda osnovne škole nego iz osmog. Mi smo ih zatrpali. Ja se stalno čudim što moraju sve one stvari da uče. Mene moja ćerka, starija, od 12 godina, kad nešto pita mene je sramota, ja pola od tih stvari ne znam, ali dobro. To funkcioniše. Imamo sistem koji funkcioniše, naša deca, koja u inostranstvu sa našim školama mogu zaista da pokažu te diplome. Moram da Vam priznam da moja lična iskustva sa učiteljicama moje dece, nastavnicima su sjajna. Mislim, nisam ja uvek bio gradonačelnik, pa sad su oni kao mnogo fini prema mojoj deci. Imam ja i nekih prijatelja koji šalju svoju decu, a nisu na nekim funkcijama. Znači, ti ljudi zaista puno posvećuju pažnje i vremena toj deci. I naravno, uvek je problem, imate tridesetoro dece, imate dvoje, troje koji prave problem.
Bećković: Ja Vas zapravo pitam, sad ispada da ja nešto prebacujem na nastavnike, a ne prebacujem, ja Vas pitam...
Đilas: Ja nisam tako ni shvatio da Vi prebacujete. Hoću samo da Vam kažem da nemate vi rešenje...
Bećković: Ja Vas pitam čemu služi video-nadzor ako vi imate snimljeno na video-nadzoru da neko sprema tuču, a tuča se desi sutra? Eto, to Vas pitam.
Đilas: Pa da sprečite to. Znači, pokušavate da sprečite. Zamislite da nema.
Bećković: Čemu služi školski policajac, ako se to desi?
Đilas: Zamislite da nema video-nadzora, zamislite da nema školskog policajca. Znači, ja samo hoću da kažem jednu stvar, nastavnici su ti i kroz razne programe i edukuju tu decu i govore im i uče ih, ali ako dete donese to iz kuće, jako je teško to da se promeni. Znači, uvek je ista stvar, uvek sa bavimo... Od tridesetoro... Imamo tridesetoro dece u razredu, 25-oro je sigurno dobro, možda i više, jedno, dvoje prave probleme i svi se bavimo sa tih jedno, dvoje.
Bećković: I nekad je bilo da jedino čega se i deca i odrasli boje, to je policajac i kad mu kažeš: sad ću da zovem policiju... Izvolite.
Nikač: Mogu ja nešto da dopunim, ako dozvoli gospodin gradonačelnik ili je hteo možda gospodin ministar pre, mogu ja i kasnije?
Obradović: Pa ne, ne, samo recite, jer koleginica Bećković je pomenula ovo: a šta da ne ispadne da je Grad, Ministarstvo. Deo nadležnosti koje imamo, mi pokušavamo da uradimo i postavljamo opšta pravila i ako treba idemo pojedinačno. Ali, kada se završi škola - Vi sami kažete: od škole do kuće da li... Sad dolazimo do društva, iako je škola deo društva i onaj put od škole do kuće deo društva. I kakve mi poruke šaljemo ako on od škole do kuće svrati u kafić i onda pije alkohol?
Bećković: E pa to je recimo sad pitanje za Vas.
Nikač: Pa dobro, evo ja mogu da kažem, ako dozvolite neki ovako da kažem relativno širi kontekst, a da ne pobegnem od teme, da ne budem loše shvaćen. Znači, ovo je jedan sistem spojenih sudova. U ovoj priči, složio bih se sa mojim uvaženim sagovornicima, ipak ljudi dolaze, imaju veliki kapacitet i odluke koje mogu da donesu u okviru svojih resora.
Bećković: Ne bojte se Vi njih, neka se boje oni Vas, a Vi se opustite.
Nikač: Mi se međusobno uvažavamo. Znači, ideja je da u tom sistemu spojenih sudova ta porodica, roditelji koliko toliko participiraju da deci prenesu prave vrednosne sudove, kako je ovde rečeno. Nadalje, državni organi, škola, da kod deteta izradimo da on bude jedan pristojan mladić ili devojka, koji će prepoznavati vrednosti. Njegove vrednosti ne mogu da bude “Grand parade”, pijanstvo i neke drugo socio-patološke pojave. Njegove vrednosti treba da budu vrhunske vrednosti, naši sportisti, umetnost, lepota, znači neke izvanredne stvari. To treba da bude takmičarski pozitivno.
Bećković: Odlično, to treba, ali to nije.
Nikač: Samo da Vam kažem, u tom sistemu, znači, roditelji, roditeljski sastanci i škole, instrumenti koje sada imamo, mehanizmi, policija, školski policajac – veoma je važno kakav je i taj naš, recimo, školski policajac. Mi smo u jednom trenutku imali, evo radi javnosti i pazim naravno na vreme, imali smo da su nam ljudi bili u civilu u prvom trenutku zbog autonomije škole. Kasnije je iz naše uprave, iz direktorata, naloženo da se ipak preventivno ljudi ponovo pojave u uniformi, koja daje jedan osećaj oficijelnosti, ozbiljnosti, a opet da se pronađu, da to budu harmonizovani ljudi, koji mogu da priđu deci. Onda smo, nakon toga, išli na licenciranje policajaca, recimo, imamo u okviru kriminalističke uprave ljude koji su u sekcijama za maloletnike, koji malo rade sa decom. Moramo decu da volimo, kao i svakog čoveka, da mu verujemo. Nakon toga idu ovi programi kao krov i onda da vidimo finalni rezultat. Onda se ide na preispitivanje da li su sve karike u tom lancu, u tom sistemu dobre, možda ja nisam, recimo, najpodesniji, možda kao nastavnik ne umem sa decom, ne umem da prenesem vrednosti. Znači, to je jedan sistem vrednosti koji treba da dovede da nam dete ide normalno u školu, vraća se i da time smanjimo na najmanju moguću meru potencijalne probleme.
Bećković: Ali koliko ima, dakle, koliko ima istine u tom utisku, da je jedan od problema što, čak i kad mu obučete uniformu, se deca više, ta deca o kojima govorite, koja imaju drugi sistem vrednosti, oni se njega ne plaše. Dakle, imate u poslednjih, samo dve nedelje takođe, jezive podatke, do koje mere više policajac je nikakav autoritet, dakle, nasrnuće na njega. Je l' to tačan utisak ili nije? Da li se deca plaše tog školskog policajca ili se on plaši njih?
Nikač: Ako smem ovako u živoj reči, nije ideja da se plaše, ideja da naprave jedan partnerski odnos, nadalje, naša ideja je... Pošto sad imamo jedan ambivalentan stav, ranije smo mi bili, sećate se, kao policija, proglašeni za batinaše, u prošlosti. Izvinite na tom vulgarnom izrazu. Zbog nekog odijuma prošlosti, zbog par ljudi...
Bećković: Zbog par istina.
Nikač: Zbog par ljudi, na žalost. Sada, imamo drugi ambijent, ljudi naši su nesigurni, zbog toga što je zajednica stala na stanovište da su ljudska prava kosmička kategorija. Ljudska prava nisu kosmička kategorija. To je jedna relativna pravna kategorija. Pravo jednog čoveka je ograničeno pravom drugog čoveka. To i naš gradonačelnik govori i ministar govori i Vlada naša. Znači, moramo imati jedan harmonizovan odnos. Učiti druge da postoji institut koji je grad Beograd davno predvideo, kućni redi i mir, red u školama, međusobno poštovanje, uvažavanje, afirmacija lepih reči, lepog, pristojnog ponašanja, ovde je neko rekao pre par godina, tolerancija, zaboravljena reč, drugarstvo, to su kod nas nepoznate kategorije.
Bećković: Čekajte, recimo ovako, ovih dana se, evo pitam Vas, pojavio se na jednom od foruma se pojavi faksimil školskog dnevnika, u dnevniku piše: “Učenik se kažnjava ukorom razrednog starešine zbog donete bombe”, potpis razrednog starešine i pečat. Učenik je peti razred osnovne škole. Sad, šta sad Vi kažete kao ministar prosvete. Dakle, zaista šta može taj nastavnik dečaku od petog razreda, šta da mu radi? On ne može da mu radi ništa.
Obradović: Naravno da sam zaprepašćen time, ako je tačno.
Bećković: Tačno je, evo reći ću Vam koji je forum.
Obradović: Pa dobro, ali sve što se objavi, ne znači da je tačno, to je prosto, verujte mi na reč...
Bećković: Ne, ne, dobro, ali zamislite da je tačno?
Obradović: Pa to je užasno. Na žalost, to je ono što je moj kolega Dragan pomenuo kao deo nasleđa prošlosti i onoga što se zbivalo u okruženju. Činjenica je da smo imali takvo okruženje, da i veliki broj ljudi i oružja i različite vrste municije donet, da se gradio sistem vrednosti, gde su neki, za mene bar lično, neki patološki tipovi, pojave, dobijali status junaka i deca, verovatno ne samo pod tim uticajem, nego i nemogućnosti možda u porodici da dobiju odgovore na neka pitanja koja postavljaju, gradili svoje heroje ili gradili sistem vrednosti gde su oni prepoznavali sebe i onda je on možda video, pitanje je da li je shvatio šta znači bomba i šta je posledica nošenja i korišćenja tog oružja.
Bećković: U redu, to sigurno nije nekakav... Ne kažem ja da svako drugo dete nosi bombu u školu, ali nije pojedinačni slučaj, u smislu tih raznih anomalija. Dakle, mi smo se složili oko toga da ima strašno puno problema iz prošlosti, da ima jako puno roditelja koji su u svojim nevoljama, koji nemaju vremena da se bave decom. Ali ono o čemu ja hoću da govorimo, to je da su ta deca, na određeni način ohrabrena. Dakle, oni dobijaju poruku od države i društva da im niko ne može ništa. On je dakle, dobio čovek ukor razrednog starešine, znači može da donese i sledeći put, pa šta, još jednu bombu. Ovaj što se pobio u dvorištu, školski policajac je rekao “Nemoj tako!“ Pa šta! Dakle, da li je istina, evo da Vas pitam konkretno, da li je istina da je ovaj dečak koji je prebio nastavnicu u Mitrovici, na kraju prošle godine, da je on vraćen u školu?
Obradović: Ne, napustio je školu. Pitao sam večeras prosvetnog inspektora, kolegu koji se bavi time, profesorka je otišla u penziju, on je napustio školu...
Bećković: I nije napisao molbu da se vrati u istu školu?
Obradović: Vi me pitate da li se vratio, ja Vam kažem, nije se vratio. Šta je radio u međuvremenu, da li je pisao jednu ili više molbi, stvarno ne znam, ali se nije vratio. Ali dolazimo do suštine, ja ne znam da li Vi mene razumete, ja kao ministar, branim obrazovni sistem i branim sve one ljude i svu onu decu, koja to shvataju kao priliku da nešto nauče, što će im valjati u životu, a sistem se tako koncipira da se naprave pravila ponašanja, pojedinosti, dokle se može ići, al’ ne možete ući u glavu, ne možete ući u glavu. I sad dolazimo do sistema vrednosti. Šta je u glavi tog mladog čoveka da iskoristi nož, da bi dobio mobilni telefon? Da drug druga nožem ubode u stomak zbog mobilnog telefona. Ja sam, moram Vam reći, ja sam se frapirao, kad sam... Ja sam otišao da vidim i to dete, bilo je u polusvesnom stanju, bio sam na Kliničkom centru, ja sam lično bio frapiran, jer za mene to je bila nepojmljiva kategorija, i dan-danas. I zato ja kažem društvo. Ne može, koliko god se Ministarstvo trudilo, jedno, drugo, gradonačelnik, postavljali pravila, ako ne budemo radili zajedno i držali, i roditelji i škola, da stvorimo sistem vrednosti gde se škola neće doživljavati kao prostor za isterivanje neke unutrašnje pravde, ili nekog besa iz sebe, ili ne znam ni ja, stvaranje nekih idola na pogrešan način, pogrešili smo. Verujte mi na reč, pogrešili smo. Zato ja govorim, izvinite, ja branim sistem, jer tamo 98, 99 posto odličnih, sjajnih, uspešnih, a ne možete...
Bećković: Ne, ali ono što ja hoću da Vas pitam, šta da radimo...
Obradović: Hajdete da Vam kažem, ne možete imati idealan sistem. Pa evo da je u pitanju tehnika, pa Amerika bi rešila sve probleme ovako, sve, a dođe dete, uzme pištolj, uđe, ubije petnaest, ne daj bože. Daleko, što se kaže, od našeg sistema obrazovanja. Ne može se glava, glava je suštinsko pitanje, jer šta se dešava u onoj... Kako su rekli, bili smo na jednom skupu, sa Svetskom bankom i rekli smo u crnoj kutiji, zvanoj učionica, taj odnos između nastavnika i učitelja – tu je suština, tu se pravi ili gubi znanje.
Bećković: I učenika.
Obradović: Nastavnika i đaka, da, tu se dobija ili gubi znanje. Znači, mi moramo da stvorimo atmosferu da nastavnik bude posvećen učenju, a dete da hoće da uči, roditelj da nam pomogne, a škola da ima pravila ponašanja i da mu ne budu prava prva, nego da prava idu istovremeno sa obavezana, pa da učenik kada dođe u školu zna: ovo su ti obaveze, a ovo su ti prava! A da ne pričamo samo o pravima bez obaveza.
Bećković: Hajdemo da zatvorimo ovaj prvi krug, prelazimo na kladionice posle pauze, dakle, šta je ono što... Na koji način sad, hajdemo da kažemo da je recimo ovo kraj emisije o nasilju i šta je poruka za roditelje? Ne brinite ništa, od sutra... Ili brinite?
Đilas: Pa ja mislim, da ipak su deca najsigurnija kad su u školama, mislim da je mnogo manji problem u školi nego na ulici.
Bećković: OK.
Đilas: Jednu stvar ste pomenuli, da budemo na Vi, a to je odnos prema policiji u današnje vreme. Ja sam od onih koji imaju jedan odnos prema policiji, dok smo ili šetali nekim ulicama, radili neke stvari, pa smo otišli u drugu krajnost. Mislim da je sad vreme da se vratimo u jednu normalu. U ovoj zemlji je postalo normalno da ljudi tuku policajce. Kad se ide na ove utakmice, ja to kad gledam svojim očima, ne mogu da verujem. Ja sam rekao, ja sam gradonačelnik Beograda, ako sledeći put u “Pioniru”, koji je gradski objekat bude neko napadao policiju na taj način, neće se više igrati utakmica u tom “Pioniru”, verujte mi, dok sam ja gradonačelnik. Znači, postalo je potpuno normalno da te neke grupe ljudi, koje su polukriminalne, mnoge kriminalne, koriste to da dođu, da tuku se s nekim ljudima koji su policajci. Imamo skandaloznu stvar sa ovim čovekom, čiji je pokušaj ubistva bio na stadionu, da su mu gurali baklju u usta, mislim, da se pravi čitava priča, kako to nije baš tako. I advokati sebi dozvoljavaju da izjave da je taj čovek bio i pre toga psihički poremećen itd. To je veliki problem. Jedna stvar, šta vi kažete u sudnici kad branite nekog, a druga kad izađete napolje i direktno lažete. Znači, pravi se u celom društvu jedna klima da je sve to normalno i moguće. Znači, svako od nas ima neke probleme sa saobraćajnom policijom, to nije sporno, zaustave vas. "Zašto baš mene? Jesam brže, nisam... Eto baš sam se...“ To je OK. Ali, čekajte malo, mi imamo zaista situaciju da u ovom gradu policajca vrlo često sklanjaju. Mi imamo pre tri dana, dnevne novine, gde oni ljudi stoje oko Predsedništva, kad su došli ovi jadni ljudi iz Kragujevca, ovi radnici koji hoće da uđu kod predsednika, mislim i svi su u nekom transu, oni vrlo mirno i polako to rade – dobijete naslov u novinama: “Av, av” preko cele strane. Pa kako očekujete da neko dete, koje sve to vidi, koje gleda neke svoje vršnjake i malo starije kako tuku policajca i kako posle, kad ih zove sudija za prekršaje, oni kažu: Hajde sad, identifikuj tog, koji je baš to uradio. Pa kako će da ga pogodi ko je. Završe sa tri dana, pet dana, nikad niko nije osuđen. Odatle sve to polazi. Vi u Engleskoj imate, kad stavite nogu na travu, to je tri godine zatvora, - doviđenja, prijatno, nema priče.
Bećković: Hoćete reći, vi u Engleskoj imate zakon?
Đilas: Tako je.
Bećković: Pa imamo i ovde, pa se ne poštuje.
Đilas: Imamo i ovde zakon, ali se ne poštuje.
Bećković: Aha, odlično.
Đilas: U Poljskoj imate situaciju, pošto imaju svetsko prvenstvo u fudbalu, ko unese petardu je kazna pet godina zatvora. Znači, uopšte nije sporno, dajte samo da pustimo da sistem funkcioniše, dajte da se ljudi ne plaše toga.
Bećković: A kome to kažemo? Kome Vi kažete: dajte da zakon funkcioniše? Kome se Vi obraćate?
Đilas: Evo ja kažem svima. Evo ja, u ovom konkretnom slučaju se obraćam tužilaštvu i sudijama, dajte da ljudi, pošto postoje slike, meni je ružno o tome da pričam, ali taj ću primer da dam, izvinjavam se što je stvarno strahovit primer. Znači, pre tri godine sam gledao snimak kako čovek, na Zvezdinom stadionu, dole stoji policajac sav onako u uniformi, ovaj stoji iznad njega i mokri na njega. Mislim, neverovatno. Ja nisam mogao da verujem svojim očima.
Bećković: Svi smo gledali, da.
Đilas: Znači... I šta se desilo? Ništa. Šta se desilo sa ovim ljudima koji se tuku? To je postala najnormalnija stvar. Onda imate klince koji to gledaju, ovi su im postali heroji, oni smatraju da su nikakvi pred devojčicama koje treba da osvoje, ako i oni nisu isti takvi i sve se to poremetilo. Hajdemo da se vratimo unazad, hajdemo da kažemo: danas primenjujemo... Ne treba ništa da menjamo zakon, samo ga primenjujemo. Svakoga koga uhvatimo je kazna zatvora tri godine, pa sedite tamo u Padinskoj Skeli, onaj krompir tamo kopaj, radi šta hoćeš, pa kad se vratiš posle tri godine, ne sad... On dođe posle sedam dana – heroj je: E bio sam tamo, tukao sam se policijom, gotovo. Pa na šta... Mislim, to je postalo neverovatno.
Bećković: OK. Došli smo do nečega. Evo, za Vas isto pitanje, hajdemo adresu isto, dakle, kome se mi obraćamo?
Nikač: Mogu samo da kažem dve rečenice? Pa obraćemo se naravno javnosti, svim ljudima...
Bećković: Pa ne može javnost tu ništa. Dakle, evo sad smo rekli tužilac...
Nikač: Pa svim ljudima u ovom sistemu. Pa da ne bi bili shvaćeni ružno, da ih možda prozivamo, a nisu tu.
Bećković: Tu su.
Nikač: Vidite, tu bi možda trebalo reći, tu bi možda trebalo reći da su i sudovi i tužilaštvo i mi... Nekad su bili istražni centri. Policija mora da radi svoj posao, da radi legae artis, ne sme da bude nikakva pretorijanska garda, ničija, ni aktuelnog ni budućeg ni bivšeg predsednika. Ona mora da bude jedna servisna uloga, javna služba koja radi saglasno poreskim obveznicima i saglasno uzrocima koji su uvek postojali. Ona radi jadan teretni posao, na žalost, njen posao nije dobročin. Nije to crkva ili bolnica, to je teretni posao. Ona se bavi sa ljudima koji su društveno neprilagođeni, da ne kažem nešto ružno i onda, u toj policiji, znate i sami...
Bećković: Izgleda da se najmanje njima bavi?
Nikač: Vidite... Pa bavi se s mnogo toga, ali na žalost, bilo je u prošlosti nekih anomalija, pojedinaca... Znači, moja poruka i moje mišljenje, složio bih se sa gospodinom ministrom i gospodinom gradonačelnikom, prvo i osnovno je, znači, da taj eventualno represivni aparat bude harmonizovan, taj kolega advokat ili advokati koji govore onakve, degutantne stvari, u normalnoj zemlji, Sjedinjenim Državama, njima bi oduzeli licencu, licencu za rad u advokaturi, u normalnoj zemlji. Mi želimo to da budemo i stalno gledamo ka Briselu, ka Evropskoj uniji. Ja prvi bih voleo što pre da postanemo deo Unije. Isto tako, mora se poštovati reč ministra prosvete i svih ostalih, npr. ministar prosvete, gospodin Obradović i naš ministar su bili 3. septembra, prvog dana škole, obišli su decu, upravo na Novom Beogradu u školi "Mladost". To je velika stvar za jednu malu školu da dođu visoke zvanice. I najvažnija stvar što se tiče policije, policija kao jedan deo sistema, ona nije tu da naruši autonomiju škole, ona mora da bude tu preventivno i pored škole i u gradu, ne samo kada je u pitanju nasilje u školama i ovi svi kvazi-nacionalni i drugi pokreti razni. Vidite ovde imamo tu kohorte koje se kreću po gradu. Beograd i Srbija je ipak jedan veliki prostor i tu imamo sad razne ljude, sa raznim idejama. Svako može da izrekne svoju ideju, ali u centru njegove ideje ne može da bude violencija.
Bećković: OK. Poštujemo ministra prosvete, idemo na pauzu.
Bećković: Oprostite, oprostite, Žarko, ostala sam Vam dužna, dakle koja je adresa gde se Vi obraćate? Imali smo ovde tužioca, gospodin Nikač se složio, a Vi, ko je na potezu dakle?
Obradović: Reći ću nešto što može ličiti na ponavljanje, ali stvarno to mislim, škola je sigurno mesto, a da li će biti 100 posto sigurno zavisi od svih nas, i od mene, kao ministra i od nas u Ministarstvu, od nastavnika, učitelja i od društva, šta god to značilo, pravosuđe, tužilaštvo, predmeti koji se gomilaju pa se ne reše ili neki ekstremni slučajevi koji dobiju čudne, da kažem, sadržaje, ali i od roditelja. Pitajte svoju decu šta su danas učila u školi. Pitajte ih da li su nešto pročitali, pitajte da li imaju problema. Da li ima neko od njihovih prijatelja da im pravi problem, da li su doživeli nešto što se može podvesti pod nasilje, verbalno, neverbalno.
Bećković: I Žarko, sad zamislite Vi ovog što je zakucavao one eksere u dasku dva dana u Borči i spremao se za taj obračun, kako izgleda taj razgovor, kad njega pita majka: Sine, je l' imaš nekakvih problema? - Imam, ne znam gde da nabavim eksere, imam taj problem.
Obradović: Ali pitanje je da li u tom slučaju...
Đilas: Ali majka nije na vreme pričala sa njim, to je mali problem. I mama i tata.
Bećković: U redu, majka nije na vreme pričala, sad će morati da priča sa njim gospodin Nikač, ali nek’ priča onda.
Obradović: Dozvolite, ja ne govorim slučajno roditelji pitajte svoju decu, jer pitanje je da li je razgovarano sa njim.
Bećković: Dobro, ali ako je sada kasno, onda verujem da bi sada trebalo da razgovara sa njima policija ili već stvarno ko treba da razgovara?
Obradović: Pa da, ali to je već a posteriori.
Bećković: Pa to je kasno.
Obradović: Onda ostaje nama, da kažem, to je ta poruka kakvu šaljemo. Šta se rešava sa tom tučom?
Đilas: Je l' mogu da kažem kad se meni vratila vera u srpsku policiju? Pošto ja moram da priznam...
Bećković: Mnogo ste večeras nešto na policiju, je l' ste nešto zgrešili, a? Gde ste se parkirali?
Đilas: Ne, ja sam tu vrlo realan, mislim, ja s tim ljudima idem da nosimo neke džipove, oni se, kad ja nisam tu, ponašaju prema njima na jedan način, kad ja sedim tu i neke kamere, to je drugi način. Sve mi to znamo, to je sve dozvoljeno, da neki ljudi smatraju da su oni zaboga, imaju neke pare, moć, sad oni kao mogu šta hoće. Ne mogu bre ništa, osim ako ih mi ne pustimo. Meni se vera u policiju vratila kad sam upoznao ljude iz tog dela koji se bave maloletničkim kriminalom. Pošto znate, kad neko sa 14 godina, 15 uradi tako nešto, mi smo vrlo, vrlo često evo i večeras, malo i ovde, spremni da to dete odmah kažemo, da ga tretiramo ne kao dete nego ga tretiramo kao neku odraslu osobu koja sa 14 godina sve zna, načinila je tako, čak i krivično delo, završi u domu onom, popravnom domu, kako se to danas zove. Onda sam sasvim slučajno upoznao te ljude koji su tad bili u tom maloletničkom kriminalu, Vesna Simić je bila šef, Darko Senić, Vlasta Vulekić i još neki i onda je taj čovek, koga sam prvi put video, nešto sam pomagao, pokazao korespodenciju, kako on pokušava da jednog dečaka, koji je završio u tom domu spoji sa majkom, kako on njoj piše pisma, pa njena, pa jedno, drugo, treće, kako je na kraju uspeo da mu majka prvi put odgovori, da se napravi taj odnos. To je dete, ima 14 godina. Znači, daj da ga tretiramo kao dete. Znači, imamo još uvek šanse da ga popravimo. Znači, otišlo je na pogrešnu stranu, može da se vrati. Ja sam tad počeo da verujem...
Bećković: Ne, ja sam samo pitala, pošto Vi stalno govorite “roditelji”, ali šta ako zaista su ti roditelji, neki grozni roditelji, koji ne razgovaraju, ko će onda? Onda će znači morati neko to da preuzme?
Đilas: Ništa, onda je tu škola, psiholog, pedagog i da budemo realni, Žarko je prosvetar, mora da pazi na svaku svoju reč, male su nam šanse, nemojte da se lažemo. Ovo dete je sa dvanaest i po godina u Novom Sadu, pucalo u policajca, dvanaest i po godina. Moja Sofija danas ima dvanaest i po godina. Znači male su nam šanse, nemojte da se... Ali moramo da se borimo za svako to dete, jedno po jedno. Mislim da rade svi sa njim.
Bećković: A dakle, znači moraće svi. Ne možete onda da kažete, roditelji su, nije škola ta koja će, nego će roditelji – moraćete.
Đilas: Pa ja i ne kažem, pa čekajte i mi smo, ali, Olja, pa i mi smo roditelji. Znači nismo mi ovde došli kao sad neki eksperti da pričamo o tome. Kad kažem, mislimo zaista na sve. Znači, hajde da se borimo za jedno po jedno dete, ali ja zaista kažem, dete u školu donosi navike iz svoje porodice. Znači, vrlo teško će baš sredina potpuno da ga pokvari, ali ima i toga. Znači, gledaju svašta po televiziji, čitaju svašta u novinama, idoli im postaju pogrešni ljudi, sve je to tačno, sve se to desilo u ono vreme kad je moj otac imao platu pet maraka i svi mi, a onda je ovaj mogao da obije auto, ukrade kasetofon i da ga proda za 50 i nije hteo da ide u školu. Normalno da nije hteo da ide u školu: šta ću ja u školi, vidim ti si čitav život učio, evo gde si završio.
Bećković: OK.
Obradović: Hteo sam da kažem, predškolsko vaspitanje i obrazovanje se slučajno ne zove “vaspitanje i obrazovanje predškolsko”, pa onda ide obrazovanje od prvog razreda. Taj input i impulsi, te poruke i taj sadržaj koji dobije od roditelja i u ovom delu dok ne krene u školu, strašno je važan.
Bećković: Mogli bi sada da pričamo do jutra, jer će Vam roditelji isto tako reći, i to će vam reći nastavnici da će roditelji reći: On je meni divan kod kuće, ne znam šta se desi kad dođe tamo. Kako meni ne pravi te probleme, a Vama... Dakle imamo tu sad hiljadu tema, ali smo obećali da idemo u te kladionice. Dakle OK, dete je bilo u školi, škola je, evo Vi kažete sigurnije makar nego što to zvuči kad gledamo na televiziji, kad čitamo novine, ali izašlo je iz te škole i otišlo je na odmor i otišlo je u kladionicu. Zakon kaže da kladionica ne može biti na manje od 150 metara, vaše ovo istraživanje koje ste pravili ovih dana je pokazalo da ima najmanje 13 škola?
Đilas: Nije to ovih dana, ja sam pre tri meseca počeo da se bavim time u gradu, a ponekad se začudim kad tako nešto kažem, kako odjednom sada to svi postanu svesni, a do juče niko to kao to nije video. Mi smo pre tri meseca počeli da radimo koliko ima kladionica, koliko ima ovih objekata za ove poker aparate itd. Ima ih hiljadu i nešto na teritoriji grada Beograda. Za mene je zaista neverovatno da od Slavije, kad krenete gore, do pozorišta ima pet ili sedam, mislim, neverovatan... nema više ovih obućara, tašnera, niko, sve su ti objekti pretvoreni u to. Znači, to je biznis i to je sve OK. Kad plaćaju porez, to je u redu, idemo dalje. A ono što je problem jeste, sad da me pitate kako je moguće da postoje.
Bećković: Kako je moguće?
Đilas: Sad ja kažem, pa to je Ministarstvo finansija, ma to me uopšte ne interesuje.
Bećković: A ko daje dozvole npr. za otvaranje tih lokala?
Đilas: Ministarstvo finansija.
Bećković: Ministarstvo finansija daje dozvolu da se otvori kafić ili kladionica?
Đilas: Ne za kafić, nego za igre na sreću.
Bećković: A za kafić?
Đilas: Pa šta, kakva dozvola za kafić, ako ispunjava uslove može da otvori kafić, mislim nema tu...
Bećković: Bez obzira što je pored škole?
Đilas: Pa mislim, znate šta, nije problem što je kafić pored škole, dete može da pije sok u kafiću, problem je ako dobije da pije alkohol, mislim, to je vrlo...
Bećković: Dobro, znači zakon je propisao udaljenost kafića?
Đilas: Ne znam da l' propisuje, Vi znate da ja nisam pravnik nego inženjer, kod mene dva i dva četiri, ja sve što kažem, uvek se napravi ne znam posle kakva frka, ali je svima jasno šta ja mislim. Znači, vrlo prosto, znači, u gradu Beogradu mi imamo taj problem i on nije sporan. Pre tri meseca smo počeli da se bavimo njime, sad ćemo da počnemo sa kladionicama, ali ne da pravimo opet marketinške priče: Evo ga ovaj kao štiti decu. Znači, pričaćemo, ovi koji su na 150 metara će da se zatvore odmah, ovim ostalima pričamo i kažemo: Ljudi, od vas očekujemo da ne može dete do 18 godina da uđe da se kladi. Zajedno sa državom i represivnim merama, jer to mora tako, kada uhvatimo nekoga da je to uradio, treba da mu zatvorimo, zabranimo do kraja života, ne samo tome, nego ako je deo lanca, pošto su svi deo nekog lanca, sve da pozatvaramo. I verujte mi, za dva meseca će biti kao engleski navijači, kada su Engleskoj sede svi onako, nema ograda, nema ničega, gospoda, kad izađu ovamo, ako smeju da se tuku, oni se tuku. Znači, sve može da se uradi...
Bećković: Kad počinje to?
Đilas: Evo počinjemo ovih dana, to sam i rekao pre pet dana, bili smo zajedno ministar i ja, namerno smo iskoristili tu priliku da pokrenemo to. rešićemo kladionice za 45 dana, ja mogu da Vam garantujem odmah sada.
Bećković: Znači počinjete za dva, tri dana da zatvarate kladionice koje su na 150 metara? To se zatvara sve.
Đilas: To radi inspekcija Ministarstva finansija. Znači, ja ću da im pošaljem spisak gde postoje, izvolite, gospodo, doviđenja, donesite onu... Kao za gradilišta, ko gradi razvuče žutu traku, smejali su se, e sad je to u zakonu i nema više. Ne može da radi tu, gotovo. Pri tome imamo i ombudsmana za dečija prava, koji se zalaže, žena, da to bude više od 150 metara...
Bećković: Dve hiljade kažu, da.
Đilas: Ja nisam stručnjak koliko treba da bude, nemam ništa protiv da se menjaju zakoni, kažemo toliko je. Zašto uopšte gubimo vreme? To ćemo mi da pričamo sledećih dvadeset minuta o tome. Zašto? Pa to je toliko jednostavno.
Bećković: Nećemo, znači za koliko završavate?
Đilas: Pa ja kažem, mi ćemo dati spisak Ministarstvu finansija, ono ima inspekciju koja treba da na oglas da se zatvori, zatvoriće se, ali nećemo sa trinaest kad zatvorimo da rešimo, da rešimo da deca ne ulaze sutra tamo.
Bećković: Dobro, a šta ste mi rekli da će za 45 dana biti zatvoreno?
Đilas: Pa ja kažem, evo, mi ćemo kao grad da uradimo sve što je do nas, očekujem zajedno sa Ministarstvom finansija, će se svi objekti koji su do 150 metara, zatvoriti. Nema razloga da se ne zatvore. Ako je nekoga strah...
Bećković: Dobro nije bilo ni dosad razloga ni da se otvore, a kamoli da se ne zatvore.
Đilas: Pa jeste, ali znate kako je, lepo je rekao gospodin iz policije: razni ljudi se tim biznisom bave. Dođe neki inspektor, kao što dođe na splavove, pa ga malo bace u vodu tamo, mislim, pa onda sad kad dođe gradonačelnik s kamerama, oni su svi k’o devojčice, kad nema kamera, nema gradonačelnika, onda se ne ponašaju tako. Evo ići ćemo od jedne po jedne, zajedno ćemo da zatvaramo, nikakav nije problem, lepo to snimimo, svima pošaljemo poruku, sami će ostalih deset da zatvore, kad zatvorimo prva tri. Kad to uradimo, onda moramo da rešimo drugi problem, da ne može dete da uđe u prodavnicu i da kupi alkohol najnormalnije, da završi u nekom parku, da ga niko ne vidi, da dođe kući alkoholisano, vide mama, tata, ne vide, nije važno i da dođemo u situaciju u kojoj smo danas. Sve to zajedno, ova država može da reši do kraja ove godine, bez ikakvih problema, ako postoji spremnost. Ja sam spreman.
Bećković: Kako ćete da rešite to?
Đilas: Koje?
Bećković: Kako ćete da rešite da kad dete uđe u radnju ili u kafić, ne može da kupi alkohol?
Đilas: Tako što ćemo da stavimo tržišnu inspekciju da stoji ispred i kad vidimo da je izneo, da mu poručimo da zatvori to i da kažemo: izvoli, bavi se nečim drugim u životu, ne možeš da se baviš više ovim.
Bećković: A što niste to uradili do sada? Mislim pitanje je glupo.
Đilas: Pa ko mi to sada, sad to kao mi?
Bećković: Pa Vi, evo Vi?
Đilas: Koji mi? Ja sam gradonačelnik godinu dana, ja sam sad počeo da se bavim time.
Bećković: Pa godinu dana, a to ste znači, kažete to može za 45 dana, znači mogli ste to osam, devet puta?
Đilas: Ma ne možete sve odjednom da završite. Prvo morate da budete svesni, pre nego što počnete da ga rešiti...Imate one, svi pišu: Ne prodaju se cigarete!
Bećković: Tako je i ne poštuje niko.
Đilas: Pa dobro. Znači, za komunalnu policiju ćemo da rešimo jedan dobar deo tih problema. Znači, ne možete, nema dovoljno policajaca u Beogradu, da budu svuda, Vi znate, dolaze iz cele Srbije, vozimo ih noću, ujutru postavimo ih na ulice, idemo nazad. Znači postoji problem u ovoj državi, ja ću time da završim, previše pričam. Postoji jedan problem odlučnosti, kada se uoči neki problem, da ne umemo do kraja da ga rešimo. Sve što se u ovom gradu godinu dana rešava, rešava se po tom principu. Vidimo problem, rešimo ga, ne plašimo se ničega i to ljudi podržavaju. Verujte mi, ja sam bio mnogo srećan kad sam zvao iz svog kabineta da se odnesu paukom automobili ispred skupštine Srbije, misleći na nekoliko koji stoje u prednjem delu trotoara, kad sam video odnesu, pomeriše svi živi poslanici i auto-službenici, predsednica skupštine. Znači, počeli su ljudi malo i da se plaše toga. I danas nema nijednog. Nijednog nema na keju. Inače to su neki silni momci, kojima niko ne može ništa. Znači, sve može, ako smo rešeni da to uradimo.
Bećković: E pa hajdemo da vidimo koliko smo rešeni, sad pitam Vas. Samo imam da Vam dam još jedan podatak, pre nego što počnete da se hvalite. Samo da...
Nikač: Ja sam hteo Vas da pohvalim.
Bećković: Da uzvraćate ove komplimente, a i Vi, gradonačelniče. Videla sam podatak... Ovih dana je u medijima bila priča o ovim kockarnicama, o igraonicama itd. i jedan od beogradskih direktora, jedne od osnovnih škola je ispričao jedan od primera o dečaku koji nije došao, nije dolazio u školu, a onda su mu se roditelji javili sutradan da im kažu, dete nije došlo uopšte te noći kući, onda se on malo raspitao kod drugara i saznao da to dete je uveliko u igraonici i da tamo provodi dane i noći.
Nikač: U igraonici?
Bećković: U igraonici. Ovaj nije bio u kladionici, nego igraonici. Igraonice su tamo gde su igre, znači, gde u principu može, ali je malo nelogično da dete tamo spava. Kad je direktor otišao po dete, tamo je našao dvoje Vaših kolega, jedan se igrao za susednim stolom, a drugi je spavao. I njegovo pitanje da li je moguće da niko, dakle, od pripadnika policije, da mu ne padne na pamet da u 4 ujutru ne pita to dete: Je l' imaš ti kuću? Imaš ti roditelje? Šta radiš ovde? I da ga odvede negde. Ima li to veze sa svim ovim o čemu pričamo? U svakom kafiću sedi u svakom trenutku najmanje četiri policajaca i nikom ne pada na pamet da pita: Koliko ti mali imaš godina? Ili: Kome ti to prodaješ piće? Zar ne?
Nikač: Vidite da ima veze, samo ja bih tu stvar inverzno posmatrao. Znači, posmatrao bih jednu ateološku dimenziju, sve uzroke u uslovima u kojima se mi nalazimo, ne samo tako fenomenološki, kao što Vi sagledavate i svi mi kao obični ljudi, na kraju vidimo pojavu. Uzroci su tu najvažniji i uslovi. Pomenuli smo malopre sistem spojenih sudova svih faktora od porodice, do vrha, do države, do medija. Vaša televizija, koja je proaktivna, pro-građanska, sve televizije, svi mediji moraju takvi da budu, da istaknu vrednosti i tako onda i taj policijski službenik, naš kolega, koji radi, zapitaće se - i on će sutra biti roditelj ako sada nije - šta rade ova deca ovde. Nadalje, zapitaće se i vlasnik tog kluba. Ovako su ta deca izložena nekoj stigmatizaciji i stalno ih osuđujemo, uvodimo sistem zabrane i represije i odgovor na to je ili alkohol ili narkotici ili tiketi itd. Onda će sad ti vlasnici recimo klubova, oni mogu po principu argumentum a contrario da kažu: Molim vas, pa ja sam ranije sa ondašnjim pravnim subjektom zaključio ugovor, formirao sam tim, uložio sam sredstva, oformio sam svoj klub, radim normalno, moj plan je prihvaćen, sad je došlo do personalnih promena u opštini, ja sam sad kolateralna šteta, ja ću da vas tužim, ići ću do Strazbura. Znači ovde se radi o tome da na duže staze napravimo iskorak, ne odmah, svi zajedno, od gradonačelnika, kako ga vidimo da je mlađi čovek, hoće, Ministarstva našeg, koje vidimo kako...
Bećković: Nešto stariji.
Nikač: Dobro, gospodin Obradović je isto mlađi čovek, mislim ja imam malo godina, mogu tako da kažem, izvinite na slobodi. Mislim da možemo da napravimo iskorak. Evo npr. ja sam nastavnik na Policijskoj akademiji, čemu ću ja da naučim moje studente, ako ću prvo da ih naučim da uzmu palicu službenu i da sa detetom od deset ili petnaest godina razgovaraju? Moram da ih naučim da imaju ogroman prag tolerancije, da izdrže mnogo toga i uvrede i neke vulgarne, prostačke reči na terenu, izvinite što tako kažem, i onda ćemo imati rezultat na duge staze. U ovom konkretnom slučaju, ta dvojica, trojica službenika naših, pa nisu oni ni prvi ni poslednji, nije to opravdanje.
Bećković: Ne, naravno i svakako se ne radi...
Nikač: Oni nisu možda, izvinite, oni možda, ti jadni ljudi nisu ni svesni da možda ne zaslužuju da budu u našim redovima. Izvinite što tako govorim, ali tako je. Možda oni nemaju dovoljan stepen svesti. Da bi čovek bio visoki dužnosnik neke države i da bi bio i običan službenik, npr. poštar, najobičniji službenik pošte, to je velika dužnost, a ne službenik policije, law enforcement man, koji ima pravo da upotrebi prinudu, da liši čoveka slobode. Vrhunska vrednost je, pored zdravlja, sloboda. I taj čovek je policajac, ne nalazi za shodno da opomene dete, da kaže: Dečko, sine, šta radiš tu?
Bećković: Je l' to postoji recimo, je l' to postoji kod vas, ta vrsta, recimo... Da li postoji ta vrsta obuke, da li postoji da neko okupi i da kaže: Slušajte, imamo problem, da li pričate o tome?
Nikač: Imamo redovnu nastavu, imamo u našoj školi u Kamenici, srednjoj školi, imamo redovnu nastavu, godišnju i plus imamo starešinsku kontrolu, linijsku, hijerarhijsku. Ja sam dugo radio u Unutrašnjoj kontroli SUP-a grada Beograda i sretao sam se sa svakakvim pojavama. Kod nas je bilo, da se ne udaljim od teme, kod nas se dugo pričalo o organizovanom kriminalu. Organizovani kriminal je bitan, ali to je kap u moru. Ovo je esencija, rad policije u zajednici.
Bećković: Je l' Vi znate npr. je l' imate taj podatak, koliko ima dece, maloletnika, zavisnika od kocke, već sad?
Nikač: Ja imam nekoliko podataka, koje je naša, elitna služba za analitičke poslove pripremila, nije taj konkretan podatak, pošto je primarno... Bili su objekti, mi imamo oko dve hiljade bezbednosno interesantnih objekata samo na nivou grada Beograda.
Bećković: Šta Vi... Bezbednosno interesantni objekti, to znači objekti koji tu ne smeju da budu, u prevodu?
Nikač: Ne, ovde su pomenuli sagovornici, ja mislim na objekte koji se nalaze tu, koji možda nemaju dovoljan stepen pažnje, objekti gde se okupljaju veći broj lica, lica možda iz kriminogene sredine, maloletnici. Ovde su sagovornici mnogo kompetentniji ukazali na to. Imamo recimo, jedan pojam, koji je recimo, možda ovde nije bitan, nije istaknut, to su alternativni činioci bezbednosti. Službe FTO i PPZ, koje zbog zakonskog interegnuma ne postoje. One moraju da se pod hitno ispostave. Zgradu Europola npr. u Hagu, centralu Europola, obezbeđuje privatna služba obezbeđenja. Mi moramo službe privatnog obezbeđenja pod hitno da uspostavimo, da budu kompetentne, da poštuju stavove gradonačelnika i uprave grada, školskih administrativnih vlasti, Ministarstva prosvete. Nema tu priče mnogo.
Bećković: Čekajte samo da Vas, oprostite, ovi bezbedonosno interesantni objekti, što ih ima dve hiljade, to su, šta su? To su kafići, kladionice, klubovi?
Nikač: Pa to su klubovi, menjačnice, škole, drugi objekti, znači objekti koji...
Bećković: I vi ih imate popisanih, tih dve hiljade i šta radite s njima?
Nikač: Policija ima tzv. teritorijalni sektorski način rada i ima linijski način rada. U okviru teritorije, naši školski policajci, redovno obilaze te objekte, ukazuju.
Bećković: Obilaze?
Nikač: U granicama, ne u onom amoralnom smislu ili nekom lukrativnom, da idu tamo da se opijaju, taman posla.
Bećković: A da li ste vi imali, da li Vi znate, da je nekada bilo, da neki Vaš kolega, obišao kafić i da je rekao: Opa, ovde se pije pivo i ovde se prodaje i hajdemo nešto da uradimo? Je l' to bilo?
Nikač: Bilo je ukazivanja, recimo, naša sekcija, izuzetno je jaka za javni red i mir u gradu Beogradu. Izuzetno je jaka, koja permanentno obilazi, ukazuje, u saglasnosti sa gradskim vlastima i sa ministarstvima, pre svega upozorava, a potom izriče i određene mere opomena i sankcija.
Bećković: Je l' neki kafić zatvoren zbog toga? Je l' neko kažnjen?
Nikač: Pa ja koliko znam, bila su dva ili tri slučaja u prošlosti. To nisam znao da je interesantan podatak, mogao sam da pribavim taj podatak.
Bećković: Je l' Vam to zvuči da je smešno malo i neuverljivo?
Nikač: Ja sam razumeo gospodina gradonačelnika da bi se išlo, u prvom trenutku na izmeštanje ovih objekata, a kasnije sankcija, ako ne bi hteli da se upodobe sa pravilima igre, da bi ti klubovi bili, verovatno i sankcionisani zatvaranjem, oduzimanjem dozvole za rad.
Đilas: Ja samo mislim, nemam podatke, ja samo govorim kao čovek koji živi u ovom gradu, meni deluje mnogo da ta deca do alkohola dolaze u prodavnicama, a ne u kafićima, jer normalno tamo je jeftinije i onda sede tamo negde. Nama se to stalno dešava, osvetlimo neko dvorište, odjednom se pojavi svašta. Znači, to je to, postoji tržišna inspekcija, postoje raznorazne, ali jednostavno posao je gradonačelnika i ministra je da pričaju o tome. Mi smo sad sa ovom pričom o kladionicama, za deset dana kreirali jednu situaciju, javno mnjenje potpuno zna, da možemo to zaista da rešimo. Znači, to je naš posao, da mi kažemo to je problem, da imamo onda snagu cele javnosti iza nas, da možemo to da uradimo.
Bećković: A da Vas pitam nešto, a je l' se Vi recimo, osećate u tom smislu, zvuči glupo, ali mislim da je tačno pitanje, dakle, da li se Vi osećate potpuno bezbedno?
Đilas: U gradu Beogradu?
Bećković: Ne, ne, kad recimo uđete sad u tu operaciju, kad zatvorite prvih pet?
Đilas: A šta je problem?
Bećković: Pa ništa, ja Vas pitam je l' se osećate potpuno bezbedno?
Đilas: Pa osećam se bezbedno, što? Radim svoj posao.
Bećković: Nemate nikakav problem da će biti neke poruke u vidu izbušenih guma, odletelog auta u vazduh itd?
Đilas: Ja mogu da Vam kažem šta mi se desilo kad smo nosili ove automobile s keja, došao je neki momak i rekao meni: E nemoj da nosite ovaj, taj vam je neki Valjevo. Ja kažem: Šta je Valjevo? Nisam baš razumeo šta, on, kao, dobro. Ja gledamo onako, ništa ja ne reagujem, on kaže meni: Jesi spreman da se kladiš, da ako ja okrenem jedan telefon, neće biti odnet? Ja kažem: Jesam, u život mož' se kladimo odmah. I upotrebim neke reči koje nisu sad ovde za ovaj auditorijum. Ti ćeš da okreneš telefon.
Bećković: Ovo što kaže gospodin Nikač, što govori polusvet.
Đilas: Koga ćeš da okreneš, ima odnesemo sve živo. Ja Vam kažem, to nekome deluje malo, ja se izvinjavam, danas ima mnogo većih problema od toga, ali to je jedna poruka, odjednom svi ti, kojima niko ne može ništa, su ovako ovolicni, zato što ne može niko da uđe u sukob sa državom i da pobedi, ako je država rešena da zaista to sprovede. Znači, ja sam bio s ljudima iz interventne, sa raznoraznim, u tim akcijama, mi smo jedan problem završili. Sad ćemo da završimo ovo. Idemo jedno po jedno, da bi vratili u ona vremena, ja se izvinjavam, koja su bila sjajna, kad sam ja bio u tim godinama, kad svega toga uopšte nije bilo. Ali to je bilo drugo vreme, jednostavno sve se promenilo, pa smo došli i imamo te probleme danas.
Bećković: Dobro, Žarko, hoću da pređemo na još jednu temu, dakle, vodimo računa o Novaku Đokoviću, pa pre nego što pređemo, da ostanemo samo za čas još na kladionici i na igraonicama. Jedan od problema na koji se žale nastavnici i direktori škola je i taj da, vezujem se za ovo o čemu ste govorili, da ta saradnja sa roditeljima ne ide kako treba i da se recimo razredne starešine veoma ustežu da okrenu roditelja i da mu kažu: Vaše dete nije bilo danas u školi. Da li Ministarstvo prosvete ohrabruje nastavnike da imaju pravo i da je to njihova dužnost da obaveste svaki dan roditelja da mu dete nije bilo u školi?
Obradović: Naravno. Naravno, ne samo da od njih to tražimo, ne samo da je to deo papira koje mi razmenjujemo sa njima, nego i deo seminara, koji mi organizujemo da bi se...
Bećković: Jer mnogi će reći npr: u redu za osnovnu školu, ali srednja škola nije obavezna, prema tome, šta se to njih tiče?
Obradović: Ne, ne, ali da Vam kažem nešto, naši nastavnici to rade, verujte mi.
Bećković: Neki ne smeju, neki bi radili, a ne smeju, zato što će roditelj da ih izvređa i da mu kaže to: zašto ti to mene uznemiravaš?
Obradović: Da budem iskren, bilo bi logično, ako nastavnik slučajno ne sme, da obavesti direktora, pa ako znamo da ne sme, da vidimo zašto ne sme. Ako su to neki slučajevi koji, da kažem, prelaze prag onog asocijalanog i prelaze u nešto kriminalno, onda možemo da obezbedimo i na drugi način. Logično bi bilo da svaki roditelj stvarno, kad mu dete ne dođe kući, da proveri šta se desilo.
Bećković: Ali dete uredno donosi lekarsko opravdanje, dete uredno donosi lekarsko opravdanje. Ne, dođu kući, sve je u redu, dođe kući, sve, dođe tačno na vreme, pa vi onda to naknadno, dakle imate Vi taj podatak, koliko se dece u Drajzerovoj leči od zavisnosti od kocke?
Obradović: Ne. Ne, da budem iskren, niti se taj problem kocke u dovoljnoj meri afirmisao, dok gradonačelnik nije pomenuo i to je meni drago.
Bećković: Pa da, ali kada je gradonačelnik pomenuo, sad Vi čitate da se u Drajzerovoj uveliko deca leče... Ne, ne Vi, mi. Mislim, da, to, mi.
Obradović: Odlično, sad dolazimo do jednog pitanja, koje ja pokušavam cele večeri da otvorim, svi smo u ovoj priči, više i manje, priznali to ili ne. Zašto je problem kockarnica postao zanimljiv kada je to gradonačelnik otvorio? Pa zar... Ako postoji, a postoji, ako je alarmantan, a Vi tvrdite da jeste, evo ja nemam podatke, dozvoljavam da ne znam, zašto se nismo bavili njime pre? Nije interesantan bio? Ili mi smo mislili da se može rešiti? Ja Vam govorim vrlo iskreno. Zašto? Zato što ponekad imam utisak da su te amplitude tzv. javnog interesovanja za određene stvari, vrlo zanimljiva kategorija, da nije stvar da li će se stvarno rešiti i da l' će stvar uspeti, nego je ovako interesantno, povećava gledanost, podiže tiraž, a ne suštinu da nam 15.700 dece ove godine, kreće u prvi razred.
Bećković: U redu, Žarko, ali gradonačelnik nam kaže da je to bilo pre tri meseca. Pre tri meseca su oni prebrojali ta mesta itd. Dakle, to je nešto što se tiče grada, a zar se ne tiče Ministarstva prosvete ta stvar, koje probleme imaju deca?
Obradović: Ma tiče se itekako, samo izvinite, možda niste u dobrom pravcu. Mi kao Ministarstvo apsolutno sarađujemo i sa gradom i sa Ministarstvom unutrašnjih poslova, ne zato što mi večeras ovde, pa sad kao nešto se hvalimo i tako to, nego stvarno sarađujemo. Sve probleme pokušavamo da rešimo i to je možda najbolja stvar koja se desila zadnjih godina, da ne postoji neka vrsta animoziteta i nesaradnje.
Bećković: Ne Žarko, ja sam htela Vas nešto drugo da pitam, htela sam da Vas pitam, da li Vas obaveštava to Ministarstvo zdravlja, da li Vas obaveštavaju: mi imamo trenutno problem sa narkomanijom, ovoliko i ovoliko dece iz srednjih škola i iz osnovnih škola nam se drogira, ovoliko i ovoliko dece se leči od zavisnosti od kocke, ovoliko i ovoliko... Da li dobijate te podatke, ne da ih tražite, nego po sistemu da ih dobijate?
Obradović: Ne, ne, unutar ove naše radne grupe, koja vodi računa o bezbednosti dece i sprečavanju nasilja, mi dobijamo podatke i od kolega, recimo iz Ministarstva unutrašnjih poslova, ako ima dece koja su na lečenju, to nam daje Ministarstvo zdravlja i sve je to deo jedne...
Bećković: Ali tek kad se nešto desi?
Obradović: Ne, ne, nego kada razgovaramo o tome, kad postavljamo, znate... Ne, može se steći utisak da mi reagujemo a posteriori, ali da bi vi znali šta hoćete, morate da znate kolika je dubina te pojave i šta je uzrok te pojave, pa da onda predložite neke mere. Znači to je deo procesa, ne može se rešiti preko noći, objektivno.
Bećković: Dobro. Ne možemo da rešimo preko noći ovih 82 problema, hajdemo na još jedan koji nas čeka i čeka nas, eventualno nas čeka, sledeće nedelje, dakle, verujem da će sledeće nedelje u ovo vreme biti jedno mirno veče i da ćemo pričati o tome da je danas bila “Parada ponosa” i da je sve prošlo u redu. Gospodine gradonačelniče, tokom leta ste na pitanje šta mislite o “Paradi ponosa, čini se po reagovanjima u javnosti, uvredili jedan deo javnosti. Dakle, nije se dopala izjava da ste možda patrijarhalno vaspitani, ali da mislite da je seksualnost privatna stvar, da ostaje u četiri zida i da ne preporučujete tu vrstu manifestacija?
Đilas: Ponovili ste sve moje reči, hvala na citiranju.
Bećković: Je l' jesam? E hajde, revidirajte stavove.
Đilas: Ne mogu da revidiram stav, pošto ja uvek kažem ono što mislim i nekome se dopada, nekome ne.
Bećković: Da li Vi mislite da ste time načinili jedan korak više i da ste...
Đilas: U čemu?
Bećković: Da ste, kako zameraju, da je to bilo anticivilizacijski, antievropski, da ste kršili, da ste zaboravili da je to ljudsko pravo?
Đilas: U ovih godinu dana su mi mnoge stvari zamerali, ali ja mislim da sam u jednom dobrom delu bio u pravu. Zamerali su oni, mnogi, i NGO i neki dušebrižnici i za Rome itd, pa kad smo sve uradili kako smo uradili, dobili sve pohvale i evropskih institucija. Kad sam ja vikao sve vreme: u čemu ih podržavate? U tome što pacovi po toj deci skaču svaku noć i ne idu u školu? Došli smo do toga da danas ljudi imaju mnogo bolji smeštaj, da deca idu u školu i da smo možda i malo o ovih nekih problema time rešili. Ja sam ovde rekao svoj lični stav o tome, da li ja kao gradonačelnik ili samo kao Dragan Đilas, nebitno, ja svoj imam i ja ga neću nikad promeniti. Ono što sam želeo da uradim time, jeste da skrenem pažnju na pitanje bezbednosti ljudi, koji će učestvovati u toj povorci. Njihovo je pravo da povorku organizuju, tu ništa nije sporno, samo sam postavio jedno pitanje, za šta sad neki kažu: e sad ti provociraš nasilje. Nije nego sam gledao to i prethodnih godina, gledao sam u nekim gradovima oko nas. Svesni smo činjenica, evo i već pišu plakate: “Samo vas čekamo”, grafite itd, itd. Znači, ekstremne grupe s druge strane su spremne to da iskoriste zarad odbrane čistote srpstva ili šta ja znam, kako oni to izmišljaju da bi nekoga isprebijali i srušili pola grada. Uvek nađu neki taj veliki kao razlog. Znači, poenta je sledeća...
Bećković: A zar nije sada Vaš posao da njima zapušite usta?
Đilas: Nije, kako? Ja upravo ovo što govorim večeras, ja sam i tad rekao: imamo razne grupacije, koje svaki događaj koriste da bi uništili grad, da bi nekoga prebili, pretukli, a uvek se kriju iza nekih patriotskih stvari, što ja naravno, osuđujem. Ja sam gradonačelnik Beograda i ja kažem, ljudi će se skupiti na tom skupu, nesporno, imaće maksimalnu policijsku zaštitu, to zaista verujem. Kako će biti sprečeno da neko sa 30 metara baci kamen, ne znam, nisam stručan, videćemo kako će proći. Samo sam želeo da ukažem pažnju na problem koji će biti kada se manifestacija završi.
Bećković: Ministar unutrašnjih poslova Dačić je ovih dana rekao da će to biti jedan težak zadatak za MUP, da će biti visoko rizično, ali da očekuje i da predlaže i da misli, da bi to bilo jako važno, da razgovarate Vi sa organizatorom i sa MUP-om. Jeste to uradili?
Đilas: Kada MUP bude beogradski i gradska policija i kad ja budem nadležan za taj deo, kao što mnogi gradovi u svetu imaju gradske policije, gledam one serije raznorazne, tad ću se ja time baviti. Znači, dajte mi policiju da ja budem taj koji odlučuje... Uopšte nemam želju, evo Vi znate, ja nemam baš tu neke velike želje, nikad nisam imao, da budem ni policajac ni vojnik, nemam baš taj odnos prema uniformi, kada bude gradska policija, ja ću se baviti. Do tad se bavim mostovima, bavim se raseljenjem Roma, bavim se kanalizacijom, autobusima, svime onime što jeste moj posao, a za ostale stvari, za koje nisam nadležan, prihvatam da sve što se dešava u Beogradu sam odgovoran. Mogu da iskoristim svoju poziciju, izađem i da kažem, da upozorim na taj problem. Evo, ja sam rekao, na onima koji odlučuju da l' će biti dozvoljena manifestacija je da, i onima koji organizuju, jeste da snose rizik za sve ostalo. Ja bih jako voleo, verujte mi, da sve to prođe na način, da se ljudi skupe, izraze svoje stavove na način sa kojim se ja ne slažem, ali oni imaju to pravo, niko im to pravo ne može oduzeti i da se sve završi bez ijedne razbijene glave, bez ikakvih posledica. Ali ja sam, kažem, čovek koji govori ono što misli, ono što vidi. Svašta sam video u prethodnih godina i kod nas i na nekim drugim skupovima. Imate Zagreb prošle godine, kako je izgledao kad je to isto bilo. Znači, samo upozoravam šta može da se desi. I siguran sam, odmah da kažem, da će Ministarstvo unutrašnjih poslova da učini sve da zaštiti te ljude, ali kao čovek koji je puno vremena proveo po stadionima i po raznim sportskim manifestacijama, u raznim ulogama, znam kako izgleda kad se trideset ljudi, koji se ponašaju kao neljudi, zalete na dvoje troje nesrećnika koji hodaju ulicom. Znači, dok policija stigne da skoči i da spreči, ovi su već dole i već su isprebijani. Znači, ne kažem da zbog toga ne treba da se održi, pravo je svakoga da radi ono što misli da treba, ali samo kažem šta može da se desi u ovom gradu i ja to ponavljam, kao što sam i rekao moj stav. Ja zaista smatram da su takve stvari nečija privatna stvar, ne vidim razlog da neko pravi paradu što je homoseksualnog opredeljenja niti da pravi paradu što je heteroseksualan. To je bre njegova stvar, kakve to veze ima sa ostalima i ja ću to uvek da mislim, nekome se dopada, nekome ne. Šta ja da radim.
Bećković: Ja mislim da ste Vi na potezu, dakle?
Nikač: Sad bi ja trebao da kažem nešto?
Bećković: Da, jeste Vi patrijarhalno vaspitani?
Nikač: Da Vam kažem nešto, ja mislim da sam vaspitan, da li patrijarhalno, da li moderno, ja delim mnoge vrednosti gospodina Đilasa, iako sam dosta stariji od njega, ja možda i ne razumem te ljude koji imaju neke druge, ambijentalne i druge vrednosti, ja ne delim te vrednosti, ali sam recimo, ilustracije radi, bavio sam se ljudskim pravima i u policiji i na fakultetu. Mislim da oni treba da istaknu svoj stav, mislim da trebamo da podržimo taj skup na jedan artikulisan način, kao uređeno, normalno društvo. Trenutno ovaj ambijent nije najbolji, ovo je ipak Balkan, što je i pokojni predsednik Čerčil govorio, ovo je jedno “bure baruta” i u međunarodnim odnosima i u unutrašnjim odnosima i tu je još društvo, koje nije harmonizovano. Biće potrebno malo vremena. Mi očekujemo za ovaj dan, naš ministar je ukazao sasvim elokventno, ja nisam naravno njegov portparol, ali cenim da je neukusno da posle ministra ja govorim, kao karijerni službenik, ali mogu samo da parafraziram, i naš direktorat policije i uprava policije, ukazali su da je to skup sa velikim bezbednosnim rizicima, upravo zbog ovoga što su ukazali sagovornici, posebno gospodin gradonačelnik. Tu imate jedne, jedna grupa tih, ne znam kako da nazovem te mladiće, veoma neobičnog naturalnog ponašanja, kojima je cilj u životu samo da polome sve živo u gradu. Lako je lomiti, treba stvoriti, pa kad napraviš onda ćeš lomiti.
Bećković: A da li Vi recimo, tim neobičnim mladićima, ruralnog ponašanja, da li Vi njima možete večeras da pošaljete neku poruku u tom smislu: Gospodo, ukoliko vam padne na pamet, mi ćemo morati da reagujemo tako i tako!
Nikač: Mi molimo sve mladiće, na svim stranama, da se ponašaju kao gradski ljudi, sa uvažavanjem i tolerancijom. Te ljude, koji dele neke druge vrednosti, druge seksualne orijentacije, ja uvažavam, ne delim njihove vrednosti, ali i njih molim da, kao svi, po Zakonu o okupljanju građana, o javnim skupovima, podnesu regularno prijavu, što su oni i učinili. Kolege iz policijske uprave grada Beograda će sagledati sve aspekte. Imali su oni sastanke na nivou grada, između ostalog razgovarali. Gospodin Đilas je tu bio korektan i njegov tim, iako nisu formalno-pravno nadležni, vode brigu o gradu i naša Ministarstva unutrašnjih poslova i Vlada Republike Srbije, svi su zabrinuti. Znači naša ideja i molba, da je organizator, itekako dužan i ovlašćen da vodi računa o skupu. Svako može da prijavi skup. Recimo ja mogu sada da prijavim skup, da ću se skupiti sa polarnim medvedima u gradu Beogradu i proći kroz grad sa polarnim medvedima. Mislim neću da poredim te ljude, ali hoću da kažem da svako mora da vodi računa, svako je odgovoran za svoje ponašanje. Nikoga to ne oslobađa pravne i poslovne sposobnosti. Svako mora da vodi računa o posledicama svoga činjenja – i oni koji napadaju te ljude.
Bećković: A vi ćete?
Nikač: Mi ćemo se organizovati dosta dobro, naša uprava policije, direkcija policije, sektor za javni red i mir, mi imamo dobre referentne jedinice, jer nama nije cilj... mi ćemo pokušati potiskivanjem i razdvajanjem tih grupa, da obezbedimo taj javni skup na jedan normalan način, da on ukoliko bude, ukoliko ne bude bilo procenjeno da je teško obezbediti ga, jer mi retko pribegavamo sistemu...
Bećković: Je l' može da se desi da vi odlučite, da kažete: Ne možemo da obezbedimo, otkazujte ovo!?
Nikač: Vidite, može se desiti, po sistemu zabrane, da taj javni skup, nakon svih stručnih procena, bude formalno-pravno zabranjen. Nama to nije cilj. Ima Ustav Republike Srbije, koji se bazira na međunarodnim konvencijama, koji govori o slobodi okupljanja ljudi.
Bećković: Dobro, Vi sad znači govorite teoretski može, a da li postoji, da li praktično može da se desi, da u subotu objavite: “Skupa nema!”?
Nikač: Postoji mogućnost da Policijska uprava za grad Beograd donese takvu odluku. Nama to nije cilj, nama je cilj da se ljudi okupe na jedan normalan i instrumentalizovan način.
Bećković: Dobro, ali znači još uvek postoji ta mogućnost?
Nikač: Pa pazite, uvek formalno-pravno, teorijski, postoji i mislim da ona sada ne preovlađuje. Preovlađuje mogućnost da se ti ljudi okupe, da ostvare svoje ustavno pravo, ali da bude sve u miru i nekom spokoju. Takođe, operativni podaci koje mi imamo, koje mogu da kažem u jednom trenutku, koji su kompetentni, ljudi koji eventualno bi nasrnuli na te ljude su, ovo što je rekao gospodin gradonačelnik, iz tog korpusa, tih različitih grupa. Sećate se napada na Rome, koje smo imali, na druge zajednice. Moramo da vodimo računa.
Bećković: Jesu li oni jači od vas? Da li ćete se vi povući pred njima? Da li, ako oni sada u narednih pet dana ispišu dovoljno grafita, da li ćete vi reći: nije beznedno?
Nikač: Molim Vas, oni nisu jači ni od B92 ni od medija mnogih. Mediji su najveća snaga, kultura naroda je najveća snaga. Nema te policije koja može da pobedi život i kulturu i demokratiju. Mi jednog dana ćemo se izboriti, i mi koji ne delimo vrednosti te populacije, kako je zovu gej. Jednog dana će oni biti normalni, neće morati da se nameću na ovakav način. Možda ti ljudi imaju neki problem, žele da se nametnu. Možda su stigmatizovni negde, ja to ne znam.
Bećković: Dobro, Vi ih za sada štitite?
Nikač: Mi štitimo svakog čoveka, ne vodimo računa o polu, uzrastu, veri, rasi, razumete.
Bećković: Dobro. Sad Vam je lako, Žarko? Dakle, kako ste Vi vaspitani, Žarko?
Obradović: Pa je ne delim taj sistem vrednosti koji dele organizatori “Parade ponosa”, ali poštujem njihovo pravo da iskažu svoju posebnost i pošto sam proteklih godina bio u različitim situacijama u odnosu na državu i tada sam izražavao, da kažem, svoje stavove, znam kako to izgleda. Dužnost je organizatora da prijavi taj skup, a države da obezbedi, a oni da se ponašaju na način, da nikom pravo ne ugroze i obrnuto da država ne dozvoli da neko drugi njihovo pravo može da spreči, ili ne dozvoli da se izrazi. Može izgledati formalno, ali verujte mi na reč, iskusio sam šta znači kada ste, da kažem, u manjini i kada država...
Bećković: Ali pazite, recimo, zamislite kakva bi to bila poruka, dakle ima sada srednjoškolaca i osnovaca, koji se uveliko... iz ovih grupa koje pominju večeras, koji se uveliko pripremaju za taj dan, makar tako pričaju. Kada bi ste se Vi, kao ministar prosvete, pojavili na toj paradi, da li bi to bila jako dobra poruka za tu decu, da oni nemaju protiv čega tu da se bune i da to treba poštovati. Pada li Vam na pamet da se pojavite na “Paradi ponosa”?
Obradović: Iskreno rečeno, nije palo na pamet da se pojavim, jer...
Bećković: Evo sad kad Vam predlažem?
Obradović: Zato što moje pojavljivanje tamo bi ispalo da ja delim taj sistem vrednosti, a ja sam rekao da ga ne delim.
Bećković: Da poštujte različitosti?
Obradović: Apsolutno. Apsolutno, ali to su...
Bećković: Da li bi ste pojavili zato da kažete: Ja sam ovde zato što poštujem različitosti. Evo Čedomir Jovanović će se pojaviti na tome, zato što poštuje različitost.
Obradović: Dobro, to je njegov lični stav. Evo ja kažem da ne treba da bude nasilja, da organizatorima treba apsolutno da ispolje svoju, taj stav, posebnost, sistem vrednosti koji oni imaju.
Bećković: A šta mislite recimo, ove javne ličnosti koje su podržale, Dragan Bjelogrlić, Nikola Đuričko, Mira Škorić, dakle, šta su oni time rekli? Podržali različitost ili?
Obradović: Pitajte njih šta oni misle kada govore to.
Bećković: Ja pitam, kako Vi razumete?
Obradović: Ali ja Vam govorim šta ja mislim. Ja mislim da evo, s moje strane je sasvim dovoljno, kad kažem, ti ljudi imaju pravo da ispolje svoje pravo na posebnost i da ne treba da bude, da država treba da učini sve da ne dođe do bilo, bilo kakvog oblika nasilja.
Bećković: Dobro, Vi tamo nećete?
Obradović: Evo ja sam Vam rekao vrlo iskreno.
Bećković: Dobro, dobro, idemo, pisalo je moraju hitno reklame.
Bećković: I gledamo predloge za proteklu nedelju.
Protekle nedelje su objavljeni rezultati istraživanja, koje je pravio CESID u saradnji sa kancelarijom za mlade, grada Beograda. Prema ovom istraživanju 82 posto Beograda, kaže se pretežno tinejdžeri, se izjašnjavaju da su veoma zadovoljni svojim životom. Ono, na šta ukazuje Žarko Trebješanin, to je da u istraživanju nije baš tačno jasno šta ih čini zadovoljnim, predlog broj jedan.
To može da bude i to da ih čini veoma zadovoljnim kad znaju da se bliži taj čas zakazane tuče. Borča već pominjana, LDK grupa, to je kažu, skraćenica za ludačko društvo kocke, predlog broj dva.
U predlogu broj tri, gledamo šta za to vreme rade, toliko pominjani večeras, roditelji. Predlog broj tri.
Prošle nedelje, anonimna dojava, više ne anonimna, da je podmetnuta bomba u Urgentnom centru. Ako je istina ono što je rekao uhapšeni mladić, razlog da se doseti ovakve stvari i da pola bolesnika skine sa infuzija, je neverovatan strah od njegovog šefa. Šef je jako strog, ne trpi kašnjenja, a on je zakasnio već nekoliko puta, pa se dosetio da ima dobro opravdanje. Predlog broj četiri.
Prošle nedelje, cela nacija je strepela kako će proći francuska himna, hoće li se zviždati ili ne? Srećan kraj, malo se zviždalo, a više se aplaudiralo. Dokle smo dogurali i kako je to ispalo da državni funkcioneri i svi mediji moraju pet dana da mole: molim vas, nemojte da zviždite tuđoj himni. Predlog broj pet.
I brukali smo se još malo i ceo svet je mogao da vidi da nije ovo jedino na šta se apelovalo na sve nas zajedno. Evo još jednog apela, koji se mogao čuti danima utakmice, predlog broj šest.
I hajdemo na samu utakmicu, dakle kraj je srećan. Mogao je biti i srećniji, ali je srećan – predlog broj sedam.
Koga je uvredio predsednik Srbije protekle nedelje time što je otvorio školu “Srbija” na Palama, predlog broj osam.
Prošle nedelje, jedan državljanin Makedonije sprečen je da vidi svoju majku, predlog broj devet.
I na poslednjem mestu za večeras, dakle, da smo ređe u životu, proteklih godina, menjali kanal kad neko počne da recituje i da nas je više koji znamo ko je Brana Petrović, a ko je Pera Kralj, drugačije bi se priča ovde pričala večeras. Predlog broj deset, ne menjajte kanal.
UKLJUČENJE GLEDALACA
Bećković: Završili smo, ali ćemo se praviti da nismo, ali ćemo biti jako brzi, šta je Vaš najjači utisak?
Nikač: Moj najjači utisak je Francuska. Mislim da je to broj pet, Francuska kao najprogresivnija zemlja na svetu, dva i po veka demokratije. Posle gospodina Bajdena, susreta u Novom Sadu, Univerzijade, četvrti događaja, to je gostovanje velike reprezentacije Francuske naših sportskih prijatelja i mislim da je tu naš većinski deo populacije odgovorio izvanredno, aplauzima protiv primitivizma. Zviždati jednakosti, slobodi, vrednostima, spomeniku zahvalnosti Francuskoj, to je nenormalno. Ja sam za Francusku i za naše prijateljske odnose sa tom velikom zemljom.
Bećković: Hvala Vam najlepše. Žarko, najjači utisak?
Obradović: Predlozi dva i deset.
Bećković: Ne može dva i deset.
Obradović: Može, Pera Kralj je fantastično odrecitovao onu pesmu i mislim da je to nešto što je pozitivno. Žao mi je što među Vašim predlozima nisu dve škole koje smo otvorili prošle nedelje, Veternik i Altina, jer posle kažu dosta godina, otvorene dve nove škole, osnovne u Srbiji.
Bećković: A gde Vam upisujem glas, na dva ili na deset.
Obradović: Protiv sam nasilja, apsolutno.
Bećković: Dobro tu je taj glas onda.
Đilas: Za mene je reakcije publike na francusku himnu, uopšte taj događaj za mene privatno ima jedan poseban značaj, a sama ta činjenica, znate, da počne hiljadu ljudi da zviždi, a onda 49 hiljada tapše tokom Marseljeze i deset sekundi posle nje, pokazuje da taj jedan normalan svet, civilizovan, kulturan, je velika većina u Srbiji. I to je nešto što meni strašno puno znači i samo treba nekako, da tako kažem, mi koji smo većina, zaista pokažemo da smo većina i da ovaj primitivni deo jednostavno ode tamo gde mu je mesto.
Bećković: Kad se viđate sa Mrkonjićem?
Đilas: Sutra imamo... Zajedno se vozimo železnicom nešto po Beograd, pa će biti prilike sigurno da se vidimo.
Bećković: Hoćete se pomiriti?
Đilas: Pa je se ne svađam ni sa kim, ja samo kažem šta mislim, kod onog šta se dešava, kako to ko razume, to je već njegova stvar.
Bećković: Hoće li biti “Gazela” za 22 meseca?
Đilas: Ne znam, pitajte ministra, ako se ja budem pitao, “Gazela” se neće zatvarati dok se ne napravi alternativna saobraćajnica, jer će to biti ravno elementarnoj nepogodi u gradu Beogradu.
Bećković: Da li se Srbija vodi iz Guče?
Đilas: To je duhovita opaska mog zamenika i moram da kažem da sve ono što je on izjavio u tom intervjuu, ja podržavam ne ulazeći u kreativnost, posebno nekih delova izjave.
Bećković: Hvala Vam najlepše. Hvala vam, najjači utisak protekle nedelje je predlog broj dva, dakle sa... To je događaj u Borči LDK, a gledaoci koji su glasali SMS-om su sa 36 posto glasova se odlučili za predlog kom i ja dajem svoj glas, predlog broj deset, dakle Petar Kralj i Brana Petrović. Sve najbolje, vidimo se za sedam dana, verujem u miru i spokoju. Vidimo se.
Postojeći komentari (1) |
Pošaljite komentar |
Pišite autoru emisije
|
|
 |
| Utisak nedelje |
|
|
|
-
20. 11. 2009.
Budžet, uz planirani manjak od 104 milijarde dinara,
...dalje
-
22. 11. 2009.
Zimonjić za B92: Nismo bili na nivou...dalje
-
22. 11. 2009.
Kokasaki virusi...dalje
-
20. 11. 2009.
Peščanik, 384. emisija: Vesna Rakić-Vodinelić, Dejan
...dalje
-
20. 11. 2009.
Dnevnik: Cvetković: Povećanje standarda; Raspisan tender
...dalje
-
20. 11. 2009.
Zvezdi prvi derbi u sezoni - 76:73...dalje
-
20. 11. 2009.
Opstanak koalicije u Prištini...dalje
-
20. 11. 2009.
Jutarnji dnevnik: Tiodorović: Stope obolevanja i smrtnosti
...dalje
-
20. 11. 2009.
Sajmovi zapošljavanja...dalje
-
20. 11. 2009.
Jutarnji dnevnik: Van Rompe za proširenje EU; Radnici
...dalje
-
19. 11. 2009.
Dnevnik: Patrijarh Pavle sahranjen u porti manastira
...dalje
 Download B92 emisija
|
|
