| |
|
|
14. jun 2009.
|
Odgovornost novinara |
Vekaric: Ovo nije progon novinara... Vi ste rekli etika, profesija, ljudski, novinarski kodeks prekršen i to je jedna priča. A drugo, ono o čemu se mnogo manje diskutuje, to je krivično delo. Da li ono postoji ili ne?
|
Gosti: Ljiljana Smailović, predsednica Udruzenja novinara Srbije, Bruno Vekarić, portparol Tužilaštva za ratne zločine, Teofil Pančić, novinar nedeljnika Vreme
Autorka: Olja Beckovic
|
Bećković: Dobro veče. Prošle nedelje Tužilaštvo za ratne zločine najavilo je mogućnost da se pokrene istraga protiv nekih novinara, koji su svojim izveštavanjem podstrekivali ratne zločine. Ova najava izazvala je veliko uzbuđenje. Dovoljno je bilo uzbudljivo da izazove dobar broj kolumni, komentara i televizijskih emisija. Mi večeras govorimo o tome, kako je to ispalo da ovu vest nisu sa jednakim oduševljenjem i odobravanjem dočekali oni koji su svakako, na isti način 90-ih godina bili užasnuti načinom na koji neki ljudi misle da se izveštava, načinom na koji neki ljudi doživljavaju novinarstvo i načinom, na koji su se neki ljudi sasvim sigurno ogrešivali o ono što možemo zvati novinarskim, a možda i ljudskim kodeksom, pre svega, dakle moralom i etikom. U čemu je ta suštinska razlika? Kako smo se u ovoj uzbudljivoj temi pogubili, šta je suština ideje Tužilaštva za ratne zločine? Šta je suština oduševljenja ovom najavom, a šta je pak suština neodobravanja ovakve najave? Večeras u emisiji “Utisak nedelje”, najpominjanije ime protekle nedelje, Bruno Vekarić, dobro veče.
Vekarić: Dobro veče.
Bećković: Portparol Tužilaštva za ratne zločine. Ljiljana Smajlović, dobro veče.
Smajlović: Dobro veče.
Bećković: Prvi put Vas najavljujem kao predsednicu Udruženja novinara Srbije. Dakle, UNS. Teofil Pančić, novinar “Vremena”, dobro veče.
Pančić: Dobro veče.
Bećković: I ne znam koga bih prvo pitala, ali hajdemo evo Bruno Vas, je li ovo progon novinara?
Vekarić: Nikako. Dakle, ovo nije progon novinara i već ste u samom uvodu, u principu mogli možda dati traga neke osnovne razlike u svemu onome šta piše po novinama i ono što mi objektivno radimo. Vi ste rekli etika, profesija, ljudski, novinarski kodeks prekršen, i to je jedna priča, a drugo, ono o čemu se mnogo manje diskutuje, to je krivično delo. Da li ono postoji ili ne? Dakle, tužioci traže elemente krivičnog dela. E sada, kada to probacimo na to da li je neko profesionalno izveštavao? Da li je neko radio svoj posao na način koji je mogao ili trebao da radi – to je nešto sasvim drugo. Dakle, postoji bitna razlika između te dve stvari i to je ono što, prosto, ja i ne mogu da pratim u tim kolumnama, koje ste pomenuli u novinama, koje pišu sve i svašta. Dakle, ni u jednom trenutku, niko iz Tužilaštva ni jedno ime, ni novinara. Oni su se sami javili. Dakle, ponovo imamo jahače na duge staze, ponovo vidim Milu Štulu, ponovo vidim Baletićku, ponovo vidim sve one ljude koje sam zaista nerado gledao u ono vreme, ali to je moj subjektivan stav i evo potpuno otvoreno, ovde pred vama, to govorim.
Bećković: Ali evo sada kada već to pominjete...
Vekarić: I druga stvar, ono šta radi Tužilaštvo. U ovom trenutku analiziramo stvari, u ovom trenutku približavamo se jednom predkrivičnom postupku i ja se nadam i očekujem da će od toga, zaista na kraju nešto biti.
Bećković: Zašto je za Vas ovo loša vest?
Smajlović: Evo, Teofil i ja samo radili u “Vremenu” zajedno 90-ih godina, ali smo veoma različito reagovali na ovu inicijativu. Ja sam iznenađena zato što je 18 godina prošlo od ovog zločina. Znači, kad govorimo o tim medijskim zločinima, to su najdokumentovaniji zločini, samo sedneš i pročitaš šta je objavljeno i pogledaš emisije. Meni je teško da verujem da smo sa 18 godina zakašnjenja otkrili da su neki podsticali na mržnju i da baš, evo sad treba da vidimo ko je to radio, a malo me brine i taj elemenat hajke, znate, jer nismo mi... ja barem nisam bila protiv Miloševića da bih ja, kad on padne sa neke pozicije, gonila one koji su mene tada nazivali izdajnikom, dok su oni je li, bili radili u državnim medijima. Znači, valjda smo bili protiv Miloševića zbog toga što smo bili za neko demokratsko, otvoreni društvo, gde će o novinarima... gde će se na novinske članke odgovarati novinskim člancima, gde će se javnost izjašnjavati o sudu, o istorijskim mišljenjima, o novinarskim komentarima, o slaboj literaturi, o lošem slikarstvu, a negde će tužioci da, kako je rekla gospođa iz Tužilaštva, istrebljuju žito od kukolja u novinarskoj profesiji. Meni ne smeta što se ponovo Mila Štula i Milijana Baletić pojavljuju, ja i to smatram nekim elementom, znate, hajke. Imaju pravo u ovoj zemlji da budu i Mila Štula, ako je nekom zanimljivo šta ima da kaže i Milijana Baletić, to nije samo po sebi dokaz da je društvo otišlo dođavola i baš mi smeta taj elemenat, - Hajde da vidimo malo, možda nećemo uspeti da dokažemo, ali da protresemo savest ljudi. Kako to da oni se ponovo pojavljuju? Da ih podsetimo malo šta su uradili. Ja to sve smatram blagim zastrašivanjem i potpuno suprotnim onom što bi trebalo da je duh otvorenog, liberalnog društva.
Bećković: Teofile, zašto je ovo dobra vest?
Pančić: Pa ti si spomenula u ovom uvodnom izlaganju neko oduševljenje i ne znam šta. Ja sad treba da budem predstavnik tog oduševljenja.
Bećković: Ne, ne, ne.
Pančić: Ne, pa nisam ja oduševljen, naprotiv, ja sam, ako već spominješ taj tekst koji sam pisao za vreme, čak bio vrlo skeptičan prema tome da će od toga išta biti na kraju.
Bećković: Ne, više govorim o javnosti, koja nije novinarska, koja je zaista oduševljena i koja se stvarno seća toga, pa mi smo 90-ih samo za tim čeznuli, da jednog dana se nešto sa ovim ljudima desi.
Pančić: Pa ima u tome istine i naravno da sam i ja 90-ih godina i posle njih čeznuo. A za čime sam čeznuo? Ne za bilo kakvom političkom ili ideološkom vendetom i ne za time da sad nekome treba suditi zato što je bio za Miloševića, ili zato što je radio u državnom mediju. Nije važno gde je on radio, nego šta je radio. Dakle, radi se o tome da su neki ljudi, po mom takođe dubokom ubeđenju, prosto kao čoveka koji je živeo tu i tada i bio svedok. Dakle, manje je važno to što sam ja sam čovek iz medija, ali naprosto, zaboga, pa nisu nam valjda toliko oprali mozak, valjda se sećamo tih ljudi, sećamo se šta su radili. Ja sam njih uvek tretirao i to otvoreno govorio, kao kriminalce. Dakle, oni nisu nikakve moje kolege, sa kojima ja ne delim stavove. E pa, nemam ja nikakav problem sa tim da neko zastupa bilo koje mišljenje, ali ti ljudi su u najmanju ruku, pozivali na ono... postoji inkriminacija, je li, nacionalna, rasna i verska mržnja. E sad, naravno to što Lilja kaže, zašto to nije tada procesuirano, to je sad duga priča, ali da li to znači da ne treba nikada da bude procesuirano, zato što nije tada? Ne znam, o tome bi moglo da se govori, ali u svakom slučaju, ja sam, sećam se i nakon 2000. mnogo se govorilo o tim, te lustracije, te ne znam, pa treba udruženja novinara da nekakvu etičku odgovornost, meni to sve bilo smešno, jer ne verujem da ti ljudi uopšte imaju nekakav etički nerv i da to njih dotiče, da će sad njih neko simbolički da, ne znam, proglašava za ovo i ono. Ne, tu je zakon, tu su paragrafi, pa zagrabi. Dakle, ljudi su kršili zakon, ljudi su gubili glave, delimično i zbog onoga što su mediji radili. I dakle, neko za to jeste kriv i nemojmo se praviti blesavi. Dakle, o tome se radi, a razume se da nikoga ne treba, na bilo koji način zakonski, ili na neko drugi način ganjati, zbog same činjenice da je radio u tom i tom mediju, ili da, šta ja znam. Nego se radi o konkretnim imenima, konkretnih ljudi, koji su radili konkretne stvari, koje su dovodile do stanovitih posledica. Naravno da niko od njih lično nikoga nije ubio, ali ako bi to bio kriterijum, pa mnogo ljudi, koji su veliki zločinci, nikad ne bi odgovarali, jer svojom rukom nisu nikoga ubili.
Smajlović: Hajde da govorimo o tome ko je odgovarao. Tačno je da je recimo, u Nirnbergu odgovarao i osuđen na smrt i pogubljen Julius Strajher, ali bi bilo pošteno da kažemo javnosti, da Julius Strajher nije bio osuđen što je bio urednik antisemitskog lista, nego zato što je bio gaulajter u Nirnbergu, što je organizovao '933. godine onaj napad na jevrejske prodavnice, znači što je bio visoki funkcioner, što je bio čovek koji je doneo Ninrnberške zakone, razumete, a oslobođen je u Nirnbergu, šef propagande u nacističkom ministarstvu za informisanje. U Ruandi su osuđeni novinari...
Vekarić: Pa recite ko je oslobođen.
Smajlović: Hans Frič je oslobođen.
Vekarić: Eto vidite, to je Vaša velika greška.
Smajlović: U Nirnbergu.
Vekarić: Tako je, u Nirnbergu je oslobođen Hans Frič, ali je posle dobio devet godina zatvora pred nacionalnim sudom u Nemačkoj.
Smajlović: Ali ne zbog ovih zločina. I u Nirnbergu je rečeno, oprostite, i u Nirnbergu rečeno, da ono što je on radio jeste bio antisemitizam, ali da on nije radio to što je radio, sa namerom da izazove ljude da ubijaju druge ljude, već zato što je hteo da podstiče otpor. E sad, ovo je stvarno važna stvar, Olja, jer ovo su zločini, kojim se mora dokazati namera. Ne samo, znači, da je neko gledao televiziju i zbog toga je odlučio da ubije Hrvata ili Muslimana, nego je potrebno dokazati da je, to što je novinar napisao, da je to bilo sa konkretnom namerom, da izazove konkretni zločin i tako su u Ruandi urednici osuđeni. Znači, ovo su ozbiljna krivična dela.
Pančić: Naravno da je to nemoguće tako direktno dokazati.
Smajlović: Ako je nemoguće dokazati, zašto idemo na sud?
Vekarić: Hajde da na primeru da vidimo, da li je postojala namera u recimo, dan pre nego što je naša vojska ušla u Vukovar, dakle, objavljuje se tekst... sad ćemo onda da se prebacimo, da li su odgovorni urednici ili novinari, ubijeno tako 40 beba u Vukovaru. Imamo u našem predmetu direktno jednu izjavu, kojom je jedan okrivljeni definisao taj svoj osećaj, kada je čuo vest da je ubijeno 40 beba i ubio je posle dvesta ljudi na Ovčari. Dakle, imamo uzrok, posledicu, a sad mi objasnite još jednu stvar, da li je tih 40 beba, znači to je neistinito, to je nešto što je bila notorna laž. Dakle, kakav motiv, ili da li je to krivično delo, hajde sad da pokušamo... Vi govorite kao novinar, ali počeli ste da ulazite u domen prava i pogrešili ste, dakle, pogrešili ste u tom smislu, što pokušavate da tumačite nameru. Tačno je jedino da je nameru jako teško dokazati i to je ono što mi sve vreme tvrdimo, da nameru je jako teško dokazati, ali će Sudsko veće proceniti, da li je u recimo, jednom ovakvom slučaju, koji možda i neće biti predmet... ja želim da se ogradim i od toga, to će proceniti gospodin Vukčević, da li će to biti predmet konkretan ili ne, ali da li je... šta je postojalo u glavi tog novinara, koji je rekao da će, koji je slagao jednostavno da nema 40... on se pozivao na izvor, ili se pozivao na ovo i ono...
Bećković: Hajdete, dobro, umešaću se ja kasnije, hajdete sad Vi.
Smajlović: Ja bih baš očekivala da gospodin Vekarić nas prvo obavesti da se ova istraga vodi, kad istraga stvarno se već završi i kad vi znate šta je bilo u glavi tog novinara i kad vi imate, kad vi kažete, - Ja ću da ga izvedem na sud, jer on je hteo da izazove ubistvo dvesta ljudi. Čekajte, molim Vas, izvinite. Znači, ovo je važna stvar.
Prvo treba osnovana sumnja, ne treba nam da znamo.
Smajlović: Isto tako, na televiziji B92, kad sam ja reagovala prvi put sa mnogo pitanja za Vas, oko ove inicijative, Vi ste rekli, - Ona verovatno želi da se pozicionira u UNS-u. Pa znači, Vi ste čovek koji dokazuje nameru optuženim za ratne zločine, a Vi tako olako sudite o namerama ljudi koje uopšte ne poznajete. To me brine, znate, to me brine sa stanovišta i prava...
Vekarić: Znate kako, ja imam ovde i Vašu izjavu, baš sam je doneo zbog toga što sam pretpostavio da ćete to reći, imam Vašu izjavu, gde tvrdite da sam ja, u principu rekao, da su...
Smajlović: Ne, ne, pročitajte moju rečenicu, molim Vas, nemojte da kažete....
Vekarić: “Zašto sada”, znači ta rečenica, i to ste malopre rekli, “posle 18 godina”.
Smajlović: Tačno i zbog toga ste Vi znači, rekli, - Ona sigurno hoće da se ... i zbog toga ste Vi tako sudili o mojoj nameri? Pa to je, mene straši malo ta lakoća s kojom Vi tuđe namere...da.
Vekarić: Pa znam, ali nemojte, zaista nemate potrebe da se strašite, ali imate mislim potrebu da razmišljate zajedno sa nama o tome....
Smajlović: Pa Vi ste tužilac, zbog toga me to plaši, e bih se plašila kad bi Olja olako sudila, a kad država, sud, tužilac, tako olako priča o namerama ljudi o kojim ne zna ništa, to je meni zastrašujuće kao građaninu.
Vekarić: Pa pazite, ukoliko kažete, kada tvrdite, -”Zašto sada?”, za Tužilaštvo...
Smajlović: Da, postavljam pitanje, zašto sada?
Vekarić: Ili ste nedovoljno obavešteni.
Smajlović: Pa da nedovoljno sam obaveštena.
Vekarić: Znači, to je da Tužilaštvo postoji pet godina, pa ako hoćete, u krajnjoj liniji i u tih pet godina, i to je jedan odgovor na Vaše pitanje, - Zašto sada?, zato što smo relativno mlada institucija, a s druge strane, zato što imamo dve prvostepene presude i sada imamo pravosudnu istinu, zato sada. Zato što sada u Zvorniku i u Ovčari, imamo pravosudne istine, a to je mnogo lakše i mnogo konfornije za Tužilaštvo, kada imate utvrđen zločin na Ovčari, još nije pravosnažan, kako kažete i kako su Vas advokati savetovali, ali u slučaju da bude pravosnažan, mi ćemo imati utvrđenu istinu, da je dvesta ljudi ubijeno od strane tih, tih, tih, tih, ukoliko prvostepena presuda bude potvrđena, mi imamo pravosnažnu presudu. I u tom slučaju, apsolutno imamo mogućnost da razmišljamo o nekim drugim krivičnim delima, koji jesu sporni i koji jesu... pazite mi imamo trideset slučajeva za ratne zločine, prave ratne zločine, koji su u...
Smajlović: Prave, slažem se, to je razlika. To je nešto drugo.
Vekarić: Jeste, a ovo je nešto drugo. Znači, ovo jeste sporna stvar, ali veoma važna za otrežnjenje našeg društva i s toga, mislim da apsolutno imamo pravo, odnosno obavezu... ja uopšte nemam nameru ovde da polemišem da li Tužilaštvo treba ili ne treba da ovde nešto radi.
Bećković: Da, ali je ostalo zaista to pitanje, evo Vi sada kažete, ali ovo je novo, ovo prvi put večeras kažete da, zašto sada, da je odgovor na to, zato što Tužilaštvo postoji pet godina. Prethodni odgovor je bio....
Vekarić: Pa sad je rekla, gospođa Smajlović je rekla da 18 godina, niko ništa nije radio. Ja se slažem.
Bećković: Pa da, ali tačno je, ali 18 godina, i ovo što citirate, taj izveštaj o tih 40 beba, taj izveštaj je pao pre 18 godina. Dakle...
Vekarić: Ali pazite, mi se tu ne sporimo, znate Olja, apsolutno ja mislim na isti način. Zašto se mislim, i trebalo je ranije to uraditi, kako da ne.
Pančić: Bolje 18, nego 28 ili nikad. U tom smislu, trebalo je odmah, to isto ne razumem taj argument, - Zašto sada? Pa i ja kažem zašto sada, voleo bih da je ranije.
Vekarić: Tako je i ja bih voleo da je ranije.
Pančić: Ali više volim da je sada, nego da nije nikad. Dakle, mislim da je mnogo važnije, da li je to u redu, ili nije, nego zašto baš sada, je li. Prosto je to sekundarna stvar.
Bećković: Dobro, a veruješ da je taj argument, da je inicijalna kapisla bila ta, što je, koliko sam razumela, kad sam sabrala sve Vaše izjave, od prilike imate osmoro ljudi, koji su svojim izjavama....
Vekarić: Ne ljudi, nego osam nekih slučajeva.
Bećković: Osam slučajeva, pa šta je slučaj nego ljudi?
Vekarić: To su neki prilozi, koji su veoma interesantni, a iza toga, iza nekih stoje, iza više priloga stoji jedan čovek. Znači, to je suština.
Bećković: Jedan čovek je osam puta je rekao da je otišao da ubije, zato što je nešto gledao na televiziji?
Vekarić: Sada generalizujete, nije jedan čovek osam puta rekao, nego nekoliko slučajeva... iza takvih priloga stoji jedan čovek, na jednom mediju.
Bećković: Aha jedan je... aha, aha, oprostite.
Vekarić: Znači, bilo je osam primera, to je to, to je jasno tada rečeno.
Bećković: Nije jasno rečeno.
Pančić: To svi ako se setimo recimo, prve polovine 90-ih godina, znači svi se sećamo do koje mere je ta propaganda bila jaka, da je ona postala ta vrsta opšteg mesta, da vi nju imate obrađenu, je li, i u umetničkom delu. Imate recimo u filmu Srđana Dragojevića “Lepa sela, lepo gore”, one četnike ili kako su se već nazivali, koji kažu, - a evo gledao sam dnevnik...
Vekarić: Imamo kako Manda odlazi u rat, je l' tako? Pa da – legendarna scena.
Pančić: Jeste, - gledao sam dnevnik, majku im ustašku, šta rade, dosta je toga bilo, sad ću... , znači to je već došlo od toga, jer to je naprosto bilo već jedno opšte mesto, koliko je to elementarna stvar. Mislim možda ljudi koji sad imaju 20 – 25 godina, da se oni ne sećaju toga, ali mi se zaboga dobro sećamo. Dakle, ja ne mogu da kažem, ja nisam pravnik, ne bavim se, ne radim u Tužilaštvu ili ne znam gde i ja ne mogu da gledam na taj strogo pravnički način, ali ako postoji bilo kakav način, da ljudi... znači ne sada da idemo nekom da se svetimo, ali da ljudi koji su činili krivična dela, a ja mislim da je to itekako krivično delo, izazivanje nacionalne, rasne i verske mržnje, pozivanje na nasilje i tako dalje, da ti ljudi zaboga, za to treba i da odgovaraju.
Vekarić: Pozivanje na ratni zločin.
Pančić: Da, da.
Vekarić: Vi ste rekli pozivanje na mržnju, to je velika razlika?
Smajlović: Tačno, hajde da utvrdimo.
Vekarić: Pozivanje na mržnju je jedna priča, a pozivanje na ratni zločin je druga priča.
Smajlović: Čekajte, znači vidite da su ljudi, kada je objavljena ta informacija o bebama npr. to je objavio Rojters, dao šef dopisništva Rojtersa, odnosno šef tog odseka. Je li taj šef dopisništva Rojtersa želeo da izazove ratni zločin? Pozivao na ubistvo?
Vekarić: Čekajte samo, hajde prvo da definišemo da li je to dobar primer? Da li tu po Vama ima krivičnog dela?
Smajlović: Pa Vi ste taj primer izneli.
Vekarić: Pa jeste, ali Vi sad želite da prebacimo, ja nisam rekao ko je odgovoran uopšte. Možda je Rojters, možda je NATO, možda je Tito, ne znam, ali hoću, hajde, dajte recite mi Vi, da li ima dela, po Vama?
Smajlović: Hajdete Vi meni recite, ako Rojters objavi jednu vest, koja je stvarno strašna, kao što Njujork tajms objavi da postoji oružje za masovno uništenje i možda će da unište Njujork, Sadam Husein, sa tim oružjem, pa ispadne da je to laž, da li je to bio ratni zločin?
Vekarić: Plašim se da je ovo Vaše izlaganje sad opet onaj klasičan pokušaj relativizacije nečega što se dešava. Znate, kao kad krenemo na slučaj ono, pa kažu oni tamo isto, - Imali smo i Bratunac. E pa ja se sa tim apsolutno ne slažem, niti mogu da Vam dam za pravo da na taj način diskutujete. Moja procena jeste, mi radimo ono što sada možemo ovde. Ja se slažem apsolutno, možda je neko, možda smo mi loši, oni su gori, a imamo i najgore. Pa i te loše, gore i najgore će se... procesuirati će se verovatno svi, ili neće možda oni iznad, ali hajdemo mi te loše naše da izvedemo pred sud, ako je to moguće.
Bećković: Ali hajdemo, evo kad Vi kažete “pokušaj relativizacije”, ja verujem sad kad bih ja pitala Teofila i kad se zaista, i kad bi pitala Ljilju, ali i Vas, dakle, svi smo bili svedoci toga i nije niko pao s Marsa, i kad bi smo pitali ko su ti ljudi i koje su to emisije i koji su to urednici? Sad kad ne bi sad ovde bilo pitanje nekakvog dobrog ukusa, svi bi znali da kažu, a sigurna sam da gledaoci, uveliko izgovaraju ta imena. Ali kad pitamo Vas, Vi jedne optužujete za relativizaciju, a s druge strane Vi govorite o tome, kao da je to tako nešto vrlo rasplinuto i da se ne zna o čemu se govori? Dakle, u čemu suština...
Vekarić: Pa ne, to je sada Vaša formulacija onoga što ja govorim.
Bećković: Pa evo dobro, evo sad Vas ja pitam, u čemu je suština sakrivanja, da se kaže protiv koga se vodi postupak?
Vekarić: Pa ne, zato što još uvek nismo krenuli u predkrivčni postupak.
Bećković: Ali čekajte ovako, logika kaže...
Vekarić: Još uvek analiziramo.
Bećković: A koga analizirate? Vi ne analizirate sve?
Vekarić: Analiziramo događaje... kako mislite sve? Sva što imamo apsolutno.
Bećković: Ako je Vama inicijalna kapisla, da je čovek rekao, - ja sam gledao tu i tu emisiju....
Vekarić: Jeste u dva predmeta.
Bećković: I kada su to rekli, ja sam otišao u rat, znači on Vam je rekao koju emisiju je gledao?
Vekarić: Da, dva predmeta, tako je, tako je.
Bećković: Pa znači, recite nam koju emisiju je gledao i koga analizirate?
Vekarić: A zašto bih Vam rekao, izvinite?
Bećković: A zašto ne bi ste?
Vekarić: Pa zato što još nije došlo do faze kada ćemo to objaviti.
Bećković: Pa zato što onda relativizujete.
Pančić: Možda bi autor te emisije pobegao ako bi...
Bećković: Pa onda relativizujete. Pa onda je moguće da je Teofil to napisao?
Vekarić: Ne, ja to ne relativizujem. Olja, pa ne smem to po zakonu da kažem. Pa ne smem to po zakonu.
Bećković: Kako ne smete? Ako Vi kažete nama da ste poslali ekipe u novosadski RTS, dakle sad mi nagađamo, poslali ste tamo u Novi Sad, da tamo ono, da rovare po arhivi, mi se sad svi sećamo...
Vekarić: Čekajte zašto “rovare”?
Bećković:....ko se javljao iz Novog Sada?
Vekarić: Čekajte “rovare po arhivama”, jeste Vi to nešto ljuti, ne znam šta je?
Bećković: Meni je to lepa reč, izvinite meni se, ne, ne, meni se dopada ta reč.
Vekarić: Da rovare po arhivama?
Bećković: Ne, ne ja samo hoću da kažem, zna se zašto su otišli u Novi Sad?
Vekarić: Da pa zna se, naravno.
Bećković: Neko je bio urednik u Novom Sadu i taj prilog je išao iz Novog Sada?
Vekarić: Apsolutno. Da, veoma ozbiljno to istražujemo, tako je.
Bećković: Isto tako ste rekli da nisu u pitanju žene? Znači nisu ni ove koje spomenuli, ni Milijana, ni Mila Štula?
Vekarić: Jeste, znači, ova dva slučaja, tako je, tih osam primera koji se svode....
Bećković: Hajde recite nam ko je?
Vekarić: Pa ne mogu da Vam kažem, zaista.
Bećković: Zašto?
Vekarić: Pa zbog zakona.
Bećković: A šta zakon kaže?
Vekarić: Zato što je veliki greh i prekršaj, ukoliko ja iznesem neko ime, a ispostavi se, u određenoj fazi postupka da možda taj čovek, je l' tako, nije...
Bećković: OK, a je l' možete da kažete toliko, da se za sada pravi analiza rada određenih ljudi, ne svih ljudi, ne ovih, nego se traže određeni ljudi? Ako kažete, nisu žene, znači, ne traže se izveštaji Milijane Baletić i Mile Štule, je l' tako?
Vekarić: Dve stvari, znači, Vi gledate to kroz ljude, ja to gledam kroz predmete. Znači, ja gledam i ja Vam...
Bećković: Pa ne, Vi ste rekli, - nisu žene u pitanju, znači i Vi gledate kroz ljude. Nisam ja to rekla, to ste Vi rekli.
Vekarić: Pa to je jedna diskusija bila na “Studiju B”, je l' tako?
Bećković: Tako je.
Vekarić: I onda je bila, izašlo je dve, tri neke konstatacije, koje su onako bile vrlo specifične i na to sam ja reagovao, kao neko ko...
Bećković: Ja l' gledate delo određenih autora, ili svih autora, samo Vas to pitam?
Vekarić: Gledamo dela određenih autora, sa aspekta predmeta Zvornik i Vukovar?
Bećković: Dobro.
Vekarić: Znači zbog toga moraju biti određeni autori, koji su tretirali ta dva predmeta.
Bećković: Dobro i ti određeni autori su novinari?
Vekarić: Ne mogu Vam zaista, Olja sad Vi stvarno.
Bećković: Ili urednici. Pa ne, ne, ja Vas sad pitam sve iz Vašeg izveštaja, šta ste Vi izjavljivali?
Vekarić: Pa zaista ja uopšte o tome, niti hoću, niti mogu, niti želim da polemišem.
Bećković: Vi ste, Vi kažete, Vi ste izjavili da nisu samo novinari, nego su i neki eksperti za medije i neki profesori?
Vekarić: Sa nama sarađuju?
Bećković: Ne, ne, nego pod istragom.
Vekarić: Pa ne, pa eto, to je greška, to je pogrešno preneto.
Bećković: Pogrešno preneto? Znači, ko je, samo novinari?
Vekarić: Znači, nema uopšte, nisam rekao ni da su novinari, nisam rekao ni koje su medijske stanice. Prema tome, Vi sad želite da ja Vama kažem, taj, taj, taj odgovoran za taj i taj zločin, zato što je radio to i to?
Bećković: Ne.
Vekarić: To će se, da, kroz zahtev za sprovođenje istrage, ukoliko ga bude, imaćete takvu formulaciju, apsolutno i tada ćemo možda moći da polemišemo na taj način. Za sada, možemo da pričamo o etici, možemo da pričamo o tome kako je neko izveštavao.
Bećković: Čijoj?
Vekarić: Novinarskoj.
Bećković: Je l' mi sad pričamo o Teofilovoj etici, o Ljiljinoj etici ili o etici...
Vekarić: Novinarskoj, znači, možemo da pričamo o profesiji. Znači, o novinarskoj profesiji, ali isto tako, znači, uopšte ne možemo da polemišemo o tome da li će tužilac proceniti da negde ima elemenata krivičnog dela, jer kako i sama gospođa Ljilja rekla u jednom intervjuu, to je stvar nadležnih organa. Nadležni organi će proceniti da li negde ima elemenata krivičnog dela ili ne.
Smajlović: Ali, upravo je to moje pitanje, zašto da tužioci pričaju o novinarima i o profesiji?
Vekarić: Mi ne pričamo, vi pričate.
Smajlović: Pa malopre ste rekli, moramo da pričamo o novinarstvu, o profesiji?
Vekarić: Ne, ovde pričamo o novinarstvu, o etici profesije.
Smajlović: Ja već ovo smatram atmosferom straha. Neće da nam kažu....
Pančić: Kakva atmosfera straha, mnogo se bre plašite Ljiljo. Novinari nisu samo novinari, ne žive u nekoj, ono, u nekoj kugli. Novinari su građani ove zemlje, podložni su, je li, zakonima kao i svi drugi. Ako je neki novinar na bilo koji način, uključujući i vršenje svog novinarskog posla, prekršio zakon, onda je logično da se tužilac njime bavi. Ne vidim u čemu je tu problem. E sada da se postavimo kao neki zaštitnici ne znam, nekakvog esnafa, to je meni potpuno besmisleno.
Vekarić: Ako lekar prekrši zakon, treba Lekarska komora o tome da odlučuje.
Smajlović: Upravo se radi o tome, Vi sad znači, nećete da nam kažete ni ko su vam analizatori, ni na koga sumnjate, ali već imamo... dozvolite, ali već imamo tekstove, izjave, tekstove poput Teofilovog, gde Teofil kaže, - Tačno je, masovne ubice su radile na televiziji Novi Sad i na televiziji Beograd i nisu to ni novinari, nego su to paranovinarski gmazovi. Je l' to razgovor o profesiji, koji nam treba?
Vekarić: Mene pitate, pa pitajte Teofila, ako je to napisao.
Pančić: Pa Ljiljo, pitaj mene, gledaj u mene.
Bećković: To je pitanje za Teofila i ovo što on govori.
Smajlović: Ali to je gospodin Vekarić započeo ovu temu, postoje neki novinari, trebaće nam još tri meseca da to ispitamo, je l' tako bilo?
Vekarić: Pa Ljiljo, Vi mene, već drugi put ne razumete. dakle, postoji nešto o čemu ne možemo da polemišemo, a to je da li u nečemu ima elemenata krivičnog dela ili ne? To je vezano i za Vaše izjave. Vi kažete, - treba li novinari sami da vide da li je neko nešto tu zabrljao? Znači, to je graška, velika greška. Ne mogu lekari, ukoliko neki lekar učini krivično delo, ne može Lekarska komora da li je neko učinio krivično delo, novinari ne mogu da utvrđuju da li je neko učinio krivično delo. Dakle, to može samo tužilac.
Pančić: Dakle da se razumemo, ja stojim iza toga, iza toga što sam napisao, ako sam ja to napisao, da su to masovne ubice i kako ti si lepo podsetila na taj moj lirski izraz “paranovinarski gmazovi”, ako sam ja time počinio neko krivično ili prekršajno delo, ja sam na raspolaganju, zakonu, da za to odgovaram. Nemam nikakav problem sa tim. Isto tražim i od onih ljudi koji su '91., druge itd. radili to što su radili. Dakle, da i oni budu na raspolaganju zakonu, ni manje, ni više od toga. To je sve.
Bećković: Ovde je pauza.
Pančić: Neću da se pozivam na novinarstvo, ja sam kao građanin, kao Teofil Pančić napisao svoje mišljenje o tome, ako je to krivično delo, take me.
Bećković: OK. Pauza.
Bećković: Nastavljamo, Ljilja Smajlović duguje odgovor.
Smajlović: Znači stvarno, bilo bi lepo da je Tužilaštvo prvo izvršilo istragu i reklo, sumnjamo na ove ljude, ovo su nam razlozi, evo kako znamo da su oni imali tu nameru. Ovako se nekako, cure stvari u javnost i stvara se sumnja u sve i svakoga i ne možemo čak ni da suzimo, evo sad smo na muški rod. Teofile, ja ne optužujem za krivično delo ni Brunu, ni tebe, upravo govorim o nečemu drugom, da se ovo sve svodi na zapravo jednu atmosferu straha za delikte verbalne, znate, i da se stvara ta... da se stalno dolazi neka nova vlast i kaže, - a oni prethodni, njih bi trebalo u zatvor za ono što su radili.
Pančić: Ljiljo, pametno od tebe što ne optužuješ za krivično delo ni Bruna, ni mene, jer mi nismo počinili krivična dela, ali to što nas dvojica nismo počinili krivična dela, ne znači da neki drugi ljudi nisu, vršeći svoj posao, na način na koji, koji je, je l' te, neetički i protivzakonit, da nisu počinili krivična dela. Dakle, to što neko nije, to ne znači da neko drugi nije to i to uradio.
Smajlović: Ali ja samo imam jedan komentar....
Vekarić: Još nešto znači, kažete ko verbalni delikt, znate, pazite i tu se strahovito mnogo razlikuju termini. Dakle, verovatno ste mislili na delikt mišljenja. Znači, verbalni delikt, pazite masa krivičnih dela se verbalno čini, prema tome, taj verbalni delikt, kako ste ga Vi formulisali, to je... morate biti oprezni s tim izrazom. Znači, verbalno se mnoga krivična dela, kao što su uvreda, kleveta, pa i pretnja, čine. Tako da tu isto treba biti oprezan.
Smajlović: Ja imam... moram da Vas pitam, zato što sam juče bila u Kosovskoj Mitrovici, gde je bila izborna skupština, Društva novinara Kosova i Metohije. I sad, tu smo pričali o ovoj stvari, pošto se o svemu tome priča među novinarima i oni su me zamolili da Vas nešto pitam. Oni kažu da je 2004. godine, 16. marta je televizija “Besa”, u Prizrenu, emitovala prilog, da su pronađene kosti u crkvi Svetih Arhanđela kod Prizrena i to su izgleda bile srednjevekovne kosti, da su to u stvari kosti Albanaca koje su srpski, da li sveštenici ubijali, i da je, kao i ona druga netačna, lažna vest, da su srpska deca sa psima naterala albansku decu u reku, gde su se ta albanska deca udavila, te netačne, lažne, zlonamerne itd. to je OEPS utvrdio, proizvele su pogrom. E njih interesuje, da li je to ratni zločin i da li Vas je zanimao taj... ne stvarno, ni iz kakve pakosti, znate nije ovo polemika, nego njih interesuje da li je ova vrsta događaja, kad imamo, ovde imamo dokazanu, na neki način zlu nameru, jer se tako izjasnio i sud, sud je kaznio te medije, ali to je neka novčana kazna, 50 hiljada...
Vekarić: Jeste, pa sad vidite opet, možemo sad polemisati pravno, plašim se da bi našim gledaocima...
Smajlović: Ne, ne mene zanima pravno objašnjenje?
Vekarić: Pa ako je neki sud presudio tu stvar, znači mi ne možemo više da sudimo za tu istu stvar, znate, jednom presuđena stvar, uvek presuđena stvar.
Smajlović: Ali nije za ratni zločin, ja Vas pitam za ratni zločin?
Vekarić: E sad druga stvar je u pitanju, naravno, ali mi da bi nešto mogli da istražimo, moramo da imamo dovoljno dokaza, dovoljno materijala. Ja se slažem da i to treba da bude predmet neke istrage.
Smajlović: Ne, meni se ovo čini kao idealan primer, jer ovde postoji namera i posledica?
Vekarić: I u dramatičnim predmetima, kao što su trgovina ljudskim organima, gde imamo neverovatno mnogo dokaza, gde imamo knjigu od 500 strana, dokumentovanu, delo po delo, moramo da ulazimo u komunikaciju sa međunarodnim partnerima na Kosovu, sa EULEX-om itd. Imamo zaista jako puno stvari. Ovo nam je nekako ovde i vrlo prosto, kažem Vam, predmet Zvornik je u našoj sudnici, predmet Ovčara je u našoj sudnici, prvostepeno je presuđen, ovde su nam ti materijali, koje sada dobijamo.
Bećković: I u tim materijalima, hajde da se vratimo?
Vekarić: I znači ima šansi da prikupimo dovoljno dokaza da krenemo u postupak.
Bećković: Ali šta su dokazi? Dakle, čovek je rekao da kad je gledao to na televiziji, otišao i pobio ih tamo?
Vekarić: Ne samo to, znači, Vi to gledate vrlo, vrlo prosto. Imate jednu analizu stanja, imate jednu analizu, upravo onog o čemu mi ovde, na neki način i razgovaramo, atmosfere, koja je egzistirala u to vreme. Prema tome, sve je to, ako me pitate znači, za ova dva slučaja...
Bećković: Pitam Vas to, Vi mene optužujete da gledam prosto, a mene zapravo zanima, pošto to sve, hvatamo te inserte iz Vaših izjava po novinama, šta Vi imate? Dakle, šta su rekli ti ljudi? Šta su rekli ti ljudi? To što Vi imate, šta su oni rekli?
Vekarić: Pa nisu moje izjave po novinama, jedna izjava tri puta prenesena u jednim novinama, znači to je moja izjava. I nisam čak ni gostovao, znači, Vi kažete, imam samo jedno gostovanje na “Kažiprstu” i jednu reakciju od dva reda u “Presu”, to je sve.
Bećković: Pa onda su Vas prenosili, ne nije bitno, nego mi recite ono što ne znamo. Dakle, šta su ti ljudi rekli, šta imate?
Vekarić: Pa imamo nekoliko stvari, mislite u ova dva predmeta?
Bećković: Pa da, pa to Vas pitam, da.
Vekarić: Pa imate recimo jednu interesantnu stvar. U predmetu Zvornik, evo daću primer i kažem Vam, to je predmetna analiza i možda čak korak više nego... imate u tom predmetu, recimo želju, odnosno zahtev advokata odbrane, Sudskom veću, da se veštači smanjena uračunljivost njihovih klijenata, dakle onih koji su okrivljeni za predmet Zvornik, zato što su bili indoktrinirani pisanjima, ili prezentacijom elektronskih medija u to vreme i da su zbog toga eventualno počinili zločin u Čelopoeku. Eto recimo to Vam je konkretna stvar, koja ne može biti za nas bolja, rekao bih, sa aspekta preuzimanja odgovornosti.
Pančić: I po čemu se ta stvar recimo strukturno razlikuje od ovog slučaja televizije “Besa”? Dakle, isti je mehanizam i ovi ljudi koji stoje iza toga su i trebali da budu kažnjeni, daj bože da su bili mnogo drasitčnije kažnjeni. Znači, ista stvar, ako je to u redu, a jeste u redu, da oni budu kažnjeni, pa po analogiji ne vidim zašto ne bi bilo u redu da budu kažnjeni i oni koji su radili u ovim slučajevima koje navodi Vekarić.
Vekarić: A i odgovor Vama Ljiljo, znači da, apsolutno smatram da takve stvari trebaju da budu procesuirane. Jednostavno, do nas nije dopro taj glas i drago nam je evo, koliko to može da bude u formi neke krivične prijave, ja Vam garantujem i siguran sam da će gospodin Vukčević tu uvažiti i krenuti u postupak, u skladu sa svojim mogućnostima, u ovakvom ambijentu u Srbiji sada, sa vrlo teškom mogućnošću našom da pristupimo tamo, svedocima, a posebno okrivljenima, je l' tako, potencijalnima.
Smajlović: Znate šta se meni sad ovde ne sviđa, prvo kad se priča o toj atmosferi tako, ja se setim onoga, 2003., kada je krenulo da će da se istražuju svi mediji, koji su učestvovali u stvaranju atmosfere, koja je omogućila ubistvo premijera Đinđića, e tada je strvar se skrhala, na činjenici što smo saznali ko je predsednik komisije, koja je trebalo da analizira medije, bila, to je Petar Luković, pa je nekako već iz toga bilo jasno šta se dešava i onda se Vlada povukla i nadam se, delom i zbog pritisaka.
Vekarić: Ja to ne mogu da prihvatim, znači, apsolutno je...
Smajlović: Ne vidite nikakvu sličnost?
Vekarić: Ne, pazite, apsolutno, Vi se opet sad fokusirate na jednog čoveka, dakle, ambijent u kome je ubijen Zoran Đinđić, ja sam tad bio sastavni deo njegove Vlade, znači apsolutno je postojao takav ambijent, da je prosto u glavama tih mafijaša, kriminalaca, koji su ga zaista ubili, znači bilo je to potpuno nešto normalno i oni su skoro očekivali orden, posle svega toga.
Bećković: Dobro, ali se sada opet otvara ta misterija i sad, dakle to je pitanje i za Ljilju i za Teofila, da li bi tebi bilo važno i od značaja da znaš ko je taj tim tih analizatora ili kako se to zove, ko su ti? Ko su novinari koji u ovom trenutku se bave time da istraže, ko je zaista....
Vekarić: Pa niko, ja mogu da Vam kažem, to je pitanje za mene, ono što je Ljilja rekla... je l' mislite na ovo što je Ljilja izjavila da...
Bećković: Ne, mislim na ovo što govorite o tome da postoji tim ljudi, koji sada, tim novinara i tim stručnjaka, koji analizira?
Vekarić: To je isto, pa to je isto potpuno izvučeno iz konteksta.
Bećković: Šta sad, nije tačno da postoji taj tim?
Vekarić: Apsolutno, dakle, analizira Tužilaštvo, tužioci, novinari nam donose materijale koje imamo.
Bećković: Pa Vaša koleginica je to pre nedelju dana na televiziji, dakle, da imate tim ljudi?
Vekarić: Pa jeste, znači novinari nam donose... pa ne, pa opet eto, sve po malčice uzmete iz različitih vesti. Dakle, imate simpozijum gde je bila pozvana i gospođa Ljilja, Dubrovnik 2007. godine. Imamo apsolutno jednu veoma široku debatu, tužioci, novinari, gde se zaključuje na kraju, Hrvatska, Bosna, Srbija, u Dubrovniku se odvija gde se zaključuje, da apsolutno ima, verovatno mogućnosti da se takve stvari procesuiraju, ali da će ih verovatno biti teško dokazati. Ja Vam znači, od prilike... Jasna, pričate o mojoj koleginici, je upravo takve stvari apostrofirala u toj emisiji. Znači i čak je mislim Vam dala časopis u kome su objavljeni svi ti tekstovi da se sa tim upoznate. Prema tome, znači, nema tu... Vi izvadite jedan segment nečije izjave i onda primenjujete kao....
Bećković: Pa dobro, ne, ne, šta sad Vi hoćete da kažete da ne postoji tim koji se bavi? Pa je l' mi to kažete, ne postoji tim i to je izmišljena tema?
Vekarić: Postoji tim tužioca koji se time bavi, da, u našem Tužilaštvu.
Pančić: A ne novinara.
Bećković: Znači ne novinara?
Pančić: A ne novinara!
Vekarić: A ne novinara!
Bećković: Nema novinara. Ovo sve što smo čitali po novinama da postoje profesori....
Vekarić: Sledeće Vaše pitanje će biti, - Koji su to novinari koji Vam pomažu?
Bećković: Pa ne, ali kako da pitam koji, kad Vi kažete da nisu novinari, ili da ne postoje?
Vekarić: Pa jasno.
Bećković: Vi kažete, - Ne postoje novinari i ono što je pisalo u novinama, kažete....
Vekarić: Ljilja kaže u “Presu”, kaže, - Koji su to novinari, koji sada to istražuju? Ja nisam ni rekao da postoje novinari.
Bećković: Rekli ste, ali verovatno su Vas pogrešno preneli mediji. Pa dobro, to smo pročitali, da su novinari i da ne možete da kažete njihova imena, u interesu istrage. To ste rekli?
Vekarić: Pa ne.
Bećković: Znači niste rekli ni to?
Vekarić: Pa šta kad... zašto bih krio imena novinara, koji nešto analiziraju, ako nisu pod istragom?
Bećković: Pa i ja se to pitam?
Vekarić: Pa mislim to je vrlo prosto vam objasniti. Znači prosto....
Bećković: Onda je ovo potpuno ne bitna stvar. Završavamo ovu temu, znači to ne postoji?
Vekarić: Čak mislim, uzmite osnovnu logiku, pa ćete videti da je to besmisleno. Nisu novinari pod istragom, razumete?
Bećković: Onda skidam ovo sa dnevnog reda, zašto bi to bilo važno da znamo, jer meni isto suštinski nije jasno šta tu menja stvar? Ko su ti novinari, koji nisu? Zašto toliko insistira da se to zna, šta menja stvar to?
Smajlović: Znate kako, javnost se 2003.... ja, evo sad čujem od Vas kao tužioca, da u stvari je postojala ta atmosfera i da je ta atmosfera kriva i ja se uvek preplašim kao građanin, slobodan, kad mi se priča da je atmosfera za nešto kriva. Ja mislim da Milorad Luković Legija, nije odlučio da ubije Zorana Đinđića, jer je čitao novine, znate, i zato što je čitao komentare u kojima je kritikovana politika predsednika Vlade.
Vekarić: Ne, još gore, on je kreirao, kreirao je kroz identitet i kroz različito javno mnjenje da ubistvo Đinđića, bude nešto sasvim prirodno.
Smajlović: Znači postoji loše novinarstvo, samo mi se čini da ako niste sigurni u taj ratni zločin, ne samo da je neko se žalio, da je čitajući novine i gledajući televiziju, odlučio da izvrši zločin, nego ako Vi nemate još dokaze, da je novinar i urednik su namerno radili da bi proizveli upravo taj konkretni zločin – brine me to što se olako o tome ušlo u ovoliko javnu priču, a da...
Vekarić: Ko je ušao u javnu priču, Ljiljo? Odlično, bravo, pravo pitanje, ja se potpuno slažem sa Vama. Ko je ušao u javnu priču?
Smajlović: Od Vas smo... ja sam pročitala tekst u “Blicu”.
Vekarić: Niste od mene, u “Blicu”, a da li od nas?
Smajlović: Pa Vi ste potvrdili u “Blicu” to. Vi ste rekli, da Tužilaštvo istražuje...
Vekarić: Ne, u tom članku ne. Sutradan u “Presu”, gde je stavljen naslov, evo mi ga, kažem taj članak, imam sve, jedno po jedno. Sutradan u “Presu”, kaže, - RTS, Novosti, Politika pod istragom. Ni jedan medij nisam, ni jednu medijsku kuću, ni jednog novinara nisam pomenuo. I onda odjedanput niču kao pečurke.
Bećković: Da, ali u “Kažiprstu”, kad Vas Danica pita, - Jesu li to RTS? Jesu li to Novosti? I Vi kažete, - Ne mogu da kažem, ali u pravu ste, ali možda nije “Politika”? Ali Vi kažete, - U pravu ste, znači ....
Vekarić: Znači, Vi delimično uzimate samo delić onoga što sam rekao. Rekao sam, ukoliko jednu od tih novina, znači, ili bilo koji medij, možda nije u ova dva predmeta, nepravedno bi bilo da pomenem ime tog medija. I to je prosto, prosto, vrlo prosto, znači nema tu šta. Znači, ja unapred ne mogu da govorim ni o medijskim kućama, to nije korektno, a pazite, naravno da znamo šta je i ko je pisao.
Pančić: A pri tome svi mi i bez Bruna Vekarića, znamo da to ne može bez RTS-a, npr.
Vekarić: I ko je stavio sliku iz 1897. na naslovnu stranu, pa svi to znamo.
Pančić: I bez toga da.
Bećković: Znači, ne može bez RTS-a, ne može bez “Novosti”? - hajdemo dalje.
Vekarić: Evo ga sad, hajdemo dalje. Pa možda nije “Politika”.
Bećković: Pa dobro, pa da li čovek ima pravo da ono....
Vekarić: Da analogno zaključuje?
Bećković: Da logično zaključuje, ili treba da se pravi glup, na to šta je ideja?
Vekarić: Apsolutno ima pravo.
Bećković: Ali ono što deluje kao isto jedna od tih važnih razlika između vas dvoje i milo mi je što ste pomenuli na početku, dakle to su ljudi koji su radili u “Vremenu”, u isto vreme, kad smo svi, velika većina nas čitala, samo to “Vreme”, i za koje se zaista, ne sme da se upadne u tu zamku, dakle, niko ne brani tu vrstu novinarstva, ali imam utisak da ima razlike u tome, dakle, ti si napisao, “kvazi-novinarska gamad” ili već ono, “gmazovi”?
Pančić: Tačno. Sve više mi se dopada taj izraz, što ga više spominjete večeras.
Bećković: Ali razlika je samo u tome, dakle, čini mi se da Vi mislite da svi koji pišu i koji izveštavaju, novinari, a da Teofil misli da nije svako ko se pojavljuje u medijima, novinar?
Pančić: Neki od njih su gmazovi, da.
Bećković: I Vi zaista mislite da su svi to novinari i evo da Vas pitam vrlo konkretno, da se kojim slučajem nije desila ova vremenska koincidencija, da je Tužilaštvo najavilo ovo, a da se pri tom desilo da ste dve nedelje pre toga postali predsednica UNS-a, da li bi, a gde opet igrom slučaja, u tom udruženju su većina tih imena, na koje možemo da nagađamo da su tu, da li bi ste se na ovaj isti način zalagali?
Smajlović: Da Olja, ja bih se zalagala na ovaj isti način i mislim da, ako potražimo u dokumentaciji moje tekstove, ja sam na ovaj isti način govorila i kada je bila ova histerija oko novinara, koji su stvarali atmosferu, u kojoj je bilo moguće ubiti premijera. Ja moram da kažem, prvo to jesu novinari. Oni su možda loši novinari, politikantski novinari, oni su možda grozni novinari, ali to nije tako ni različito...
Vekarić: A kako bi Vi, kao glavni urednik reagovali na takav tekst?
Smajlović: Pa ne bih dozvolila objavljivanje tog teksta.
Vekarić: Tako je, e pa znam da to ne bi uradili.
Smajlović: Mi se s tim potpuno slažemo, ali ja ne bih objavila, moram da Vam kažem, i ove “gmazove”, ali to je metafora, to je metafora Teofila Pančića. “Masovne ubice sa beogradske televizije”, to je metafora Tofila Pančića, njega se ne sme goniti krivično zbog toga, ni za govor mržnje. A to je govor mržnje ...
Bećković: A sme li se goniti Dragoljuba Žarkovića, ko je pustio taj tekst?
Smajlović: Ma ne, naravno da se ne sme, zaboga.
Bećković: Znači ni urednika?
Smajlović: Pa naravno.
Pančić: Prvo da se razumemo Ljiljo, ja ne mogu da verujem da ti to ne znaš, za nekog drugog bi možda i poverovao, dakle da to nije govor mržnje. To je možda uvredljivo.
Smajlović: Pa ne znam, meni se čini da se to malo, malo....
Pančić: To nije govor mržnje, jer se tačno zna, veoma je precizno definisano šta je govor mržnje i šta to znači. Znači možemo da kažemo da je to uvredljivo, ali govor mržnje nije.
Smajlović: U redu. Prihvatam, dobro prihvatam, ali u svakom slučaju nije ni neki govor tolerancije i dijaloga, je l' tako?
Pančić: Ne, ne, ja sam prema gmazovima izrazito netolerantan, tako da u to nema sumnje.
Bećković: Da li je bilo u tome.... dakle skinuli smo, pošto smo evo, ekskluzivno saznali, večeras da ne postoji taj tim i da ne postoje novinari – saradnici i da ne postoje profesori – saradnici, sa Fakulteta političkih nauka, kako se sve čitalo po novinama, kao citati vaših izjava.
Vekarić: Sa raznih fakulteta.
Smajlović: Ili medijski pravnici, eksperti, ni oni ne postoje?
Bećković: Znači, postoje ili ne postoje?
Vekarić: Ne, ne, pa kažem tako je....
Bećković: Ali dobro, da li je tačno citirano da ste izjavili da očekujete da Ljiljana Smajlović sarađuje sa vama, tj. kao Udruženje novinara Srbije?
Vekarić: Apsolutno da.
Bećković: Na koji način?
Vekarić: Tako što ćemo se konsultovati sa njom u vezi određenih stvari koje su zanimljive i nama u ova dva predmeta.
Bećković: A zašto Vi mislite da bi bilo neukusno da Vi dostavljate bilo koje materijale, arhivu dokaze, koje....
Smajlović: Ko da dostavlja, ja?
Bećković: Vi, Vaše udruženje.
Smajlović: Pa ja uopšte nisam rekla da je to neukusno, ja mislim da je neukusno....
Vekarić: Mi mislimo da Ljilja Smajlović poseduje određene materijale, koji nam mogu biti od pomoći.
Smajlović: Ja mislim da je neukusno da se od mene očekuje politička podrška, a da se od mene nije tražena ni stručna procena. Ja se nadam da kad se rade ove stručne procene, da treba pozvati ljude, mislim da je greška, ako nemate novinare. Moraju novinari da vam kažu, kako se donose odluke u medijima. Mora neko da vam objasni kako je Rojters tu vest doneo. To sve moraju da rade ljudi od profesije, to verujte mi Bruno, Vi ne znate dovoljno o tome. To su stvari koje zahtevaju stručnu ekspertizu čak i na sudu.
Bećković: Ali Ljiljo, kad kažete, da se od Vas traži politička podrška, šta mislite pod tim?
Smajlović: Pa zato što sam ja postavila pitanja neka, kao što mi je nejasno pitanje....
Bećković: Zašto je to politička podrška?
Smajlović: Pa čekajte, a meni se odgovara, sad ću da Vam kažem....
Bećković: Vi se pozivate kao predsednica Udruženja novinara?
Smajlović: Sačekajte molim Vas, ja sam postavila pitanje, ja sam reklo, oko inicijative Tužilaštva imam više pitanja, nego odgovora, ovo me sve zanima, a gospodin Vekarić mi na to odgovara, - ne mogu da verujem da se Ljiljana Smajlović ne slaže sa ovim, ali još će se ona sa tim složiti. Pa ne znam zašto ne možete da verujete? Imam ova pitanja, ja sam građanin, meni mnogo stvari nije jasno u vezi sa tim, ni kao novinaru, ni kao građaninu. I ja nisam dužna da dajem podršku oko ove inicijative.
Vekarić: Vi kao građanin imate pravo da postavljate pitanja.
Bećković: Ljiljo, mene zanima ovaj politički nivo, pošto nadam se da su Vas preneli tačno mediji, pošto ste Vi rekli da nećete učestvovati u tom progonu novinara, kako ste ga Vi okarakterisali, između ostalog i zato što u današnjoj Vladi, sede ljudi koji su tu vrstu novinarstva nagrađivali i podstrekivali?
Smajlović: Tačno.
Bećković: Je l' su dobro preneli?
Smajlović: To je jedna od stvari, koje su mi neukusne u vezi sa svim ovim, jer što imamo situaciju, kada... znate to novinarstvo se nije dešavalo, je li, u nekom prostoru, u nekom vakuumu, ono se dešavalo pod tačno određenim uslovima. Ovi novinari, o kojima govorimo, loši novinari, politikanti, propagandisti, oni su postojali i u drugim režimima, i uvek je to bilo to, podstrekivanje, političar, glavni urednik, novinar.
Pančić: Amandman. Mislim da je to jako važno, pogotovo što to već nekoliko puta ponavljaš, loši novinari, propagandisti, politikanti. To može da se odnosi npr. na novinare, koji su forsirali, recimo u unutrašnjem političkom životu Srbije 90-ih, forsirali recimo, SPS i aktuelni režim, navodili ljude da glasaju za Miloševića itd. dakle oni su bili loši novinari, propagandisti, politikanti. Niko njih ne optužuje pred sudom.
Smajlović: Otkud ja znam, ja čekam da čujem.
Pančić: Ovde govorimo, ovde govorimo o nekim drugim stvarima, govorimo o ljudima koji su širili nacionalnu, rasnu i versku mržnju, koji su podsticali na zločine, koji su podsticali... koji su, hajde da ne kažem stvarali atmosferu, da ne bi ti skočila, nego hajde da kažemo naprosto, legitimizovali ideju etnički motivisanog zločina, da etnički motivisani zločin može da bude nešto što se radi. Dakle, ono isto što su radili, sudići po onome što si malopre rekla, novinari te televizije “Besa”, odakle beše? Iz Prizrena. Znači to....
Smajlović: Ne, ne, nije to isto. Legitimisanje mogućnosti zločina nije isto, kao davanje konkretnog okidača.
Pančić: To je još gore, naravno, slažem se, to je još gore.
Smajlović: Ne, ne, ali samo je to krivično delo, nije ratni zločin legitimisati nešto u tekstu koji pišemo.
Pančić: Pa bogami je zločin, ne znam da li je ratni, ali da je zločin, zločin je.
Smajlović: Pa nije, pitaj Brunu.
Pančić: To je krivično delo, to je krivično delo.
Vekarić: Pa evo da rešimo, znate, mislim svi su se pozivali na, pre neki dan na Međunarodni pakt o građanskim i političkim slobodama, koji je osnova faktički svega, što se zove sloboda novinarstva i u članu 20, tog pakta, upravo imate ovo što sada Teofil, na svoj način kaže, da je dakle svaka propaganda u korist rata, biće zakonom zabranjena, drugi stav, zakonom će biti zabranjeno svako zagovaranje nacionalne, verske mržnje, koja predstavlja podsticanje na diskriminaciju i neprijateljstvo, a onda zbog male frke, koja je izbila kasnije kod pojedinih članica Ujedinjenih nacija, Komitet Ujedinjenih nacija za ljudska prava, '83. u opštem komentaru definiše konačno, šta to tačno znači i videćete i sad pokušajte, evo sami, potpuno objektivno da uporedite, da li to ima veze sa ovim što mi sve vreme govorimo. To je ona propaganda, koja preti da će proizvesti, ili izazvati akt nasilja i narušavanja mira, protivan Povelji Ujedinjenih nacija.
Bećković: A dobro, ali kako Vi objašnjavate ovo, kad govorimo o političkoj podršci, kako Vi objašnjavate, da recimo, imamo protekle nedelje, da Mlađan Dinkić preti, da će izaći iz Vlade, ako ovi naprave koaliciju sa Srpskom naprednom strankom, a da se ne javlja niko od ovih, koje pominje Ljilja, dakle koji su... sede u toj Vladi i čiji su to bili novinari i čije su to bile televizije, da se ne javlja niko da u njihovu odbranu i da kaže, - Ukoliko nastavite, vi Tužilaštvo, sa ovim, mi ćemo izaći iz Vlade.
Vekarić: Pa zato što mislim da ti ljudi upravo, koji sede u Vladi i koji razmišljaju na jedan način, shvataju da je Tužilaštvo jedna samostalna institucija, na koju ne sme izvršna vlast da vrši pritisak. Pa dobro zašto se smejete, možda u drugo vreme je bilo drugačije, ja ne znam, ali zaista Tužilaštvo za ratne zločine jeste institucija koja je potpuno samostalna. Vi to znate i u ranije vreme i znate po primerima koji su egzistirali iz vremena Zorana Stojkovića i ostalih.
Smajlović: Ne, ne osporavam to. Znate šta osporavam? Ja mislim da je nešto drugo, ja mislim da su ovi političari sigurni da njih niko neće dirunuti, da vi nećete citirati, da neće biti u ovim papirima njihovih izjava. Znači, političari su mirni, vi ste izabrali jednu laku metu, te....
Vekarić: Ma ne, opet Vi govorite o meti.
Smajlović: To je moje mišljenje, dobro.
Vekarić: Mi pričamo prosto o nečemu, kao da govorimo dva različita jezika zaista.
Smajlović: Znači nećete, Vi ste rekli u “Kažiprstu”....
Vekarić: Dakle, Vi govorite o metama, mi ne govorimo o metama, mi govorimo o krivičnim delima, ukoliko ga ima, pa ne postoji laka ili teška meta. Znači, ili ima dela ili nema dela.
Smajlović: Hajdete, nemojte dozvoliti da Vas pogrešno citiram, da li ste Vi onaj isti Bruno Vekarić, koji je u “Kažiprstu” rekao, - Molim Vas, kada bi mi počeli da isleđujemo sve te, koji su podsticali na mržnju, mi bi smo morali udarimo na pola države Srbije.
Vekarić: Pa nije, ali šta je bilo pre toga? Znači, svi vadite po jedan deo...
Smajlović: Znači, nećete na pola države Srbije, ali na novinare hoćete. Da li je to selektivna pravda i da li tako radi Tužilaštvo? Ne?
Vekarić: Upravo ste imali tada i objašnjenje, ako ste hteli da analizirate ceo moj tekst u “Kažiprstu” onda ste mogli pogledati onaj prethodni deo, kada sam rekao da masu toga već procesuira Hag, na ovaj ili onaj način, imate i brojne predmete, koji se procesuiraju u Hagu, između ostalog i za te govore mržnje, je l' tako? Znate već o kome se radi.
Smajlović: Pa Vi ste sami rekli da je to neuspešno, čak i u Hagu.
Vekarić: Pa tako je, ja smatram da je to neuspešno.
Bećković: Ono što je takođe refren, proteklih nedelju dana, od kako se govori o tome...
Vekarić: Hag to što radi, to je neuspešno. A zašto ste to sad izostavili?
Bećković: a i ono što je u tvom tekstu nazvano kao loša vest i o čemu mnogi govore, to je i.... dakle i Vi sami, da to će biti vrlo teško dokazati i može lako da se desi. Ali hajdemo da zamislimo da se sve može dokazati. Šta bi bio cilj toga i dakle, čime bi, evo ti bio zadovoljan? Kako bi izgledala pravda u realizaciji iz svoje prakse?
Pančić: Ama pravda je to da se zakon poštuje i da se zakon sprovodi.
Bećković: A šta znači, da bude u zatvoru ili šta?
Pančić: Pa ne mogu ja to da određujem. Postoje tužioci, postoji sud. Dakle, ako sud, pravomoćno osudi te ljude na zatvor, ja mogu kao privatno lice da kažem, da ja neću biti baš nesrećan zbog toga, ali to je moja stvar, ali ne mogu da kažem, - To je vršenje pravde! Vršenje pravde u svemu, pa i u ovome o čemu mi večeras govorimo, je to, i ja to posebno naglašavam, dakle poslednja četvrtina mog teksta, verovatno smo svi prisutni čitali “Deset malih crnaca” Agate Kristi, znači to je jedan strašno, iako jedan naizgled običan krimić, to je dubok filozofski roman. Dakle, on postavlja pitanje odnosa pravde i zakona. Šta biva sa zločincima za koje neko zna, eto zna, iz nekih razloga da su zločinci, ali zakonu su se izmigoljili, je li. Molim?
Bećković: Nema dokaza.
Pančić: Nema dokaza koji su na sudu ocenjeni kao je li, kako sad, šta sad. E pa ja kažem, to je ljudski strašno privlačno, jer ja sam ubeđen da je taj i taj zločinac i ja bih voleo, to je ljudski, ja bih voleo da on za svoj zločin plati. Međutim, ja baš zato kažem, jer je to jako zavodljivo, ja kažem, ali ne možemo tako, nego mora, mora isključivo zakon da bude merilo svih stvari. Druga je stvar što smo svi krvavi ispod kože i što svako ima svoja, je li, ubeđenja itd. ali na kraju je samo zakon taj koji presuđuje. Dakle, nije stvar u tome da neki Teofil ganja nekog XY, nego je stvar u tome da su neki ljudi, po mom ubeđenju, ali nije ključno moje ubeđenje, ključno je ono što radi Tužilaštvo i sud što će raditi, ako bude, ako bude tih procesa. Dakle, ako ti ljudi budu osuđeni. Ja privatno mogu da se nadam i da navijam za to, ali ključno je, ako se to dogodi, onda je to to.
Bećković: E a kod Vas je ključno, da Vi mislite da mesto nije za raspravu, Tužilaštvo? A sa druge strane, drugi pitaju, - a zašto taj esnaf i ta struka, osamnaest godina nije uradila ništa, pa sad pitate, - a što vi sad posle osamnaest godina to uzimate?
Smajlović: Izvinite Olja, Udruženje novinara Srbije, ja tad nisam bila član, Uduženje novinara Srbije je 2000. godine isključilo osam glavnih urednika, po ovoj logici, da su glavni urednici odgovorni, doživotno i mislim da je to možda jedina profesionalna asocijacija....
Bećković: Pa šta, isključila iz članstva?
Smajlović: Pa šta je trebalo, da ih ubije?
Bećković: Pa koji je smisao toga? Ne, ne...
Smajlović: Pa zato postoji strukovna asocijacija, Olja, da se kaže, - ova struka, ova asocijacija, profesionalna, smatra da ovi ljudi ne mogu da budu članovi... to je ono što kaže on, nisu novinari.
Bećković: Pa recimo, ne možeš više imati novinu, ne možeš više imati emisiju, ne možeš više pisati u novinama, nešto?
Smajlović: Dobro, to je ono, Vi možete da se zato zalažete, ja sam potpuno protiv toga.
Bećković: Ne, ne pitam, ne zalažem se ja.
Mislim da, ako ti ljudi mogu da osnuju novinu, neka osnuju, ja kažem, profesionalna asocijacija, u kojoj sam ja član, njih ne priznaje, njih smatra najodgovornijim za to što ja zovem lošim novinarstvom, ali ako ima nekog, ko je počinio ratni zločin i kome se može dokazati, ja ću da potpišem Tužilaštvo za ratne zločine.
Vekarić: E ja sam to i očekivao, da.
Smajlović: Ako ima neko, gde možemo da dokažemo, da je on imao nameru da izazove ratni zločin, na način na koji sam pričala kako se u međunarodnim sudovima to radi. Ako ima, pa te hiljade članova Udruženja novinara Srbije, koji sad su svi u nekoj vrsti... mislim nisu svi, ali svi koji su radili u državnim medijima, dok vi ne kažete na koga sumnjate, oni imaju razloga da se pitaju, je li ovo... oni će biti presretni, oni će da kažu, - evo, ja sada imam dokaz da ja to nisam, evo ova dvojica su osuđeni.
Vekarić: Pa nije tačno.
Smajlović: Prema tome, to će biti odlična stvar i niko neće biti sretniji od članova udruženja novinara Srbije.
Vekarić: Pa nije tačno.
Smajlović: Ja nisam zadovoljna sa ovom atmosferom koja je stvorena, jer ja ovo smatram tom nesigurnošću i pravnom, i drugom.
Pančić: E Olja, Olja, vidi, dakle pošto sam ja neko ko je isto, je li, radimo isti posao, uvek sam se grozio bilo kakvog svođenja tih problema na problem ceha, na problem esnafa, uopšte me to ne zanima. Ni jednog trenutka. Seti se najsramnijeg imena iz 90-ih, ja ni jednog trenutka nisam protiv toga, da ta osoba, sme slobodno da objavljuje bilo šta, da osniva novina, da bude vlasnik, da bude glavni urednik, da bude... mene to uopšte, uopšte mi to ne smeta, ja bih samo voleo, dakle eto, opet ću da budem onaj zli ekstremista, ja bih samo voleo, da taj, pošto ja eto držim da je on ratni zločinac, ja bih voleo, on prvo odleži, a kad odleži, nek osnuje pet televizija, sedam novina i bilo čega, znači, potpuno sam protiv tzv. profesionalnih sankcija. Ima mahnitih ideja, te uvođenje licenci, pa koje crne licence, pa ko je taj, ko je ta viša instanca, koja može nekome da kaže, - Ti možeš, ti ne možeš da budeš novinar. To je koješta. Nego sam samo za to, tu su paragrafi, pa zagrabi. Znači, ja nemam problem s tim ljudima što su oni počinili izneveravanje novinarskog posla. Baš me briga, ja imam problem s time što su oni zločinci, što su oni pomogli da u ovoj zemlji – kad kažem ovoj zemlji, mislim na SFRJ bivšu, je li, dođe do masovnog pomora. E to.
Bećković: Složiću se, složiću se, ali hajdemo sad Ljiljo, ovo sam sve razumela, ali hajdemo sad evo, da za kraj ovog dela diskusije, hajdemo da čujemo to, za šta ste Vi? Evo sad smo, potpuno sam razumela za šta je i protiv je, ali za šta ste Vi i protiv čega ste, na kraju ove cele priče?
Smajlović: Ja sam takođe protiv ovih licenci i upravo je usvojena Evropska povelja o slobodi štampe, poslednji član kaže, - Ne može nikakva vlada i nikakvo tužilaštvo da određuje ko može da se bavi....
Vekarić: To ne piše. Ne piše “tužilaštvo”.
Smajlović: Ne piše, ali država. Pa Vi ste državni organ. Država ne može to da radi.
Vekarić: To naši gledaoci ne znaju, ne znaju povelju.
Smajlović: Kada se kaže država to se odnosi i na tužilaštvo i na policiju i na sudove i na sve što je država. Znači, naravno da to ne može, ja sam protiv toga. Ja, za razliku od Teofila, mislim da je važno ko je novinar i na koji način je prekršio pravila profesije. To je bitno. Ali ovde kad je ratni zločin u pitanju...
Bećković: Dobro, ali evo to, kad Teofil kaže, - Ja sam za to da taj odleži, a posle toga nek to radi, šta god hoće, nek se pojavljuje na televiziji. Ne, ne, samo da stavimo taj primer, a za šta ste Vi?
Smajlović: Ja sam izveštavala iz sudova za ratne zločine, međunarodnih, nisam videla...
Bećković: Jeste za to da odleži, ili ne odleži?
Smajlović: Ja sam za to da odleži, ako mu to bude dokazano, ali ja nisam ovde ništa videla što je uporedivo s onim što sam u međunarodnim sudovima, gde nisu čekali nikakve, ni prvostepene, ni pravosnažne presude, da bi krenuli... za ove ljude koji su ratni zločinci, razumete li. Urednik radija Mil Kolin(Mille Collines), u Ruandi, to je ratni zločinac i tu nema nikakvog spora i zato sam da i on i ako ima nekog, ko je počinio ratni zločin, kao novinar, mislim da treba da ide, naravno, u zatvor.
Vekarić: E to je već, mislim veliki pomak i to je ono što je zaista lepo čuti.
Pančić: Nikako da se složimo oko toga, šta je ratni zločin.
Vekarić: Ne, ali Vi ste malopre... Teofil je dobro formulisao upravo, pomaganje u izvršenju ratnog zločina. Tako se i zove delo, razumete, i prosto ukoliko se to nekome dokaže, taj će biti ratni zločinac. A ja se isto tako, potpuno slažem da unapred ne možemo govoriti. Još nešto za ono malopre, Vi ste mene dva puta uhvatili zaista u raskoraku, u smislu da želim potpuno da budem iskren, da mi nemamo tim novinara i profesora, koji analizira, ali imamo zaista, konsultovali smo se sa određenim ljudima, znači, ne kao analitičare za naše Tužilaštvo, to rade tužioci. Znači, konsultovali smo se sa određenim ljudima oko toga, koji su nam donosili tekstove. Pa to je normalno.
Bećković: Ne, nešto je zaista tu ima i ovo sad što govorite, nešto ima u tome čudno. Ne, nešto ima čudno u tom naporu, mislim da se ta imena toliko štite, jer sa jedne strane oni radi. Ti ljudi rade jednu vrlo... po ovome kako Vi govorite, oni rade nešto najispravnije, za doprinos pomirenju, istini, odgovornosti, a sa druge strane bi bio skandal da znamo njihova imena. Pa zar ne bi to bilo na ponos svakom da znamo ko je to?
Vekarić: Jeste, jeste, slažem se. Tako je. Znači, Ljilja dva puta pominje, znate, ko su sad ti novinari, ili koji su ti ljudi, koji bi mogli sada da ocene, da li je ovaj, je l' tako, može da bude ratni zločinac ili ne? I to je potpuno dobro postavljeno pitanje.
Bećković: Pa da, a šta Vi kažete?
Vekarić: Da, ja Vam odgovaram, da postoje ljudi sa kojima se mi konsultujemo, ali nema onih analitičara, kako ste Vi rekli, u našem Tužilaštvu, koji sede i to rade. Znači, to je to. I suština je da....
Bećković: Znači, ko je otišao, recimo, ko je u Novom Sadu? Ko tamo pretražuje arhive?
Vekarić: Pa moja saradnica Jasna Janković i zamenik tužioca, Bogdan Stanković.
Bećković: Oni gledaju arhive?
Vekarić: Jeste, oni su bili dakle, uz odobrenje Upravnog odbora, su ušli unutra i pčeli, kako Vi kažete, da vršljaju po... da vršljaju.
Bećković: I čija je, hajde da završimo za kraj, čija je ideja bila da se 2009. godine, otvori ovaj slučaj, evo pre mesec dana?
Vekarić: Pazite, apsolutno dakle, prezentirano je na kolegijumu... evo, potpuno ću Vam reći kako se to desilo, otvoreno, dakle, na kolegijumu je prezentirana mogućnost, da se u Zvorniku i Ovčari, postoji element ličnog dela, pomaganja izvršenja ratnog zločina, razmatrali smo, imali smo različita mišljenja na tom kolegijumu.
Bećković: A ko sačinjava taj kolegijum?
Vekarić: Tužioci, dakle, za ratne zločine, zamenici i stručni saradnici, tužilački pomoćnici. Imali smo veoma različita mišljenja o tome, ali velika većina je zaista smatrala da u ovim slučajevima ima osnova da se krene u tu analizu, pa potom, ukoliko bude tragova postupka, onda i postupak. Prema tome, to je nešto što je sasvim logično i opravdano i sa našeg aspekta, kažem Vam, nemamo potrebu uopšte da se zbog toga bilo kome pravdamo. S druge strane je ta velika medijska i to jedino mi možemo zaista da prosuđujemo, odnosno tužilac Vukčević i njegova ekipa, da li tu ima elemenata krivičnog dela, niko drugi. Sud, na kraju, ukoliko bude ikakvog suđenja, konačno.
Bećković: Dobro i hajdemo samo poslednje pitanje pred pauzu, pošto ne možete da nam kažete, evo složila sam se i razumela, ko jeste predmet istrage, kažite ko nije?
Vekarić: Pa ne mogu o tome da govorim, ali zaista....
Bećković: Pa kako ne možete ko nije?
Vekarić:... zaista je već, drugi put Vam to govorim, znači, stvar je u tome, da nakon ove priče, odjedanput se pojavljuju, ponovo jašu i Mila Štula i Baletićka i svi ostali, a da ih niko nikada nije pomenuo. Znači, eto to je suština i odjedanput imaju potrebu da se brane od čega?
Pančić: Same su se prepoznale.
Vekarić: Same su se prepoznale i to stvara tu, kako kaže....
Bećković: A pri tom ste Vi eksplicitno rekli da one nisu?
Vekarić: Pa ne, a ja još eksplicitno smo rekli da... jeste tako je....
Bećković: Pa hajde recite, ko još nije, da ih ne bi gledali na televizijama svaki dan. Poštedite nas.
Vekarić: A isto ovo što kaže, da sad celo udruženje, ceo UNS, pa to je tragično, ako se ceo UNS trese zbog ove naše akcije. Onda je to zaista tragično da morate ozbiljno da se pozabavite svojim članstvom.
Smajlović: E nemojte da sad ispadne da sad su svi krivi.
Vekarić: Ma ne, to ste Vi rekli.
Smajlović: Ne, ja sam Vam rekla...
Vekarić: Pa ceo UNS se trese, da su svi u strahu.
Smajlović: Ljudi koji su radili, ljudi koji su radili u državnim medijima, moraju da se pitaju, hoće li oni sad da kažu, - onaj je priznao da je nekog ubio, jer je gledao... sačekajte, onaj ... znači, ako je neki ubica, sa Ovčare kaže, - Ja sam gledao prilog Ljilje Smajlović i odlučio da ubijem, pa izvinite, svako ko je radio na državnoj televiziji, ima razloga da se plaši, da je možda njegov prilog bio neki.
Vekarić: Čekajte ja bih se stvarno plašio, pa dobar ste primer dali. Pa čekajte, je l' Vi zaista mislite da je tu sve u redu?
Smajlović: Pa ja mislim da to ne znači....
Vekarić: Pa to ako kaže, - gledao sam prilog tog i tog i otišao sam i ubio sam dvesta ljudi.
Smajlović: To nije dokaz, tu nema namere novinara.
Vekarić: Pa čekajte ne, ali uzmite to što ste rekli sada, hajde još jedanput kažite, pa to je strašno.
Pančić: Pa naravno da to nije dokaz, to je indicija. To je indicija zaboga, pa to je osnovna stvar.
Vekarić: To je osnovna sumnja. To je dovoljno tužiocu da krene u postupak. Odlično ste to rekli. Odlično ste to rekli.
Smajlović: To je možda dovoljno da se krene u postupak, ali to nije dovoljno da se podigne optužnica protiv novinara, ali Vi to istražujete.
Vekarić: E sad Vi to opet ulazite u sledeću procesnu fazu, to ne zna ni tužilac, on može da podigne optužnicu, ali ne možete ni Vi znati kao novinar.
Smajlović: Ali mislim da Vi svesno dozvoljavate da svi ljudi koji su imali priloge na televizijama u to doba, sad se pitaju, - bože, da li je neki ubica, neki poslednji, najgori tip ljudi, koji su bili na Ovčari, možda je rekao da ga je baš moj prilog motivisao.
Pančić: Pa nisu svi prilozi na RTS-u u to vreme bilo ratno-huškački. Neko se bavio vodovodom u Beogradu, pa to je samo jedna...
Bećković: Ali kako znaš Teofile, šta je inspirisalo nekog bolesnika?
Pančić: Pa sigurno ga nije inspirisao problem vodovoda u Žarkovu. E sad, nemojmo se praviti blesavi. Pa nemoj sad da se pravimo, mislim... nismo pali s kruške.
Smajlović: Olja, znate šta, moguće je gledati “Šindlerovu listu” i dobiti želju da čovek ubije Nemca, mislim sve je moguće.
Vekarić: Ovaj to nije izgovorio “Šindlerovu Listu”, a nije ni “Rozmerinu bebu”, nego je izgovorio nešto drugo.
Smajlović: A Vi nećete da nam kažete šta je izgovorio?
Vekarić: Pa jeste, pogledajte transkript.
Pančić: Moguće je i da su vanzemaljci među nama, ali nije mnogo verovatno.
Bećković: A zašto je tajna, Bruno, šta je izgovorio taj, koju je emisiju gledao?
Vekarić: Nije tajna, imate to u transkriptima, pa ja sam to čak i rekao.
Bećković: Pa kažite nam.
Vekarić: Pa rekao sam šta je izgovorio, a onda je UNS stavio naslov, da mu majku majčinu.
Bećković: Ne, stalno govorite “to i to” gledao je to i to. Šta je gledao?
Vekarić: Dao sam Vam konkretan primer iz Zvornika, a dao sam i primer iz Ovčare.
Bećković: Ne, niste rekli, Vi stalno govorite da je on rekao, - Gledao sam to i to.
Vekarić: Ne, ne mogu, zaista o tim prilozima neću da pričam.
Bećković: A zašto, šta je tu tajna?
Vekarić: Pa neću, neću da pričam o tim prilozima zaista. Zato što je to još uvek predmet...
Bećković: Ako imate tih stenograma, koji je razlog onda, da ne kažete to šta je gledao?
Vekarić: Imate, pa pogledajte u stenogramima i tako. Mislim ima dva priloga koja su interesantna i koja sad proučavamo.
Bećković: Ne razumem zašto je to tajna?
Smajlović: U svakom slučaju (...) znači, ja se kao građanin brinem i ne osećam se prijatno, mislim da živim u neliberalnom i možda nedemokratskom društvu, kad čujem da neko iz Tužilaštva kaže, - Mi ćemo da vam odvojimo žito od kukolja u vašoj profesiji. Optužite znači, da sam ja neko loš i da sam možda zločinac, ali ja se brinem, mene to brine i kao građanina i brine me oko atmosfere u društvu, kao o kojoj Vi govorite. Znači, to što se neko brine kad čuje šta Vi govorite, to ne znači da je on ni ubica ni ratni zločinac, nego možda je, znate građanin koji voli liberalno društvo.
Vekarić: Vi sad sebi dajte, prvo ste govorili znači, kako Vi možete, ne znam, da kažete da sam ja, kao predsednik UNS-a bila stimulisana time...
Smajlović: Kako možete da sudite o mojim namerama, o kojim ne znate ništa?
Vekarić: Sada opet ćemo se onda igrati sa tim pravnim terminima, Vi ste sada ljudi koji još uvek nisu pravosnažno osuđeni, rekli da su ne znam, da je taj neki grozan, iz Ovčare, koji može biti pravosnažno i pušten, pa onda ste sad Vi znači prešli tu crtu i onda sad možemo u nedogled. Razumete?
Bećković: E nećemo, pauza.
Bećković: Prelazimo na predloge za "Utisak nedelje”. Prvi predlog, jako dobra vest. Dakle, u iščekivanju oslobođenja od viznog režima i oslobađanja Trgovinskog sporazuma, desilo se nešto jako dobro, postali smo članovi Elektronske familije, predlog broj jedan.
Rezultati prošlonedeljnih, lokalnih izbora na opštinama Voždovac, Zemun i Kosjerić, otvorili su, iako nisu zvanični, budući da su na nekim opštinama ponovljeni, otvorili su diskusiju o mogućim koalicijama. Ko je prvi digao glas? Mlađan Dinkić, predlog broj dva.
Predlog broj tri govori o tome kome su sve naprednjaci nudili koalicije, predlog broj tri.
Prema prvim izjavama Aleksandra Antića, Socijalistička partija Srbije, na lokalnim izborima postigla je najbolji rezultat u proteklih deset godina i pokazala da se vratila na velika vrata. Šta bi mogli biti razlozi obnovljene popularnosti SPS-a o tome može govoriti predlog broj četiri.
Večeras smo čuli u vestima, nepotvrđenu izjavu Tanje Miščević, da bi koliko sutra mogli čuti, ne samo da ćemo biti oslobođeni viznog režima, nego da će biti i odmrznut Sporazum trgovinski. Hajdemo da vidimo kako su izgledale pripreme za ove dobre vesti u protekloj nedelji, predlog broj pet.
Da bi sve zaista moglo izaći na dobro za nas narednih nedelja i meseci, govori i histerija, koja je nastala u susednim državama. Dakle, federalna televizija Bosne i Hercegovine, pronašla snimke, za koje se ispostavilo da smo ih mi poslali Hagu, a oni ih se dočepali i da vidimo, šta su otkrili. Predlog broj šest.
Ovo je bio uvod u to šta rade živahni mediji i dalje i u predlogu broj sedam, ono o čemu govorim večeras. Predlog broj sedam.
I kao što rekosmo, ova najava, izazvala je mnoge odjeke i reagovanja. Da vidim inserte iz par atraktivnih televizijskih nastupa na zadatu temu. Predlog broj osam.
Predlog broj devet govori o tome da su se vremena promenila i da postoje više nego dobri i civilizovani odnosi između novinara i politike, predlog broj devet.
I poslednji predlog za ovu nedelju ponovo govori o medijima i hajdemo da probamo da razumemo šta to znači, privrženi mediji. Predlog broj deset.
UKLJUČENJE GLEDALACA
Bećković: Ovo se zove kraj emisije, znači, ostalo je da kažete šta su najjači utisci i to je bukvalno po sekundu. Bruno?
Vekarić: Pa meni je ova Evropska Unija, mislim da je to predlog broj pet. Znači, mislim da je to najveći uspeh....
Bećković: Niko za to nije glasao, ne znam da l' ste primetili?
Vekarić: Da, pa primetio sam, ali mislim da je to suština onoga čemu svi težimo, ovde u jednoj normalnoj Srbiji.
Bećković: Je li uslov za Evropsku Uniju i ovo?
Vekarić: Ne, to nije uslov, ali mislim da će to pomoći otrežnjenju društva.
Bećković: Dobro.
Smajlović: Meni ovi snimci Ratka Mladića na bosanskoj televiziji.
Bećković: Aha. Koji takođe nisu dobili ni jedan glas. Teofile.
Pančić: Je l' to broj tri, gde se pojavljuje Milijana Baletić?
Bećković: Milijana Baletić se pojavljuje u broju osam.
Pančić: E onda broj osam, a obrazloženje, zapravo malo ću da korigujem sebe, rekao sam da svako ima pravo na javnost, zabranio bih pravo istupanja u javnosti svakome ko govori o sebi u trećem licu. Dakle....
Bećković: O, pa to je dugačak spisak.
Pančić: O kako da ne?
Bećković: I sad isto svi znamo ko su ti, a pravićemo se blesavi.
Pančić: Jeste.
Bećković: Hvala vam najlepše svima. Hvala vama. Najjači utisak protekle nedelje je dakle, evo mi, Bruno Vekarić, predlog broj sedam, a gledaoci koji su glasali SMS-om, ipak kažu da je najjači utisak, utisak Bruna Vekarića, dakle, šanse da uđemo u Evropsku Uniju, na ovaj ili onaj način. Sve najbolje, raspravljajte do mile volje. Vidimo se za sedam dana.
Postojeći komentari (0) |
Pošaljite komentar |
Pišite autoru emisije
|
|
 |
| Utisak nedelje |
|
|
|
-
20. 11. 2009.
Budžet, uz planirani manjak od 104 milijarde dinara,
...dalje
-
22. 11. 2009.
Zimonjić za B92: Nismo bili na nivou...dalje
-
22. 11. 2009.
Kokasaki virusi...dalje
-
20. 11. 2009.
Peščanik, 384. emisija: Vesna Rakić-Vodinelić, Dejan
...dalje
-
20. 11. 2009.
Dnevnik: Cvetković: Povećanje standarda; Raspisan tender
...dalje
-
20. 11. 2009.
Zvezdi prvi derbi u sezoni - 76:73...dalje
-
20. 11. 2009.
Opstanak koalicije u Prištini...dalje
-
20. 11. 2009.
Jutarnji dnevnik: Tiodorović: Stope obolevanja i smrtnosti
...dalje
-
20. 11. 2009.
Sajmovi zapošljavanja...dalje
-
20. 11. 2009.
Jutarnji dnevnik: Van Rompe za proširenje EU; Radnici
...dalje
-
19. 11. 2009.
Dnevnik: Patrijarh Pavle sahranjen u porti manastira
...dalje
 Download B92 emisija
|
|
