| |
|
|
21. mart 2004.
|
Zašto osećamo da je Kosovo naše |
Samardžić: U zajednici koja sebe smatra srpskom, koliko ljudi je uopšte videlo Dečane i Pećku patrijaršiju? Kolika su im znanja o Dečanima i Patrijaršiji? To su, ipak, vrlo kompleksni spomenici, nastali davno. Nisam siguran da se tim osećanjima danas ne manipuliše.
Božović: Ovde se radi o unapred smišljenom, dobro organizovanom, masovnom terorističkom oružanom napadu na sve Srbe na Kosovu i Metohiji kao sredstvu etničkog čišćenja i genocida. Radi se o sistematskom uništavanju i brisanju tragova postojanja jednoga naroda, o početku fizičkog istrebljenja.
Ljajić: Istorijski princip je, nažalost, danas mrtav princip u politici i ako vi spomenete istorijsko pravo Srbije na Kosovu, odmah će vam spomenuti da je Carigrad bio grčki, da je Španija bila arapska. Ja govorim o državnom pravu Srbije na Kosovu.
|
Gosti: Vladimir Božović, Rasim Ljajić, Nikola Samardžić
Autor: Olja Bećković
Pogledajte predloge za utisak nedelje
|
Bećković: Dobro veče. Za nekoliko sati, tačnije za tri sata, završava se zvanično dan žalosti, a bojim se da se suštinski ništa ne završava. Večeras u emisiji "Utisak nedelje" –
gospodin Vladimir Božović, član Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju i advokat Pravoslavne crkve. Dobro veče.
Božović: Dobro veče.
Bećković: Nikola Samardžić, istoričar. Dobro veče.
Samardžić: Dobro veče.
Bećković: I gospodin Rasim Ljajić, ministar za ljudska i manjinska prava. Dobro veče.
Ljajić:Dobro veče.
Bećković: Pretpostavljam da ne treba da govorim šta je tema, ali čini mi se da bismo večeras možda mogli da pokušamo ovo o čemu se govori danima da nazovemo pravim imenom. Da probamo pravim imenom da nazovemo – šta se desilo na Kosovu, je l' to sukob dva naroda ili je to napad na jedan narod, je l' se to zove etničko čišćenje i terorizam ili nekako treće?
Ljajić:Naravno, kako god nazvali, nećete puno pogrešiti. Činjenica je da je rezultat – ozbiljna etnička prekompozicija, da je ovo nastavak, zapravo, stvaranja monoetničkog Kosova i da je ovo potpuni krah politike međunarodne zajednice u pogledu strategije. Standardi strategije pre statusa jeste politika koja je doživela apsolutni debakl, ali i krah ideje o stvaranju multietničkog društva na Kosovu. Nesumnjivo da se spirala nasilja od dolaska KFOR-a nastavlja, da je ovo kulminacija. Ono što je dobro u ovom zlu, ako možemo uopšte da nađemo nekog dobra, jeste činjenica da se danas ništa nije desilo nakon sahrane ona dva nesrećno stradala dečaka. Loša stvar je što ništa više na Kosovu neće biti isto. Napravljena je ozbiljna destabilizacija, upućena je poruka čitavom regionu i možda iz toga treba izvući neki pozitivan zaključak. Ja očekujem da će ovo biti prelomna tačka u ponašanju međunarodne zajednice, da će imati izbalansiraniji pristup, a posebno da će međunarodna zajednica uvideti da tvrdoglavo insistiranje na izgradnji multietničkog društva, ma koliko mi svi bili apsolutno za taj koncept, ali uslov da taj koncept zaživi jeste da sve zajednice ostanu na Kosovu... Napravljen je ozbiljan etnički debalans... Ukoliko bar taj preostali deo manjinskih zajednica, ne mislim u etničkom već u statističkom smislu, ne ostane na Kosovu, onda možete imati samo monoetničko Kosovo.
Bećković: A kad kažemo – da nazovemo stvari pravim imenom, i kad kažete – napravljen je ozbiljan etnički debalans, šta to zapravo znači?
Ljajić: To znači da je izvršeno etničko pomeranje, što i jeste bio cilj ove akcije. Dakle, radi se o organizovanoj akciji. Jasno je da je akcija organizovana, jer je u jednom momentu akcija dobro organizovana i započela, onda je odjednom ta akcija i stala. Nemoguće da je nekom palo na pamet da izazove incident i da preko noći taj incident bude, ajde da kažemo, prekinut. Nadamo se da je prekinut. Nemoguće je da oni koji su organizovali to, odu, juče i prekjuče, i traže od vlasnika albanskih lokala u Prištini da svi lokali budu zatvoreni. To ne može pojedinac, ma kako da se zvao. Ja mislim da postoji organizacija koja iza svega toga stoji. Ali, time je napravljena ogromna politička šteta, a ja iz te štete pokušavam da izvučem bar nešto što može da bude pozitivno – pređena je crvena linija i međunarodna zajednica će, s jedne strane, odustati od koncepta koji je očito promašen i da će stvari nazvati pravim imenom, onako kako ste vi na početku rekli.
Bećković: Nikola, kako bi ti nazvao ono što se tamo zbiva?
Samardžić: To se zove genocid ili etničko čišćenje, to je otprilike isto. Taj proces na Kosovu odvija se 150 godina, to nije ništa novo. U organizovanom obliku javlja se između 1878. godine – po završetu srpsko-turskih ratova i osamostaljivanja Srbije i Crne Gore – do 1912. godine – kada je srpska vojska ušla u Kosovo i Metohiju. Tada je napravljen ključni disbalans između Srba i Albanaca na Kosovu, kada su Albanci postali većina. Taj proces se nastavio tokom Drugom svetskog rata, posle Drugog svetskog rata takođe. U novoj Jugoslaviji se nastavljalo iseljavanje srpskog stanovništva, što pod pritiskom, što kao uobičajena migracija stanovništa sa juga na sever, sa siromašnijeg juga na tada razvijeniji sever. Naravno, u međuvremenu i taj sever, mislim na gradove kao što su Kraljevo, Kragujevac, pa i Beograd, ekonomski su propali i postali su siromašniji. Multietničko društvo u savremenom obliku ne postoji u siromašnim i zaostalim društvima. Albansko društvo je i siromašno i zaostalo. Siromašno je zato što je nezaposleno, kao što vidiš, svi stoje po ceo dan sa rukama u džepovima ili s kamenicom u rukama, a zaostalo je zato što nije onom brzino prihvatalo evropske standarde kao njihovi neposredni susedi i to društvo ugrožava ceo region. Nije samo napadnuta Srbija i srpsko stanovništvo. Ugrožena je Makedonija, ugrožena je Crna Gora, verovatno će biti ugroženi muslimani u Sandžaku, u severnoj Crnoj Gori, u srpskom delu Sandžaka, biće ili postoji pretnja da se destabilizuju sve harmoničniji odnosi u Bosni i Hercegovini, tako da bez međuregionalne, vrlo ozbiljne saradnje, ne verujem da će taj problem uspeti da se reši. Taj problem se, nažalost, ne može svesti samo na problem srpske manjine na Kosovu, dakle i u enklavama i na severu, u onom delu koji je naseljen Srbima. Mislim da je to i regionalni problem, kao što je i opšteljudski problem. Stvorena je jedna neljudska situacija, koja je apsolutno neprihvatljiva, kao što je neprihvatljiva ona situacija u našim gradovima prve dve večeri... Neobično, i Vlada je objašnjavala da će paljenje džamija odmoći Srbima na Kosovu i Metohiji, a nije se dovoljno objašnjavalo da su u Srbiji napadnuti demokratsko i građansko društvo, multietnički, multikulturni koncept koji postoji još od turskog vremena.
Bećković: Dobro, pričaćemo o tome. Samo da vidimo, je l' imaš ti utisak da postoji, što kaže Rasim, nešto dobro, da će međunarodna zajednica, recimo, promeniti svoje stavove?
Samardžić: Ja u to sumnjam. Ja bih ozbiljno shvatio poruku Ričarda Holbruka da će pobedom demokratskog kandidata na izborima u SAD – koja je vrlo izvesna – Amerikanci sprovesti osamostaljenje Kosova, a etničko čišćenje i genocid jesu događaji koji se dogode i zaborave. Amerikanci će pre ići na iseljenje srpskog stanovništa, nego na neku vrstu aparthejda koji bi se stvorio regionalizacijom Kosova, to jeste aparthejd, to je uporedni život dve zajednice. Aparthejd će stalno opominjati i stvarati nove probleme. Tu nikad nema sreće izvršenja, kao u Južnoafričkoj republici, gde sad crnačka većina teroriše belu manjinu, a ranije je bilo obrnuto.
Bećković: Vladimire, je l' ti se čini da su prejake reči – genocid, etničko čišćenje – ili je to stvarnost?
Božović: Mislim da nisu prejake reči. Ovde se radi o unapred smišljenom, dobro organizovanom, masovnom terorističkom oružanom napadu na sve Srbe na Kosovu i Metohiji kao sredstvu etničkog čišćenja i genocida. Genocid po međunarodnome pravu i onome šta znači obeležje bića krivičnoga dela genocida u potpunosti se uklapa u aktivnosti albanskih terorista i ekstremista. Radi se, dakle, o sistematskom uništavanju i brisanju tragova postojanja jednoga naroda, radi se o uništavanju crkava, manastira, grobalja, imena ulica, naziva, radi se o uništenju kuća, radi se o uništenju bolnica, domova kulture, svih objekata i, na kraju, odnosno na početku, o fizičkom istrebljenju, ubijanju pripadnika jednoga naroda.
Bećković: Zašto je to tako teško objasniti međunarodnoj zajednici? Evo, o ovome što ti sada govoriš, ja imam utisak da ne bi trebalo da diskusija traje duža od pet minuta. Zašto to još uvek nije dovoljno, nego se mi radujemo malim pomacima. U njihovom saopštenju nije rečeno ne znam šta, ipak je sve malo blaže? Zašto je njima tako teško da čuju?
Božović: Pa mislim, Olja, da to i svi gledaoci znaju, to bremenito nasleđe koje je pratilo početak... da Srbija od svetskog saveznika i prijatelja vodećih evropskih i svetskih država, dođe na stub srama pred međunarodnom zajednicom. Poslednjih 10-15 godina užasnog nastavka komunističke ideologije i vladavine ideologije koja nije imala nikakav smisao i vođenja ratova koji su potpuno obesmislili i obeskorenili generacije koje nadolaze i moju generaciju, ja u tome vidim uzrok za tu, kako biste vi rekli, nelogičnost da mi u tako obične, jednostavne stvari ne možemo da ubedimo. Nije lako ni meni da govorim mojoj generaciji sa aspekta značaja istorije, tradicije, kulture, srpske kolevke na Kosovu, srpske svetinje, jer u najsavremenijem životu, spone između prošlosti i sadašnjosti se veoma brzo kidaju. Nije to dovoljno da bi održalo pažnju čak i ovde, među nama, a kamoli da izađemo sa tim argumentima pred hiperrealnost sveta komunikacija, gde se vrednuju informacije. Mi smo, to mnogi zaboravljaju, na početku trećeg milenijuma, mnogo zaostajemo, nismo se uklopili u standarde. Kad našem čoveku tražite CV, on vam kaže – znate, ja sam radio u ovoj firmi, ja sam radio protiv Miloševića... Ne, dajte mi CV, čoveče. Ako vi nemate CV koji se uklapa, po standardima, onda vi niste dorasli tom svetu. To što sam ja pravoslavac, hrišćanin, što mi u kuću dolazi polaznik, slavim slavu, ne znači da moj CV ne mora da bude isti kao CV nekog advokata u Njujorku, Parizu ili Londonu. Sve dok to ne shvatimo i dok svest, o kojoj su govorili delimično i Nikola i Rasim, destruktivna, infantilna svest našega čoveka koji voli da gleda američke filmove, koji voli NBA ligu, koji voli MTV, a onda hoće da pali Američku ambasadu... Nešto tu nije u redu. Ta infantilna svest mora biti pobeđena i mi moramo da se potrudimo da se uklapimo u sveste tokove, standarde komunikacija, informacija...
Ljajić: Ja mislim da postoje tri razloga za takav pristup međunarodne zajednice. Pre svega, to je loš međunarodni imidž, koji je nasleđen, i trebaće puno vremena da se on promeni, druga stvar. Drugi razlog jeste inercija u izveštavanju. Treća stvar tiče se činjenice da međunarodna zajednica neće da prizna da je njen projekat propao, da su njene ideje propale, da su propala sva objašnjenja da imamo napredak na Kosovu. Tri dana pre ovog incidenta, na Kosovu su boravili predstavnici Ministarstva spoljnih poslova Holandije. U izjavi ministra spoljnih poslova bilo je da se oni raduju napretku koji je postignut u unapređenju međuetničkih odnosa, međuetničke tolerancije. Kako će taj ministar da objasni, nakon ovoga, da je zapravo njegova izjava potpuno deplarisana, da je ona u dubokoj koliziji sa realnošću? To je samo jedan primer celokupnog odnosa međunarodne zajednice i ja mislim da je pravi razlog tog slabog, teškog pomeranja... To je jedan brod koji ide teško, može da skrene sa puta kojim je krenuo, i ja mislim da će trebati još puno, puno vremena... i, s druge strane, puno promišljene, uverene, racionalne politike, jer ovde velike reči ne pomažu. Velike reči o patriotizmu, velike reči o odbrani ovoga ili onoga, to je jezik koji svet ne razume. Mi moramo da govorimo jezikom koji svet razume, o ljudskim pravima. Ono što mi najmanje koristimo u svemu, jeste upravo ta činjenica i mi takvim pristupom možemo da promenimo i ovo o čemu je gospodin Samardžić govorio. Ja ipak mislim da su, s jedne strane, Albanci ovim incidentima podigli cenu i tačno je to što vi govorite u prilog zahteva za nezavisnošću, jer će deo međunarodne zajednice shvatiti da treba da pravi ustupke onima koji mogu da im prave problem, a to su u ovom slučaju Albanci, ali s druge strane, mislim da će to uticati na izbalansiraniji pristup zajednice, jer pitanje da li se može graditi demokratsko društvo kršenjem ljudskih prava, na etničkom čišćenju, da li se može graditi demokratsko društvo proterivanjem manjina. Ja verujem da će međunarodna zajednica, upravo suočena sa realnostima i faktičkim stanjem, morati da pribegne rešenjima koja nisu najpopularnija, ali u datim okolnostima mislim da su najprimenljivija, a to su rešenja koja govore u prilog decentralizacije, regionalizacije, stvaranja uslova da dve zajednice žive jedna pored druge.
Bećković: Dobro. Je l' to zvuči realno – da dve zajednice mogu da žive jedna pored druge? Kažemo da je multietnički koncept propao, a da li je realnost da će da žive jedni pored drugih?
Božović: Evo, da se vratimo na reakciju, čini mi se iz Stejd departmenta, da je budućnost sveta u multietničnosti. Mi nismo protiv toga, mi smo svesni da je to tako i, uopšte, Srbija i Crna Gora su najbolji primer toga, međutim, ovde se ne radi o tome da mi hoćemo ili nećemo multietničnost. Ovde se govori o veštini, realnosti mogućeg, a ovde je moguća kohabitacija ili život jednih pored drugih, gde će po principu... recimo, jedno od rešenja jeste ono što je premijer Koštunica u ekspozeu pomenuo, princip kantona i onoga što je već primenjeno u Bosni i Hercegovini, gde bi srpski entitet bio pod bezbednosnom zaštitom i teritorijalnom autonomijom, po evropskom regionalnom pristupu. Ne možete vi imati grad Prištinu, koji je doživeo eksploziju, etničku, socijalnu, on je od 250 hiljada stanovnika pre sukoba, danas narastao na pola miliona ljudi. Apsolutno je neodrživo da vi imate jedan grad sa pola miliona ljudi i da nemate decentralizovan sistem vlasti. Zašto ne bismo imali podeljen grad Prištinu na više opština, neke albanske, neke srpske? U tome ja vidim, u svemu ovome lošem i tragičnom, neuspehu međunarodne zajednice, vidim korene budućeg i novog početka. Mi moramo početi da govorimo jezikom budućnosti, nade u novi početak, koji je simbolično, bar ja tako vidim, označen ugroženošću dve srpske svete gore – ugroženošću i paljenjem, požarom Hilandara i paljenjem srpskoga svetoga Kosova. Na taj način mi moramo graditi novi početak. Moramo biti između nacionalnog, romantičarskog, patriotskog, ne u dosadašnjem smislu, i uklopljenosti u svetske norme i standarde o kojima sam pre govorio, o brzini informacija, o potrebi da se uklopimo u to. Mi možemo da kritikujemo svaki princip. Evo, recimo, princip demokratije, demokratskog društva. Nikola će naći mnogo primera nedostatka toga društva. Ali, mi ne možemo rušiti već ustanovljeni princip da je demokratija osnov stabilnosti svakoga društva i da moramo njemu težiti. Mi možemo, lično, intimno, zamerati na filozofskom, logičnom, bilo kojem nivou, ali ne možemo udarati na te temelje. Po meni, princip kohabitacije za početak života jednih pored drugih sasvim je izvestan i moguć. Vidite kako je u Republici Srpskoj, koliko se vrati Muslimana u Republiku Srpsku, toliko se vraća Srba u Federaciju Bosne i Hercegovine i imamo, što je najznačajnije, a moramo biti odgovorni prema svetinji ljudskoga života, imamo prestanak ubijanja. Znači, hajde da rešavamo prioritetne stvari i da ih nazovemo pravim imenom, a da bismo, kroz to rešavanje problema ušli u svetlost, budućnost koja se nazire i u koju ja duboko verujem, jer inače ne bih kao mlad čovek ulazio u sve ovo.
Bećković: Pomenuo si nekoliko puta svoju generaciju i problem da ne možeš ni njima da objasniš – Kosovo je kolevka, Kosovo je deo mog identiteta, kakav smo mi narod, nisam ja više taj ako nema Pećke patrijaršije... Je l' to zvuči kao poezija ili kao istina?
Božović:Ne, to zvuči kao istina i početak priče, ali ja priču nastavljam, nastavljam ovim što je Rasim započeo, pričom o ljudskim pravima, o demokratiji...
Bećković:Mene zanima na koji način je je to istina, na koji način ti osećaš svoj identitet?
Božović: Osećam pripadnost srpskom narodu, srpskoj crkvi, srpskoj najstarijoj kući, ne mogu da izbrišem iz pamćenja. Kada se ja nađem, recimo, sa nekim Francuzom, Nemcem ili Amerikancem, kako da mu ja objasnim po čemu sam ja različit u pozitivnom smislu i kako nas naša različitost zbližava i šta ja u toj evropskoj ili svetskoj porodici naroda predstavljam. Ja moram izaći sa nekim vrednostima svoga naroda i ja izlazim sa Bogorodicom Ljeviškom, ja izlazim sa Pećkom patrijaršijom, ja izlazim sa univerzalnim hrišćanskim, evropskim, civilizacijskim vrednostima. Šta je nasuprot njih? Nasuprot njih je ubijanje, smrt, terorizam, organizovani kriminal, borba droge, putevi i trgovina ljudima. Da li je to budućnost? Sad se ja tu pozivam i na mlade Albance i na njihovu budućnost. Da li će oni dozvoliti da budu u rukama albanske mafije koja i te kako značajno stoji iza svega ovoga, vukući konce, želeći da stvori jednu nakazu, jednu kvazimodo državu, koja bi bila kriminalna jazbina i koja bi bila generator krize ka Evropi. I ovo što je Nikola rekao, vrlo je važno – Evropa mora da shvati da svoju bezbednost i sigurnost i civilizacijske vrednosti brani upravo sada na Kosovu.
Ljajić: Mislim da bih ja koristio drugačije argumente od ovih koje gospodin Božović govori, naravno, uvažavajući sve ovo što ste rekli. Taj sukob istorijskog i etničkog prava ja bih drugačije formulisao. Istorijski princip je, nažalost, danas mrtav princip u politici i ako vi spomenete istorijsko pravo Srbije na Kosovu, odmah će vam spomenuti primer da je Carigrad bio grčki, da je Španija bila arapska. Ja govorim o državnom pravu Srbije na Kosovu, bez spominjanja istorijskog prava, koje naravno iz toga proizilazi. Druga stvar, ako hoćemo potpuno realno da govorimo o tom problemu, da li su srpska i albanska zajednica živele jedna sa drugom ikada kroz svoju istoriju? To će verovatno Nikola bolje da zna od nas. Da li danas... Ja sam juče imao sastanak sa više ambasadora, pitao sam ih da li znaju primer da Srbi i Albanci idu u isti restoran, da idu u pozorište, da idu u bioskop, da sede zajedno, da uopšte budu u istoj prostoriji, na bilo kom mestu, osim gde međunarodna zajednica drži neki sastanak pa služi kao medijator. Od 1445 naselja na Kosovu, samo je 96 naselja etnički mešovito. 1154 naselja je dominantno, dakle 100 posto, ili srpsko ili albansko, i mislim da je u oko 290 naselja takođe dominanto, ali ne sa tolikom većinom, srpsko ili albansko stanovništvo. Prema tome, mi nemamo kohabitaciju odavno...
Samardžić: Žive u Beogradu zajedno.
Božović: Žive na jugu Srbije zajedno.
Ljajić: Međunarodna zajednica mora da prihvati takvo stanje i, da bi zaštitila Srbe na Kosovu, mora prihvatiti aranžmane koji će omogućiti opstanak svih zajednica na Kosovu, dakle, da sami odlučuju o velikom broju pitanja koji se njih tiču – bezbednosti, sudstva, tužilaštva, zdravstva, obrazovanja – to je jedini način da opstanu i jedini način da imate multietničko Kosovo, jedini način da imate autonomije, zovimo ih regioni, kako god hoćete, to nije podela, to nije prejudiciranje rešenja, ali to je u ovom trenutku jedino rešenje da imate multietničko Kosovo, da imate veze tih autonomija sa Beogradom, i da imate veze albanskih autonimija sa Beogradom, onoliko koliko to bude stvar dogovora legitimnih predstavnika Albanaca i Beograda.
Bećković:Nikola, je l' bi ti mogao da kažeš da je Bogorodica Ljeviška deo tvog identiteta?
Samardžić: Ne znam, to je veoma komplikovano. Prvo, što se srpski identitet danas isključivo vezuje za feudalnu srednjovekovnu epohu, ali dobro, ta epoha je ostavila stare vredne spomenike, koje opet nisu radili samo Srbi, redovno su dolazili ili grčki slikari, italijanski ili primorski arhitekti, što opet govori o karakteristici naše istočnomediteranske civilizacije. Ne znam, mislim da ja to ostavim među svojim knjigama, kod kuće, ja to u sebi ne mogu da osetim, zato što sam odrastao u drukčijoj podkulturi, koja me je više privlačila, što sam odrastao u otporu prema roditeljima koji su takođe bili istoričari kao ja, ali su u doba mog sazrevanja smatrali da sa mnom nešto verovatno ozbiljno nije u redu, ali to je karakteristika valjda svakog naprednog društva. Imate albansko društvo, gde deca imitiraju roditelje i pradedove, gde rade iste stvari potpuno, od vremena Prizrenske legije do danas, tu nema... njima je potreban neki Vudsdok, neka pobuna protiv roditelja, njima je potrebno da nova generacija donese nešto svoje, novo, novu istoriju da drže u sebi, da je pišu, a vidim da je nešto mnogo pišu, da se drže nekih svojih vrednosti, ali tradicionalne vrednosti balkanskih naroda naročito, ne uklapaju se u savremenu civilizaciju, pa ni, ako hoćeš, ni Francuske ni Engleske. Kada je komponovana Marseljeza, u doba Francuske revolucije, nju je umelo da otpeva manje od trećine Francuza koji znaju francuski. Danas postoji potpuno nov identitet Francuske, ali je stvar u tome ne koji će se način profilisati. Večina Francuza misli isto što i Lepeng govori, a on je glasao za Lepena. Kod nas ljudi glasaju za male lokalne Lepenove i na Kosovu i u Srbiji i u Hrvatskoj... To je osnovni problem ljudi ovde, što ne mogu da razluče šta je njihov privatni, šta je javni domen. Možete kod kuće da radite šta hoćete, da mislite, da osećate šta hoćete, a kad izađete na ulicu, morate sa ostalima da delite neke vrednosti javnog života.
Bećković: Da li tvoje nacionalno biće nešto gubi ako se kaže da je rešenje da Kosovo dobije nezavisnost, da li bi ti nešto izgubio time?
Samardžić: Mene boli kad neko dole pogine, šta će biti sa crkvama i manastirima, naravno da mi nije svejedno,ali ne znam... To je komplikovano pitanje. Danas čovek mora da pazi šta govori jer na ulicama imate podivljalu rulju koja... Ne govorim o tome. To je realno stanje. Ja sam vrlo pesimističan, vi imate mnogo optimističnija predviđanja. Ja ne umem na to da odgovorim. Ja mislim da ljudski život vredi više od toga. Drugo, interesuje me, u zajednici koja sebe smatra srpskom, koliko ljudi je uopšte videlo Dečane i Pećku patrijaršiju? Kolika su im znanja o Dečanima i Pećkoj patrijaršiji? To su ipak vrlo kompleksni spomenici, nastali davno. Nisam siguran da se tim osećanjima danas ne manipuliše. Ja sam obišao celo Kosovo, nema gde nisam bio, proveo sam sedam meseci u šumi iznad Gnjilana u vojsci, spavao sam sedam meseci ispod šatora 1989. godine, kada su ovde urlali "Uhapsite Vlasija". Naravno, Vlasi je na slobodi, a Sloba je u zatvoru. Ne mogu da kažem da mi je potpuno svejedno, ali nije mi svejedno kad neko pogine i nije mi svejedno kada se ljudskim životima manipuliše.
Bećković: Šta je deo vašeg nacionalnog identiteta? Je l' vam to deluje kao manipulacija da su Bogorodica Ljeviška i Pećka patrijaršija pokretač ljudi, da kažu – ne damo Kosovo. Je l' imate vi taj odnos ili ne?
Ljajić:Nisam ni Srbin ni Albanac i pokušavam da potpuno realistično posmatram čitavu situaciju, da kao državni funkcioner branim državni interes, treće da ne učinim ništa da pogoršam život ljudi koji tamo žive i potpuno se s Nikolom slažem, najvažnije je zaštititi ljude, najvažnije je da ljudi ne stradaju i rekao sam – moj identitet je zapravo nešto iz čega ja ne izvlačim svoje političke argumente, to bi bio potpuno pogrešan pristup, iako ja nijednog trenutka ne zanemarujem nacionalno osećanje, što je veoma bitna stvar, ali to nije nešto odakle bi jedino mogao da crpim argumente za svoju političku filozofiju ili za svoju političku platformu.
Bećković: Ali, meni se ne čini da je to politički argument. Kako ste se vi kao građanin osećali kad su palili džamiju prošle nedelje? To nije politički argument, nego je to civiliizacijski argument – ne može to da se radi.
Ljajić: Naravno, apsolutno se slažem sa tim, ali ja govorim generalno o kompleksu problema na Kosovu, a to je mene pogodilo i kao vernika, kao pripadnika islama, i pogodilo me, s druge strane, kao građanina ove zemlje. Ja sam nastojao, za ove tri godine, koliko sam deo vlasti, da pomognem da se poboljša međunarodni imidž zemlje, govoreći o razvoju multikulturnog, multietničkog društva, o pravima svih manjina, o pravima muslimana, da se odnos prema muslimanima drastično promeni, tako da sam ja višestruko pogođen paljenjem džamije.
Bećković: A imate li utisak da to nije bilo potrebno nikom posebno objašnjavati, ni međunarodnoj zajednici, nikom? To su svi osudili istog sekunda, a da su hramovi stari ovoliko ili onoliko, je l' to treba da se objašnjava? Zašto se nije tako reagovalo na hramove na Kosovu, gotovo da ih niko nije pomenuo? Kako je to moguće?
Ljajić: Zato što, kao što sam vam rekao...
Bećković: Zašto se to zove politika kad se kaže – tamo je hram od XIV veka, a ovo se zove civilizacija?
Ljajić: Nažalost, to jeste politika, zapravo politikanstvo i razloge za to treba tražiti u ona tri razloga koja sam naveo, nasleđeni imidž. Nama će trebati daleko više vremena da dokažemo da smo u pravu, čak i gole istine ćemo morati da dokazujemo više nego neki koji će poluistine ili neistine... neće morati zapravo da se brane od tih neistina. Stvaranje drugačijeg imidža je posao, ne za ovu vlast, nego i za naredne vlasti i rekao bih, čak, nažalost, i za naredne generacije, jer ono što smo mi nasledili od Miloševića, ne predstavlja dobru legitimaciju niti za ovu zemlju, niti za građane koji u ovoj zemlji žive. Debalans u izveštavanju imate, slažem se. Ja ne želim nijednog trenutka da dam znak jednakosti između onoga što se dešavalo, zločin je i jedno i drugo, ali najveći zločin je stradanje ljudi. Međutim, činjenica je da u izveštavanju, posebno prvog dana, bilo je pokušaja pravljenja te simetrije, raspoređivanja krivice i na jednoj i na drugoj strani, što se uostalom vidi i iz saopštenja sa sednice Saveta bezbednosti.
Božović: Olja, ja bih molio samo da... Mislim da me ni moji večerašnji sagovornici nisu dobro razumeli. Ja sam upravo govorio da mi je teško da objasnim vezu prošlosti i sadašnjosti u ovim i ovakvim vremenima, vremenima zauzetosti savremenog čoveka, koji dođe kući, uključi televiziju i onda prima neku hiperinformaciju koja je prepakovana, virtualna informacija, i ne može sad on da ide da proverava šta je tu stvarnost, on apsorbuje tu informaciju. Ja sam rekao da je to samo jedan deo, drugi deo koji mene motiviše jeste osećaj pravde. Pazite, vi imate sistem Ujedinjenih nacija, imate rezoluciju u kojoj jasno piše da će međunarodne snage zaštititi srpske crkve i manastire i bezbednost svih, povratak će obezbediti, a onda imate da se za petnaest dana vrati 800 hiljada Albanaca i neka su se vratili, a onda imate teroristički napad, uništi se 30 crkava i manastira od neprocenjive, niko me ne može ubediti, samo srpske vrednosti, to je evropska i svetska kulturna baština, pomenuta Bogorica Ljeviška je pod zaštitom Uneska, dakle, svetska kulturna baština. Uništite to, ubijete toliko ljudi, zapalite na stotine kuća i onda kažete – pa dobro, evo, sad ćemo mi da uspostavimo bezbednost. Znači, napadnut je sistem Ujedinjenih nacija, napadnut je i podriven je uopšte međunarodni poredak. Kako onda vi možete govoriti o uspešnosti Amerike u Iraku ili Avganistanu ili o uspešnosti evropskih vlada da se obračunaju sa terorizmom koji im preti? Ako ne stavite znak jednakosti, ne zato što ja to govorim kao Srbin pravoslavac, nego zato što to govore suvi podaci. Između 11. septembra, gde je jedan od onih terorističkih manijaka koji su udarili u Svetski trgovinski centar bio i obučavao pripadnike OVK na Kosmetu, između toga, između voza u Madridu i paljenja crkve i ubijanja ljudi... Da podsetim, nije samo izgorela crkva, izgoreli su ljudi unutra, nađeni su ugljenisani leševi, ljudi su spaljeni samo zato što pripadaju jednome narodu. To je zločin koji mora biti nazvan pravim imenom i između njega i Madrida i Njujorka mora se staviti znak jednakosti. Terorizam je svuda i na svakom mestu i svakoga može zadesiti. Što pre i Evropa i svet budu shvatili da se samo zajedničkom borbom, slažem se sa Nikolom, kroz regionalni pristup... To je velika opasnost za ceo region. Mi možemo imati uspehe u borbi protiv tog zla i, na neki način, uz ovo što smo rekli – prošlost, istorija, tradicionalne vrednosti, osećaj za pravdu, osećaj za ljudska prava... Ne postoje srpska i albanska ljudska prava, i bošnjačka. Prava su ljudska univerzalna i opšta za sve, tako da je to sve u jednom kontekstu. Ne bih voleo da se izdvoji da sam ja potencirao samo to, mada, gospodine Ljajiću, kada je srpska država u pitanju, tu imamo specifičnosti, pošto je srpska crkva gotovo starija i ona je iznedrila modernu srpsku državu, a kad smo kod džamije, moram i ja reći svoje mišljenje, među prvima sam osudio, to je stravično i nije smelo da se desi, ali se ne može stavljati znak jednakosti i moramo razgovarati o uzrocima toga. Ako je ta džamija preživela balkanske ratove, ako je preživela Prvi svetski rat, Drugi svetski rat, stravično bombardovanje, ako je preživela rat u Bosni, gde su se sukobili Srbi i muslimani, i pravoslavci i pripadnici muhamedanske vere, ako je primila mnogo muslimana iz Bosne, ta ista Srbija, ako je preživela stravična bombardovanja, ne verujem da iza ovog ne stoji nešto mnogo krupnije. Treba videti kome odgovara akt paljenja džamije, ko stoji iza toga. Ne može mi niko reći da za dva sata u Nišu se desi, posle toga u Beogradu se zapali džamija... Morao je neko da nosi benzin, šibice, neki materijal da se to zapali. Ne možete zapaliti transparentom "Ne damo Kosovo". Ko stoji? Evo, ja dajem odgovor, stoje nasleđeni ostaci sive zone tajnih policija, obaveštajnih službi koje su preživele Miloševića, Stambolića, Đinđića i koje žele da prežive i Koštunicu. Ta stravična siva zona koja je ubila ljude na Ibarskoj magistrali, koja je ubila Stambolića, koja je ubila premijera... Ne možemo se sad mi iščuđavati i reći – svetska je tragedija zapaljena džamija u Beogradu. To je džamija, to je nasledstvo Beograda, ona je meni toliko draga kao objekat bila i ona je vrednost Beograda, pre svega. Neka se uđe malo u to šta je bilo u njoj i kako je bilo. Ona je vrednost, pre svega, Beograda, ali ko stoji iza toga, moramo se žestoko zapitati. Evo, ja ukazujem na pravce – ko stoji i naravno, za razliku od ovoga gde smo imali ljudske živote, gde su ubijeni ljudi, te ljude ne možemo vratiti, njih su ubili pripadnici raznih tajnih policija i službi sa značkama tih službi, a da jednostavno nije, nažalost, nova vlada uspela da za 10-15 dana sve preuzme.
Ljajić: Mislim da postoji značajna razlika u pogledu motiva i za jedno i za drugo. Ovde se radi zaista o huliganima i bez ikakvog političkog motiva, odgovornost vlasti jeste što to nije sprečila i potpuno se slažem da je moglo da se učini više da se ne desi ni u Nišu ni u Beogradu ono što se dogodilo. Što se tiče Kosova, jasno je da iza paljenja crkava i manastira stoje jasni politički motivi, to jeste deo strategije proterivanja, etničkog čišćenja, to je apsolutno politički motiv, s tim što ovde u javnosti u Srbiji postoji, mislim, ili nerazumevanje ili nepoznavanje. Albanski nacionalizam nije verski, već etnički motivisan, i ako pitate većinu albanskih intelektualaca kojoj koncesiji, kojoj veri oni pripadaju, ili će vam reći da je njihova vera albanstvo, ili da je njihova vera simbolični islam. Sam Rugova u jednom od poslednjih intervjua kaže: "Moja je vera simbolični islam", a to znači da ne postoji.
Božović: Pa dobro, kod nas je Momir Bulatović govorio da je pravoslavni ateista, tako da...
Ljajić: Još nešto. Postoje dva prostora na svetu danas gde imate veći prelazak, gde žive muslimani, veći prelazak u katoličanstvo nego obratno.
Samardžić: Pa to je istorijski. Vatikan je uvek računao na Albance kao masu koju će lakše prebaciti... to je tačno, da.
Ljajić: Prema tome, ta verska komponenta kod Albanaca ne igra posebnu ulogu. Oni su sve podredili, apsolutno sve, političkom, nacionalnom cilju i homogenizaciji Albanaca, bez obzira da li su oni pravoslavci, katolici ili muslimani.
Bećković: Dobro. Pominjali smo razne vrste manipulacija i ti si govorio o tome ko bi mogao da stoji iza toga. Veruješ da neko stoji iza toga? A ko stoji ovih dana na protestima? Uvek postoji neka ekipa iz čijih redova se čuje "Iizdaja, izdaja", povici "Idemo na Kosovo, ne damo Kosovo". Je l' neko stoji iza toga ili je to iskrena poruka?
Božović: Ja mislim da i tu ima ubačenih elemenata. Mi moramo da budemo svesni da je ovo na neki način i inforat. Mi smo prethodni medijski rat izgubili. Ja sam to doživeo prve večeri protesta pred Vladom. Došao sam da se pridružim. Imao sam neke obaveze u Vladi i oko 11 sati tražili su okupljeni građani da se obratim. Kao po komandi, usred mog obraćanja, koje je bilo poziv na dostojanstven protest, poziv da se pomolimo svi za žrtve i da učinimo da ta slika, pošto sam video ekipu CNN-a vrlo blizu, da takva slika ode u svet i odmah je počelo – izdaja, hoćemo oružje, ubićemo Šiptare – i to tačno iz jednog centra u okviru čitave mase. Ja smatram da to ima veze sa generatorima krize i onima koji žele da to upotrebe protiv nove vlade. To je više nego jasno, treba tražiti uzroke, treba tražiti one snage koje su sada udružene protiv nove vlade, a bez koje mi, moramo biti svesni, ne možemo da učinimo ništa. Ako mi nemamo prvi, dobar, pozitivan signal i reakciju iz Beograda, kao što smo imali, i vrlo sinhornizovanu akciju svih ministarstava i Saveta ministara, ujednačene izjave, i Vlade Srbije i to moramo da održimo. U nekim pismima koja su mi stigla rečeno – utičite da političari ne prestanu sada da trče. Mi smo poznati kao narod koji trči trku na 100 meetara, a nama trebaju maratonci. Ovo što je sada ujedinilo Srbiju, ovaj pozitivni signal, tako bar dolaze izveštaji iz Amerike, iz Evrope, koji je Vlada postigla, mi moramo održati. Ne sme da dođe do pada političkog tonusa i delovanja. Mi moramo još jače da delujemo, i kroz diplamatiju i kroz međunarodnu, bilatelarnu, multiletarnu saradnju, medijski rat... Zadatak i vas medija jeste da se borite za istinu. Ja ne tražim da mediji budu prosrpski. Stanje na Kosovu prenesite realno, ne zanima me da li je to prosrpski ili proalbanski, prenesite realnu sliku stanja. UNMIK-u i KFOR-u su se o glavu obili njihovi virtuelni izveštaji. Oni su veličali navodni svoj uspeh, a pri tom su, da i to podsetimo, žestoko razoružali Srbe. Ja sam branio čoveka od 70 godina kome su našli lovačku pušku 200-300 metara zakopanu u njivi. Jedva smo ga spasli da ne ode na višemesečnu robiju, a imali smo slučaj u Prizrenu da su pripadnici bivše OVK-a dolazili i pretili, uperivali pištolj oficirima francuskoga KFOR-a. Ja sam imao tada konferenciju za štampu na kojoj su bili UNMIK-ovi predstavnici. Rekao sam da je to sramota, da moraju biti jednaki aršini i da se slika duplih standarda, koja je poznata nažalost i kod Haškog tribunala, ne sme više tolerisati i to se obilo i njima. Nemojte zaboraviti, nije još objavljeno da li je i koliko ubijeno vojnika KFOR-a, koliko ih je teško ranjeno, koliko ih je povređeno, i to će morati da se objavi. Da vidimo kako će da reaguje na to njihova javnost kada, eventualno, budu suočeni s tim.
Bećković: Šta mislite, šta bi se desilo kada bi došlo dotle da se kaže – naša vojska ide tamo, mobilizacija – šta bi bilo sa onima... da li bi oni što su bili ispred džamije i što galame "Idemo na Kosovo", krenuli dole ili bi stanovali kod tetke, kao nekad?
Ljajić:Ne bi sigurno, niko ne bi išao, to je više nego jasno, ali mislim čak i na nivou verbalnog takve izjave su politički štetne. Prvo, što onda to predstavlja Srbiju kao remetilački faktor u regionu i mi ne smemo da koristimo taj rečnik, i drugo, mi ne smemo da stvaramo lažne iluzije kod ljudi koji na Kosovu još uvek žive. Bolje saopštiti istinu, ma kako ona gorka bila, da ljude ne držimo u iluzijama da će vojska poći da ih brani. Naprosto, to se neće dogoditi. Pogledajte izjave međunarodnih zvaničnika, ali zahtevi za to da deo vojske bude u okviru snaga KFOR-a ima smisla utoliko da KFOR pojača svoje prisustvo dole, a ne da mi realno očekujemo da se to dogodi. Ja mislim da ovih novih 2500 vojnika predstavljaju ipak pomak. To naravno nije rešenje, ne možete obezbediti svakom vojniku jednog Srbina koji dole živi, ali predstavlja jasan signal da međunarodna zajednica više to neće tolerisati. Prema tome, ja mislim da su te izjave apsolutno štetne. Ja sam ovih dana i govorio, ne želim da zvučim stereotipno ili da ja delim nekom lekcije, ali je sigurno da se svaka naša reč meri i potpuno se slažem sa ovim što je Vladimir govorio. Ja sam morao da objašnjavam izjave političara koje su date tokom ova tri dana. Svaka reč se meri, svaka reč se posmatra posebnom lupom. Ja mislim da smo u celini taj ispit položili, da – osim pojedinačnih iskakanja, kojih je, moramo reći, bilo – da su manje-više sve poruke bile na pragu traženja rešenja i zahtevanja od međunarodne zajednice da odlučno preduzme akcije i mere za zaustavljanje nasilja na Kosovu.
Bećković: Kada biste vi imali rođake, prijatelje, u nekom od onih sela na Kosovu i kada biste mu se iskreno obratili, šta biste mu rekli? Dolazi ovamo, strpi se dok stigne prvi konvoj, ili biste rekli – sedi tu i čekaj?
Ljajić: To je vrlo teško.
Bećković: Znam.
Ljajić:Iskreno da vam kažem, kao čovek, ne bih mogao nikome da kažem da ostane jer ako ja ne bi imao hrabrosti da odem dole da živim, mislim da nemam ni hrabrosti niti imam toliko smelosti da kažem ljudima da ostanu a da znam u kakvim uslovima ti ljudi žive. S druge strane, ukoliko se svi isele, onda politička borba postaje potpuno besmislena i upravo zato mislim da u vašem pitanju treba tražiti i odgovor na pitanje statusa i rešenje. Rešenje je da ti ljudi koji dole žive odlučuju o sebi, da te ljude štiti neko, a ne da ih neki finski... ili ne znam ko bahato štiti, jer ti ljudi su u ovom trenutku dobili jasna uputstva da prvo štite sebe, drugo da štite ljude i pod tri da štite imovinu. Oni su štitili samo sebe, niti su štitili druge ljude, niti su štitili imovinu. Prema tome, zato sam ja, neću da kažem optimista, ali verujem da će ovo da inicira neka rešenja, nekonvencionalna rešenja koja mogu da znače opstanak za ljude na Kosovu.
Božović: Ja imam malo drugačije podatke i voleo bih da mi date priliku da kažem.
Bećković:Hoću, ali te molim pre podataka da mi odgovoriš na ovo isto pitanje.
Božović: Ja bih rekao ono što sam već rekao ljudima koje sam sreo i koje sam obilazio i koje sam branio. Da ostanu i da se bore. To radimo i mi, i to danas radi čitava Srbija i radi svaki Srbin...
Bećković: A je l' bi imao ti hrabrosti da živiš tamo?
Božović: Da, imao bih hrabrosti da živim tamo. Ja se nadam da u rešenjima koja ja imam u glavi, da će biti mogućnost da možda u jednoj od tih srpskih opština živim i da uživam u blagodetima prelepe kosovsko-metohijske zemlje. To zaista iskreno kažem...
Bećković: Čekaj, biću drastičnija. Da ti je majka tamo?
Božović: Apsolutno i da mi je majka... Kada se radi... Ja ne mogu da pričam o nečemu što nije bilo, ja već tri-četiri dana radim na tome. Svuda gde su ljudi fizički ugroženi –starci, žene, deca, mi smo na vrućoj liniji sa KFOR-om. Naš Generalštab je u punoj aktivnosti i Ministarstvo odbrane. Oni su izdejstvovali da ljudi budu fizički zaštićeni i evakuisani. Oni su dalje prebacivani u srpske sredine gde im je obezbeđen nužni smeštaj. Vlada sada čini vrlo ozbiljne napore i koncentrisana je na to da se obezbede kamp prikolice, kućice... ide proleće, da se ljudi tamo zadrže i da im se obezbede svi uslovi. Svi bolesni, stari i nemoćni moraju imati obezbeđenu medicinsku negu. Da li je to u Mitrovici? Ako ima uslova, onda je to u Mitrovici, ako nije, onda je to u Beogradu. Ali, mi ne možemo istovremeno imati takvu politiku... ti ljudi nemaju mnogo dobra ni po kolektivnim centrima u Srbiji. Vidite kako se prema njima ponašaju? Mnogi od tih ljudi hoće da ostanu tamo. Mi smo imali slučaj u Obiliću, ja sam sat vremena držao čoveka na liniji ubeđujući ga da se evakuiše, on nije hteo da se evakuiše, pucao je na UNMIK i KFOR i oni su ga uhapsili. Srećom da je živ, on je uhapšen, živ je, mi ćemo ga osloboditi, ali to govori da ima i drugačijih primera. Ovo je moj lični odnos, upućuje se poruka solidarnosti. Određenu vrstu nelagode svaki pošten čovek oseća kad ovo gleda, iz solidarnosti i spremnosti da svi mi... Ovo je poziv moj, pre svega mojoj generaciji i svima drugima, da koliko možemo pomognemo tim ljudima. Siguran sam, ako bi svi zajednički učinili koliko je u našoj moći, da bi se situacija vrlo brzo nabolje preokrenula. Kada su podaci u pitanju, biće objavljeni, ja ne želim u ovom trenutku... ali radi se o oko stotinu povređenih, i ozbiljno povređenih, vojnika KFOR-a. Ne možemo reći da su oni samo branili sebe. U prvom talasu njihova reakcija je bila veoma loša i neprofesionalna, ali već nakon žestoke aktivnosti i reakcije Beograda, njihova aktivnost je izuzetno poboljšana i o tome govori...
Ljajić: U određenim regijama.
Božović: ...i o tome govori veliki broj i povređenih i uhapšenih demonstranata. Ti podaci će biti objavljeni. Više je poginulo Albanaca nego Srba, ja ne želim sada da spekulišem, ali u narednim danima oni će zvanično i oficijalno objaviti podatke. U tim podacima će se videti da je više, možda znatno više poginulo Albanaca nego Srba, što upravo govori da su oni branili, naravno i sebe i svoje živote, moramo biti realni i taj vojnik ima svoj život i on je došao da preživi tu svoju misiju, ali su i te kako su branili i Srbe i srpske kuće, imanja i crkve. Da nismo imali tu odbranu, mi ne bismo danas imali ni Pećku patrijaršiju ni manastir Dečani. Ja to moram da kažem u ime bratstava tih manastira, koji su u stalnom kontaktu sa mnom i koji zahtevaju, zbog njihovog odnosa prema ljudima koji ih štite, da tako kažem. Ako ću samo da napadam UNMIK i KFOR, što činim u mnogo čemu, kritički se osvrćući, ja onda mogu da ugrozim ljude čiji život bukvalno zavisi od aktivnosti UNMIK-a i KFOR-a. Prema tome, ova akcija Vlade je veoma dobra, koordinisana, mislim da ne sme da se popusti sada, da treba svi da učinimo sve da ljudi ostanu na teritoriji Kosova i Metohije, u bezbednim okruženjima i pod uslovima koji su primereni takvim vanrednim situacijama, a onda prioritet mora biti – a pre toga naravno da prestane ubijanje – to je obnova svih srpskih kuća, crkava, manastira, škola, bolnica da bi život mogao da bude normalizovan. Ne bude li to učinjeno – Savet bezbednosti je rekao da se ne smeju priznati rezultati nasilja – onda ne postoji više ništa o čemu mi pričamo, onda je srušen sistem Ujedinjenih nacija i onda ću se ja složiti da je sve uzaludno, ali čini mi se da ćete se složiti da je ljudski život ipak borba i ne možemo sada... Bilo je u istoriji srpskog naroda i mnogo težih trenutaka, setimo se povlačenja 1914. godine, Mojkovačke bitke... šta je sve ovaj narod preživeo, da bi sada u mnogo većem i pozitivnijem okruženju pomogao svojim sunarodnicima i napravio pozitivan iskorak u koji ja verujem.
Bećković: Nikola, šta je tvoj utisak, a nema ga među ovim predlozima?
Samardžić: Moj utisak je da je vlada o kojoj govorimo počela da zloupotrebljava situaciju i mene sve ovo podseća na '88, '89.godinu. Počeli su da funkcionišu vojni sudovi koji pravno ne postoje, i ne bi trebalo da postoje. Vojni sudovi su počeli da hapse civile zbog verbalnog delikta – nije čudo kakav je ministar pravde – da se to ovde dešava. Ono što se događalo na ulicama naših gradova bilo je koordinisana akcija, o čemu je gospodin Božović govorio, koja je trebalo da iskoristi naravno nedemokratski potencijal ove vlade kako bi ona promenila svoju, pre svega, unutrašnju politiku. Dakle, tu su dejstvovali pojedinci iz vrha crkve, iz kriminala, pripadnici kriminalnih bandi, folk pevačice, funkcioneri SPS-a ... Pojavili su se u medijima neki vampiri iz Miloševićeve prošlosti, koji su krenuli da nam objašnjavaju današnju situaciju kao da ljudima to nije jasno. Očigledno da u Vladi postoje određene strukture koje su tom krugu ljudi veoma sklone. Podsetiću vas da je uklonjena ploča posvećena Zoranu Đinđiću. Ja ne znam zašto gradska vlada nije odredila jednu ulicu nego su ga gurnuli tamo u onaj ćošak, kao da je bio bilo ko. I nije bilo nikakve reakcije, što govori o tihom teroru koji se zavodi, koji govori o nedemokratskom potencijalu Vlade. To su stvari za veliku brigu, tim pre što ne postoji nikakva reakcija javnosti. U stvari, u javnosti kada su takve stvari u pitanju, ponovo talac nečega što se događa sa one strane naših granica jeste Kosovo. Nije više, de fakto, u sastavu Srbije i time se, naravno, manipuliše. Mislim da je opet srednji sloj, koji se nekako pridigao u poslednje tri godine, ostao zatečen, zbunjen, nije uspeo na poslednjim izborima da profiliše svoju političku volju, a i političke snage koje su lokomotiva i demokratija u našem društvu posrnule su, mislim na ono što se događa u Demokratskoj stranci koja je počistila one ljude koji su zaista skinuli Miloševića, uhapsili ga, poslali ga u Hag, otvorili zemlju, pokrenuli neke od njenih snaga, pokrenuli reforme, učinili da se ljudi ponovo smeju na ulici. Sve se to nekako zatrpalo u mračni krug gde se vrti nekoliko staraca iz Akademije, nekoliko crkvenih velikodostojnika, ne svi, nekoliko vođa kriminalnih bandi, nekoliko folk pevačica. Pa zar je to ono što će ponovo da zatvori ovo društvo? Neverovatno je da se to ponovo događa. To je isplivalo i na državnu televiziju, a ostali mediji ne umeju da profilišu to što se u društvu događa i to je za veliku brigu. Ako se već govori o Kosovu, to nije put koji će Srbiji omogućiti da zaštiti preostale Srbe na Kosovu. Mislim da jedino demokratizacija Srbije daje Srbiji mesto da izađe sa argumentima. Pokušavaju da Srbiju unazade, a njih ima u Vladi, od premijera pa nadalje. Da vas podsetim da je on bio omiljeni Miloševićev opozicionar onog trenutka kada je Šešelj ušao u Vladu, da je državna televizija u vreme medijskog terora tokom bombardovanja redovno prenosila njegove stavove, što je on posle objašnjavao, demantovao, ali nikako ubedljivo, da su se tu čudne stvari dešavale i tokom pobune Crvenih beretki i tokom Đinđićevog ubistva, da su se pominjali njegovi savetnici, da sve to nije razjašnjeno i da se taj čudni svet kojeg nikad nije bilo kad su se odigravale pobune protiv Miloševića, nigde ih nije bilo, odjednom je isplivao, pojavio se u medijima, pojavio se u javnom životu. To je moj utisak, nelagoda, nešto što ne sluti na dobro, nešto što nas vraća u prošlost. Ja ne mislim da će se događaji odvijati onako kao su se odvijali, istorija se ne ponavlja i nije funkcija istoričara da na to ukazuje, ali bih voleo da građanstvo postane svesno da političke snage koje su demokratske, koje imaju potencijal koji može Srbiju da izvuče iz svih kriza u koje je upala, da krenu da rade i na tome. Nažalost, nama su vezane ruke, danas je dan žalosti, ne sme čovek ništa ni da kaže. Pre deset dana se desila nesreća u Madridu, nije proglašen dan žalosti, nego su građani sami odlazili u Špansku ambasadu. Posle 11. septembra Koštunica isto nije dao da se proglasi dan žalosti. Pa ne možemo mi računati na bilo čiju solidarnost ako naše društvo ne pokazuje solidarnost prema drugima.
Bećković: Ne znam šta bi pričao Nikola da sme da se govori, pošto si upravo rekao da ne sme da se govori. Ne znam šta bi bilo da sme... Vaš utisak, a nema ga na ovoj listi?
Ljajić: Utisak je izveštavanje RTS-a 17. marta. RTS je nastavio po programskom šemi koja je planirana odmah nakon Drugog dnevnika, kao da se ništa ne događa ni na Kosovu ni u Beogradu. Ako nemaju izveštača na Kosovu, valjda imaju nekoga u Beogradu ko je mogao da izveštava sa beogradskih ulica, šta se događa ispred džamije. Nažalost, mislim da je to primer, najblaže da kažem, neprofesionalnog odnosa.
Bećković: Je l' vama deluje uverljivo da je Crkvenjakov zbog toga smenjen?
Ljajić: Ne, mislim da to nije razlog. Možda je to iskorišćeno kao povod, ali ne verujem da je to glavni razlog.
Božović: Moj utisak je nada koja se rađa uopšte u stavovima, u mišljenjima ljudi koji su između čekića i nakovnja, između čekića svih onih zaverenika ili onih koji drže tapiju na zavereničke velike priče ili zaverologa koji kažu da je ceo svet protiv nas, koji kažu da je sve što mi učinimo besmisleno jer i onako je sve izgubljeno, i koji su lažni patrioti a sada su se pojavili, među njima ću pomenuti Bakija Anđelkovića, koji me zamalo fizički napao u televiziji Pink, proglasivši me da sam ja čovek koji je prodao Kosovo... To je stvarno mračna strana kojoj pripada i deo sivih zona nasledstva tajnih policija koje moraju biti demontirane i to je prvi zadatak nove vlasti, jer nas to slabi i u borbi za demokratsko društvo, koje onda može mnogo bolje da se bori za Kosovo. To ne znači... Između čekića, ali i nakovnja svih onih cinika koji svaku bilo kakvu pozitivnu aktivnost, nadu, želju da se stvari promene, da se stvari nasmeju, da se stvari učine drugačijim, pozitivnijim, gledaju sa nevericom ili pominjanjem svega srpskog kod njih, kod tih cinika, ili srpskih crkava ili manastira, izaziva ne smeh ili prezir, hladnoću koja je po meni nedopustiva. Između te dve struje i te dve strane, mislim da postoji jedan uzan prostor, i moj utisak je da se taj prostor širi i da treba da se širi. Znači, između toga da vidimo šta su vrednosti i da odbacimo velike priče zaverologa i cinika koji sa hladnoćom, rezignacijom posmatraju sve. Ja sam slušao i neke kod vas koji govore, recimo, kako je lepa i velika mudrost izjava Čanka koji je rekao da Kosovo treba zaviti u sto maraka i baciti na ulicu da vidimo ko će to da uzme. Verujte, to su izjave kojih se ja gnušam., ne mogu čak ni da se nasmejem, to je ta cinična hladnoća koja je zastražujuća. To je to.
Bećković: Hvala vam najlepše. Doviđenja.
Postojeći komentari (3) |
Pošaljite komentar |
Pišite autoru emisije
|
|
 |
| Utisak nedelje |
|
|
|
-
20. 11. 2009.
Budžet, uz planirani manjak od 104 milijarde dinara,
...dalje
-
20. 11. 2009.
Peščanik, 384. emisija: Vesna Rakić-Vodinelić, Dejan
...dalje
-
20. 11. 2009.
Dnevnik: Cvetković: Povećanje standarda; Raspisan tender
...dalje
-
20. 11. 2009.
Zvezdi prvi derbi u sezoni - 76:73...dalje
-
20. 11. 2009.
Opstanak koalicije u Prištini...dalje
-
20. 11. 2009.
Jutarnji dnevnik: Tiodorović: Stope obolevanja i smrtnosti
...dalje
-
20. 11. 2009.
Sajmovi zapošljavanja...dalje
-
20. 11. 2009.
Jutarnji dnevnik: Van Rompe za proširenje EU; Radnici
...dalje
-
19. 11. 2009.
Dnevnik: Patrijarh Pavle sahranjen u porti manastira
...dalje
-
19. 11. 2009.
U Beogradu sahranjen patrijarh Pavle...dalje
-
19. 11. 2009.
Tražimo nestale, uspostavljamo izgubljene kontakte...dalje
 Download B92 emisija
|
|
