- Neće biti “Povorke ponosa” sutra.
- Ne, povorke neće biti.
Marija: Nikako nisu želeli da izričito zabrane na papiru skup, jer bi to značilo poraz za Srbiju i šta ja znam, ali ovo isto jeste zabrana, iako nigde ne piše izričito: “Zabranjujemo”, ali nama skup, koji smo mi prijavili na Platou, nije omogućen. Dakle, zabranjen je.
Majda: Ja sam jako umorna, jako sam besna, zato što je država, faktički znači, posle pet meseci našeg rada i saradnje, u 48 sati ili u 72 sata, nam je potpuno izsabotirala ceo proces i odbila da nas zaštiti.
Marija: I čitav način kako se to desilo i sa sve onim paralelnim porukama podrške i ono od čitave Vlade, baš je onako kao u nekom filmu, kao da se to ne dešava nama.
Dva meseca ranije
21. jul 2009.
- Organizacioni odbor jeste odredio datum održavanja “Parade ponosa”.
39 dana pre Povorke ponosa.
- Nego, je l' imate vi neke ideje, mislim, to oko programa? Mislim, negde ja mislim mi još nismo došli do toga kao da krenemo da pričamo, ali negde je ideja okupljanje, onda idu tih četvoro, petoro ljudi, koji će nešto da pričaju, a koje još nismo izabrali, u tom smislu.
- A ko će da priča i šta će da priča?
- Pa hajde da sad pričamo o tome. Znači, treba to, onda znači ide ta šetnja i onda na kraju ide muzika, đuskanje i onda evakuacija.
- Hvala vam i doviđenja, mi sad radimo budžet.
- 594 podeljeno sa 65,21...
- Još 39 dana je ostalo do “Povorke ponosa”, sad već počinjemo da planiramo program i takve nekakve stvari, o kojima pre deset dana nismo ni razmišljali, tako da, kao dobro, dešava se svašta. Pravimo budžete, znači, kao baš je operativa.
- Koliko to košta?
- 49.026.
- Pa, to je to.
- Šta 49.026, to je budžet?
- Da.
- U dolarima.
- U dolarima?
- Da.
- Dobro.
- 49 hiljada dolara, to su naše želje.
- A novac nemate?
- Nemamo ništa.
- Koliko imate?
- Pa imamo jedno četiri, pet hiljada dinara .
Marija: Meni je skroz zanimljivo kad tako pročitam po žutoj štampi, ili ne znam ni ja šta, gde ono, mi imamo milione, kamione i ne znam ni ja šta kao, mi se jedva nešto... Imamo i foru da dajemo sto dinara na svakom sastanku Organizacionog odbora, zato što to kao tako skupljamo novce na razne načine. Jedna zastava je 13 dolara, znači to je ne znam koliko? Deset evra otprilike i to isto imamo ono to, kao, hoćemo da radimo dugine boje i ne znam, za svako, kao... Dugine boje su, ono kao, gej zastava, obična, onda kao imamo i biseksualnu, to je ona tamo što ni ja isto nisam znala do skoro šta znači, pa ne znam posebno lezbejske, sa lezbejskim znakićima, znači, ono kao, to smo isto smislili da imamo sve predstavnike na zastavama.
Majda: Što se mene lično tiče, nekako sam uvek, je l' da kažem, bila muškobanjasta i, šta znam, iako je naravno bilo tako raznih nekih pokušaja, čak i mojih pokušaja naravno, da se uklopim u sredinu, kao, e sada smo u gimnaziji i, ono, vrhunac tinejdžerskog doba, naravno, ja sad kao nešto tu stavljam šminku i ne znam šta, da bih se uklopila, je l', iako naravno gomile lezbejki nose šminku, nije uopšte to sporno, ali samo govorim o tome kako ti pokušavaš naravno sve da bi se uklopi u tu sredinu.
- Ćao, uđite.
Marija: Ja mislim da sam ja to nekako saznala mnogo pre nego što sam znala šta to uopšte znači i to je nešto što kao, onako, kao još u detinjstvu nekako vidiš da se nešto kao razlikuje, ali onda tad naravno niti znaš šta je to niti znaš šta je “normalno” za onu većinu ili nije normalno.
Majda: Rodim se u jednom društvu u kome je heteroseksualnost normalna stvar. Znači, ja sad odrastam i vidim da sam malo drugačija od drugih. E sad, pošto svi tako, treba je l' devojčica sa dečacima, dečaci sa devojčicama, a meni se sviđaju devojčice i ja sad već tu krećem da razvijam u svom biću, u svom mozgu, ideju da nešto nije u redu sa mnom.
Marija: Ja sam nekako u kasnom nekom pubertetu imala taj neki, to je u stvari najteži coming out sa samom sobom. Kad sam se onako, kad sam skapirala, kao OK, kao da, to, ja sam lezbejka i onda sam imala period od, jako dug, ja mislim možda godinu dana, kad uopšte nisam smela, čak ni da se družim sa ženama, toliko sam se plašila tog svog dela i to je onako iskonski strah. Ja se sećam da, ono kao, legnem da spavam, onda mi ono, lupanje srca, ne mogu da dišem od straha i ne znam. Onda je to tako trajalo, trajalo dok ja nisam to nekako OK ono postala. Ne znam ni kako sam postala OK, ali onda, onda je to posle toliko dugo vremena, moralo je jednom da prestane. I to jeste u stvari najbolniji proces, sa samom sobom. Sve ovo sa drugima je nekako. I roditelji jesu najbolniji proces, ali je opet lakše nego to sa samom sobom.
Majda: Onda dođoš do toga da kažeš nekom, pa sad neki prijatelji će ti ostati prijatelji, neki će te odbaciti. Pa treba da kažeš porodici, pa sad porodica na različite načine to... Npr. moja mama je u početku jako teško to prihvatala, jednostavno imaš taj argument „Ja tebe volim, ali taj deo tebe jednostavno ne mogu da prihvatim“. To kao sad da mi kažeš: „E ja tebe volim, ali sad ta tvoja ruka, ne sviđa mi se, pa de, ti nju odseci“. E pa, ne mogu da je odsečem. Međutim, evo sad npr, jedanaest godina kasnije, situacija je potpuno druga.
Marija: Mama je onako, kao kad se „autovala“, kad sam joj saopštila svoju seksualnu orijentaciju, onda je ona bila u fazonu, kao: „Ja sam to znala“ i tako, ona ima taj trip da ona sve zna unapred i da je ona to znala još kad sam bila mala i tako. Onda sam ja rekla: „Pa, što mi nisi rekla, možda bi bilo dobra da sam i ja to znala tako rano šta mi je“. I OK je, ona je stvarno onako podržavajuća skroz.
Majda: Moja baka, pre dva meseca, nešto kad je počela cela ova priča sa Prideom, koja ne zna za mene, mislim, ali kao valjda je to sve toliko bilo u medijima i ona jedan dan dođe, sedim s njom i pita me: Hoćeš ići ti na taj gej pride? I ja joj kažem kao ne samo da ću da idem, nego ću biti jedna od organizatorki i šta ona kaže: E meni je žao što sam ja toliko stara, inače bi došla s kesom punom kamenja da vas gađam.
Marija: Imale smo taj period ćutanja, koji se obično desi kad kažeš roditeljima, onda oni više ne znaju šta da pričaju sa tobom i onako imaju taj period zbunjenosti.
Majda: Otac je to npr. super prihvatio, on me podržava, on će doći na pride, što je meni jako važno, mislim, verovatno jedini član moje porodice koji će doći.
Marija: Sa tatom je to išlo malo drugačije, zapravo ja negde nisam uopšte imala želju da tati bilo šta pričam, jer nikad nismo živeli zajedno, nismo imali nikad nekakav otvoreni odnos, međutim i on je super odreagovao, on je meni tako, kao, u tom trenutku, čak me i pitao, kao : Što se toliko plašiš? Onda sam ja bila u fazonu: Kako da se ne plašim kad glasaš za DSS, čoveče, i Novu Srbiju, naravno da se plašim. Ali, ovaj, ali OK je kao sve to prošlo i sad sam s njim u tom periodu ćutanja.
Majda: Mama se recimo brine oko toga da l' da ne dobijem batine, što mi, je l', sad više izlazimo u javnost itd. Ona se samo brine da se nešto loše ne desi, je li, meni lično. Nije je više briga to šta će komšije da kažu, šta će ko, bilo ko drugi da kaže, nego jednostavno ta, valjda normalna briga, je l', za svoje dete.
Marija: Pa, moj tata živi u Parizu i ja ne znam da li će doći, pošto je sad trenutno na odmoru ovde, a mami sam rekla da ne dolazi, zato što ne mogu da brinem još i o njoj, jer je paničarka i onda bi to meni bio preveliki, ono, napor da dođe. Ali kao to, u stalnom smo kontaktu, pa biće to OK, smiriće se valjda.
Majda: Ljudi, kao se pitaju stalno: čime ste vi to ugroženi? Pa onda, kao, evo, gde da krenem?
Marija: Često vidimo svoje drugarice, koje su onako stalno od nečeg nešto zaziru, nikad se ne poljube u javnosti. Znači, to kao isključivo u četiri zida i u principu to je sve ono stvar naše lične odluke. Ne, nije bezbedno i nije, i može svašta da nam se desi.
Majda: Mene ono što užasno nervira jesu upravo ti dvostruki standardi, jer mnoge stvari o kojima, da tako kažem, “običan” narod uopšte o kojima ne razmišlja, znači, ti ideš sad, šetaš se Knez Mihajlovom, držiš se sa svojom devojkom, sa svojim dečkom za ruku, ne znam, ono, poljubiš se, igraš kad odeš u diskoteku itd, ti uopšte ne razmišljaš o tome, kako ja sa svojom devojkom da uradim isto, u najmanju ruku, ljudi gledaju te čudno itd, u nekim gorim slučajevima počnu da ti dobacuju, neki krenu da te udaraju i da te nazivaju bolesnikom, perverznjakom itd.
Marija: Meni je uvek bilo to, bilo mi je frka, zato što živim u iznajmljenom stanu, kao da me neće izbaciti kad saznaju, pa sad kao OK. Imam friendly, ono, stanodavce i tako, raznih nekih stvari. Mislim to, kao kad počnem za ličnu egzistenciju da se plašim, onda je to zajebano.
Majda: Mene ljudi i inače tako čudno gledaju ponekad, pogotovo leti, imam puno tetovaža, kao izbušena sam, tako da eto, dešava se da kao: šta je sad ovo? Tako, dobacivanja neka i šta znam, ali u principu, pa to kao: iju, vidi, lezbača! Ili ne znam šta.
B92: Kako reaguješ?
Majda: Pa ništa, ja uglavnom, ja sažaljevam u stvari te ljude, kad on ima potrebu da, je l', dokazuje ne znam šta time što je on, šta sad on misli da je, ne znam, nešto superioran u odnosu na mene, jer je on “normalan”. To su svi ti ljudi, koji se diče tom normalnošću, meni su smešni, jer da si ti siguran u sebe, da imaš svoj život, mislim, šta ti imaš da mrziš koga bilo.
Marija: Ja sam odlučila da ja to neću, da ja neću da gledam da l' me neko gleda ili ne ili da li će neko da reaguje ili ne, zato što prosto, kao moram da... Kao što sam i rekla, navikavam se na ovu situaciju i hoću da naučim sebe da reagujem, ako se nešto loše desi, da znam kako ću da odregujem i to je to. Stvarno ne mogu da se stvarno plašim non-stop i trzam i okrećem, ne pada mi na pamet.
Majda: Ima ta jedna izreka: “Tvoje pravo da mlataraš rukama se završava kod ivice moga nosa”, pa molim lepo, ne tražim ni od koga ništa specijalno, samo kao to: mrzi me, slobodno me mrzi i kad prolaziš pored mene, možeš da mrziš i da imaš tu neodoljivu želju da me udaviš, da me ubiješ, možeš to da misliš, šta me briga, nemaš pravo to da uradiš. Samo to treba da shvate ljudi.
Marija: To isto kažu ono: ne smemo da vodimo decu 20. septembra u grad jer ako vide gejeve i lezbejke, svi će postati gejevi i lezbejke. Pa mislim, ja isto celog života gledam heteroseksualne ljude, a nisam postala još uvek hetero, a mnogo više ih gledam nego gejeve i lezbejke, tako da ja nekako ne verujem da je seksualna orijentacija nešto što može da se nauči, mislim prosto kao, ti se sa tim rađaš.
Marija: Danas smo imali sastanak sa načelnikom Uprave policije i upoznali smo ekipu sa kojom ćemo biti u stalnom kontaktu i negde to, kao, dobili uveravanja zašto je svima važno da “Povorka ponosa” prvo prođe bez problema.
- I sastanak je bio, mi smo kao setovali da ćemo sad, ne znam, kao pola sata da razmenimo informacije, a sastanak je trajao dva sata, pri čemu jako friendly, politički korektno su se svi postavljali.
Majda: U organizaciji “Povorke ponosa” učestvuje pet ili šest gej-lezbejskih-queer organizacija, plus još nekolicina, koji su u organizaciji za ljudska prava, ali je bio takav dogovor da naravno kao liderstvo imaju gej-lezbejske organizacije.
Marija: Ono što se ovde dešava jeste politički protest, kojim se ukazuje na diskriminaciju i nasilje, koju gejevi i lezbejke trpe u Beogradu i u Srbiji i kao, mislim to je nešto što ćemo mi morati sad stalno da ponavljamo, da to ne, nije paradiranje i nije nikako ono lascivno ništa ovde, nego da zaista jeste nešto što, kao što i kaže naš slogan: “Vreme je za ravnopravnost”.
Majda: Jedna marginalizovana grupa izlazi na ulicu, uprkos svim pretnjama nasiljem, uprkos tome što većina stanovništva zaista mislim da smo bolesni, ovakvi, onakvi, izopačeni. Jednostavno mi ćemo izaći na ulicu i preuzeti svoja prava u svoje ruke. Naravno da smo mi svesni da to nije lako i da za neka prava, jednostavno moramo da se borimo, jer ko će drugi?
Marija: Ono što je nama nekako najvažnije, to je da to kao je bezbednost, pre svega, jer i mnogi gejevi i lezbejke neće izaći na ulicu sigurno 20. septembra, jer se boje, jer znaju šta se desilo 2001. i nekako je jako važno da se sada, ove godine, da to nekako prođe, pa makar i uz šest hiljada policajaca, ali kao da to sad prođe OK.
Boban Stojanović, Kvirija: Smatramo da je bezbednost važan aspekt, ali takođe smatramo da pet, šest ili deset hiljada policajaca tog dana, nije dobra poruka za populaciju, jer šta to zapravo znači? To znači da ti ne možeš da izađeš sa svojih pet gej-drugara i ne znam, lezbejskih drugarica i da se prosto prošetaš ulicom, ako nemaš neko policijsko obezbeđenje.
Predrag Azdejković: Gej-lezbejski info centar: Trenutno, kako vidim, poruka će biti da, ako gej-lezbejska populacija želi da bude slobodna joj treba pet hiljada policajaca, koji će da je čuva. Meni to nije pozitivna poruka, negde mi je to po ko zna koji put, da priznajemo taj poraz aktivistički, jer se od 2001. godine nešto mnogo nije promenilo u stavu ljudi i u glavama ljudi, dok se, je l', te zakonske regulative menjaju i to je pozitivno, ali da to nema tu osnovu u građanstvu i u ljudima koji žive u Srbiji.
Boban Stojanović, Kvirija: Ono na čemu smo mi insistirali, a na čemu prosto, ostatak Organizacionog odbora nije bio fokusiran, je taj jedan kulturni i zabavni deo, jer to zapravo i jeste okosnica, jeste bit cele manifestacije.
Marija: Sad je baš onako burno i iz sata u sat imamo sastanke, ono, svašta se nešto dešava. Ono što je najnovije je da kvirija izašla iz Organizacionog odbora.
Predrag Azdejković: Gej-lezbejski info centar: Trenutno se šalje poruka, da je gej-lezbejski pokret razjedinjen, da unutar samog pokreta ima više struja, da se ne zna ko pije, a ko plaća, da je jedno rasulo, što je istina.
Marija: Juče smo bili kod ministra Čiplića, ministar za ljudska i manjinska prava, pa da, baš nam je i on rekao: super je, svi će da vas podrže, osim gej-aktivista, ali ja stvarno mislim da je to normalan proces i da je to prosto, pionirski pride. Sve će biti bolje sledeće godine.
Predrag Azdejković: Gej-lezbejski info centar: Pa žene su negde u Srbiji uvek hrabrije, to evo ja priznajem, pa eto tako je sad i u gej-lezbejskom pokretu. Kao što vidimo mirovni pokret u Srbiji vode žene. Muškarci su uvek tu nešto povlače ili su u drugom redu. Da, ne mogu sad to da sagledavam tu podelu, evo hrabre žene, ja i dalje želim da vratim priču na to – motivi, šta vas to tera da organizujete “Povorku ponosa”?
Majda: Meni lično “Povorka ponosa” znači da najzad, posle osam godina, zaista straha i traume od svega što se desilo od 2001, izađemo i pokažemo da smo i mi građani ovog grada i ove zemlje, koji imaju ista prava kao i svi drugi. Da jednostavno, iako svesni da se većina sa tim ne slaže, šaljemo jednu poruku, poruku, pre svega našoj zajednici, da kao, evo ljudi, moramo i mi da se osnažimo i moramo da kažemo, da tu smo, postojimo i jednostavno, uživamo sva prava koja nam pripadaju. Ljudi misle da mi tražimo nekakva specijalna prava. Ne, mi tražimo ona prava, koja vi uživate i ne razmišljate uopšte o njima, dok mi moramo za njih da se borimo sada u 21. veku.
Majda: Pre nekoliko dana sam se vratila u Beograd, posle deset dana odmora, neprijatno iznenađena da je ceo grad ižvrljan grafitima na kojima kaže: “Smrt pederima”, “Stop pederima”, “Stop gej-paradi”, “Srbija Srbima – pedere napolje” i slično.
Majda: Trenutno sad, kao organizatorka “Povorke ponosa” primam pretnje i na telefon i preko Fejsbuka. To su neke najgore onako, stvari, koje jesmo prijavili policiji, ali nije prijatno, evo sinoć sam imali noćnu moru, da sedim u autobusu i prilazi mi neki tip i kreće da me bije. Eto kao: je l' si ti ova što organizuje pride?
Marija: Sve su pretnje iste: „Jebem vam mater bolesnu, „Ubićemo vas“, ne znam šta sve ne, ali uglavnom je jedno te isto.
- Zaklaću te na paradi, ima da te vučem po podu, droljo bolesna, idi leči se.
Majda: Odbijam da se predam tom strahu. To je upravo ono što oni žele, da mi budemo uplašeni i zaista da to, sedimo u svoja četiri zida – e pa neću! Ne dozvoljavam da mi se to desi, ne dozvoljavam da to bude njihov uticaj na mene.
Marija: Prijavili smo policiji, to je bilo baš smešno jedno iskustvo, pošto ono, mi gde god da odemo i šta god da radimo, gde god da odemo sa nekom institucijom, kad smo u kontaktu, onda mnogi od njih, a pogotovo policija, imaju taj ono, smejulje se i kao sve im je užasno smešno, jer verovatno nikada nisu, mislim misle da nikad nisu videli geja ili lezbejku, pa im je to hihihi, ali oni rade, mislim, ja nemam ništa protiv, smejte se kao, radite svoj posao. I to je OK.
- A inače da, Egzit će nam pomoći oko kao te neke tri stvari, je l' tako. Jedan je taj (...) i to prikupljanje tih celebrity. Oni imaju ideju neku sad da se napravi, na nekom višem nivou, da se snime ti spotići, kao po 30 sekundi, gde bi, ne znam, pristao je Dragan Bjelogrlić, Đuričko...
Spot: “Ja sam Nikola Đuričko i u mojoj Srbiji niko ne mora da krije koga voli, ni momak devojku, ni devojka momka, ni momak momka, ni devojka devojku. Ljubav nije da se krije, nego da se ponosi. Vreme je za ravnopravnost!”
Mirjana Karanović, glumica: Mislim da mi polako otkrivamo ljudska prava i ona se ne tiču samo homoseksualaca, lezbejki, one se tiču i svih drugih ljudi, koji su negde se, u strahu sakrivali od većine i spisak je jako dug.
Marko Karadžić, državni sekretar, Ministarstvo za ljudska i manjinska prava: Na žalost 90-e godine, ostavile su svoju posledicu i svedoci smo da određene grupacije ljudi, organizovanim aktivnostima, pozivaju na nasilje, kršenje zakona i svo svoje nerazumevanje i agresiju, usmerili protiv određenih grupacija u ovom društvu, što je dokaz da mnogo više treba da radimo na podizanju nivoa svesti i borbi za toleranciju i zabranu diskriminacije. I jedan od načina jeste i ovaj skup, koji će biti 20. septembra, jer na taj način pokazujemo d ovo društvo ima potencijal i želju da se razvija ka jednom demokratskom društvu, u kome će ljudska prava biti poštovana, bez obzira na različitosti.
Zoran Dragišić, profesor Fakulteta bezbednosti: Ja iskreno spadam među one ljudi koji, dok nisam počeo ovim da se bavim, nisam imao nikakav stav o gej populaciji. Nisam imao negativan stav, ali ni pozitivan, prosto nisam razmišljao o tome. Međutim, sada, u svakom slučaju ću biti tamo, ne samo kao neko ko je radio bezbednosna procenu tog skupa, nego ću se svakako pojaviti ka Zoran Dragišić, imenom i prezimenom. Pozvaću još i neke moje prijatelje, takođe da se tom skupu priključe, jer mislim da ovaj skup ima mnogo veći značaj, nego što je samo zaštita prava gej populacije.
Boban Stojanović, Kvirija: Svuda u svetu, gej-parada je nešto čime gej zajednica dobije jedan plus, a svaka druga zajednica dobije tri plusa. Dakle to je jedan test tolerancije, ne samo na pitanju nekih stvari na koje smo naučili, kao nacionalnih manjina, verskih manjina itd, već na pitanje opšte tolerancije.
Svetozar Cvetković, glumac: Neka ljudi izađu i neka slobodno izraze svoje mišljenje. Ako žele nekog da uhvate za ruku, ako žele nekog da poljube, neka to urade, jer to ne vidim kao kritično po sudbinu sistema ove zemlje.
Svetozar Čiplić, ministar za ljudska i manjinska prava: Događaj koji je planiran za 20. septembar je zapravo događaj slobode, događaj promocije te slobode i u krajnjoj liniji, ono što je suštinski bitno je da Republika Srbija, odnosno organi Republike Srbije, doprinesu da taj događaj slobode, bude promocija slobode.
Slobodan Vukolić, Načelnik Policijske uprave Beograd: Ništa nije sporno, znači, Policijska uprava za grad Beograd je preduzela, ne samo od dana sazivanja, odnosno podnošenja prijave za javni skup, niz mera i radnji iz svoje nadležnosti, kako bi prijavljeni javni skup protekao u najboljem redu, odnosno da ne dođe do narušavanja javnog reda i mira.
- Kada se upoznajemo sa redarima, je l' će oni imati bedževe?
- Mislim da ne treba tu ne znam koliko velik broj redara, iz razloga što tu glavni posao će raditi policija, redari su tu, baš što smo pričali, da ako dođe do napada, ako je neko pao, pomognu da ustane, da spreče u tom momentu napad, ako su bliže od policije.
- Redari se bave učesnicima skupa, a onima koji napadaju skup, oni su problem policije.
Zoran Dragišić, profesor Fakulteta bezbednosti: Što se tiče samih organizatora, oni su preduzeli sve mere koje su neophodne da taj skup protekne kako treba, dakle sve one mere koje su nadležnosti organizatora, dakle sada je loptica u dvorištu policije.
Slobodan Vukolić, Načelnik Policijske uprave Beograd: Više puta smo imali sastanke sa predstavnicima organizatora, znači ovog javnog skupa, predočili im sva saznanja, odnosno saznanja naša, do kojih smo došli da se radi o skupu ekstremno visokog rizika. Ta naša saznanja o stepenu rizika, svaki dan su, da kažem, na toj skali sve veća.
Zoran Dragišić: Kada smo radili studiju bezbednosti, tada se ispostavilo da smo zapravo u toj studiji predvideli sve ovo, što se sada dešava i da su te ekstremne organizacije, zaista, u ovom trenutku šalju najozbiljnije pretnje učesnicima skupa i ljudima koji bi došli da taj skup podrže.
Slobodan Vukolić: Pa to su već poznate grupe raznih navijačkih... Razne navijačke grupe, grupe “Obraz” itd, Naši, već poznate u javnosti, koje su se do sada eksponirale.
“Pet dana do održavanja najavljene “Povorke” ponosa, u organizaciji Udruženja homoseksualaca, situacija u Srbiji se zaoštrava.”
- Postoji bezbednosni rizik. Postoji rizik od napada, od nasilja.
- Imali smo otvorene pozive na linč gej-populacije u Srbiji i najave da će biti napada to, da će se krv liti ulicama.
- Policija u Srbiji, oduvek ima te neformalne grupe koje služe kao država sa lažnom ličnom kartom.
- Ako misle da mogu nekažnjeno da guraju prst u oko čitavom srpskom narodu, onda se grdno varaju, čekamo ih.
- Imamo oprečne stavove, to su neki polemički tonovi, hajde sada da ne komentarišemo to.
- Najvažnije nam je da sve to mirno prođe, ma šta mi mislili pojedinačno o samom činu te manifestacije.
- Gej parada nije srpski brend i ono što priliči Srbiji je da se otkaže u nedelju “Parada srama”.
Marko Karadžić, državni sekretar, Ministarstvo za ljudska i manjinska prava: To je po meni nekultura i nepoštovanje institucija u kojoj si, jer ta Skupština jeste najviši zakonodavni organ, ta skupština je usvojila zakone, usvojila Ustav, doneli smo, ratifikovali konvencije. Znate, meni je ono: čime se lud ponosi, pametan se stidi. Svaki pojedinac ima jednako pravo, sve dok ne ugrožava nekog drugog, dok ne čini pozivanje na mržnju, ratno-huškačku politiku vodi, ugrožava nekog.
Majda: Još tri i po dana do pridea, danas smo na poslednjoj pres-konferenciji pred nedelju, tenzija je stvorena. Na žalost u mnogim medijima su znači i dalje otvoreni pozivi na linč, dok tužilac izjavljuje kako je to samo polemika, iako članovi “Obraza” i 1389, znači prete nasiljem, koje je potpuno nedvosmisleno, mi čekamo neku snažniju poruku države da će to biti sankcionisano, jer sve što do sada nešto država govori je da će oni učiniti svoj maksimum itd, ali mi očekujemo mnogo više i pogotovo na kraju da Tužilaštvo odradi svoj deo posla, jer svi smo svedoci onoga šta se dešava.
Ivica Dačić, ministar unutrašnjih poslova: Ja sam isto tražio od Vlade Srbije da se, odnosno od najviših državnih funkcionera da se ovom pitanju porazgovara o tom viskom političkom nivou.
B92: A šta očekujete da se dogodi tokom toga razgovora?
Ivica Dačić: Zato što smatram da se mnoge stvari ovde, u Srbiji dobijaju policijski karakter, a u suštini nisu policijskog karaktera, nego su političkog.
Izjava Borisa Tadića: “Država će učiniti sve da zaštiti građane, bez obzira na njihovu nacionalnu versku, polnu ili političku orijentaciju, jer nijedna grupa, ma kakav predznak, imala, ne sme da poseže za pretnjama i nasiljem, niti da uzima pravdu u svoje ruke i ugrožava živote onih koji drugačije misle ili jesu drugačiji.”
Marija: Stvari se dešavaju iz minuta u minut, evo juče smo imali prilike da čujemo razne neke predstavnike Vlade, Crkve, svako je imao neko svoje mišljenje, pa hajde onda, videćemo.
Majda: Država negde daje naznake da možda će da ustukne pred najavama nasilja. Poslednjih nekoliko dana, policija daje neke jako čudne izjave, tako da i sa tim moramo da se borimo, ne dobijamo neke krucijalne informacije koje nam trebaju da podelimo sa zajednicom i sa ljudima koji hoće da dođu na pride i s pravo očekuju nekakve instrukcije bezbednosne, malo konkretnije od onih koje smo do sada davali. Međutim policija nam ne dozvoljava da te neke stvari iznesemo i tu smo negde, onako u problemu.
Marija: Jako puno novinara, evo sad pokušavamo po redakcijama da ih razvrstavamo, pošto se prijavilo, ne znam, sve ukupno nešto oko sto novinara, tako da, mislim da će biti velika gužva danas u Medija centru.
17. septembar 2009.
- Ponavljamo da smo od samog početka svesni svih bezbednosnih aspekata, da “Povorka ponosa” jeste visokorizičan skup i da u tom smislu, taj skup ne treba da bude zabranjen, taj skup ne treba da bude odložen i za njega nije rano, uprkos tome što on jeste visoko rizičan skup, već taj visoki rizik potvrđuje zapravo potrebu da se ovaj skup desi, odnosno potvrđuje tu činjenicu, da u našem društvu postoji jedna marginalizovana grupa, koja je svakodnevno izložena diskriminaciji i nasilju.
- Ja želim još jednom da ponovim dakle, da “Belgrade Pride” poziva sve lezbejke, gejeve, biseksualne, interseksualne, aseksualne, trans, queer, heteroseksualne osobe, njihove prijateljice i prijatelje, porodice, sve one koji žele da zajedno gradimo društvo slobodno od straha, nasilja i diskriminacije, da nam se pridruže u “Povorci ponosa” 20 septembra, na Platou u 11 časova.
Dan uoči Povorke ponosa
- Mi upravo dolazimo sa sastanka, sa premijerom Republike Srbije, Mirkom Cvetkovićem i sa njegovim saradnicima, nama je ne odobren skup na Platou, preporučen skup kod SIV-a, kojeg neće biti i to naravno, svi zajedno čitamo, da je skup na Platou zabranjen i da neće biti “Povorke ponosa” sutra.
- Sve i da pristanemo ili šta god, kako se god to nazvalo, da se premestimo na Ušće ili gde god drugde, to naprosto nije moguće, jer smo mi na manje od 24 sata do zakazanog skupa, uredno prijavljenog. Tako da je odgovor, Ne, povorke neće biti.
- Da li je ovo zemlja u kojoj se poštuju zakoni i da li je ovo zemlja u kojoj se poštuju ljudska prava i da li će država Srbija 2009. godine uspeti da položi ovaj test, zavisi samo od toga, ako predsednik ove Srbije, dakle ove države, gospodin Boris Tadić i Vlada Republike Srbije, omoguće da od ponedeljaka 21. septembra 2009. godine, Tužilaštvo i svi pravosudni organi, dakle krenu da procesuiraju i da krivično odgovaraju svi oni koji su mesecima, nedeljama otvoreno pretili nasiljem, pozivali na linč i smrt čitavog jednog dela populacije.
- Policija nije zabranila održavanje ovoga skupa, ali je preporučila organizatorima, da iz bezbednosnih razloga, jer niko ne osporava pravo da se iskažu različitosti. U Srbiji postoji Zakon protiv diskriminacije. Svako ima pravo da izrazi svoju različitost, ali i mi imamo obavezu, kao Ministarstvo unutrašnjih poslova, da ukažemo, da postoji visoki rizik za imovinu i ljudske živote.
- Vlada Srbije saopštava da je uprkos svim bezbednosnim rizicima odobrila “Povorku ponosa”, ali da je preporučeno da se skup održi na platou ispred palate Srbija. Gradonačelnik Beograda Dragan Đilas, pozdravio je odluku organizatora da otkaže “Povorku ponosa”. Činjenica da u Beogradu nije bezbedno na miran način iznositi svoje stavove, ma koliko se većina ne slagala sa istim, jeste nešto što sve nadležne treba da pokrene na ozbiljno razmišljanje i aktivno delovanje, upozorio je Đilas.
Zoran Dragišić, profesor Fakulteta bezbednosti: Građani Srbije treba dobro da razmisle, da li će sutra kada budu štrajkovali zato što nisu dobili plate, po godinu dana, da li će sutra, kada im neko ubije, ne daj bože, dete na ulici, zbog toga što nosu frizuru koja se nekome ne sviđa ili zbog toga što navija za klub, koji se nekome ne dopada, da li će i tada biti ravnodušni. Dakle, ovo je sada pitanje, pitanje očuvanja države.
Marija: Nekako poslednja dva dana jeste počelo da mi pada na pamet da će biti ovako i ja sam nekako bila ubeđena da će na kraju, mislim to kažem poslednja dva dana sam shvatila da će nas na kraju zabraniti, da je to negde bilo jasna, jasna odluka.
Majda: Ovo je, ja mislim, jedini scenario, koji nisam mogla da zamislim, da će država da nas zabrani. Mislila sam OK, biće napeto, biće gusto, trebaće nam hrabrosti, ali da ćemo na kraju sve uraditi kako treba, ali eto to, kad se najmanje nadaš.
Marija: Ja bih to nazvala klasičnim zastrašivanjem, pošto su prvo krenuli da pobijaju sve moguće aspekte našeg plana, koji je bio njima u rukama već nekoliko nedelja tada i mi smo o tome razgovarali nekoliko nedelja i nekoliko nedelja dobijali to, kao mi ćemo uraditi sve i sve ono što se vrtelo i mi tek sad vidimo da su to bile u stvari floskule nekakve i da to ništa nije značilo.
Majda: Sada oni nama kažu da ne mogu da obezbede jedan skup, protiv ne znam koliko nasilnika, za koje vrlo dobro znaju ko su i šta su. Oni već mesecima, javno, u svim medijima, do detalja iznose planove kako će da nas napadnu, kako će da nas tuku, na koje načine, s koje strane, koje su im strategije. Znači apsolutno se sve zna.
Marija: Na kraju se desilo to da su nam sinoć, znači u petak uveče, to je bila poslednja kao ponuda, pokušavali su da se dogovore sa nama, a onda su na kraju rekli, predstavnici Ministarstva unutrašnjih poslova, da će skup biti zaštićen, ukoliko se...da je politička odluka, da će skup biti zaštićen, ukoliko se održava na Ušću, što smo mi, naravno, odbili, jer je mislim smisao pride-a, ideja “Povorke ponosa” je da se... Zašto se povorke ponosa dešavaju u centru grada? Zato što je to način na koji gej-lezbejska zajednica izađe na ulicu i kaže: “Da, mi smo deo ove zemlje i ovo i jesu i naše ulice, isto koliko i svih ostalih”. Tako da naravno da nismo pristali na to da idemo da se šetamo po šumi.
Majda: Tata me stalno zivka, besan je, isto veruje da država jednostavno se igra demokratije i da je to potpuno nedopustivo. Znači da ti pričaš da si demokrata, da nešto kao igraš se tu, a evo u jednoj konkretnoj situaciji, da se praviš lud i da ne možeš da zaštitiš jedan mali skup, da je to potpuno promašena stvar.
Marija: Moja mama je nekako poslednjih nedelju dana, sve kako se pride sve više i više približavao, ona je postala prava mama koja me zove svaki dan i govori: biće sve u redu. Ja sam prvo njoj javila i onda je ona bila u fazonu, kad je čula gde žele da nas stave, rekla: pa da, to je u skladu sa tim, oni misle da ste vi divljaci i sad vi treba da idete tamo i šetate po šumi, ili šta već, da se jurite oko drveća. Užasno je razočarana i baš se onako, kao na kraju se i ona rasplakala. Kao pokušavaju da stvore nekakvu veštačku sliku, da je Srbija, ne znam koliko demokratska i super napredna zemlja i sad svi odjednom... Ovo što sad svi odjednom toliko šalju podršku gej-lezbejskoj zajednici, je stvarno smešno, ali stvarno, jer mislim i dokaza da je cela ova priča, prosto prevazišla i ideju pride-a i ideju pitanja prava na okupljanje gej-lezbejske zajednice, jer ja stvarno, meni nije padalo na pamet, niti mi je to ikada bio cilj u životu, zašto bih se ja sastala sa ministrom policije? Zašto bi se sastala sa premijerom? Šta će meni to? Samo zato što organizujemo ono, skup, jedan miran protest na ulici.
Majda: Vidim kao naš uspeh da je postavljena neka platforma za dalje, tako da organizacije koje budu u budućnosti htele da organizuju pride, već iduće godine, sasvim sigurno u Beogradu, imaju itekako, odakle da krenu, sa mnogo, čini mi se, jednog višeg stepenika, nego što je bilo na početku celog ovog procesa. Ja mislim da je to jedan veliki naš uspeh.
Majda: Ovo ostaje u amanet našim naslednicima, onima koji će organizovati sledeći pride. Dosta toga, dosta materijala će ostati za one koji se upuste u ovaj jedan utopijski posao.
Marija: Kako se osećam sada, jesam nekako, da, jesam užasno tužna, ali mislim da mi je to ono, prva reakcija danas, pošto se danas sve desilo, ali s druge strane vidim da je posao tek pred nama, da nam puno toga predstoji, da mislim, mi sigurno nećemo pustiti da to prođe tek tako. Ono što jeste negde dobro je da je nekako, ja mislim, sada državnim organima jasnije da moraju da nešto preduzmu povodom situacije koju imaju u gradu i u državi i da će napokon otvoriti svoja vrata, ja se iskreno nadam, za nekakve dalje dogovore, da zajedno radimo na tome i to je upravo to, da su oni počeli, da su oni nama dali podršku pre tri meseca, pa pre tri meseca kad smo... I više, kad smo mi počeli da se organizujemo, govorili sami oni, da im nisu rečenice, kad ih neko pita o pride-u, počinjale sa „Ja ne delim njihove vrednosti“ ili „Ja nisam gej ali“... Mislim, nego da su prosto negde radili na tome da ljudi shvate da ovde nije pitanje nečije seksualne orijentacije, nego zaista naših prava i sloboda. Svega... Oni bi sami sebi umanjili posao. Policija ne bi imala ovoliko posla sada. Tako da, da, posao je tek pred nama i ništa nije gotovo.
Postojeći komentari (0) |
Pošaljite komentar |
Pišite autoru emisije
|
