Siromaštvo i odliv stanovništva ka većim gradovima višedecenijski su problem u Srbiji, a regionalne razlike su najveće u Evropi. U ovoj emisiji videćemo kako izgleda život u Beloj Palanci, jednoj od siromašnijih opština, gde je prosečna plata oko 12 hiljada dinara, a kako u Pećincima, koje nazivaju i mestom prosperiteta.
Bela Palanka pripada pirotskom okrugu. U toj opštini živi oko 14,5 hiljada ljudi, plate su male i teško je naći posao.
- Sa veliku muku se živi. Ovo je Crna Palanka.
- Nije više bela?
- Ma kakva bela, bela je bila davno.
- Bilo je svega, pravila sam kuću, radila u sudu, firmi, svuda, mislim nije bilo problema. Imalo je da se kupi sve u prodavnici. Sad se ide sva na pijacu i na buvljaku da se kupi.
- To što proizvedem malo, unovčim, da može da se preživi, da se prehranimo i tako.
- A koliko ste danas zaradili?
- Danas, boga mi, sasvim nešto malo. Prodao sam jednu od ovih držalica i kilogram ovog projinog brašna i to je sve, po 60 dinara.
Goran Miljković, potpredsednik opštine Bela Palanka: Pa Bela Palanka, kao opština, znači, postoji već pedesetak godina. Bila je jedno razvijeno mesto. Znači, imalo je veliki broj zaposlenih ljudi, imalo je razvijenu industriju, pre svega, industriju za izradu dečijih cipela “Vesna”, fabriku za izradu mašinske opreme "Budućnost”, fabriku za izradu stolica i stolova “Ukras”, znači jednu razvijenu industriju, veliki broj zaposlenih ljudi i na žalost, tokom godina je došlo do jednog gašenja te privrede, koja je bila nosioc tog nekog razvoja. “Vesna” je iz stečaja prodata preduzeću “Grubin” iz Stare Pazove i on ima neke imovinsko-pravne tu probleme, koje vrlo brzo, ja mislim, treba da reši i u razgovoru sa njim smo zaključili da će on vrlo brzo, nekih trideset do pedeset radnika da uposli. “Ukras”, fabrika nameštaja je prodata iz stečaja “Gitariću” iz Smederevske Palanke. On je nešto počeo da radi, pa je zastao, pa sad imam informacije da će opet to da aktivira. Fabrika mašinske galanterije “Budućnost” je bila privatizovana, pa je raskinuta privatizacija, pa je opština pre par meseci, na zahtev opštine uveden stečaj, tako da za te fabrike društvene, nema neke perspektive.
- Ovako izgledaju prazne hale.
Mića Živić, Bela Palanka: Pre osamnaest godina ovde je radilo negde oko 300 čoveka, radnika u stvari. Postojala su tri pogona, koja su podeljena bila, to je “Fagras” “Tegmaš” i Radna zajednica. Ja sam radio u Radnoj zajednici i da Vam kažem najpoštenije da sam... tad su bila stvarno drugačija vremena. Tad je mogao i kredit da se uzme i da se završi sve to. Imali smo dobre plate, radili smo dosta sa inostranstvom, dok evo posle 2000. godine, evo sve je stalo. Nisam dolazio sigurno dve, tri godine, nisam bio ovde u hali. Bilo mi je teško, stvarno sam bio vezan za to. Opet sam rođen tu, želja mi je bila da ostanem tu da radim, da ne bi morao da putujem, da idem Niš, eto Pirot. Nadali smo se da će moje dete npr. da nastavi da radi ovde, da produži radni vek, a evo šta smo doživeli ovako. Odlazim i ja na biro kao i svi drugi.
Bela Palanka je poznata i po tome što ima više nezaposlenih, od onih koji rade.
Goran Miljković, potpredsednik opštine Bela Palanka: Veliki broj ljudi prima socijalnu pomoć, veliki broj ljudi radi tu dodatnu neku poljoprivredu, za zadovoljenje svoj nekih potreba. Znači, da ima hranu. Veliki broj ljudi čuva nešto od stoke, da li su to kokoške, da li su svinje, znači, jednostavno taj neki deo prehrane ljudi imaju obezbeđen. Drugi deo se zasniva znači, na nekom dopunskom radu, privatnom radu. Dosta ljudi radi i na strani, ide u tzv. pečalbu u Niš itd.
Dragana Mološević, Selo Donji Rinj, Bela Palanka: Živela sam u Beloj Palanci. Radila sam u fabrici “Vesna”. Posle sam radila u domu zdravlja, 11 godina. Kao tehnološki višak, dobila sam otpremninu od 2400 evra, kupila sam od tih para jedno malo stado ovaca. Imamo oko 160 ovaca. Pravimo sir i prodajemo jagnjiće i tako živim.
- Dragane, hajde dole malo pusti ovce.
Dragana Milošević: Ovo je moj suprug Milošević Dragan, koji je sad bivši milicioner u penziji i on mi pomaže oko čuvanja ovaca. Sin i ćerka žive u Beloj Palanci. Oni ne rade ni jedan. Nema posla. Pa jako malo ima zaposlenih, jedino što radi dom zdravlja, opština, sud. Ima tih privatnih preduzeća, uglavnom prave cipele.
Slađana Radovanović, Bela Palanka: Radila sam u “Vesni”, onda je prestala firma da radi, ostali smo bez posla. Suprug je radio u drugoj firmi, “Ukras” - Bela Palanka. Nismo imali sredstava i morala sam da se snalazim na bilo koji način drugi, da radim. Počelo je privatno da se nešto, na crno, radi, po malim firmama. Tako, ja sam kući radila za više tih drugih gazdi, dok na kraju se ispostavilo da je naš sadašnji gazda, Srđan Pavlović, dobro poslovao i onda sam gledala, svim snagama da upadnem u tu firmu.
Srđan Pavlović, direktor “Obuće Pavle”: Pa u “Vesni” sam radio šest godina. Tamo sam bio tehnolog i kad je došlo do tog sloma, uopšte u celoj Jugoslaviji, onda je i “Vesna” doživela istu sudbinu , kao i druge fabrike. Ja sam onda rešio da otpočnem sopstveni biznis. Krenuo sam u garaži, kod mene kući sa tri radnika i sa dve mašine i onda sam tako postepeno, iz godine u godinu, sve povećavao proizvodnju, napravio jednu radionicu od 400 kvadrata, pored moje kuće, onda je i to bilo malo i onda smo pre tri godine završili ovaj novi objekat, gde danas radimo. Trenutno danas imamo 150 zaposlenih, imamo nekoliko firmi, koje vrše usluge za nas. To su firme iz Knjaževca, Niša i Vranja. Pored toga što u celoj Srbiji prodajemo našu obuću, izvozimo u sve bivše republike. Prošle godine smo počeli izvoz za Rusiju. Neke male količine idu već za Kanadu, Dansku.
Slađana Radovanović: Prijavljena sam za sada, što je meni stvarno uspeh, u mojoj 50-oj godini da ja ponovo budem prijavljena i da mogu da se nadam da steknem neku penziju. Pre dve godine je primio i mog starijeg sina. Kad bi bilo bar pet, šest privatnika takvih, ovde u Beloj Palanci, da stvarno krene. Ja gledam, kod mene u komšiluku svi su bez posla.
Srđan Pavlović: Mi bi voleli kad bi mogli sve da uposlimo ljude, ali to je prosto neizvodljivo. Prošle godine smo uposlili 50-oro, ove godine ćemo sigurno još 20, 25 radnika novih da uposlimo. To su naše realne mogućnosti.
Goran Miljković: Pa prosečna plata je nekih 12 hiljada, po statistici, tu smo zadnji.
Srđan Pavlović, direktor “Obuće Pavle”: Naši radnici su na višem proseku, od prilike duplo.
Slavoljub Dimitrijević, savetnik u službi za zapošljavanje, Bela Palanka: Ova situacija, ova krizna situacija je dovela da mnogi rade na crno, koji su mislim iz stečajeva. Imam jedan primer samo, jedna je dolazila žena da žali kako na crno radi i mesečno prima šest hiljada. Znači, niti je prijavljena, šest hiljada primi za mesec dana. Znači, vrlo je teško kod njih.
Goran Miljković, potpredsednik opštine Bela Palanka: Tako da je to stvarno žalosno, ali u suštini to je i prava slika, jednostavno, mi.... Pretpostavljam da i ti ljudi koji rade neki posao, ne mogu da izdvoje davanja za te plate, jednostavno nemaju prometa, nemaju svoju prodaju, koja može da ih održi. Da li radio kod nekog drugog ili držao svoju radnju, to se svodi na neku, tu istu, na neko preživljavanje i na obezbeđene neke minimalne plate za preživljavanje. To je suština privatnog nekog preduzetništva u Palanci.
Slađana Radovanović, Bela Palanka: Meni je ovde lepo. Imamo sve uslove za rad, ima autobus koji nas vozi odavde, od kuće do firme. Radi se osmočasovno radno vreme, gde možda u drugim firmama nije tako, ali ovde jeste. Radnik je cenjen, kao radnik, s tim što se od radnika stvarno traži kvalitet i mi smo svesni toga, da jedino tako možemo i da opstanemo na tržištu. To su možda stotinak i više porodica iz Bele Palanke, koji tu rade i koji nešto zarađuju, a ostali u Beloj Palanci se snalaze, ko kako zna i kako ume. Meni je najlepše kad ja ujutru ustanem i kad nas troje odemo na posao, suprug ostane kući, međutim i on ne sedi skrštenih ruku i on... čuvamo pčele, ima oko 20, 25 košnica pčela.
Ljubiša Radovanović, Bela Palanka: Ja sam radio u (...) 34 godine, tako. Sad sam trenutno na birou. Srećan sam što rade moji svi. dopunjujemo se, čuvamo pčele, onda malo poljoprivreda i tako. Svi su bolje situirani, koji su otišli van, nego što smo mi ovde u Palanci, jer takvo nam je mesto, mi sad, kažem, siromašan je kraj.
Slađana Radovanović, Bela Palanka: Ovde se teže živi, npr. mi bez obzira to što radimo u preduzeću, ne možemo da odvojimo sredstva, da bi sebi priuštili godišnji odmor, da provedemo na moru. Mi nismo bili na moru nikada. Kakva je situacija, mislim da nikada nećemo ni da odemo na more. Vodimo računa uvek o tom trošku, čuvamo piliće. Npr. uzmemo 60 komada, prodamo 40, tako da 20 nama ostanu od te zarade. Stalno matematika mora i stalno se kupuje ono što je najnužnije za život.
- E zdravo, kako si prošao danas na pijaci?
- Dobro.
- E daj neki dinar, da idem da kupim neki zeleniš, nešto. Jesi dobro prošao? Dobro? Daj 200.
- Pošto vam je kupus?
- 20 dinara
- Pošto su vam krastavci? Dajte jedan kilogram. Evo šefe, izmerite.
- 130 dinara.
- Izvolite.
Nikola Videnović, Bela Palanka: Ja prodajem stan u centru, bilo je u oglasu. Cena je 300 evra po kvadratnom metru. 18 hiljada dinara, ovaj evra. Ja i ovaj stan ovde da prodam, ja ne mogu da kupim garsonjeru u Nišu od 23, četiri kvadrata.
B92: Pa je l' ima zainteresovanih kupaca?
Nikola Videnović: Ima zainteresovanih, koji pitaju, ali to se svima čini skupo. Da tako je, jer ovde je privreda stala.
Srđan Pavlović, direktor “Obuće Pavle”: Pre desetak godina je u Beloj Palanci bilo blizu 40 firmi, malih i što su se bavile proizvodnjom dečije obuće. 2000. je se Srbija malo otvorila i onda je došlo... ušla je više roba iz Kine, Turske, iz svih zemalja i onda je veća konkurencija bila, i onda tu nisu mogle da opstanu, u toj konkurenciji.
U Beloj Palanci niko ne radi, ne, baš ne radi niko. Par firmi koje rade, mogu da se nabroje prstima jedne ruke, dok ništa drugo ne radi i šta radi? Radi znači, javna preduzeća, što republička, što opštinska, tako da se kod nas lokalni izbori svode na to, ko će osvojiti vlast, da bi se zaposlio.
Goran Miljković, potpredsednik opštine Bela Palanka: Predsednik je dugo godina, znači od '91. pa do 2000. bio predsednik opštine, inače iz SPS-a, pa je pauzirao, prošli mandat je bio zamenik predsednika opštine, od prošle godine opet predsednik, tako da poznati smo i po dužini staža jednog predsednika. Mi smo od pre nekih tri meseca u koaliciji sa SPS-om, tako imamo sad dobru i korektnu saradnju i mislim da će ta saradnja da potraje.
B92: A ranije?
Aleksandar Živković, predsednik opštine Bela Palanka: Pa i ranije je bila, ja iskreno želim da kažem, mi nismo dve posvađane stranke, mi smo bili dve suprotstavljene stranke, gde smo mi imali tu većinu i vršili vlast, oni su bili ozbiljna stranka i prema rezultatima, koje su imali ranije, uvek su bili u vrhu, u vrhu, znači po broju glasova koje osvajali i normalno je da su se trudili da sruše vladajuću vlast, a mi se trudili da to održimo. Politika je uvek, za razliku od mnogih drugih evropskih zemalja, kod nas politika igra ključnu ulogu i u ekonomskom razvoju.
Goran Miljković: Manje opštine se manje sagledavaju, jednostavno, politika i lobiranje ka nekim projektima i ka nekim ministarstvima, ipak zahteva neku političku stabilnost i upravo zbog toga smo i mi ušli u ovu, neku koaliciju, jer smatramo da politička stabilnost u Beograd i politička stabilnost u opštini, kao što je Bela Palanka i ta paralela, može mnogo više da doprinese, da proguramo neke svoje projekte, koji su bitni za našu opštinu.
Aleksandar Živković: Opštine poput naših, ima izuzetno male budžete.
Goran Miljković: Naš budžet je nekih 220, 230 miliona.
Aleksandar Živković: Imamo ta transferisana sredstva, koja dobijamo od Republike, koja uglavnom zadovoljavaju plate radnika javnih preduzeća i ustanova i organa uprave.
Goran Miljković: Ostalo su naši lokalni prihodi. Znači, lokalne komunalne takse, firmarine, gradsko građevinsko zemljište, administrativne takse.
Aleksandar Živković, predsednik opštine Bela Palanka: Lokalni prihodi u malim opštinama su izuzetno mali. Mali su i po onome što obuhvatimo našim odlukama, a posebno su mali kada dođe da se naplate, jer naplata ide isuviše teško.
Dragana Mološević, Selo Donji Rinj, Bela Palanka: Ja ne bih se vraćala ni u privatne, a boga mi ni u državne više institucije. Svakog dana možeš da dobiješ otkaz. Ovde, na ovom poslu, svakog dana imam posao i niko ne može da mi da otkaz. Imala sam platu 12 hiljada, za mesec dana, ja sad dobijem za dva dana, sa proizvodnjom sira. Ovde ima sedam stanovnika znači, niko ne želi da se vrati na selo.
Slađana Radovanović: Deca, i oni isto su opredeljeni tu da ostanu i tako, tu ima stariji sin posao, tu radi.
Ljubiša Radovanović: Pa pazite, deca, možda bi otišla negde van i lepo bi bilo, možda bi se i lepše snašli i tako, međutim, krov nad glavom je....
Slađana Radovanović: To je najbitnije.
Ljubiša Radovanović: Jer tamo da ode, bilo gde, 100 evra ne može sobu da uzme. Znači to se košta i tako da ih to vezuje tu, najviše.
Ne vidim znači, razlog da se ostane, a ne vidim ni šansu da se ode, jer Vi dolazite iz Beograda, znate koje su cene stana. Znači, ovde retko ko može sebi da priušti krov nad glavom u Beogradu. Tako da, a opet kažem Niš, isto Niš ne vidim kao izlaz. Niš nam je tu na par koraka, hajde da kažem tako, ali i u Nišu je katastrofalno stanje. Mislim isto je provincija, cela Srbija je provincija, a Beograd je država u državi i sav novac je tamo.
Goran Miljković, potpredsednik opštine Bela Palanka: Pa ranije je bilo preko 30 hiljada stanovnika. Znači, iz godine u godinu, taj broj se smanjivao. U zadnjih 15, 20 godina se enormno smanjuje, znači, mi imamo samo za prošlu godinu, iz Bele Palanke odavde 128 ljudi i mahom su to mladi, školovani ljudi, koji po završetku fakulteta ne mogu da nađu posao u Beloj Palanci i onda odlaze širom Srbije, od Niša, Beograda, Požarevca, Valjeva itd.
Mnogi su morali da odu, jer jednostavno ovde sa 25, 30 godina nemaš, ne možeš ništa da, svoj dinara da zaradiš, da čekaš od roditelja pare, to više ne ide.
Srđan Pavlović, direktor “Obuće Pavle”: Pa prioritet opštine, svakako mora biti izgradnja nove industrijske zone, gde bi došli preduzetnici iz Niša, Pirota, iz Bele Palanke, gde bi se otvorila nova radna mesta.
Goran Miljković, potpredsednik opštine Bela Palanka: Ovaj prostor iza nas, znači od “Obuće Pavle”, pa prema Beloj Palanci, opština Bela Palanka, planira da detaljnom regulacijom uredi buduću industrijsku zonu, znači, da isparcelišemo desetak do 15 placeva i da takve isparcelisane placeve ponudimo budućim investitorima, da tu izgrade svoje proizvodne pogone, kako bi se što više ljudi, na teritoriji naše opštine radno angažovalo.
Aleksandar Živković, predsednik opštine Bela Palanka: Vidite, sve što je blaže Beogradu, sve se brže razvijalo. Mi smo ovde daleko od Beograda i taj jugoistok Srbije se mnogo sporije razvijao, ne samo Bela Palanka, nego i mnoge druge opštine u okruženju i ja se iskreno nadam, da će konačno doći i vreme decentralizacije državne vlasti i imovine, gde ćemo mi moći da raspolažemo sa onim što smo nekada imali i da odlučujemo o onome, čime raspolažemo na teritoriji opštine.
- Npr. da ima posla, je l' bi ostao ovde?
- Pa što da ne. Tu mi je porodica, tu mi je društvo, tu su svi. Što da ne?
- A jesi čuo za Pećince?
- Čuo, ali ne znam, geografski ne znam uopšte gde je. Ne znam stvarno.
- Oni imaju odličan posao, negde preko 50 hiljada im je prosečna plata.
- Šta rade?
- Proizvodnju, industriju.
- Industriju, blago njima.
Živko Marković, predsednik opštine Pećinci: Za Pećince, do skora, zaista nije se ni znalo, nije se tako ni čulo i mnogi su bili u dilemi da li se Pećinci nalaze na severu Srbije, ili na jugu Srbije, a praktično, mi smo četrdesetak kilometara od Beograda.
U nastavku emisije, videćete zato su Pećinci jedna od uspešnijih opština u Srbiji i kakva su iskustva preneli opštinskoj upravi Bela Palanke, koja ih je nedavno posetila.
Kao i kroz Belu Palanku i kroz opštinu Pećince, prolazi Koridor 10. U toj opštini živi oko 20 hiljada stanovnika, ima 15 naseljenih mesta, koja su najviše 50 kilometara udaljena od Beograda.
Živko Marković, predsednik opštine Pećinci: Od 2000. godine, pa na ovamo, Pećinci apsolutno menjaju svoj imidž i od tradicionalno poljoprivredne opštine, postaju pomalo privredna opština i u tom pravcu smo učinili dosta napora, u privlačenju green field investicija, tako da smo uspeli da privučemo negde oko 350 miliona evra, koje stranih, koje domaćih ulagača i izgrađeno je preko 30, verovatno 35, šest proizvodnih kapaciteta, u kojima je mesto našlo oko dve hiljade radnika. Kad su u pitanju te nove investicije, mi imamo iz različitih zemalja, najviše je prisutno slovenačkih investitora. Imamo investitore iz Engleske, imamo iz Izraela, iz Austrije, iz Grčke, iz Italije.
Nebojša Atanacković, menadžer prodaje, Termomont, Šimanovci: Firma je osnovana još '86. godine i podatak je da je tada brojala samo pet zaposlenih. Sada, 2009. godine, imamo oko 130 zaposlenih, bavimo se proizvodnjom kotlova na čvrsto gorivo, pre svega, ali i ostalih stvari, vezanih za centralno grejanje. Mi smo inače ovde, što se kaže, svoj na svome, starosedeoci, domorodci, znači jedna od ovih mnogobrojnih firmi, koje su došle u Šimanovce i Pećince, zbog povoljne geografske pozicije i povoljnih uslova lokalne samouprave, tako da, praktično je firma počela '86. u okviru imanja, stare porodične kuće, koja se nalazi u centru sela i ovde smo se preselili 2001. godine.
Jovica Ljubinković, Šimanovci: Radim ovde od 2000. godine, operater sam na plazmi, sečenje materijala, spremanje za kotlove. Osam sati, neki put bude i 12, zavisi po potrebi posla. Pre ovog sam radio, radio sam u firmi “Ikarusu”, u Zemunu, radio sam 17 godina. Tamo firme su propale. Bilo je loše, nije bilo plata, po godinu dana nije bilo plate. Nisam mogao više da putujem, da se finansiram i došao sam ovde. Plate su redovne, tačno, možete na sat pogledati kad će biti plata, tako da je sve OK.
B92: Kažu da je ovde prosečna plata oko 50 hiljada?
Jovica Ljubinković: Pa tako. Pa tu je i moja, tu je oko 50, pređe 50 i tako.
Jova Vasić, Pećinci: Ovo je jedna od jačih firmi, što se tiče tih plata, međutim i posao je ovde izuzetno težak, to ne smemo zapostaviti. Uslovi su solidni za rad, međutim, samo varenje i samo prisustvo u tom dimu i prašini je izuzetno teško. Međutim, da bi se dobro zaradilo, mora se i zaleći, to je svakako. Znači, zarađuje se. Zavisno je od radnog mesta, jer mi, varioci smo jedni od vodećih sa platama, recimo i radimo najteži posao. Živim u svojoj kući, koju sam ja napravio, lično ja, to nije velika površina, to je površina oko sto kvadrata. Eto za ovih devet, deset godina, koliko sam tu, ja sam uspeo od plate, bez ikakvog kredita.
Nebojša Atanacković, menadžer prodaje, Termomont, Šimanovci: Milje radni se stvara u samom mestu, samom selu, gde onda, neki, da kažem da mi uzimamo korist upravo iz toga, da se stvara neki osnovna radna atmosfera, u smislu da je sad normalno da se ide na posao, da nije normalno da se sedi, da se bude nezaposlen. Prosto, celo mesto i na neki način i ono što je u glavama ljudi se menja i mi počinjemo sve više da ličimo na neke normalne, vredne Evropljane.
Živko Marković, predsednik opštine Pećinci: Investitor kad dođe, to je neverovatno koliko su oni dobro informisani. Ja umem često da kažem da bolje poznaju našu situaciju, nego deo zaposlenih u organima uprave i oni kad dođu, oni tačno imaju za cilj, ta i ta lokacija, traže dodatne informacije, a već su pripremljeni sa dobrim informacijama i očekuju još jednu stvar. Znate, investitor kad dođe, on očekuje da bude dobrodošao. Ukoliko oseti da on nije dobrodošao, normalno da neće da ulaže sredstva u takvu sredinu.
Pokretanje proizvodnje u 34 radne zone, koje zauzimaju oko dve hiljade hektara, prepolovilo je broj nezaposlenih ljudi u Pećincima.
Dragan Majstorivić, koordinator službe zapošljavanja, Pećinci: Prošle i pretprošle godine bila je jedna ekspanzija zapošljavanja i imali smo negde oko 1800 zaposlenih lica u novootvorenim fabrikama i u Šimanovcima i u ostalim naseljenim mestima.
"Direktna posledica je znači, ovo što uspevamo da zapošljavamo dobar deo naših građana. Direktna posledica je i ta, što se puni budžet, putem poreza na imovinu, putem poreza na zarade i direktna posledica je ta, što su neki naši građani, uspeli da prodaju zemljište i to po dosta ovako, za naše uslove, dobrim cenama."
"Pa pre samo pet godina, ovde se kretao jedan hektar oko pet hiljada eura, a sada to dostiže i cenu do 150 hiljada eura, jedan hektar. Tako da niko to nije ni mogao da pretpostavi, da će se te cifre moći dobiti za jednu obradivu površinu, koja sad eto, zbog blizine autoputa i sami znamo zbog čega, zbog atraktivne lokacije, blizina Beograda, aerodroma, tako da je i sada to. Mi nismo ni sanjali."
Siniša Đokić, agent za nekretnine, Pećinci: Priča je bila, otac je imao dva sina. Jedan je bio vredan, iz Šimanovaca, jedan je bio manje vredan, išao po kafanama. Njemu je dao onu lošiju zemlju, uz autoput, bare i ono, a ovome dao obradivu zemlju. Kad je došlo vreme, ovaj što je išao po kafanama, dobio pare, a ovaj ostao seljak.
Živko Marković, predsednik opštine Pećinci: Nismo bili opterećeni da li je to državno zemljište ili privatno zemljište, bilo je bitno da se to zemljište stavi u funkciju, da investitor, kad dođe, ima čistu situaciju. Kad kažem čistu situaciju, mislim i na detaljne urbanističke planove.
"Jedan deo zemlje sam prodao stranim investitorima, jedan deo je ostao. Dedovina jeste, ali zbog visoke cene, svi smo se odlučili da prodamo tu dedovinu."
"A inače cena stanova, ovde u Pećincima je, ovako u ovoj jednoj zgradi, se kreće između 600 i 800 eura po kvadratu. Ponuda je mala, potražnja je velika. Znači, sve što se ponudi, brzo se proda."
"Pa svaki normalan čovek zna da od poljoprivrede, sto hiljada po hektaru, može zaraditi za narednih sto godina, a ovo je takva prilika, ja mislim da je niko neće propustiti sigurno, što smo i svedoci u Šimanovcima, Krnješevcima, gde su ljudi to već uradili i te pare uložili u nekretnine, u novu poljoprivrednu mehanizaciju, koja je dotrajala i samim tim, kupovinom druge obradive površine, nadoknadi se ta površina, koju smo prodali."
B92: A kažite mi još, kada ste kupovali dalje zemlju, obradivu, da li je i toj zemlji skočila cena? Kako to ide, je l' to sad lanac povezan?
"Naravno, naravno da je povezano, zato što ljudi koji nemaju u industrijskoj zoni, automatski su vođeni time, pa dobili ste dosta para, možete da date i nama, tako je to. da ja zemlja obradiva, od prilike sa 5 hiljada po hektaru, došlo do nekih 14, 15 hiljada po hektaru, ima koji su plaćali ljudi."
Jovica Ljubinković, Šimanovci: Posle posla svratim na njivu da obiđem, da vidim da li ima korova, da li... šta treba da se radi, da li treba da se šparta, da li treba da se prska, da se baca đubre i to. Imam četiri hektara obradive zemlje. Usevi su većinom ovde kod nas pšenica, kukuruz.Komšije su ovde prodale, e sad ako bi bila dobra cena, prodao bih i ja, pa bi kupio na drugom mestu još više i malo da ostane para, da se obnovi kuća i ostalo. Ja sam rođen 1967. godine, ovde je bilo pravo ono sremačko selo. Guske su išle po putu, to je bilo pravo sremačko selo. Nema tu da se beži od toga. E sad je drukčije, sad mesto toga idu kamioni.
Milana Ljubinković, Šimanovci: Došla sam ovde pre 15 godina, odnosno udala sam se. Pa mnogo je drugačije samo i selo izgledalo i sami uslove za život i uopšte sve je... oseća se drugačije sve.
B92: U kom smislu?
Milana Ljubinković: Pa u smislu toga da je bolji život. Radim u JUB-u, fabrika boja. Tamo radim već pet godina na ugovor. Ne menjam posao. Zašto ne menjam? Možda bih ja mogli i naći neki, ali tamo su dosta dobri uslovi za rad. Sa platom sam zadovoljna. Uvek može bolje, kao i sami što znate, može bolje i naravno mi smo četvoročlana porodica, to su dosta onako, kako da kažem, veliki troškovi. Deca mnogo toga hoće, trudimo se da im priuštimo i mislim da imaju. U nabavku idemo u Beograd, to je autoputem 15 minuta, tako da nam je bliže nego i onako nam je nekako nam je više na ruku da idemo tamo, nego ne znam, u Rumu ili već gde.
Nebojša Atanacković, menadžer prodaje, Termomont, Šimanovci: Sav ovaj razvoj je vezan opet uz autoput. Znači, tu su Pećinci i Šimanovci, opština Pećinci se proteže do Save na jug. Znači, sama mesta opet, u samoj opštini PEĆINCI, a koja nisu na ovom koridoru, opet takođe, tamo se nije desilo mnogo toga. znači, treba i to spomenuti. Znači, ako se uputite putem za Kupinovo, biće rupa, biće svega, nećete videti nikakve hale, hangare uz put nikakve, firme, radionice. Ljudi tamo dole, sigurno žive daleko lošije, nego što žive ovde, na kraju krajeva to sami i kažu.
Žika Slavnić, Kupinovo: Živim u Kupinovu, a radim u fabrici “Trim” u Šimanovcima. Nije mi teško da putujem, pošto putujem kolima, ja i kolega se menjamo. Znači, vozimo kola, jedne nedelje on, jedne ja. Za pola sata smo tamo, tako. Jedino se nekad malo duže ostaje neplanski. Solidna mi je i plata, još ovim što se bavim, malo popunim još taj kućni budžet. Tako da mogu reći da sam zadovoljan. Ovaj konkretno kraj nije živnuo, znači industrija nije došla kod nas. Neće je ni biti zbog zaštite Obetske bare. Industrija je tamo uz autoput, a ovde će se razvijati turizam, koliko sam ja čuo.
Živko Marković, predsednik opštine Pećinci: Mi imamo interesovanje nekih investitora i za još dublju teritoriju opštine, gde će doći do razvoja turizma i mi nismo, zahvaljujući ulaganjima, ukoliko dođe do toga, a optimista sam i verujem da ćemo realizovati takvu investiciju, da će kod nas doći do snažnog razvoja seoskog turizma. Naš rezon je bio da činimo sve zbog građana naše sredine. Ideja nam je bila da zadržimo, ne samo mlade, već sve da zadržimo ovde u našoj opštini.
Marina Gojković, studentkinja, Pećinci: Apsolvent sam na Ekonomskom fakultetu u Novom Sadu, na smeru marketing menadžment. Živim u Pećincima. Ranije, da budem iskrena, nisam sebe videla ovde, zbog toga što opština nije pokazivala nikakv napredak, nikakav iskorak napred. Međutim, u proteklih par godina, situacija se promenila, modernizovala se opština, čini mi se da se i vlast modernizovala i da ima više sluha i za studente i za potrebe studenata, za mlade ljude. Pojavila se potreba za radnom snagom i to visokokvalifikovanom radnom snagom, a to je ono što je svim fakultetski obrazovanim mladim ljudima, bitno.
Nebojša Atanacković, menadžer prodaje, Termomont, Šimanovci: Proizvodnja se pokazala kao pun pogodak. Znači sada, ja sam igrom slučaja, počeo sam ovde kao student Elektrotehničkog fakulteta, pa sam krajem 90-ih, otišao u Nemačku, tamo sam završio elektrotehniku, vratio sam se nazad i upravo sam se vratio, zato što su se ovde stvorili uslovi za neki napredak i za opet, neki život koji na zapadu možda ne bih mogao da imam. Ja se samo nadam da će i taj neki drugi korak, znači da će dodatna infrastruktura, dodatni sadržaji u samoj opštini, da će to sve što pre da se desi, tako danas, sutra neće biti neobično i da, da kažem, taj neki viši menadžment firmi koje su se ovde otvorile, da zaista ovde živi, ovde bude sa svojom porodicom, a da ne dolazi svakodnevno iz Beograda, kao što to verujem sad slučaj.
- Svaka čast, vredna baš kad ne treba.
- Kad će ispiti, mače, da završimo?
- Juče, juče.
- Juče si imao?
- Završićemo, završićemo.
Mihajlo Velimirović, student, Šimanovci: Živim ovde u Šimanovcima sa sestrom, zetom i majkom. Student četvrte godine Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu, odsek softverski inžinjering i sada sam trenutno sa prosekom 10,0, ostalo mi je još tri ispita do kraja i primljen sam na fakultet EPFL u Lozani, još čekam odgovor da li sam dobio stipendiju, ali verovatno ću tamo otići na masters studije, na to doškolovavanje, a nakon toga planiram verovatno da se vratim ponovo u našu zemlju, možda čak u Šimanovce, ukoliko bude naša opština nastavila da se razvija tom brzinom, kojom se sada razvija. Verujem da će zaista imati ovde mesta za mene, što mi je nekada delovalo to nezamislivo.
Milica Velimirović, studentkinja, Šimanovci: Završavam medicinu, ostao je još jedan test da se položi, imam 26 godina, Mihajlova sestra, udata, čekam bebu i tako. Živim sa mužem u Šimanovcima, u porodičnoj kući i to je to. On je kolega isto i tako. Pa kada uporedim, prvo ja sam uvek nekako za život na selu, odnosno, ne život u gradu, jer navikla sam se nekako na mir, tišinu. Mi smo imali tu opciju da biramo između Pančeva i Šimanovaca, kad smo počinjali da živimo zajedno, ali nekako, ono što moj muž, on je inače rođeni Pančevac, kaže - hajde, grad je grad, selo je selo, kao zna se ipak gde je mir, tišina, a jedan od razloga isto, mislim ne značajan, ali smo nekako znali da će ovde lakše i on dobiti posao.
Živko Marković, predsednik opštine Pećinci: Ma to je ključna stvar zaposliti građane, to je ključna stvar. Pored toga, ukoliko uspeš da im uradiš dobru infrastrukturu, da im se obezbede ti osnovni uslovi za život , onda nema potrebe nigde da idu.
Dok opština Bela Palanka raspolaže budžetom od 220 miliona dinara i veliki procenat čine transferna sredstva, sredstva koja se iz republičkog budžeta prenose u opštinske kase, Pećinci imaju deset puta veću sumu, preko dve milijarde dinara.
Živko Marković, predsednik opštine Pećinci: Normalno, izazvao sam reakcije nekih drugih lokalnih samouprava, koji su odmah prokomentarisali, - Pa da, vi imate dobru lokaciju, pa to ste uspeli, ali ja imamo odgovor na to pitanje sasvim drugačiji. Ta lokacija je od 60-te godine, niko je nije stavio u funkciju, mi smo to stavili u funkciju, prema tome, to nije samo taj deo priče. Sem lokacije, ja sam rekao da je potrebno još niz stvari učiniti da bi došli ti investitori, odnosno putem njih, mi uspevamo da i održimo i zadržimo ovako relativno visok budžet, jer znate, oni plaćaju kasnije porez na imovinu, ide porez na zarade itd. sve to čini da bude taj budžet takav kakav je.
Dejan Jovanović, državni sekretar za regionalni razvoj: Ono što je činjenica, to je da tradicionalno imamo razvijeniji sever od juga Srbije i u ovom trenutku se Vojvodina i Beograd, kao celine, izdvajaju po značajnijem stepenu razvoja u odnosu na ostatak Srbije.
Jovan Jovanović, Forum Centar za zaštitu potrošača, Niš: Ova politika vodi ili da se svi preselimo u Beograd, ili da uradimo, odnosno mi podržavamo ono što radi Vojvodina, da i mi samo tražimo to isto i za nas.
Sijka Pištolova, ekonomski novinar: Jug Srbije, po meni je imao lošu sreću da nije imao dovoljan broj moćnih ljudi u vrhu vlasti. Da je imao takve ljude, ti ljudi bi sigurno se potrudili da se ravnomernije deli novac iz budžeta, odnosno da i siromašni jug dobija, kao i drugi delovi zemlje. Kod nas, kada se koriste sredstva iz budžeta za razvoj određenih opština, za razvoj određenih regiona, niko ne razmišlja da taj novac treba ravnomerno da se rasporedi, odnosno da treba svima pružiti podjednake šanse, nego u narodu postoji poslovica, - Ko je bliži medu, taj i više meda dobije.
Jovan Jovanović: Očigledno da je očekivanje od Beograda da reši probleme siromašnijeg juga, da je to nemoguća misija, jer vreme je pokazalo, ta disproporcija u siromaštvu se stalno uvećava.
Đorđe Staničić, generalni sekretar Stalne konferencije gradova i opština: Ne postoji što kažu, rešenje Beograda za njih. Uslovno rečeno iz Beograda, prosto oni moraju sami da sednu i razmisle i da utvrde šta i kako da rade, a mi kao Stalna konferencija gradova i opština, zaista se trudimo i mislim da to uspevamo da, kroz različite naše projekte, pre svega obezbedimo podršku ekspertsku i stručnu, za izradu strateških dokumenata, ali po metodologiji, koja će obezbediti da to što dobiju kao konačan rezultat, bude zaista ono što im treba.
Dejan Jovanović, državni sekretar za regionalni razvoj: Kada govorimo o regionalnom razvoju, najpre je to, rekao bih, nasušna potreba našeg stanovništva, a sa druge strane je to i obaveza prema Evropskoj Uniji. To znači da mi trebamo da najpre formiramo institucije i odgovarajuću regulativu, dakle donesemo Zakon o regionalnom razvoju, sa čitavim nizom podzakonskih akata, koji će omogućiti da oblast regionalnog razvoja u Srbiji bude rađena po evropskim principima, ali striktno vodeći računa o interesima građana.
Do kraja juna ove godine, trebalo bi da bude usvojen Zakon o regionalnom razvoju, koji predviđa podelu Srbije na sedam statističkih ili ekonomskih regiona. To su Vojvodina, Beograd, zapadna , istočna, južna i centralna Srbija, kao i Kosovo i Metohija.
Dejan Jovanović:Ono što je veoma važno reći, to je da svaki region i svaka opština, mora da pronađe šta je to, što je razvojni potencijal.
Sijka Pištolova, ekonomski novinar: Ja regionalizaciju i decentralizaciju, pre svega posmatram kao ekonomski problem, kao problem, čije rešenje može da nam donese boljitak. U kom smislu? Sve članice Evropske Unije su davno izvršile decentralizaciju, odnosno regionalizaciju. To su morali da urade iz čisto pragmatičnog razloga. Oni kada apliciraju u Evropskoj Uniji za korišćenje određenih fondova, oni ne apliciraju kao država, nego kao region iz određene države i na konto toga dobijaju parice iz Evropske Unije. Ako jedan region ima bolje rukovodstvo od drugog regiona u istoj zemlji, normalno da će dobiti onaj region, koji ima vičnije rukovodstvo. Onaj drugi region će i dalje ostati poslednji na rang listi, zato što, kada apliciraš za korišćenje fondova Evropske Unije, njih ne interesuje da li ti je otac političar ili deda, oni gledaju tvoj projekat. Ako ti imaš menadžment na nivou regiona, koji je vičan da napravi atraktivan biznis plan, on će dobiti novac, bespovratni novac.
Đorđe Staničić, generalni sekretar Stalne konferencije gradova i opština: O novcu možemo da pričamo tek kad definišemo da imamo projekte, jer neko ranije vreme, iz ranijih perioda, govorilo se, - Dajte vi nama novac, znamo mi za šta ćemo da ga upotrebimo. Sada to više ne postoji ni u državi, ni iz fondova Evropske Unije, ili drugih fondova, vi morate da imate kvalitetan projekat da bi ste dobili novac, da bi ste mogli da se kandidujete da dobijete neki novac, koji postoji. To su tzv. strategije lokalno održivog razvoja, jer imamo puno primera u Srbiji, strategija neodrživog ili jednoznačnog razvoja, gde kad propadne jedna fabrika, sve stane u opštini.
Jovan Jovanović, Forum Centar za zaštitu potrošača, Niš: Čuli ste, cigarete se u regionu južne Srbije prodaju na komad. To je znak stanja u regionu južne Srbije. Mi tražimo, zbog toga smo i uputili zahtev i predsedniku Republike i predsedniku Vlade, da se Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja premesti u Niš.
Dejan Jovanović, državni sekretar za regionalni razvoj: Lokacija pojedinih institucija je manje važna. Ono što je nama najvažnije, to je da mi damo mehanizme malim i ne razvijenim opštinama, da utiču na bitne odluke u Srbiji, koje se odnose na politiku regionalnog razvoja. Dakle, sama lokacija je nešto što zapravo ne menja mnogo bitno budućnost tih opština, bitno je da institucije prepoznaju i da daju šansu malim opštinama, da prepoznaju koje su to šanse za njihov razvoj u budućnosti.
Kako bi se obezbedio ravnomeran regionalni razvoj, predsednik Srbije, Boris Tadić izjavio je da bi u nekim segmentima trebalo promeniti i Ustav. Na to će se ipak sačekati koju godinu. Tokom snimanja ove emisije, nastala je ideja da se čelnici obe opštine sastanu i razmene iskustva.
- Evo izvolite, zauzmite mesta, predstavite se .....
- Ja mislim da ste dobili određene informacije na ovom današnjem, ne mogu da kažem ni da je sastanak, ali ovaj jedan, mislim da je bio dobar razgovor. Ono šta je meni bilo interesantno sa vaše strane, to je da je zaista izuzetno zabrinjavajući odliv stanovništva, ali to mislim da može da se rešava jedino ovim putem, da se pokuša da se privuku strane i domaće investicije, da se građanstvo zaposli i to je jedini izlaz iz tog problema.
- Pa jedini način, mi imamo, rekao sam valjda preko 2800 ljudi na tržištu rada, znači oko dve hiljade ljudi tamo radi, oko 14 i po hiljada stanovnika, znači, bez ekonomskog oporavka, a ekonomski oporavak podrazumeva nova radna mesta. Mi ne možemo ništa da uradimo. Vi imate ekstra urađenu tu industrijsku zonu, po priči, sada ćemo da vidimo.
- Da, sad ćete videti, da, da.
- Znači to je ono što mi hoćemo.
- Do sada nisam bio ni jednom u Beloj Palanci, nadam se da ću imati prilike da upoznam tu sredinu.
- Ima šanse za Belu Palanku, jedan od predloga mojih je da se pobratimimo sa opštinom Pećinci.
Postojeći komentari (0) |
Pošaljite komentar |
Pišite autoru emisije
|
