| |
|
|
15. jun 2009.
|
Tajni budžeti javnih preduzeća |
U okviru emisije ’Tajni budžeti javnih preduzeća’, ekipa (Re)akcije istražuje ko su najozloglašeniji potrošači narodnih para. Zašto se državni sistemi i dalje posmatraju kao partijska svojina i posluju kao da su u socijalizmu? I koliko novca građani Srbije ulažu u javna preduzeća, a šta od njih dobijaju?
Jedan od najvećih potrošača je i Železnica. Samo na velikom poslu popravke hiljadu vagona postoje osnovane sumnje da su izgubljene desetine miliona evra.
Za Reakciju govore direktori javnih preduzeća, predstavnici nadležnih državnih institucija i nezadovovlji radnici.
|
Autorka: Jelena Veljković
|
- Ispada da smo mi krivi, da su radnici potrošili pare. Pa gde su pare? Gde su pare?
- Javna preduzeća se ne kontrolišu, znači, kada ih dobije politička stranka, ona su njihova.
- Pa kad pogledate kako funkcioniše država i kako funkcionišu javna preduzeća i kako funkcioniše ukupna srpska ekonomija, vi zaista dobijate sliku kompletne poremećenosti našeg sistema. Javna preduzeća i država se ponašaju kao da su u komunizmu, a sva ostala privreda živi u kapitalizmu.
Javna preduzeća su najozloglašenija na listi velikih, nenamenskih i nezakonitih potrošača novca, građana Srbije. Uz njih, najčešći krivci za nekontrolisan odliv para jesu javne nabavke, preglomazan i preskup državni aparat, Nacionalni investicioni plan, proces privatizacije. Kolike su razmere nezakonitog trošenja novca, možemo samo da nagađamo. Ono što pouzdano znamo, jeste da je korupcija najveći sistemski problem Srbije, na šta ukazuje i to, da je budžet iz godine u godinu dramatično veći, a da s druge strane, ne postoji gotovo nikakva kontrola trošenja tih sredstava.
Radojka Nikolić, urednica časopisa Biznis: Vi imate budžet državni, koji se uvećavao kao grudva snega. Da ne bismo išli kroz svaku godinu posebno, dovoljno je samo da se podsetimo da je npr. 2003. godine, budžet iznosio oko 320 milijardi dinara. Danas za 2009. godinu, mi imamo projektovan na 720 milijardi dinara. Rast budžeta u odnosu na 2003. godinu, dakle iznosi 130 posto.
Budžet Srbije za 2009. povećan je u odnosu na prošlogodišnji za oko 15 odsto. To je najveće povećanje budžeta, u odnosu na sve zemlje u regionu.
Radojka Nikolić: U tome je problem, koji se stalno pominje kroz čuveni slogan, - Trošimo više nego što zarađujemo.
A zbog čega trošimo sve više i više? Svako ko živi u Srbiji zna kakvo je stanje u privredi, a još bolje zna, koliko će vremena da potroši zbog gužvi na mostovima, ili rupa na putevima. Znači, novac ne odlazi ni u privredu, ni u infrastrukturu. Pa gde onda završava? To bi trebalo da nam pokažu završni računi Vlade, kojih nema već punih osam godina.
Nemanja Nenadić, Transparentnost Srbija: Iako, po zakonu, se u određeno doba, mora usvojiti završni račun budžeta Republike Srbije i trebalo bi da se vrši revizija tog završnog računa, mi nemamo ni jedno, ni drugo. Dakle, Vlada podnosi iz godine u godinu predlog Zakona o završnom računu budžeta Republike Srbije, ali te predloge Zakona, Skupština nikada ne razmatra, jer sasvim opravdano, želi da ima verifikaciju nekog nezavisnog tela, revizora, o tome da li ono što je Vlada prikazala u svom predlogu završnog računa, zaista tako kao što je napisano.
Verica Barać, Savet za borbu protiv korupcije: Očigledno je da onima koji stoje iza vlasti i opozicije političkih stranaka, odgovara da se ta pitanja ne otvaraju.
To je verovatno najočiglednije na primeru javnih preduzeća.
Milan Kovačević, ekonomista: U sadašnjoj situaciji ne postoji nikakva profesionalna uprava, niti se zna tačno šta je cilj javnog preduzeća. Prosto to služi kao neki plen, partijama koje su na vlasti. A onda šta je posledica toga? da niti su dobro zadovoljene opšte potrebe, niti su rezultati poslovanja dobri, nego se sve pokušava prevaliti, s vremena na vreme, na povećanje cena. I onda ispaštamo mi građani od svega toga.
Nemoguće je u jednoj televizijskoj emisiji obračunati šta je tu nastalo dovođenjem partijskih kadrova ne čelo javnih preduzeća, ali je moguće sagledati mehanizme njihovog gazdovanja tim preduzećima. Za javno preduzeće Železnice Srbije, iz budžeta se izdvaja veliki novac. Naime, godišnje ulaganje države u ovo preduzeće veće je od prihoda, koje ono ostvaruje od sopstvene delatnosti. Prošle godine, za železnicu je iz budžeta je izdvojeno više od 11 milijardi dinara, odnosno oko 117 miliona evra. Toliko će od prilike, poređenja radi, Beograđane koštati novi most preko reke Save. Dakle, u železnicu se godišnje uloži jedan most. A šta građani Srbije tim velikim sredstvima zapravo plaćaju? Mediji su poslednjih nekoliko godina dosta pisali o poslovnim potezima, sada bivšeg direktora železnice, kadra Nove Srbije, Milanka Šarančića. On će ostati upamćen po lokomotivama, čuvenim Šveđankama, koje su nabavljane preko firme, koja se bavila buticima i garderobom i to bez tendera. Za pamćenje je i toalet od četrdesetak kvadrata, na stanici u Kraljevu, za čije je opremanje potpisao fakturu, na neverovatnih 75 hiljada evra. Više od dva miliona, nameravao je da potroši na nabavku 70 luksuznih vozila, ali ne šinskih. Na sva pitanja u vezi sa brojnim aferama, Šarančić je uvek imao sličan odgovor.
Milanko Šarančić, Bivši direktor Železnica Srbije: Ova afera, odnosno pokušaj stvaranja, proizvodnja afere, jednostavno nema realnu osnovu, dakle, sve što smo uradili, uradili smo u kontekstu Zakona, saglasnosti i pozitivnih zakonskih propisa.
U poslednjim mesecima svog mandata, Šarančić je ušao u otkup službenog stana od 108 kvadratnih metara, u elitnom beogradskom naselju Vračar, a za poslednji mesec svog rada, sebe je nagradio platom od 640 hiljada dinara, po osnovu dobiti preduzeća.
Radojka Nikolić, urednica časopisa Biznis: Cela ova situacija sa velikim zaradama u javnim preduzećima, dodatno je još obojena pričom o partijskim kadrovima, o tome da možda njihove plate i ne bi bile tolike, ali oni moraju deo da daju partiji, koja ih je postavila na to mesto, ne zato što su bogom dani, nego što su predstavnici određene partije, pa onda to mora delom partiji da se vrati i sve ostalo.
A poslovanje železnice, čiji je direktor samo za jedan mesec dobio platu od oko šest hiljada evra, u brojkama izgleda ovako: Železnica godišnje beleži gubitak od oko osam milijardi dinara, ili oko 84 miliona evra. Dakle, još dve trećine vrednosti onog mosta, preko reke Save. Loše poslovanje, iz godine u godinu, dovelo je do gubitaka, koji trenutno iznosi oko 40 odsto vrednosti imovine preduzeća.
Međutim i pored afera i gubitaka, resorni ministar, Velimir Ilić, je za svog stranačkog kolegu uvek imao samo reči hvale.
Velimir Ilić, bivši ministar za kapitalne investicije, 25. jun 2007: Železnica u poslednjih deset, petnaest godina, nikad nije u boljem položaju po pokazateljima koji su relevantni. To samo zlonamerni kažu. Dokaz tome je da evo, tri godina nije bio nikakav štrajk na železnici, a prethodnih godina, bio je štrajk svakog meseca.
Stručnjaci zaposleni u železnici međutim, ovakve navode negiraju i za (Re)akciju otkrivaju, da je od mnogih afera za Šarančićevog mandata, najveći gubitak železnica pretrpela u projektu, koji je nazivan “poslom veka”. Reč je o popravci hiljadu vagona, koje je prema dostupnoj dokumentaciji, železnici donela gubitak od nekoliko desetina miliona evra. I ne samo to, ovaj posao naneo je veliku štetu i još jednom, u to vreme javnom preduzeću, “Želvozu” iz Smedereva, a dugovi nastali iz ovog posla, oterali su u stečaj, “Šinvoz” iz Zrenjanina, pa je nekoliko stotina radnika, ostalo bez posla i akcija.
- Koliko je ljudi ostalo bez posla?
- Na dan stečaja, oko 480 ljudi.
- I čak je od tih radnika, neki su izvršili i samoubistvo, jer su dovedeni te godine, kad je “Šinvoz” otišao, ja ne znam, četiri, pet radnika je izvršilo samoubistvo, jedan nam je umro u Beogradu, jedan je kod mene u sobi, slušajući, pitajući me, dobio infarkt, tako da je bila jedna opšta katastrofa.
Ekipa (Re)akcije istraživala je, kako je jedan tako veliki projekat, koji je bio odobren od strane resornog Ministarstva za kapitalne investicije, naneo toliko štete ovim preduzećima, iako su popravke vagona, redovno isplaćivane.
Slavko Nikolić, bivši radnik Šinvoza: Gde god se mi pojavimo, mi smo crne ovce. Ispada da smo mi krivi, da su radnici potrošili pare. Pa gde su pare? Gde su pare?
Verica Barać, Savet za borbu protiv korupcije: Deo te priče je “Šinvoz” i “Želvoz”, “Šinvoz” je zbog toga, ja mislim, i upravo tom spregom, otišao u stečaj. To je jedna posledica i to se vidi, to je mnogo dobro, vidi se šta se tu radi, na velikim državnim sistemima, kada se to tretira kao partijska svojina.
U martu 2004. na predlog Nove Srbije, Vlada na čelu Srpskih železnica, postavlja Milanka Šarančića, ugostitelja iz Vrnjačke banje. Kako su tada prenosili mediji, Milanko je, po rečima sestre Milanke, svojom novom ulogom bio više nego iznenađen, jer niti je šta tražio, niti planirao. Jednostavno, Velja je mislio da on to može, ispričala je tada za “Vreme”, sestra novopostavljenog direktora, ovog javnog preduzeća. Ubrzo, nakon njegovog imenovanja, najavljeni su veliki poslovi, a najveći i najvažniji, bio je posao popravke hiljadu vagona.
Slavko Nikolić, bivši radnik Šinvoza: U to vreme se pričalo da taj ugovor, koji je sklopljen između Železnica i “Želvoza” i “Šinvoza”, predstavljen je jako medijski, uz sva zvona resornog ministra za kapitalne investicije, Velje Ilića. To je projekat “Hiljadu vagona” za Železnicu Srbije i on je najavljivao ozdravljenje srpske železnice, a ujedno i srpskih remontera, kao što je fabrika železničkih vozila i “Šinvoz” iz Zrenjanina.
Posao veka
Početkom 2005., Milanko Šarančić potpisuje Ugovor sa smederevskom fabrikom šinskih vozila “Želvozom”. Ispred “Želvoza”, svoj potpis na Aneks Ugovora, stavlja Dragomir Čohadžić, direktor fabrike, za koga je javnost čula početkom 2008., kada je uhapšen pod sumnjom za primanje mita i zloupotrebu službenog položaja. Inače, treba napomenuti i to, da je nakon što je pušten da se brani sa slobode, Čohadžić ubrzo našao novi posao. Ovoga puta u Železnici Milanka Šarančića. Čohadžić i danas radi u Železnici i to kao rukovodilac u sektoru za investicije. Prema Aneksu, koji su potpisala dvojica direktora, Železnica je naručilac, “Želvoz” ivođač posla. “Želvoz” je ćerka, firma Železnice i za ovaj posao izabrana je bez tendera, iako je bilo poznato da se radi o nelikvidnoj firmi, sa velikim obavezama. Potpisanim Aneksom, u posao se uvodi i treća firma. Reč je o “Šinvozu”, fabrici za remont šinskih vozila iz Zrenjanina, čiji je vlasnik Nebojša Ivković, anoniman za širu javnost, ali je za ovu priču interesantan po tome što, osim “Šinvoza”, ima još nekoliko firmi. Zadatak “Šinvoza”, po ovom Ugovoru, bio je da nabavlja rezervne delove.
Slavko Nikolić, bivši radnik Šinvoza: Međutim, obzirom da su se popravljali teretni vagoni, jako je zanimljivo, zbog čega je u tu priču uveden “Šinvoz”, kad se on bavio remontom lokomotiva, a “Želvoz” se bavio remontom putničkih i teretnih vagona.
Prema procenama izvora (Re)akcije iz vrha Železnice, kao i prema analizi Saveta za borbu protiv korupcije, koji ovaj slučaj istražuje već dve godine, angažovanje “Šinvoza”, bilo je ne samo nepotrebno, već je bilo i veoma štetno. Naime, Železnica poseduje svoj sektor za nabavke, koji ima oko 400 zaposlenih. Takođe, Železnica je u određenoj meri, raspolagala rezervnim delovima, neophodnim za popravku, a za nedostajuće je već imala uhodan sistem nabavke, od francuske firme “Valdin”. Zbog čega je onda “Šinvoz” bio uključen u ovaj posao, probali smo da saznamo od tadašnjeg direktora, Milanka Šarančića. On je međutim, odbio da govori za (Re)akciju, dodavši da pristaje da učestvuje samo u živom programu. Zato smo odgovor na to i mnoga druga pitanja, potražili od sadašnjeg direktora Železnica, koji je nakon smene Šarančića, u novembru prošle godine, imenovan na predlog svoje, Demokratske stranke.
Milovan Marković, generalni direktor Železnica Srbije: Ugovor je sklopljen, kao što ste rekli, pre četiri godine. Ja nemam detaljan uvid u sve elemente tog Ugovora, a naročito nemoguće je da sada znam u kojim okolnostima, sa kojim informacijama je tadašnje poslovodstvo donelo ovu odluku. Zaista ne mogu da komentarišem na jedan pravi način, sve što bih rekao bilo bi potpuno, potpuno proizvoljno. Ne mogu da dajem ocene te vrste.
Međutim, na osnovu analize dokumentacije, dobijene upravo od Železnice, Savet za borbu protiv korupcije, zaključio je da je angažovanje “Šinvoza”, predstavljalo zapravo fiktivni posao. Naime, iz pomenute dokumentacije se vidi da je rezervne delove ipak nabavljala Železnica, od već pomenute francuske firme “Valdin”, a ne “Šinvoz”. Šta je onda radio “Šinvoz”? On je te delove, koje je nabavljala Železnica, preuzimao obrađene od “Želvoza”, kako bi ih ugradio u vagone. Na osnovu dokumentacije, dostavljene Savetu, vidi se međutim, da je “Šinvoz” imao obavezu, da u fakturi, kao svoj trošak, prikaže i nabavku delova, među kojima su najskuplji tzv. monoblok točkovi. Na taj način su uvećavani troškovi, koji su prema Ugovoru inače morali biti plaćeni kompenzaciono, polovnim vagonima. Zbog toga je Železnica za opravku samo 434 vagona, na ime plaćanja te usluge, predala više od 1700 starih i polovnih vagona.
Verica Barać, Savet za borbu protiv korupcije: Jer znamo da od tih hiljadu vagona, koji su u tom poslu veka trebali da urade, da se urade, urađeno je samo četristo i nešto, a koštalo je kao za svih tih hiljadu vagona, time je u suštini, još više smanjen taj njihov vozni park.
Dodatnu konfuziju, unelo je potpisivanje još jednog ugovora o ovom poslu. Potpisnici tog novog Ugovora, sa kojim je uporedo na snazi ostao i stari, ovoga puta bili su samo “Želvoz” i “Šinvoz”. Sadržina tog ugovora ostala je potpuno ista sa prethodnim, samo su uloge zamenjene, umesto Železnice, naručilac posla je sada “Šinvoz”, a izvođač je “Želvoz”. Prema ocenama Saveta za borbu protiv korupcije, u ovakvoj situaciji, gde se ne zna ko je stvarno naručilac, a ko izvođač opravke, stvoren je haos u protoku finansijske dokumentacije. Naime, za opravku jednih kola, ispostavljeno je čak pet faktura. Tako je za onih 430 popravljenih vagona, ispostavljeno preko dve hiljade računa, što je otežalo svaku kontrolu. Ipak, kako tvrdi izvor (Re)akcije iz ovog preduzeća, uvidom u fakture nije bilo teško utvrditi da su troškovi popravke po vagonu, bili uvećani u proseku za 40 odsto. Direktor Železnice, međutim tvrdi, da za taj posao, koji je proveravala Unutrašnja kontrola, postoji potpuna prateća dokumentacija.
Milovan Marković, generalni direktor Železnica Srbije: Nema direktnih dokaza da je proizišla neka šteta, na osnovu dokumentacije, da je plaćeno nešto što nije urađeno, a da li je to bio loš Ugovor i da li je nastala neke poslovna šteta, zbog nekih rokova i vremena, to bi trebala da pokaže jedna detaljnija analiza, koju Unutrašnja kontrola ne može na taj način da uradi bez neke dublje ekspertize i nekih analiza.
Ipak, prateći tokove dokumentacije, koju je dobio od Železnice, Savet za borbu protiv korupcije je utvrdio da su se umesto okvirno ugovorene cene po vagonu, od 840 hiljada dinara, sume ispostavljenih faktura, kretale i do milion tri stotine hiljada dinara.
Iz te dokumentacije se vidi da je “Šinvoz”, koji je uvećavao svoje fakture, uvećavajući i nabavku delova koju nije obavljao, slao “Želvozu”. “Želvoz” je dalje taj račun prosleđivao Železnici, koja je ispostavljene milionske iznose po vagonu, redovno isplaćivala. Međutim, kako “Želvoz” ta potraživanja i zaduženje, nije knjižio, sem jednog malog dela, trag novcu se izgubio.
Gde su završili ti iznosi, od kojih je skoro 40 odsto isplaćeno u kešu, uprkos jasnoj odredbi Ugovora o kompenzacionom plaćanju.
Milovan Marković, generalni direktor Železnica Srbije: Nema u izveštaju kontrole tih detalja, ali o svakom, o remontu svakog vagona, vodi se potpuno precizna tehnička dokumentacija i nije neuobičajeno da dođe do odstupanja, od predviđene cene. E sada je moguća manipulacija, u smislu da je u dokumentaciju upisano ono što nije rađeno, sada posle četiri godine, ja ne mogu tvrditi da je to zaista i činjeno. Za dalje dokaze potrebna je zaista, pomoć organa Ministarstva unutrašnjih poslova i svedoka.
Zbog nemogućnosti da utvrde tokove novca i utiču na poslovanje fabrike, dva člana Upravnog odbora “Želvoza” su još 2005. i 2006. podnela ostavke. Jednu od ostavki podnela je Slavica Sretenović, koja je kao finansijski stručnjak radila i u Železnicama Srbije. Ona je, između ostalog, u ostavci navela da uvid u dokumentaciju stvara sumnju da impozantna sredstva, koja je isplaćivala Železnica, nisu završila na računu “Želvoza”. Slavica Sretenović, međutim, o ovome nije mogla da govori za (Re)akciju, jer kako je rekla, za to nema ovlašćenja generalnog direktora.
Slavko Nikolić, bivši radnik Šinvoza: Gde su te pare završile, ja stvarno ne znam, ali samo znam jednu stvar, da radnici “Želvoza” nisu primali plate po Zakonu, da su plate bile minorne i nikakve, da se nisu isplaćivali porezi i doprinosi, da se nisu izmirivale obaveze prema dobavljačima, “Želvoz” prema dobavljačima, da ništa nije išlo kako treba, da je sindikat, da je Sindikalno radnički pokret, SRP vodio štrajkove.
Železnica je za popravljanje vagona trebalo da isplati nešto više od 510 miliona dinara. Međutim, na osnovu listinga prenetih sredstava Železnica, na račune “Želvoza”, vidi se da je za period od tri godine, koliko je trajala opravka teretnih vagona, na račun smederevskog preduzeća, uplaćeno skoro dve milijarde dinara. Postavlja se pitanje na ime kojih usluga je Železnica, “Želvozu” za taj period, platila dodatnih 15 miliona evra. Taj podatak i odgovor na pitanje, Železnica još uvek nije dostavila Savetu za borbu protiv korupcije i pored nekoliko urgencija, tokom skoro tri meseca, koliko na nju čeka.
Milovan Marković, generalni direktor Železnica Srbije: Ne, nije, sasvim sigurno nije, plaćeno je to što je urađeno. Dodatna sredstva za koja je i Savet za borbu protiv korupcije i tražio dopunske informacije, odnosi se na sasvim drugi Ugovor i druge poslove i to će takođe biti dostavljeno.
I ekipa (Re)akcije zatražila je ugovore o pravnom osnovu, po kom je Železnica za tri godine isplatila tih 15 miliona evra, ali nam je rečeno da je u pitanju obimna dokumentacija, pa da je za tako nešto potrebno mnogo vremena. Istovremeno nam je rečeno, kako je taj novac uplaćivan zbog dugovana “Želvozu”, koja potiču od pre 2005., kao i za održavanje nekoliko stotina putničkih i teretnih vagona. Međutim, kako za (Re)akciju tvrde izvori, koji su imali uvid u završni račun za 2004., ti navodi ne stoje, jer takvih potraživanja od Železnice nije bilo.
Verica Barać, Savet za borbu protiv korupcije: Tako da, ako bi smo dobili ovu dokumentaciju, koju smo tražili, bilo bi dobro da na jednom velikom sistemu i na primeru jednog velikog posla, vidimo kakav je taj fenomen sistemske korupcije u jednom velikom sistemu i kakve su u stvari, posledice toga, što su političke stranke, na ovaj način razorile tkivo države, jer to je očigledno pripadne političkoj stranci, ona može za svog direktora da obezbedi, da dobar novac iz budžeta dolazi, ali tako da obezbedi da se ne kontroliše šta s njim bude. Ogromna sredstva se troše na razne načine. Videli ste da je njima npr. uvoz i sve nabavke su nezakonito rađene, bez ikakvih posledica. Nema tendera, neke te neke javne kontrole, oni sami to rade kako misle da treba. Onda se promeni koalicija na vlasti, dođe novi direktor iz nove koalicije, on isto to ima, s ti da ne dira ništa, šta je bilo u prethodnom periodu.
Pored tokova novca, takođe treba utvrditi i gde su završili polovni vagoni, kojima je Železnica platila veći deo ovog posla i ko je od njih profitirao. Ako nisu ni Železnica, ni “Želvoz”, da li je bar na dobitku bio “Šinvoz”?
Mita Lisica, bivši radnik Šinvoza: Mi ne možemo i danas, iako smo 2007. godine, zvanično podnosili, nas pet, privrednom kriminalu u Zrenjaninu, da se vidi koliko je “Šnvoz” dobio od Železnice, tih otpadnih, ispravnih vagona, kolko lokomotiva i koliko neispravnih – to je po meni, neprocenjiva vrednost, to se meri, po mojoj nekoj neformalno, možda i na desetine miliona evra.
Međutim, od tog posla ni “Šnvoz” očigledno nije profitirao, s obzirom da je baš pri kraju njegove realizacije, u novembru 2007. otišao u stečaj. A šta ga je oteralo u stečaj? Tri godine ranije, 2004., “Šnvoz” je dobio novog vlasnika, koji je kupio 56 odsto državnog kapitala te firme. Sve se to događa u vreme Šarančićevog dolaska na čelo Železnice i najave velikih poslova. Novi vlasnik “Šinvoza”, Nebojša Ivković, koji podsetimo, poseduje još nekoliko preduzeća, kupuje “Šinvoz” sa značajnim gubicima i potraživanjima. Jedan od najvećih dužnika bila je Železnica. Neposredno pre početka velike popravke hiljadu vagona, novi vlasnik “Šinvoza” odlučuje se na najmanju ruku, neobičan potez. Uprkos tome što mu novokupljena firma nelikividna, on Železnici oprašta 13 miliona dinara od kamata i pristaje da mu se dug od skoro 80 miliona dinara, umesto u novcu, isplati otpadnim gvožđem. Ovakvom naplatom potraživanja, “Šinvoz” je ostavljen bez likvidnih sredstava. Uporedo s tim, “Šinvoz” se milionskim iznosom, dodatno zadužio kod Ivkovićevih drugih firmi.
Radislav Orašanin, bivši radnik Šinvoza: To su sve od njegovih firmi, bilo iz Lihtenštajna, bilo iz Švajcarske, bilo iz Beograda, pošto u Beogradu, pored ima Jugologiskitku i Jugopapir. Logistika je mahom davala kredite i to ljud gde su radili, njih sedam do deset ljudi, kreditirala je jedan “Šinvoz”, gigant koji postoji 131 godinu i nikad nije doveden u takvo stanje, a sad je doveden.
Prema tvrdnjama naših sagovornika, zaduženja “Šinvoza” su se uvećavala, a prihodi su bili mali. Naime, iako je od dobijenih šinskih vozila, u okviru projekta “Hiljadu vagona” i naplate duga od Železnice, “Šinvoz” mogao da ostvari značajnu dobit, profit je umesto “Šinvoza”, ostvarila druga firma Nebojše Ivkovića, TTC logistika, jer umesto da čelični otpad i dobijene vagone, dalje proda po tržišnim cenama, “Šinvoz” ih praktično ustupao Logistici. Npr. otpadno gvožđe, “Šinvoz” je prodavao TTC logistici, tek za dinar, ili dva skuplje od cene, po kojoj ga je sam dobio, iako je tržišna cena bila višestruko veća.
Radislav Orašanin, bivši radnik Šinvoza: Evo ovde, Ugovor, koji je sačinjen 29. VI 2005. između Logistike i “Šinvoza”, gde je sad, otpadno gvožđe 11 dinara i 20 para, otpadni aluminijum 17 dinara, otpadni bakar 17 dinara, prem da je bakar bio preko 300 dinara i on je faktički to prodavao po duplo i troduplo većim cenama, železarama širom Evrope.
Prema analizama Saveta za borbu protiv korupcije, na taj način je TTC logistika, čiji je jedini vlasnik Nebojša Ivković, preko svoje druge firme “Šinvoza”, po neznatno nižim cenama došao u posed polovnih vagona. Preprodajom tih vagona, Logistika je mogla da ostvari samo dobit. Naime, bar 550 polovnih vagona, kojima je konačno raspolagala TTC logistika, potencijalni su izvor velike zarade. Uz neznatna ulaganja, zarada na jednim kolima, mogla je biti i do 18 hiljada evra. Za svih 550 vagona, moglo se zaraditi celih deset miliona evra. Uprkos mogućnosti da ostvari dobitak, “Šinvoz” je iskazivao sve veće troškove. Pored toga što je, po osnovu kredita, dugovao drugim firmama svog vlasnika, Nebojše Ivkovića, “Šinvoz” je imao i mnogo drugih dugova.
Josif Ursulesku, bivši radnik Šinvoza: PA “Šinvoz” je zadužen tako što je preko njegovih firmi, znači, faktički mi smo morali, što god smo radili, radili smo preko TTC Logistici i morali smo sve da nabavimo od njih i preko Jugopapira. To su firme gospodina Ivkovića. Tako da smo sve morali preko njih, nismo mogli ništa, sve smo morali njima da prodamo, a preko njih da kupujemo i rezervne delove i materijal i sve što nam je trebalo. Tako da ja... on je nas zaduživao sa time.
Radnici su od samog početka ukazivali da novi vlasnik “Šinvoza” nije ispunio obaveze, preuzete Ugovorom o kupovini većinskog paketa akcija “Šinvoza”. Naime, Ivković je između ostalog, imao obavezu da u roku od godinu dana uloži dodatna sredstva u “Šinvoz”, čime bi se njegov udeo sa 56 odsto, povećao na 76 procenata, a smanjio udeo radnika, akcionara. Radnici su tvrdili da Ivković tu obavezu nije ispunio i da je kao ulaganje prikazao pokvarene lokomotive, koje je dobio iz posla sa Železnicom, pa da one zato ne mogu biti predstavljeni kao dodatno ulaganje. Zbog roga su se više puta obraćali Agenciji za privatizaciju, koja je obavezna da tokom dve godine prati sprovođenje Ugovora. Međutim, Agencija 2005., prihvata izveštaj ovlašćenog revizora, koji je zaključio da se Ugovor poštuje.
Vladislav Cvetković, zamenik direktora Agencije za privatizaciju: Ono što je bitno, želeo bih stvarno ponovo da pomenem, da za vreme tih... tog prvog perioda izvršavanja onih, da kažem, suštinskih ugovornih obaveza, zaista nikakvih indikacija nije bilo, ni od radnika, ni od strane naših kontrolora koji su tamo vrlo temeljno i savesno radili svoj posao. Nije bilo nikakvih indikacija da postoje problemi. I zato ja pokušavam da naglasim da problemi, gde se Agencija istura, kao da je, na neki način zaslužna, ili na bilo koji način doprinela, da taj problem eskalira, zaista nisu tačni.
Radnici međutim kažu, da je apsolutno netačno da nisu obaveštavali Agenciju o svojim sumnjama. To potvrđuje i Anketni odbor Skupštine Zrenjanina, koji je nedavno usvojio izveštaj o privatizaciji “Šinvoza”.
Branislav Markuš, predsednik anketnog odbora SO Zrenjanin: Agencija je šest puta išla u kontrole. Prvi put, kad su se radnici i akcionari obratili, to je bilo 14. jun 2005. godine, sumnjajući da nešto nije u redu u fabrici, oni su svaki put, preko revizorske kuće, koja je kontrolisala, znači za Agenciju poslovanje “Šinvoza”, govorili da je sve u redu. I Agencija je svaki put, znači, odbacivala sve moguće tvrdnje akcionara i sindikata i radnika unutar fabrike, smatrajući da je sve u redu. Na kraju, tek posle sedme kontrole, ona je raskinula Ugovor o kupovini “Šinovoza”.
Do raskida ugovora, međutim, došlo je kasno, jer je u međuvremenu, zbog dugovanja, račun “Šinvoza” blokiran i to na zahtev Jugopapira, jedne od Ivkovićevih firmi. Nad “Šinvozom” je otvoren stečaj, a kao najveći poverilac, pojavila se TTC Logistika, dakle još jedna Ivkovićeva firma. Radnici i akcionari su zbog odluke suda, krenuli u proteste, pokušavajući da nadležnima skrenu pažnju na poslovanje “Šinvoza”. I jednoglasno usvojeni zaključci Anketnog odbora Skupštine Zrenjanin, jasno govore da je stečaj u “Šinvozu” režiran i da je poslovanje između tog preduzeća i drugih Ivkovićevih firmi, bilo ne samo nepotrebno, nego i štetno.
Branislav Markuš, predsednik anketnog odbora SO Zrenjanin: Prvo treba reći da je Anketni odbor formiran od svih lokalnih stranaka, tj. znači stranka koje su u lokalnom parlamentu Skupštine grada Zrenjanina, kako pozicije, tako i opozicije i da smo na osnovu svog dvo i po mesečnog rada, zaključili da je režiran stečaj, zato što smo imali sijaset ukazanih činjenica, koje su govorile da je vlasnik firme namerno povlačio sva moguća sredstva iz “Šinvoza” u svoje sestre-firme, znači u TTC Logistike i Kargo. Prema tome, on je namerno izazvao stečaj, to je naš zaključak, tim oslobodio se balasta radnika i balasta akcionara.
Trgovinski sud u Zrenjaninu je u novembru 2007. godine uveo stečaj u “Šinvoz”. Da li je sud, prilikom donošenja te odluke, imao u vidu da je većinski vlasnik “Šinvoza” istovremeno i vlasnik preduzeća, koja su pokrenula postupak stečaja u “Šinvozu”.
Ljiljana Popov, portparolka Trgovinskog suda u Zrnjaninu: Takve činjenice, koje ste izložili, sudu nisu poznate. Mislim da bi to pitanje bilo interesantno za neke druge državne organe. Trgovinski sud, nije istražni sud, niti organ koji istražuje šta se desilo u nekom, nekom privrednom društvu, odnosno pravnom licu, što ga je dovelo do stečaja. Kada dođe do stečaja, onda samo sud ispituje postojanje uslova za pokretanje stečajnog postupka.
Trgovinski sud, takođe ne zanimaju ni okolnosti pod kojima je neka firma otišla u stečaj.
Ljiljana Popov, portparolka Trgovinskog suda u Zrnjaninu: Da li je sud znao ili nije znao da jedno lice, da je jedno lice postupalo na nedozvoljen način, kako ste Vi malopre rekli, ne bi bilo od uticaja za donošenje odluke. Znači, bitni su formalni momenti, ono što je u spisima predmeta, materijalni dokazi, isprave.
U januaru 2008. zbog odluke o stečaju, radnici “Šinvoza” protestvuju u Beogradu.
Radislav Orašanin, bivši radnik Šinvoza: Tad nas je primio Dinkić i otvoreno je kazao na svim javnim sredstvima, koji su ga snimali, da smo dovedeni u takav, namerno, položaj i da će on preduzeti sve mere, ali međutim više nikad nismo uspeli da dođemo do njega.
I ekipa (Re)akcije pokušala je, zbog sumnji u zakonitost poslovanja u projektu “Hiljadu vagona”, ali i zbog problema koje je “Šinvoz” zbog toga imao, da razgovara sa ministrom Dinkićem. U njegovom kabinetu, međutim, rekli su nam da se on ne seća da li je budžetska inspekcija tim povodom, obavljala kontrole i zbog toga nas je uputio u Ministarstvo finansija u kojem sve mora da bude evidentirano.
Goran Cvejić, pomoćnik ministra finansija, sektor za budžetsku inspekciju: Ne, našim zapisnikom tada to nije viđeno i to nije rađeno. Naš deo priče, kao što sam rekao, ide za budžetskim dinarom, ko je kome vagone? Šta se tamo radilo? Znači, izašlo je u privatizovano preduzeće, kako su se ta sredstva dalje odvela, to je deo njihovog poslovanja, koje može naravno, biti predmet našeg interesovanja, međutim, taj segment nismo, nismo zaista obrađivali.
Jedini posao Železnice, koji je inspekcija kontrolisala, bila je nabavka čuvenih “Šveđanki”, o kojoj su 2005. mediji dosta izveštavali.
Goran Cvejić, pomoćnik ministra finansija, sektor za budžetsku inspekciju: Ta kontrola je okončana tako što smo naložili da se zastane, odnosno da se prekine postupak javne nabavke tih lokomotiva. Mislim da je bilo povređeno pravilo konkurentnosti, izbora lizing – kompanija. Tog momenta novac nije krenuo, nismo druge mere mogli da preduzmemo, znate.
B92: Dakle, krivične prijave i to, to više nije bilo u vašoj nadležnosti?
Goran Cvejić: Ne, nije bilo u nadležnosti u tom momentu razvoja tog slučaja. Jedino je to bilo moguće dati preporuku, da zbog nepravilnosti se stane.
Ekipa (Re)akcije pokušala je da o poslu popravke hiljadu vagona, da razgovara i sa sadašnjim, ali i bivšim resornim ministrima, Milutinom Mrkonjićem i Velimirom Ilićem. Prvi nam je poručio da sve što imamo, pitamo u Železnici. Do drugog nismo uspeli da dođemo, iako nam je obećano da ćemo se u vezi sa tim, čuti čim Nova Srbija i Ilić, izađu iz gužve oko vanrednih, lokalnih izbora. Ekipa (Re)akcije pokušala je o ovom projektu i privatizaciji “Šinovoza” da razgovara i sa nekim iz sadašnjeg rukovodstva ove, zrenjaninske fabrike ili sa samim vlasnikom, ali ni tu nismo imali sreće.
Iako smo imali dogovoreno snimanje intervjua sa generalnom direktrorkom “Šinvoza”, Zoricom Sarić, dan uoči snimanja javio nam se jedan od direktora Ivkovićeve firme TT Kargo, koji nam je rekao da u vezi sa tim slučajem niko neće davati izjavu, pa ni direktorka Sarić.
Radnici “Šinvoza”, “Želvoza” i Železnice su o gubicima na projektu “Hiljadu vagona” i sudbini ovih preduzeća, obaveštavali sve nadležne institucije, Ministarstvo unutrašnjih poslova, sudove, tužilaštva, Narodnu skupštinu, njenog predsednika, odbore i poslaničke grupe. Odgovora međutim, nije bilo. Jedina, ali zakasnela reakcija, usledila je od Agencije za privatizaciju, koja je tek krajem prošle godine utvrdila ono što u prethodnih šest kontrola nije videla i raskinula Ugovor sa Nebojšom Ivkovićem o prodaji “Šinvoza”.
Branislav Markuš, presdesnik anketnog odbora SO Zrenjanin: Mislimo da je osnovni krivac u ovom slučaju Agencija za privatizaciju. Ako prvi put neko kaže da nešto nije u redu, pa pet puta isto to ponovi, da je u redu i tek šesti put kaže da nije, onda znači nešto tu nije u redu, nešto tu nije... znači za nju je osnovno pitanje, - zašto je toliko čekala? Mi znamo zašto je toliko čekala. Ona je čekala zato da bi se “Šinvoz” doveo do stečaja.
Vladislav Cvetković, zamenik direktora Agencije za privatizaciju: Ja mogu samo da Vam kažem da to u velikoj meri, da ne kažem u potpunosti, izlazi iz naših ingerencija. Ja bih da samo skrenem pažnju, znači još jednom, da je stečajni postupak, od strane Trgovinskog suda u Zrenjaninu otvoren još pre toga. Tu, hoću da kažem da to zaista izlazi iz naših okvira. Sud je taj koji je preovladavajuće uticao na ceo tok događanja u “Šinvozu”.
A zbog čega je pitanje stečaja važno i šta su time izgubili radnici “Šinvoza”? Nakon pokretanja stečaja postoje dva načina da se naplate potraživanja firme. Jedan način je proglašavanje bankrota, što podrazumeva da se dugovi isplate prodajom imovine preduzeća. Drugi način je reorganizacija. Kako je Ivković i dužnik i onaj kome se duguje, on je sebe doveo u poziciju da sudu predloži plan reorganizacije. Na predlog njegove TTC Logisitike, vlasnici preostalih tridesetak odsto akcija, više nisu radnici.
Branislav Markuš, presdesnik anketnog odbora SO Zrenjanin: Planom reorganizacije će gazda ne samo ostati bez balasta radnika i bez balasta akcionara, nego će na kraju dobiti sve pare, koje je on uložio u tu fabriku i dobiće je za džabe.
U međuvremenu je osporena ona jedina odluka državnih organa, koja je na neki način dovela u pitanje poslovanje Ivkovića. Naime, sutkinja Trgovinskog suda u Beogradu, Ljiljana Matić nedavno je donela rešenje, kojim Agencija za privatizaciju, odnosno država, Ivkoviću mora da plati više od 180 miliona dinara, plus kamate, zbog toga što je neosnovano raskinula Ugovor o prodaji “Šinvoza”. Ukoliko takvu odluku potvrdi i viši sud, Ivković bi “Šinvoz” mogao da dobije besplatno.
Vladislav Cvetković, zamenik direktora Agencije za privatizaciju: To je ovo, što ste pomenuli, odluka prvog stepena, u sudskom postupku. Postoji drugi stepen. Mi ćemo se, naravno žaliti i sve ono što je, što su pravni lekovi, da tako kažem, koji nam stoje na raspolaganju, kao Agenciji za privatizaciju, mi ćemo iskoristiti. Opet je, kažem, stvar na sudu, kako će na kraju da odluči u tom postupku.
Projekat popravke hiljadu vagona i stečaj u “Šinvozu” ponovo otvaraju mnoga bolna pitanja. Kako se i po kom kriterijumu, biraju čelni ljudi javnih preduzeća? Ko je dužan i ko uopšte kontroliše njihovo poslovanje i na šta oni troše pare građana Srbije? Kako je država prodavala svoju imovinu i ko su vlasnici skoro dve hiljade privatiozovanih preduzeća u Srbiji? Koliko su, zbog svega toga, izgubili građani Srbije? Računica Saveta za borbu protiv korupcije kaže da je na projektu “Hiljadu vagona”, samo Železnica izgubila najmanje 47 miliona evra. Toliko npr. po rečima zvaničnika, nedostaje u ovogodišnjem budžetu, za isplatu dečijih dodataka i porodiljskih naknada. Cena poslovnih odluka i šteta, koje su proizvele, teško se mogu izmeriti u “Šinvozu” iz Zrenjanina. Za sada se zna da je pet stotina ljudi ostalo bez posla, a da su na ime neisplaćenih zarada i akcija, radnici izgubili oko pet i po miliona evra.
Josif Ursulesku, bivši radnik Šinvoza: Ostao sam bez posla, znači na dan stečaja, otišao na biro i od tad nemam posla, što kažu, nezaposlen sam, bez akcija, bez ičega.
Država je izgubila preduzeće, jer će, ako viši sud tako odluči, Nebojši Ivkoviću, morati da plati blizu dva miliona evra, plus kamate. Štetu je za sada teško izmeriti i u smederevskom “Želvozu”, a neizvesna je sudbina i 1700 radnika. Ono što se zna jeste, da je tokom spornog perioda, potrošeno oko stotinu miliona dinara na rekreaciju i letovanje radnika. Dosta neobično za firmu koja nema novca za isplatu zarada zaposlenima.
Slavko Nikolić, bivši radnik Šinvoza: Nisu samo radnici su tu odmarali i članovi njihovih porodica. Dobar deo sudija iz opštinskog suda su se odmarali, o trošku “Želvoza” ili nemam pojma čijem trošku, svečana večera 12 miliona i nešto, Lepa Brena za tri osobe, četiri, kolko ima, 12 milona se potrošilo za svečanu večeru. Sa druge strane osnovano sumnjam, ne samo ja, nego i sindikat, da su oprane pare i da su se prvo izmirivale obaveze, jer su usluge korišćene u restoranu i hotelu brata Milanka Šarančića u Vrnjačkoj Banji. To sve, te prijave krivične postoje u nadležnim institucijama, međutim odgovora nema.
A zbog čega državne institucije ćute? Zbog čega, o poslovima Železnice resorno Ministarstvo za infrastrukturu, koje je dužno da proverava ove poslove, ako je finansiraju i građani Srbije? Zbog čega budžetskoj inspekciji nije važan tako veliki projekat, kao što je popravka hiljadu vagona.
2006. godine, sindikalno-radnički pokret, upućuje dopis i upozorava osnivača, Vladu Republike Srbije i traži od ministra Ilića, da pošalje finansijsko-budžetsku inspekciju, kako bi ispitala tokove novca u “Želvozu”, na Železnicama i u “Šinvozu”. Nikakve reakcije nije bilo, nikakve, do dana današnjeg.
Kako to da i pored krivičnih prijava, koje su podnosili radnici pomenutih preduzeća, još uvek nema nikakvih rezultata.
Radislav Orašanin, bivši radnik Šinvoza: Predao sam i tužbu i javnom tužiocu Republike Srbije, onda Tužilaštvu za organizovani kriminal Republike Srbije, ta se izgubila jednostavno.
Krivična prijava protiv direktora Železnice, “Želovza” i “Šinvoza”, predata je Tužilaštvu za organizovani kriminal u aprilu 2008. godine. Kako saznaje ekipa (Re)akcije, ona je odatle prosleđena Okružnom tužilaštvu u Beogradu, jer nije bilo elemenata organizovanog kriminala. Okružno tužilaštvo u Beogradu je potom prijavu prosledilo u Smederevo i ona je na kraju završila u tamošnjem Okružnom tužilaštvu. Od tada na njoj radi smederevska policija. Načelnik smederevske kriminalističke policije, Dejan Anđelković kaže za (Re)akciju, da se na tom slučaju intenzivno radi, ali da je predmet vrlo kompleksan. On tvrdi i da policiju neće zaustaviti to što je na krivičnoj prijavi ime Milanka Šarančića i uverava nas da je problem samo u prikupljanju obimne dokumentacije. Zbog toga su, kaže, zatražili i pomoć iz Beograda. Anđelković je na kraju obećao, da će taj posao, uprkos poteškoćama, završiti za mesec dana, kako bi tužilaštvo moglo dalje da radi. I o sumnjama o režiranom stečaju u “Šinvozu”, obaveštene su sve nadležne institucije.
Branislav Markuš, presdesnik anketnog odbora SO Zrenjanin: Mi smo prosledili znači, stečajnom upravniku, Stečajno veću, stečajnom sudiji, Višem trgovinskom sudu u Beogradu, Trgovinskom sudu u Zrenjaninu, Agenciji za privatizaciju, Odboru za privatizaciju Republike Srbije, znači na sve moguće adrese smo pokušali da se obratimo, radili smo sve moguće medijske kampanje u smislu da se istina sazna. Znači izveštaj Anketnog odbora, koji je poslat na sve moguće adrese, jednostavno nije niko ništa odgovorio.
Prouzrokovanje stečaja, kažnjivo je članom 235, Krivičnog zakonika, a za počinioce je predviđena zatvorska kazna do pet godina. U jednom podnesku, dostavljenom Trgovinskom sudu, zbog spora oko raskida Ugovora sa “Šinvozom”, Agencija za privatizaciju je navela, da Nebojša Ivković, nije ispunio ni jednu obavezu predviđenu spornim Ugovorom, već da je jedino ispunio obaveze prema svojim drugim preduzećima, a na štetu “Šinvoza”. Zbog toga su se, kako je navela Agencija, stekla obeležja pomenutog krivičnog dela. U Agenciji tvrde da su o svim nezakonitostma, obavestili i policiju.
Vladislav Cvetković, zamenik direktora Agencije za privatizaciju: Kada god dobijemo bilo kakvu informaciju od zaposlenih, od sindikata, ili direktno samim uvidom od strane naših kontrolora, uvek obaveštavamo ili inspekciju rada, kada se tiče recimo nekih prava zaposlenih, koja se ne poštuju, nepovezani radni staževi itd. ili upućujemo informaciju MUP-u za sve, dakle, okolnosti koje jesu u nadležnosti tih institucija, odnosno tih organa.
B92: Znači što se vas tiče, MUP je upoznat sa informacijama koje vi imate?
Vladislav Cvetković: Tako je, tako je, u potpunosti.
U MUP-u Srbije nam je rečeno da su do sada postupali po više zahteva Opštinskog tužilaštva u Zrenjaninu. U dopisu, koji nam je dostavljen, se navodi da je MUP obavio provere postupka privatizacije i poslovanje “Šinvoza” od 2005. do 2007., nakon čega su informacije prosleđene Opštinskom tužilaštvu u Zrenjanin. O krivičnoj prijavi, koja je podneta protiv direktora Železnice, “Šinvoza” i "Želvoza”, nismo dobili konkretan odgovor, ali u dopisu (Re)akciji piše, da su u toku provere i po ostalim zahtevima Tužilaštva, za koje se naša ekipa interesovala. Slučaj Železnica Srbije, samo je jedan primer, na kome mogu tek da se naslute razmere prostora, koji korupciji i kriminalu otvara partijska podela javnih dobara. Putevi novca kojim svakodnevno punimo državnu kasu, gotovo su potpuno van kontrole. Srbija je jedina zemlja u regionu, koja nema završni račun i njegovu eksternu reviziju. Jedinu kakvu, takvu kontrolu sprovodi budžetska inspekcija Ministarstva finansija. Međutim, njihov godišnji plan o tome koga će da kontrolišu, odobrava ministar finansija.
B92: Da li u tom smislu, recimo, kontrolišete sami sebe?
Goran Cvejić, pomoćnik ministra finansija, sektor za budžetsku inspekciju: Da, da kontrolišemo.
B92: Kontrolišete?
Goran Cvejić: Da
B92: I da li u Vašem ministarstvu, recimo ima nekakvih nezakonitosti i nepravilnosti?
Goran Cvejić: Pa bude i tu s vremena na vreme... ne s vremena na vreme, nego zapravo ne radi se stalno i permanentna kontrola, ali po zapisniku, ja ne znam da li smo... kada je zadnji put rađena kontrola Ministarstva finansija i postoji zapisnik i o tome.
Verica Barać, Savet za borbu protiv korupcije: Znači mislim da su do dana današnjeg, svi ti njihovi izveštaji potpuna tajna. To verovatno znaju šefovi političkih stranaka, to verovatno služi za neke druge namene, a ne za one koje treba.
Biće zanimljivo videti, šta će pokazati prva kontrola završnog računa Vlade, koja će građanima biti dostupna u septembru. Kako za (Re)akciju najavljuje Radoslav Sretenović, koji se nalazi na čelu državne, revizorske institucije, na čije smo formiranje čekali pune tri i po godine, u septembru će kontrolori ući i u javna preduzeća.
Radoslav Sretenović, generalni državni revizor Srbije: Nemamo kadar da uđemo u svako preduzeće, a sigurno, odredićemo kriterijume, po veličini prihoda, po veličini rashoda i drugih saznanja, kako bi odredili ko je, koji je prioritet dati tom preduzeću. Mi raspolažemo sa nekim određenim podacima, koje ja sada ne bih komentarisao, na osnovu kojih kriterijuma se utvrđuje i na način kod kog javnog preduzeća biće izvršena revizija.
Sretenović najavljuje i kontrolu privatizacionih prihoda.
Radoslav Sretenović, generalni državni revizor Srbije: Onaj deo koji se tiče budžeta Republike, mi smo na neki način, već imamo određena saznanja, imamo određene podatke, imamo određenu dokumentaciju, koju ćemo svakako, u ovom delu sada, sprovođenja ove revizije, sagledati koje se odnose na 2008. godinu.
Revizore čeka ogroman posao. Budžet Srbije vredi stotine milijardi dinara, a budžetskih korisnika ima čak devet hiljada. Limiti koji su postavljeni toj instituciji, međutim govore da ona još dugo godina neće davati prave rezultate. Npr. plate državnih revizora su i do deset puta manje od one poslednje, koju je sebi isplatio Milanko Šarančić. Takođe, ova vrlo važna institucija, koja se našla čak i u tekstu novog Ustava, još nema ni svoje prostorije. U svakom slučaju, glavni zadaci revizora, osim javnih preduzeća i kontrole prihoda od privatizacije, biće i sva ona mesta, za koja se već godinama osnovano sumnja, da predstavljaju Bermudski trougao u budžetu Srbije.
Ekipa (Re)akcije nastaviće da istražuje, kako se troši novac građana Srbije, a o značajnim sredstvima koja odlaze u javne nabavke, u projekte nacionalnog, investicionog plana i glomaznu državnu administraciju, gledaćete odmah nakon letnje pauze.
Postojeći komentari (0) |
Pošaljite komentar |
Pišite autoru emisije
|
|
 |
| (Re)akcija |
|
|
|
-
20. 11. 2009.
Budžet, uz planirani manjak od 104 milijarde dinara,
...dalje
-
22. 11. 2009.
Zimonjić za B92: Nismo bili na nivou...dalje
-
22. 11. 2009.
Kokasaki virusi...dalje
-
20. 11. 2009.
Peščanik, 384. emisija: Vesna Rakić-Vodinelić, Dejan
...dalje
-
20. 11. 2009.
Dnevnik: Cvetković: Povećanje standarda; Raspisan tender
...dalje
-
20. 11. 2009.
Zvezdi prvi derbi u sezoni - 76:73...dalje
-
20. 11. 2009.
Opstanak koalicije u Prištini...dalje
-
20. 11. 2009.
Jutarnji dnevnik: Tiodorović: Stope obolevanja i smrtnosti
...dalje
-
20. 11. 2009.
Sajmovi zapošljavanja...dalje
-
20. 11. 2009.
Jutarnji dnevnik: Van Rompe za proširenje EU; Radnici
...dalje
-
19. 11. 2009.
Dnevnik: Patrijarh Pavle sahranjen u porti manastira
...dalje
 Download B92 emisija
|
|
