Država se nedavno suočila sa posledicama nemara prema obolelim od narkomanije. Dok crkva plaća cenu nerazjašnjenih unutrašnjih odnosa, svi bolesnici, pa i narkomani, spadaju u grupu građana sa posebnim potrebama, grupu onih kojima je pomoć porodice, okruženja i nadležnih institucija u procesu izlečenja, neophodna. Bez te pomoći, narkomani i njihove porodice bivaju prepušteni sopstvenom snalaženju, u potrazi za izlečenjem i spasom. Neki od narkomanskih zavisnika, bili su ubeđeni da će spas uspeti da pronađu, u pravoslavnom misionarsko-duhovno-rehabilitacionom centru Crna Reka, kod Tutina.
- Pa meni je rekao da od mene čovek nikad neće da bude.
- Ima neko ko dobije batine bez ikakvog razloga. Znači, zato što, ne znam, nije vezao pertlu na patici.
- To nije metod lečenja, to je disciplinska mera.
- On se onesvešćuje, oni ga polivaju vodom.
- Čudovište se pravi od čoveka.
- Moraju da se nauče nečem.
- Zlo se ne može zlom pobediti.
- Sveštenik u mantiji tuče čoveka.
- Batinanje ljudi, koji već imaju određene probleme, kao zavisnici i to ispod Hristove ikone, predstavlja neku vrstu demonizma.
Video zapisi prebijanja, mučenja i zlostavljanja u tom centru, zaprepastili su domaću, ali i svetsku javnost. Srpska vlast je taj zločin verbalno osudila odmah. Sinod Srpske pravoslavne crkve reagovao je oštro i zatražio hitno zatvaranje centra. Dotadašnjeg upravnika, protojereja Branislava Peranovića, ubrzo je smenio vladika raško-prizrenski Artemije, posle čega je Peranović, sebe pokušao javnosti da prikaže kao žrtveno jagnje u među-eparhijskom sporu. Kako se prethodnih dana ispostavilo, nehumano postupanje prema narkomanskim zavisnicima u tom centru, nije jedina sporna stvar u vezi sa kojom još uvek nemamo prave odgovore, koje su ovom prilikom dužne da daju i država i crkva.
Koliki su bili prihodi čelnika u Crnoj Reci? Na osnovu čega su te prihode ubirali? Da li je centar Crna Reka registrovan i za koju namenu? Jesu li se zaposleni u njemu bavili nadrilekarstvom i nadri-apotekarstvom? Ako za ono čime se bavio, centar nije bio registrovan, da li je bilo rada na crno i utaje poreza? Koliko ljudi je u njemu boravilo i kroz kakvu torturu su prošli? Gde je završavala droga, koju su štićenici u taj centar pokušavali da unesu?
Nekoliko dana pošto je časopis «Vreme» objavio tekst o mučenju štićenika u centru Crna Reka, javnost je na tu temu, makar naizgled, podeljeno reagovala. Dok su pojedini štićenici i njihovi roditelji, tvrdili da se u tom centru prema njima ophode humano i iz verskog ugla, na ispravan način, ona druga grupa je otvoreno progovorila o tome, da su u centru boravili pod prinudom, bez prava na odlazak iz njega, trpeći najekstremnije fizičko nasilje, ukoliko pokušaju bekstvo. Video snimci prebijanja, jasno su pokazali, koja od ove dve grupe je bila u pravu. Protojerej Peranović tada je tvrdio da za batinanje nije znao i da ga ni u kom slučaju ne bi dozvolio.
Branislav Peranović, protojerej: Mislim, Vi ste me pitali da l' bi dozvolio.
B92: Kako ste dozvolili?
Branislav Peranović: Nisam dozvolio.
B92: A niste dozvolili?
Branislav Peranović: Naravno da nisam dozvolio. Mi smo unutar neke naše mere preduzeli. Takođe Raško-prizrenska eparhija će preduzeti mere da se sve to istraži i ispita i svi, u kojoj meri smo odgovorni, u toj meri da platimo.
Bivši štićenik Centra Crna reka: Pa ja od kad poznajem njega, sve se radi po njegovom blagoslovu. Ništa sa strane ne može niko da uradi. Iako uradi, to ne može da bude nešto ogromno.
Bivši štićenik Crne Reke, štićenik Zajednice Zemlja živih: Oni kažu za te snimke, to je pre tri godine, snimci i šta ja znam. Nije istina, batinanja ima, znači, i dvaput dnevno nekad bilo, za to vreme što sam ja bio. Evo ja sam video svojim očima nekih četrdeset, pedeset batina, baš dobrih.
Bivši štićenik Centra Crna reka: Dva šamara, nezavisno, pesnica, koji ašov. Pa dobiju i po četrdeset ašova. Čak 35 minuta tuku čoveka. On se onesvešćuje, oni ga polivaju vodom.
Pojedini štićenici objašnjavaju da batine nisu metod lečenja, već disciplinska mera, kada neko od štićenika prekrši pravila koja važe u centru. O tome svedoči štićenik kampa u Cikotama, koji je u sastavu centra Crna Reka.
Milan Bukvić, štićenik, Centar Cikote – Crna reka: Rekli ste da mi ovde lečimo batinama, po meni nigde nećete čuti da kod nas, u centru, ujutru prepisujemo dva šamara, a poslepodne pet ašova i uveče dva šamara. Znači, vi ste rekli da je to lečenje. Znači, to nije metod lečenja, to je disciplinska mera. Znači, to uopšte nije metod lečenja. Ovo je pravoslavni centar i ljudi se ovde ispovedaju, pričešćuju i pokaju se za ono sve što su nekad radili.
Aleksandar Milošević, Centar Cikote - Crna reka: Dobio sam batine, što sam hteo da sa jednim tipom, koji je bio ovde uzmem nož tu, iz kuhinje, da probam da bežim.
Bivši štićenik Centra Crna reka: Krenu da pobegnu i oni ih uhvate tamo negde, ne stignu ni do grada, i onda kad se vrate, onda je to gore batine, nego što se ovo dalo videti na televiziji.
Bivši štićenik Crne Reke, štićenik Zajednice Zemlja živih: Ima, što se dobije sa razlogom, zaista što treba tući nekog, ali ima i za bez veze, što se dobijaju. Znači, momak nije zategao krevet, dvaput je padao u nesvest dok su ga tukli i sve to.
Bivši štićenik Centra Crna reka: Dolazi u petnaest dana i zna se tačno da mora da prođe neko da dobije, čisto da se zna, da se drži neki red, neko strahopoštovanje, kao što je bilo nekad poštovanje, nego samo strah se utera ljudima, da bi bili još narednih petnaest dana, mesec dana, dobri.
Pojedini štićenici Crne Reke veruju da su batine na njih imale pozitivno pedagoško dejstvo.
Bivši štićenik Crne reke, Centar Cikote - Crna reka: Sakat da ostanem posle svega ovoga, znači, ruku, nogu da nemam, ali da se ne vratim u taj pakao više.
B92: Podržavaš taj način kažnjavanja?
Bivši štićenik Crne reke, Centar Cikote- Crna reka: Podržavam.
Zoran Hubana, štićenik Cikote – Crna reka: Disciplinske mere mora da postoje i otac Branislav je rekao, - teško je umiriti dvadeset mališana iz zabavišta, a ne dvadeset narkomana.
Bivši štićenik Centra Crna reka: Ja sam zaslužio, ja sam za sve što sam i dobio i neka sam dobio. Znači, kakvo sam zlo naneo itd. Mislim, ja da sam bio kivan na sve to, ja bih otišao odavde, mislim to bez daljnjeg.
Dag Kolarević, nastavnik psihologije kriminala na policijskoj akademiji: Pa očigledno je da je to jedna vrlo štetna stvar, koja daje neke efekte, da nekom slomijete duh i da bude poslušan, da živi kao biljka i da prestane da uzima drogu i onda možete čovekom da upravljate, da mu usadite neku novu ideologiju. U stvari to je postupak dresure, jedne nasilne, teške dresure nad ljudima i ne treba da čovek bude psiholog da zna da je to jako loše. Oni mogu da vam odgovore, zagovornici tih metoda, kad kažu da on hoće njemu da sačuva život, makar bio.... ili taj roditelj, kome znači da mu dete ne preživi još tri dana, nego još šest meseci ili dve godine. I to je jedan emotivan odnos i to je razumljivo, ali mi kao društvo treba da sagledamo i njihov ugao gledanja i da shvatimo da to mora sistemski da se reši i da moramo da budemo vredniji, bogatiji, da ne trošimo toliko para na Parlament, na besmislene rasprave, nego da ih uložimo u lečenje.
Sveštenik Branko Ćurčin, duhovnik Zajednice Zemlja živih: Ono što smo videli na televiziji ovih dana i što smo čuli u medijima, to je stvarno neverovatno. Ja tamo nikad nisam bio, oca Branislava nikad nisam upoznao, ali mislim da to nije u redu, jer jednostavno, zlo se ne može zlom pobediti.
Miloš Petrović, đakon u Šabačkoj eparhiji: Svako može da ima svoje privatno mišljenje, ali Eparhija šabačka i njen arhijerej vladika Lavrenitje, stoje iza saopštenja Svetog arhijerejskog sinoda, od 23. maja, kojim se, pa da kažem, jakim izrazima, osuđuje ono što smo mogli da vidimo na tim snimcima. Šta više, batinanje ljudi, koji već imaju određene probleme kao zavisnici i to ispod Hristove ikone, za nas kao kler, odnosno sveštenstvo, predstavlja neku vrstu demonizma.
Vladika Porfirije, episkop jegarski: Ja sam čuo tu i tamo da postoji neka vrsta primene sile, ali ni na kraj pameti mi nije bilo da je to takav format, kakav je viđen na video snimcima, na različitim televizijama. Slušao sam i od nekih koji su tamo boravili, a koji su taj centar, upravo iz tih razloga napustili, ali budući da su u pitanju narkomani ili bivši narkomani, imao sam utisak ili da preteruju, ili da ne govore istinu. Međutim, zaista je šokantno delovalo sve to, kada se videlo na televizijskim ekranima.
Zanimljivo je da su pojedini roditelji potpisivali pristanak da njihovu decu tuku, ukoliko to bude neophodno i ukoliko bi to na njih imalo pedagoško dejstvo.
R.P, majka bivšeg štićenika: Kaže se ovako, da postoje vaspitno-roditeljske mere, vaspitno-roditeljske mere, svaki roditelj to zna šta je, u slučaju neposlušnosti u centru.
Miloš Pantić, otac bivšeg štićenika: Znate mi smo, kad dođemo tamo, u očajanju roditelji. Ne znam, možda smo mi potpisali i smrtnu kaznu njegovu, mislim, u takvom stanju, ali ja ne sećam se tih dvadeset udaraca. Znam da je otac rekao, - Mi, postoji mogućnost da nekad i dobije batine, ali kad nešto napravi. Batine, ali batine u smislu nekog šamara roditelja, znači roditeljske batine, roditeljske batine. E sad, ako su ovo roditeljske batine, što smo videli na snimku, ja nemam reči, nemam komentara.
Bivši štićenik Crne Reke, štićenik Zajednice Zemlja živih: Ja kažem, šta si ti potpisivala tamo i to sve? Pa kaže ona, - Ja bih potpisivala i noge i ruke da ti slome, a ne da mi umreš kod kuće, ovamo, tamo. Jer oni kad su meni došli u posetu posle dva, dva i po meseca, sad ti sve hoćeš da kažeš, ali bojiš se da kažeš, jer ne znaš hoće li oni roditelje pitati, pa da li će roditelji reći, - e ovaj se žali, treba da odu... znate ono sve.
Miloš Pantić: Atmosfera mi nije odisala nekom zdravom atmosferom, da tu vlada neka harmonija, da tu vlada neki mir, da tu vlada neko spokojstvo, nego da je tu neka prisila. Svako svakog sluša, svako svakog prati, svako svakog špijunira, ko će šta da kaže, kako će da se ponaša.
Vladika Porfirije, episkop jegarski: Pre svega ja razumem potpuno roditelje. Neko ko ima dete narkomana, ko je obišao sve moguće institucije, zvanične i državne i privatne, a nije došao do rešenja problema, on se naravno hvata za slamku, pristaje na sve moguće uslove, što naravno ne opravdava onoga koji, da li svesno zloupotrebljava ili nesvesno zloupotrebljava tu muku roditelja.
Kakve sve posledice može da ostavi batinanje ljudi tako osetljive psihičke strukture, kakvi su bivši zavisnici od narkotika.
Ivan Dimitrijević, direktor Odeljenja za bolesti zavisnosti, KBC: Apsolutno neprihvatljiva metoda i ti ljudi koji rade sa narkomanima, moraju poznavati spektar psiholoških osobina narkomana i onda razumeti njegovu potrebu da beži, da je u krizi, da je agresivan, da ne može da kontroliše impulse, jer kao kada bi se ljutili na nekoga ko ima 39 temperaturu, pa kažemo, - zašto imaš takvu temperaturu? Počnemo da vičemo na njega, da ga tučemo. Tako se ne možemo ljutiti, ne smemo ljutiti na nekoga, ko je u krizi, koja se manifestuje i agresivnošću i promenom ponašanja i bekstvom i planiranjem da se pobegne i možda nekim koškanjem i sukobom sa drugom ili sa kolegom koji se takođe leči.
Dag Kolarević, nastavnik psihologije kriminala na policijskoj akademiji: Čovek koji zdravorazumski razmišlja, mora da dođe do zaključka, da je to nešto loše, uprkos nekim efektima koji postoje, da je to nešto loše i da predstavlja svojevrsnu zloupotrebu, da se iza nekih crkvenih zakona, ili zakona o verskim zajednicama ili crkvene ideologije, koja doživljava svoj procvat, svoje širenje u našem društvu, da je to jedna vrsta zloupotrebe.
Vladika Porfirije, episkop jegarski: Sada mi je utisak, da praktično tamo ne postoji nikakva suštinska terapija, čak ni duhovna terapija, nego da su zapravo ti kampovi svojevrsni zatvori. Lično nisam pristalica, dakle, nisam saglasan sa primenom bilo kakvih nasilnih metoda u lečenju bilo koje bolesti, pa i u lečenju bolesti zavisnosti, s obzirom da sam potpuno siguran da je neko postao narkoman, dobrim delom upravo zato što ima problem straha, tj. što je isfrustriran različitom vrstom strahova. Tako da jednu zavisnost lečiti drugom vrstom zavisnosti, u smislu da neko ko je zavisnik od bilo kog narkotika, sada zbog straha, postane zavisnik od nekoga ko primenjuje silu.
Postoje drugi, humaniji načini da se bivši zavisnici od narkotika suoče sa negativnim posledicama konzumiranja narkotika, kao i sa time, kroz kakve su muke, zbog njihove bolesti zavisnosti, prolazili njihovi najbliži. Za razliku centra Crna Reka, u Kovilju i Vilovu, koji su takođe pod patronatom Srpske pravoslavne crkve, primenjuju se potpuno drugačije metode.
Bivši zavisnik, štićenik Zajednice Zemlja živih: Ovde, pre svega, učimo da budemo ljudi. Ovde, pre svega, učimo da se susretnemo sa sobom i duboko u sebi, da čovek otkrije zašto se drogirao i da ispravi to u sebi, da ispravi te neke svoje mane.
Sveštenik Branko Ćurčin, duhovnik Zajednice Zemlja živih: Mi pokušavamo s njim da razgovaramo svi, prvo njegov anđeo, pa onda radna grupa, koja postoji u kući, jer kuću vodi radna grupa. Mi njih pustimo da oni sami organizuju kuću, znate. Jednostavno, učimo ih da budu domaćini. Danas, sutra kad izađu iz zajednice, da mogu da se organizuju i da organizuju svoje porodice.
Bivši zavisnik, štićenik Zajednice Zemlja živih: Fizički rad, nije toliko baš da bi se privređivalo, već da bi se okupirao čovek, da ne bi razmišljao o nekim stvarima napolju, nekim kamionima, avionima, nego o nekim realnim stvarima, da, živim zdravo, jednostavno, to je meni jako bitno. Jednostavno ovde nema... ni životinje mi ne tučemo.
Sveštenik Branko Ćurčin: Mi idemo na savest, znate. Oni i sport igraju na savest. Znači, fudbal igraju po savesti. To je interesantno. To bi možda čitava jedna emisija da bude o svemu tome, ako napravi neko faul, znači on mora da kaže «faul», znate. Ako neko popije kafu, bez blagoslova, on pije kafu, sutra cela zajednica ne pije kafu. Dakle, i on mora sam da se prijavi. Onda pranje suda, ako neko psuje, on sam ustane uveče, kaže, - ja sam danas psovao, praću suđe, kad dođe na mene red. To je sistem, nema disciplinskih mera. To je sistem jednostavno, ljubavlju.
Bivši zavisnik, štićenik Zajednice Zemlja živih: Nema nikakvog nasilja, svako leti napolje, odmah. Znači, čim se desi neko nasilje, to se odmah, odmah leti napolje. Nismo ovde došli da maltretiramo jedni druge, već da pomažemo jedni drugima. To je jako bitno. Kazne? Kazne su, da isto moram da kažem da mi živimo ovde po manastirskom tipiku. Neke, nisu kazne, to su eto, ne znam kako da ih nazovem, sankcije, da čovek shvati da je pogrešio, metanije npr. Metanije, to je poklon jednostavno bogu. To se praktikuje isto u manastiru. Tu se radi isto, onda stajanje za sva tri obroka, ne znam, rad u slobodno vreme.
Bivši štićenik Crne Reke, štićenik Zajednice Zemlja živih: Ne može da se meri, ono je, ja najblaže da kažem, ono je neka kaubojština, ovo je ipak nešto blagosloveno, što kažemo.
Ukoliko su batine bile disciplinska mera, prema objašnjenjima koje smo uspeli da dobijemo, vezivanje lisicama za krevet u Crnoj Reci, predstavljalo je način da se onima koji prolaze kroz apstinencijalnu krizu, pomogne da je lakše prebrode.
Bivši štićenik Centra Crna reka: Posle dobijenih batina, bio sam vezan.
Bivši štićenik Crne Reke, štićenik Zajednice Zemlja živih: Vezan je bio lisicama za krevet. Puštaju ga da ode na kafu i to opet ga vezivaju, znači za krevet. To su metalni kreveti i vežu ga, to je to.
Ivan Dimitrijević, direktor Odeljenja za bolesti zavisnosti, KBC: Mogu da budu dramatične posledice, od metaboličkih poremećaja, do povreda, fraktura, do oštećena krvnih sudova, na kaiševima, zbog kaiševa, koji su jako fiksirani, do jednog psihološkog osećaja bespomoćnosti, do čak psihotičnih manifestacija, post-traumatskih psihotičnih ili depresivnih stanja, jer je to jedan traumatski doživljaj.
Štićenici u Crnoj Reci za krevet se vezuju, samo u tzv. «šestici», tj. prijemnoj sobi. Prostorija se tako zove, jer u njoj ima šest kreveta, a narkomanski zavisnici, koji u nju uđu, tu borave sve dok ne prebrode krize, koja prema svedočenjima štićenika, nastaju usled fizičke zavisnosti od narkotika.
Bivši štićenik Centra Crna reka: Pa skidaju nekom, koju je odredio psihijatar, terapijom. Dobija tu terapiju nezavisno, od sedam do petnaest dana. A ima ih koji ne dođu, pa onda oni po svojim iskustvima, određuju terapiju.
Bivši štićenik Crne Reke, štićenik Zajednice Zemlja živih: To su više psihijatrijski lekovi, znači nema metadona, trodona i to, nego ide flormidal, rivotril, bensedini, karbapini i to, što kažu ono, čisto da ti pomogne, da te ošamuti da spavaš tri, četiri, pet dana, da bi te prošla ta fizička kriza.
Nikola Tanov, štićenik Cikote – Crna reka: Ja sam i doneo i metadon i diazepam, nekih lekova, ali to mi je... to nisam smeo da unesem u centar. Oni su mi rekli, - Bolje da ne piješ ništa, nego da... da što brže to prebrodiš, bolje za tebe. I odmah sam prekinuo znači, baš ono na suvo, na čisto, što do sad nisam nigde uradio.
A šta na ove zdravstvene metode kaže struka?
Jasna Dragan Saveljić, direktorka Zavoda za bolesti zavisnosti: Sa ugla etike, to predstavlja da je, prosto da kažem, na jedan nestručan i nehuman način, čovek detoksikovan. Velika većina zavisnika bi i mogla možda tim nekim, da kažem, prinudnim uslovima i da se skine i detoksikuje, kako kažu, skine ili detoksikuje, međutim savremena medicina to može da uradi na jedan daleko humaniji i bezbedniji način. Prosto da kažem, i bezbedniji, jer kao što znate možda, apstinentski sindrom uglavnom prođe relativno dobro, ali može da bude i veoma težak, a ukoliko je težak, može da bude čak i životno ugrožavajući.
Ko je i kako određivao terapiju, koju narkoman tokom odvikavanja od fizičke zavisnosti, u centru Crna Reka, treba da primi?
Bivši štićenik Centra Crna reka: To su Vam bivši zavisnici od droge, koji su u tom centru već tri, četiri godine. Znači, nit su ljudi koji se bave poslom s ljudima, niti psihijatri, niti psiholozi, nego čovek kome otac Branislav veruje.
Predstavlja li samovoljno ukidanje ili ublažavanje terapije štićenicima, koji prolaze kroz fizičku krizu, ili njihovo vezivanje za krevet, krivično delo nadrilekarstva?
Jasna Dragan Saveljić: To je toliko zakonski jasno regulisano, ko leči i gde se ljudi leče. Leče lekari i leče se u zdravstvenoj ustanovi. Nisam merodavna da kvalifikujem tako, ali sve što izađe van zdravstvenog sistema, a dešava se u njegovo ime, je nezakonita radnja.
Dag Kolarević, nastavnik psihologije kriminala na policijskoj akademiji: Sve to država mora da zna. Ona mora da deluje preventivno, u smislu da se spreči nadrilekarstvo, da se spreči nesavesno lečenje i sve te stvari koje nisu dozvoljene. Znači, ako nekog hoćete da lečite, morate da imate za to dozvolu, a ta dozvola mora da počiva na nekim naučnim i stručnim argumentima. Ovde su ti argumenti, ideološki i to je štetno za crkvu i štetno za ovo društvo, čiji je crkva sastavni i veoma bitan deo.
Na osnovu onog što joj je pruženo na uvid, zdravstvena inspekcija je, nakon obilaska centra, ustanovila da u njemu nadrilekarstva nije bilo.
Željko Milošević, sekretar u Ministarstvu zdravlja: Neću se ograditi, zato što mislim da to nema elemente toga o čemu govorite, nego ću se ograditi, zato što mislim da je neophodno da to kažu oni ljudi koji se time bave, sprovodeći kompletnu proceduru, koja prethodno mora da bude, pardon, ispoštovana, pa da bi se onda govorilo o tome, da li to jeste ili nije nešto što nazivamo imenom nadrilekarstvo.
Dragan Terzić, načelnik Policijske uprave Novi Pazar: Mogu da kažem da je izvršena kontrola od strane inspekcije Ministarstva za zdravlje, u saradnji sa pripadnicima policijske uprave u Novom Pazaru i da oni u toj kontroli nisu utvrdili da je bilo nadrilekarstva, što se tiče lečenja štićenika u centru Crna Reka. Pa ako budemo imali novih saznanja, ta saznanja će biti proverena na adekvatan način.
Metode odvikavanja od fizičke zavisnosti, o kojima svedoče štićenici Crne Reke, ne primenjuju se u kampovima u Kovilju i Vilovu. U njih dolaze isključivo oni koji su već prebrodili apstinencijalnu krizu, koja nastaje usled fizičke zavisnosti od narkotika.
Sveštenik Branko Ćurčin, duhovnik Zajednice Zemlja živih: Kada mi procenimo da je štićenik spreman da uđe u kuću, mi ga primamo. Hoću da kažem, da mi pre toga znači, insistiramo na detoksikaciji, upućujemo ljude u ustanove koje se bave detoksikacijom, konkretno mi ovde u Novom Sadu, na psihijatriju i tu je profesor Vučković pokazao puno razumevanje i u Drajzerovu, u Beograd, insistiramo da znači svako u svom mestu da se javi lekaru i da uspostavi kontakt i da tu detoksikaciju izvrši, tako da koliko, toliko, koliko je to moguće, ali negde je moguće, negde nije, štićenik dolazi kod nas, dakle čist – ulazi čist. Tako da kod nas nema nikakvih lekova. Nikakve lekove im ne dajemo, psihoaktivne mislim, sem ako se razboli ovako, neki grip i tako to.
Vladika Porfirije, episkop jegarski: Angažujemo svakako i ljude od struke, pre svega, podrazumeva se, zvaničnu medicinu i tu imamo zaista jednu široku lepezu saradnje, gde upravo ljudi koji se bave tom problematikom, prepoznali su takođe, da naše društvo se nije ozbiljno uhvatilo u koštac sa tom problematikom. Tako da i lekari koji se bave ovim problemom, rade u nekakvim institucijama, su prepoznali da je neophodno, da neko ko imam probleme sa drogom bude, zaista izolovan.
Sveštenik Branko Ćurčin: Oni kad dođu već na kolokvije, na te pripremne razgovore u manastir Kovilj, tad se već njima otvara karton i prati se čitav njihov boravak u zajednici. Dakle, dolaze tu i lekari. Mi imamo iz Novog Sada, iz Higijenskog zavoda, angažovanu neku ekipu, koja svakih pola godine dolazi i testira ih na hepatitis C i na HIV, dakle pregleda im se krv.
Vlajko Panović, specijalista medicinske psihologije: Mi smo nastojali da u ovom procesu lečenja uključimo sve relevantne faktore, pre svega, one koji se bave somom ili telom, zatim psihoterapiju porodice i pojedinca, a onda i ovo što ste gledali u zajednici, dakle, kroz jedan zajednički boravak, promenom načina života, promenom navika, gde je akcenat na razvijanju novih veština, pre svega onih koje pomažu čoveku da se orijentiše, za onu bolju stranu života.
Neposlušni štićenici nisu jedini, koji su zbog disciplinskih prestupa dobijali batine. U centru Crna Reka, batine su dobili i roditelji jednog od štićenika, kako su nam rekli, zbog insistiranja na tome da im Branislav Peranović da priznanicu za uplaćen novac, koja bi mogla da im posluži kao dokaz, da je njihovo dete boravilo u pomenutom centru. Vasići su austrijski državljani, unapred su platili mesečnu tarifu od četiri stotine evra, kada im je sin, dve nedelje nakon prijema javio da tamo tuku ljude, došli su po njega. Pri odlasku su od Peranovića tražili priznanicu, koju prema rečima Željka Vasića, on nije želeo da im da.
Željko Vasić, otac bivšeg štićenika: Tražio sam potvrdu za novac, tražio sam potvrdu koliko je boravio. Od svega toga, nešto ono, - Bežite da vas ne vide moje oči. Nema ništa od toga i tako. Video sam da je on ljut, iz njegovog pogleda sam video da može svašta da proizilazi i krenuo sam prema autu. Peranović je tad viknuo, - Čekajte i onda su ti njegovi momci navalili, tukli nas, maltretirali. Počelo je time što je Peranović udario dva šamara mojoj ženi, što sam se skamenio, nisam mogao da reagujem. Ne znam, ono, kao da se čovek šlogira, jer vrlo je neočekivano, da bilo ko udari jednu ženu, a kamoli svešteno lice. Onda je on priskočio udario je mene pesnicom. Posle su tukli, udarali, kako je ko stigao, čak i njegov maloletni sin je učestvovao u udaranju. Bio sam onesvešćen, odveli me na jednu terasu, što je bolno, iako sam nemoćan, iako sam bio u nesvesti i tad udarali pesnicama.
Slučaj je prijavljen policiji, a Peranović je zbog ovoga, u avgustu prošle godine, osuđen na šest meseci zatvora, godinu dana uslovno i to za nanošenje teških telesnih povreda Željku Vasiću. Njegovi saradnici, Nemanja Radosavljević i Vladimir Petrović, osuđeni su sa po stotinu hiljada dinara globe, zbog učešća u tuči. Peranović i njegovi saradnici, žalili su se na presudu Opštinskog suda u Tutinu. Okružni sud iz Novog Pazara je odbio Peranovićevu žalbu, dok je njegove saradnike osudio na tri meseca uslovne kazne, umesto stotinu hiljada dinara, koje je zbog učešća u tuči, državi trebalo da plate.
Dragan Terzić, načelnik Policijske uprave Novi Pazar: To je krivična prijava, koja je podneta po službenoj dužnosti. Taj događaj je prijavljen, znači, policijskoj stanici, izvršene su provere i epilog tih provera bila je ta krivična prijava, koja je podneta protiv Peranovića i protiv tog drugog lica Radosavljevića.
Da li je kaznena mera države imala efekta, tj. da li su Peranović i njegovi saradnici prema štićenicima, zbog ove presude, prestali da primenjuju silu?
Dragan Terzić: Dobili smo jedno obaveštenje od policijske uprave za grad Beograd, policijske stanice Lazarevac, da je jedno lice psihički i fizički zlostavljano, polovinom jula meseca, znači 2008. godine i na bazi toga, prosleđen je dopis policijskoj stanici Tutin, da su policijski službenici izvršili proveru tih obaveštenja, o čemu su usmeno informisali nadležno tužilaštvo u Tutinu, koji su se izjasnili da na bazi tih prikupljenih dokaza, nema elemenata nekog krivičnog dela, koje se goni po službenog dužnosti.
B92: O kakvim navodima se radi, kad kažemo «fizičko i psihičko zlostavljanje», šta to predstavlja?
Dragan Terzić: Pa da Vam kažem, to su bili razni oblici batinanja, tako da ne bi sad oko tih detalja.
B92: Ali ono uglavnom, o čemu javnost priča?
Dragan Terzić: Uglavnom, snimak je dovoljno jasan, tako da on apsolutno govori o kakvim se metodama radi.
- Neki ljudi prodaju stanove, zadužuju se, dižu kredite.
- Prvi mesec 450 evra.
- 200 evra za mesec dana.
- Tražio je od mene šest meseci unapred da platim.
- On je kazao, - Vi se pozajmite, ako nemate novac.
Nekoliko dana, pošto je afera u vezi sa prebijanjem štićenika u Crnoj Reci slegla, javnost je počela da se interesuje za neke druge segmente upravljanja ovim centrom, između ostalog i za njegovo finansijsko poslovanje. Tada još uvek upravnik centra, sveštenik Branislav Peranović, objasnio je pre kamerama, da centar posluje legalno, da je registrovani da u njemu pronevera nema.
Branislav Peranović, protojerej: Preko dvadeset posto naših štićenika živi, da ne plati ni jednu paru. Ukupan prosek, kad se sve sabere, sve uplate i podeli na broj štićenika, negde preko 200 evra. Da li je moguće sa 200 evra hraniti se, plaćati struju, sve ono što mi radimo, na dvesta ljudi, na 180 hiljada obroka i sve ostalo što se tamo događa.
U centru Crna Reka boravi 85 štićenika, dok u preostala dva, kojima je upravljao Peranović, ima još preko stotinu bivših narkomana. Prema svedočenju štićenika, ali i njihovih roditelja, oni su bili u obavezi da centru na mesečnom nivou, plaćaju između 150 i 400 evra. Ukoliko oko dve stotine obolelih od narkomanije, centru mesečno uplaćuju, u proseku 250 evra, to znači da je prihod tog centra od naplate boravka i lečenja oko 50 hiljada evra za mesec dana. Policija se za ovu računicu takođe zainteresovala ubrzo zatim.
Ivica Dačić, ministar policije: Ja sam dao nalog da se bez obzira na sve to, što to pripada verskim zajednicama, u svakom slučaju, policija odradi svoj deo posla i postupci prema žrtvama tog nasilničkog ponašanja i kada je reč o finansiranju tog centra.
Roditelji svedoče o tome, da Peranović često nije imao preteranog razumevanja za nedostatak novca ili zakasnelo plaćanje. U krajnjoj nuždi, ponudio bi sniženje cene boravka porodici, za koju je on procenio da zaista nema od čega taj boravak da plati.
Miloš Pantić, otac bivšeg štićenika: Nismo mogli da podnesemo taj teret i življenja naše porodice, opstanka porodice i plaćanja centra, pa smo kasnili za dva i po meseca. Znači to je bilo 500 evra, 500 evra. I otac Branislav je bio kivan na nas, ljut, zašto se to ne plaća, centar ne može da radi, ako se ne plaća, jer mi smo rekli, - Oče, nećete biti uskraćeni za to, mi ćemo to platiti, samo sad smo trenutno u takvoj finansijskoj situaciji.
R.P, majka bivšeg štićenika: Bilo je tu neki zaostao dug naš, on me je čak i za to prozvao, da ako mu za tri dana ne platim, da će mi sina izbaciti iz centra. Ja sam ga molila, ali nisam mogla, on je rekao, - Vi se pozajmite, ako nemate novac. Ja sam morala da uradim kako je on kazao.
Slaviša Neškoivć, Cikote – Crna reka: Došao sam dobrovoljno u ovaj centar, tako što sam zvao oca Branislava i zamolio ga me primi, pošto nemam novaca da plaćam ovo. Otac Branislav, hvala bogu, svešteno lice, odobrio je to, pomogao mi je i mnogo mu.... puno mu i ja i moja porodica, majka, brat, zahvaljujemo na svemu tome.
Ostaje nepoznato, na osnovu čega je otac Branislav procenjivao, ko koliko za boravak u centru treba da plati. Da li je to činio autonomno, ili u dogovoru sa nekim? Ne zna se pouzdano gde je taj novac završavao, da li je njime kupovana hrana za štićenike? Da li je išao u izgradnju novih centara u Cikotama i na Ceru, da li je prosleđivan eparhiji Raško-prizrenskoj, ili je neko deo novca zadržavao za sebe?
Dag Kolarević, nastavnik psihologije kriminala na policijskoj akademiji: Sprečite zloupotrebe, sprečite finansijske zloupotrebe, crkva mora da spreči da joj se sveštenici šetaju u džipovima i sa telohraniteljima i da proziva Sinod episkopa što ima stanove. To je neozbiljno.
Pitanje na koje takođe, još uvek odgovora nema, s obzirom na činjenicu da je istraga u toku, jeste i na koji bi način bilo moguće detaljno proveriti poslovanje centra Crna Reka.
Dragan Terzić, načelnik Policijske uprave Novi Pazar: Ostaje nam još jedan segment, to je da se proveri finansijsko poslovanje centra Crna Reka, kad budemo prikupili svu relevantnu dokumentaciju i izvršili provere, onda ćemo znači, zaokružiti tu priču, a pre toga da idemo sa bilo kakvim saopštenjima, prejudicirali bi ovaj konačan ishod. Znači, samo mogu da kažem da će biti izvršena kontrola finansijskog poslovanja centra Crna Reka.
Roditelji štićenika, Peranoviću su davali novac na ruke, slali ga post-netom, ili ga uplaćivali na bankovni račun.
Miloš Pantić, otac bivšeg štićenika: Plaćali smo kad ga dovedemo, onda damo novac na ruke ocu, znači, za mesec dana, ostalo smo plaćali priznanicama, post-netom pošaljemo, ali mi nismo dobijali nikakvu potvrdu, nešto da smo platili, nego je tako išlo, mi pošaljemo post-netom i to je otišlo tamo na ime i prezime Branislava Peranovića.
Bivši štićenik Crne Reke, štićenik Zajednice Zemlja živih: Preko post-neta, ono, kad brzo treba da pošalješ pare. To jeste, znači to platiš tako i nema tu žiro račun, to ide direktno njemu i tako.
Branislav Peranović, u emisiji «Stanje nacije», objasnio je da novac odlazi na hranu i osnovne potrebe štićenika koji borave u centru. Štićenici se međutim, tamo bave i poljoprivredom i stočarstvom, tako da deo hrane, koju pojedu, proizvedu sami. Centri, kakav je onaj u Crnoj Reci, dobijaju i donacije. Ukoliko je donacija Crnoj Reci bilo, pitanje je da li postoji precizna evidencija o njima?
Aida Ćorović, NVO Urban in, Novi Pazar: Pretpostavljam da sigurno preko eparhije Raško-prizrenske, da je bilo ne znam, i mesa i hleba i povrća. Drugo, oni sami nešto tamo rade i čak sam čula komentare da su praktično jeli ono što su sadili. Lično ne verujem u to, prosto ne mislim da je to dovoljno, ali to pokazuje opet da imamo problem sa tolikom autonomijom crkava i verskih zajednica. Dakle, ne možete vi da radite šta hoćete i kako hoćete, da baš nikome ne polažete računa.
Mogući način da se provere tokovi novca jeste da policija ispita sve roditelje štićenika, koji su Peranoviću novac uplaćivali post-netom ili davali na ruke. Potrebno je ispitati i internu dokumentaciju o oplatama, koja se vodi u Crnoj Reci. Pošta i banka u kojoj ovaj centra ima otvoren račun, trebalo bi policiji da dostave izveštaj o uplatama na ime Branislava Peranovića, ali i na ime samog centra. Istraga bi mogla da potraje.
Prvoslav Karanović, novinar časopisa Vreme: Ne mogu da sakrijem razočarenje u sporost istrage u tom pravcu. Tu postoji neki višak novca, uslovno rečeno, da li je taj višak išao u izgradnju centra, ili je taj višak išao u Peranovićev Harli Devison, blindirane džipove i njegove telohranitelje, to je pitanje, ali očito da je tu veliki novac u igri i da to nisu naivne stvari. Kako crkva reaguje na finansijski deo, nije se niko oglasio povodom toga, ali strašna je stvar da u pravoslavnom hrišćanstvu, da više pošten čovek ne može da uđe u crkvu, da zapali sveću od biznis – popova i od koječega šta se tu radi.
Ako već državi nije polagao račune, da li je Branislav Peranović bio dužan da to čini nekome u Srpskoj pravoslavnoj crkvi.
Mirko Đorđevič, sociolog religije: Vi znate da u Sinodu postoji jedan vladika uvek, to je trenutno preosvećeni Zahumsko-hercegovački Gligorije, koji je zadužen za finansije, nazovimo ga laičkim jezikom, ministar finansija. Mora se ući u poslovanje, u prihode, rashode, a posebno u izvore sredstava.
Da li je moguće ne prijavljivanju prihoda jedini finansijski propust u poslovanju centra? Kako je i da li je on uopšte registrovan za rehabilitaciju i resocijalizaciju narkomana, dakle za namenu zbog koje je otvoren. U Agenciji za privredne registre su nam rekli, da centar u Crnoj Reci nije prijavljen kao preduzeće. Taj centar nije se registrovao ni kao neprofitna organizacija u Ministarstvu za državnu upravu i lokalnu samoupravu, niti u MUP-u Republike Srbije. Kako je uopšte registrovan ovaj centar.
Hazbija Alibašič, javni tužilac u Tutinu: Imam saznanja da Crna Reka pravoslavno misionarski duhovno-rehabilitacioni centar, posluje sa matičnim brojem, ja sam taj broj evidentirao 09341218 Eparhija Raško-prizrenske i Kosovsko-metohijske, koji im je dodelila Poreska uprava Ministarstva finansija i time ih upisala u jedinstveni registar poreskih obveznika.
Branislav Peranović, protojerej: Sve što je vezano za finansije, obavlja se po unutarnjim, crkvenim, našim propisima. Da nije drugačije, da li vi mislite da bi meni Ministarstvo finansija pustilo ili poreska pustila do dan danas, da ja nikakav ne plaćam porez. Mi ne plaćamo nikakav porez.
B92: Znači, vi ne plaćate porez na vaše prihode?
Branislav Peranović: Ne, ne, ne. Koje prihode? Mi smo neprofitna ustanova.
Jedina registracija do koje je ekipa (Re)akcije uspela da dođe, jeste ona u Poreskoj upravi Republike Srbije. Centar je tu registrovan kao deo eparhije Raško-prizrenske. Navedeno je da on služi pružanju verskih usluga u koje svakako ne spada rehabilitacija narkomanskih zavisnika. Kako (Re)akcija saznaje, Poreska uprava policiji, tek treba da dostavi izveštaj o poslovanju.
Vladika Porfirije, episkop jegarski: Ja pretpostavljam da tamo gde se naplaćuje bilo koja usluga, da ako je nešto registrovano, dakle čak i nevladin sektor je, sektor koji podleže toj vrsti kontrole, da mora da postoji kontrola finansija, ulaz – izlaz, nezavisno od toga što država može da oslobodi poreza humanitarne organizacije, kao što i čini.
Aida Ćorović, NVO Urban in, Novi Pazar: Ako mi kao udruženje građana i nevladine organizacije i organizacije civilnog društva jesmo dužni, da podnosimo redovne, redovne papirologiju, sve ono što vezano za finansije, a s druge strane, dakle, imamo drugu formu civilnog organizovanja, versku zajednicu ili crkvu, koja može da radi šta hoće, kako hoće, bez kontrole, bez.... ja imam s tim prosto problem.
Svaka promena vršenja delatnosti u odnosu na onu za koju se određeno preduzeće ili udruženje građana registrovalo, predstavlja moguć ulaz u sivu zonu, tj. utaju poreza. Da li je i u kojim sve segmentima finansijskog poslovanja u Crnoj Reci bilo kršenja zakona, trebalo bi da pokaže istraga koja je u toku. Za razliku od centra Crna Reka, kampovi u kojima se vrši rehabilitacija i resocijalizacija bivših narkomanskih zavisnika, pri manastiru Srpske pravoslavne crkve u Kovilju, svojim štićenicima ne naplaćuju usluge.
Vladika Porfirije, episkop jegarski: Mi naprosto, tako smo nekako u startu osetili, veliki je problem i baš zbog toga da se ne bi desilo da neko pomisli da postoji izvesna manipulacija, finansijska, mi smo odlučili da smognemo snage, uz blagoslov vladike Irineja bačkog, dakle manastir Kovilj, da svojim sredstvima i svojim finansijama, izdržava te kuće. Naprosto osetili smo da je to jedini, najbolji mogući način da pomognemo ljudima, a pokušavamo sada i te kuće da organizujemo tako, da momci i devojke koji su u kućama, rade i da doprinesu izdržavanju tih kampova i kako vreme odmiče, verujem da ćemo u najskorije vreme, doći u poziciju da te kuće same sebe mogu da izdržavaju.
Bivši zavisnik, štićenik Zajednice Zemlja živih: Ovde, znači, pre svega otac Branko, Vladika Porfirije, nemaju nikakvog interesa uopšte, oni još nas doniraju. Znači, pružaju nam ono što je najneophodnije, ne znam, brašno, prašak, da možemo da se operemo, te neke stvari, ostalo mi sami ovde privređujemo, imamo vrt tu, baštu, životinje, mleko, meso, pomažemo u selu, menjamo se, dobijamo nešto tako. Sami uglavnom privređujemo i roditelji isto ono što šalju. Sve to kad se skupi, bude dovoljno za nas.
Kampovi na salašima u Kovilju i Vilovu registrovani su kao nevladina organizacija «Zemlja živih».
Vladika Porfirije, episkop jegarski: Registrovani smo i nevladina organizacija koja ima u opisu svoga funkcionisanja delatnost kojom se bavimo, kao i neke druge. Smatrao sam da je to jedino normalno, jer predpostavljam da bi me neko pitao, - Ko si ti? Otkud, na koji način, ti sad odjedanput se pojavljuješ i pokazuješ kao nadrilekar.
Pored neobjašnjivog fizičkog zlostavljanja, vezivanja za krevet, te neispitanog finansijskog poslovanja centra, postoje još neke stvari koje su se u centru Crna Reka dešavale, a u koje javnost nema najjasniji uvid. Nepoznato je i gde je završavala droga, koju su pojedini štićenici pokušavali da unesu u centar.
B92: Šta oni rade sa tom drogom? Koju nađu?
Bivši štićenik Centra Crna reka: Spaljuju, bacaju, tako sam čuo. Čuje se tako.
Dragan Terzić, načelnik Policijske uprave Novi Pazar: Što se tiče uništavanja narkotika, tačno postoji način na koji se vrši uništavanje narkotika, donosi se rešenje, formira se komisija i nakon toga se vrši uništenje. Najčešći način uništenja, znači, to je spaljivanjem, a vezano za tu situaciju i tu priču, da su unošeni narkotici u centar Crna Reka i da su bili spaljivani od strane tih ljudi koji su bili angažovani, mi kao policijska uprava, nismo imali takva saznanja, niti je nama prijavljeno da su oni kod svojih štićenika pronalazili narkotična sredstva, niti su ta narkotična sredstva predavana policiji.
To što javnost nema odgovore na postavljena pitanja, pokazuje ogroman stepen autonomije ovog centra, kako u odnosu na državne institucije, tako i u odnosu na crkvu. Sada je nužno da na vreme reaguju brojna ministarstva. MUP, Ministarstvo pravde, zdravlja, vera, ali i ono za zaštitu ljudskih i manjinskih prava.
Željko Milošević, sekretar u Ministarstvu zdravlja: Jer ovo je opšte društveni problem. Narkomanija nikad nije bila i ne može biti samo zdravstveni problem. Tu mora da postoji jaka koordinacija celog sistema društvenog, znači koji će da prepozna i Ministarstva unutrašnjih poslova i sva druga ministarstva, koja bi mogla i trebala da budu nadležna u ovoj oblasti da prosto to iskoordiniraju.
Vlajko Panović, specijalista medicinske psihologije: Vama se zaključak sam nemeće, dakle, ne protiv države, nego prosto protiv nedovoljno dobro organizovanog odnosa prema bolesti, koja se epidemijski širi i to je, znate čuli ste podatke, koliko je mladih života, dakle, nestalo unazad, od Nove godine, ne znam, u Novom Sadu, neka cifra od koje vam se vrti u glavi.
Mirko Đorđevič, sociolog religije: Bez pune saradnje države i crkve i javnosti, a to ste vi u ovom momentu, ovaj problem neće biti pomaknut ni milimetar napred. Zašto kažem pomaknut? Zato što se on brzo rešiti neće, jer sve ima duboke korene. U pitanju je veliki novac, interesi itd.
Vladika Porfirije, episkop jegarski: Oni koji su odgovorni, to je eparhija Raško-prizrenska, ne znam šta će preduzeti, jer verovatno da i ti potencijali mogu da se upotrebe na dobro, iako ima nekakvih nedostataka, verujem da mogu da izvrše korekcije i da se to postavi na pravi put. Ali pravo da kažem, ne znam tačno šta će biti krajnji ishod.
Vladika Porfirije nije jedini koji smatra da bi centar trebalo da nastavi da radi, pod uslovom da u njegov rad budu uključeni i stručnjaci.
Ivan Dimitrijević, direktor Odeljenja za bolesti zavisnosti, KBC: Ovo što je sad uzdrmalo javnost, ne sme da se svede na to da rehabilitacioni centri i resocijalizacioni ne postoje više. «Crnima rekama» sada treba pomoći, u smislu, uzimanja metodologije i lekovitih dejstava toga ambijenta, kao nešto što je pozitivno i sa direktnim, stručnim doprinosom, uticajem, saradnjom, jednom kolegijalnom, humanom, da se oni oplemene, da se izbace iz upotrebe neke stvari, koje su anahrone, da se uvede bolje nadzor.
U prilog tezi, da ni jedan centar za rehabilitaciju ne bi trebalo zatvarati, govori podatak, da u Srbiji ima oko 80 hiljada zavisnika od heroina. Kapaciteti državnih ustanova, koje bi njihovim lečenjem mogle da se bave, nisu dovoljni.
Vladika Porfirije, episkop jegarski: Zvanične institucije, imamo jednu Drazjerovu bolnicu, koja pre svega, nema dovoljan broj kreveta. Iz tog razloga su nikle mnoge privatne klinike, koje isključivo komercijalni cilj imaju. Kod nas postoji toliki broj narkomana, da bi, oprostite što ću to reći, mislim da treba osnovati ministarstvo za bolesti zavisnosti.
Pošto istraga o događajima u Crnoj Reci bude okončana, trebalo bi da usledi sudski postupak. Nakon njega ćemo saznati, ima li ih i ko su odgovorni za nasilničko ponašanje, krivična dela zlostavljanja i mučenja, eventualne propuste u finansijskom poslovanju i nadrilekarstvo. Do tada bi i država trebalo da ponudi neka rešenja uz pomoć kojih bi smo mogli da sprečimo suočavanje sa posledicama neke nove Crne Reke.
Vladika Porfirije, episkop jegarski: Možda i ovo što se desilo sa slučajem Crna Reka, možda činjenica da je to izišlo u javnost, ima i jednu svoju dobru stranu, a to je, buđenje ili, bolje reći podsećanje svih nas, koliki je ovo problem i da konačno moramo da pokušamo, ma koliko bilo teško da se uhvatimo ozbiljno u koštac sa problemom.
Postojeći komentari (0) |
Pošaljite komentar |
Pišite autoru emisije
|
