Prema zvaničnoj policijskoj evidenciji, u prethodne tri godine, stalno raste broj slučajeva u kojima su policajci zlostavljali i mučili pritvorene građane. Oni su tako izvršili krivično delo, sa elementima torture. Iz godine u godinu raste i broj policijskih službenika, koji su lakše ili teže povređeni na zadatku. U porastu je i broj napada na policajce, prilikom kojih, građani pokušavaju da ih spreče da obave svoju službenu dužnost. Pre oko dva meseca, Srbiju su potresle dve velike tragedije. U prvoj je, tokom policijske intervencije, poginuo 24-godišnji mladić, Đorđe Zarić.
Jovana Dobrić, devojka Đorđa Zarića: Zatekla sam svog dečka, kako leži na putu, u lokvi krvi. U tom trenutku, mislila sam da se ceo svet srušio. Stvarno. Kleknula sam, pala dole na zemlju i mislila sam da ću da umrem zajedno sa njim.
U drugoj je saobraćajni policajac, Vladimir Grandić, u okršaju sa četvoricom naoružanih kriminalaca, izgubio život.
Ivica Dačić, ministar unutrašnjih poslova: Niko u ovoj državi ne sme biti jači i ne može biti jači od države. Napad na policiju, ubistvo policajca je napad na ovu državu.
Rade Vukelić, zamenik komandira saobraćajne policije: Majka u penziji, otac poginuo (...), znači on i brat ostali sami. U principu, brat nezaposlen, Vlada praktično nosilac domaćinstva, koji je vodio računa o svemu. Devojka, koja je trudna, koja je ostala u Beogradu.
Emisija (Ne)kažnjeno nasilje, istražuje jesu li kazne, počiniocima ovih krivičnih dela, adekvatne. Koliko bi efikasnija primena zakona, bolja opremljenost policije, edukacija, redovne provere psihofizičke spremnosti i temeljniji lekarski pregledi, pomogli da broj ovakvih, tragičnih slučajeva bude manji.
Za razliku od 90-ih godina prošlog veka, kada građani Srbije nisu imali poverenja u policiju i često su strahovali od nje, danas većina građana, prema policiji ima potpuno izmenjen odnos. Policija kod građana Srbije više ne izaziva strah. Iako policiju više ne smatraju represivnim organom sa zadatkom da jednu političku garnituru održi na vlasti, deo javnosti nema poverenja u njen ispravan rad. Tome doprinose slučajevi u kojima su, zahvaljujući pogrešnom ili nezakonitom policijskom postupanju, mučenju ili torturi, pojedinci bili teško povređeni ili čak izgubili život.
19. marta ove godine, rano ujutru, u akciji Beogradske interventne policije, nastradao je 24-godišnji, Đorđe Zarić. Zarić je kobne noći, sa devojkom i drugom, išao u provod. Vraćali su se sa splava «Akapulko». Automobil u kojem je Zarić bio suvozač, vozio je Filip Milićević, njegov drug. Drugim je upravljala Zarićeva devojka, Jovana Dobrić. U ulici Omladinskih brigada, na Novom Beogradu, Filipa i Đorđa zaustavila je Interventna.
Filip Milićević, drug Đorđa Zarića: U Omladinskih brigada snimio sam džip u svom levom retrovizoru, zaustavio sam se. Oni su istrčali i kako sam već krenuo da kročim, mene su izbacili iz auta, bacili me na zadnji deo haube, prislonili mi glavu, tada sam odjedanput samo čuo pucanj i video krv dole, prišao i video sam to već šta se desilo, da je dečko ubijen. U prvom momentu sam mislio da je živ, jer se tresao, međutim, na licu mesta. Onda sam dobio udarac od pripadnika Interventne jedinice.
Jovana Dobrić, devojka Đorđa Zarića: Oni su bukvalno minut pre mene krenuli, onda mi je crveno svetlo bilo tamo, oni su već u tom trenutku i stigli. Tog trenutka sam ja zvala Đoleta, on mi se javio – da vidim gde su, da me sačekaju, onda sam čula, onda mi je rekao, da će me zvati kasnije, u tom trenutku sam čula, muški prodoran glas, koji je rekao: «Stoj, izađi» i tu se veza prekida, nakon čega sam pokušavala da stupim u kontakt ponovo sa njim, sa Đoletom ili sa Filipom, ali niko mi se od njih dvojice nije javljao. Tek posle par minuta me Filip zvao i rekao da je Đorđe upucan, da hitno dođem. Kad sam stigla, stvarno nisam prvo mogla da verujem. Nisam mogla da verujem da se to dešava. Molila sam boga da je to samo jedan san i da posle tako lepe večeri, tako nešto se desi, na takav način, nisam stvarno očekivala, nisam mogla da verujem da tako nešto može da se desi. Kad su mi saopštili da je Đorđe mrtav, u tom trenutku, mislila sam da se ceo svet srušio. Stvarno. Kleknula sam, pala dole na zemlju i mislila sam da ću da umrem zajedno sa njim, stvarno, kada se desilo tako nešto. Pogotovo na način, na koji je ubijen.
Način na koji je Đorđe Zarić nastradao, javnosti još uvek nije poznat, jer je istraga u tom predmetu u toku. Jedino izvesno je da je službeni pištolj CZ99 pripadnika Interventne jedinice, Miljana Raičevića opalio, a projektil iz njega završio u glavi pokojnog Zarića. Metak je Zarića pogodio u čelo.
Željko Nikač, zamenik direktora Uprave policije: Ono što mi imamo početna saznanja, oni su bili na intervenciji, to je ono što ja mogu da kažem u ovom trenutku i savetujem da se obratimo možda sudu i tužilaštvu, verujem da će vam dati saopštenje, kada završe sve radnje. Mnogo toga znam, ne mogu da govorim. Ne smem da govorim, jer nije naša nadležnost. Mogu da kažem ono što smem da kažem, a to je da je ovaj radnik procesuiran, formalno pravno udaljen, on je čovek u pritvoru, to je ono što svi znamo. Postupak je u toku.
Jovana Dobrić: Njegova majka će njega moći da vidi, njegova majka će njega moći da zagrli, njegova supruga, njegova deca će moći vide svog tatu, on je zatvoren, ali će moći da ga zagrle. Verujte, meni bi mnogo značilo da je Đorđe negde zatvoren, da ja mogu njega barem da zagrlim i da vidim, da znam da diše.
Policijski službenik, Miljan Raičević, odmah nakon nesreće je priveden, usledilo je objašnjenje policije, da je pokojni Zarić, otvarajući automobil, vratima okrznuo pištolj i tako doveo do opaljenja.
Zora Dobričanin, advokat Filipa Milićevića: To je, to jednostavno nije u skladu sa pravilima nauke i o tome možete da konsultujete nekog balističara. Taj pištolj tako ne može da opali. Postoje neki koji mogu, ali taj ne može.
Balističko veštačenje, kog radi veštak Milan Kunjadić je u toku. Kunjadić o veštačenju nije želeo da govori pred kamerama. Balističar, veštak Vlada Kostić, za emisiju (Re)akcija, objašnjava ponašanje pištolja CZ99 u svim mogućim scenarijima o kojima se u javnosti spekulisalo.
Vlada Kostić, balističar: S aspekta, tako da kažem, balistike, ali preciznije, ne baš balistike, nego mehanike balističkog sisteme predmetnog oružja, mogućnost da je u takvom scenariju, gde je praktično vratima udaren policajac po ruci, došlo do povređivanja ili praktično do ubistva Zarića je jako... praktično je nemoguće, jednostavno, fizički je neizvodljivo, tada bi cev oružja bila otklonjena u neku stranu od njega, a ne prema njemu, tako da je ta mogućnost je praktično, ni teorijski nije moguća.
Do javnosti je zatim doprla verzija, prema kojoj Zarić iz straha i u samoodbrani, ka sebi povukao pištolj i tako izazvao opaljenje.
Jovana Dobrić: Baš na slepoočnicu? Prvo Đorđe je jako visok, Đorđe je jako visok i onog trenutka čak i da uhvatio se za pištolj, pa ne bi sigurno podigao i sebi stavio na slepoočnicu, metak bi opalio, negde bi ga sklonio sa strane, nebitno, opalio bi u stomak, u nogu.
Vlada Kostić: Ako pođemo od toga da je zaista se desilo to tako, znači pođemo od pretpostavke da je zaista se to desilo tako, da je metak bio ubačen u cev, da je policajac držao upereno oružje prema Zariću i da je Zarić mogao objektivno, mogao da, tako da kažem, u pokušaju da otkloni opasnost, realnu opasnost od sebe, da uhvati, tako da kažem, cev i navlaku tog pištolja, da usmeri u tom kritičnom momentu cev oružja prema svojoj glavi i u trzaju, verovatno pokušaju, ili u mogućem pokušaju da istrgne oružje, tada je moglo da dođe do opaljenja.
Apsolutno je morao da bude metak u cevi i najverovatnije da je udarni mehanizam bio već aktiviran i da je udarač bio u zadnjem položaju, tada je sila okidanja dvostruko manja, od prilike oko dva kilograma, i tu već, taj scenario je dosta realan.
Postoji li mogućnost da se pokojni Zarić opirao naređenju policajca Miljana Raičevića, da iz automobila izađe i da je policajac, kao sredstvo prinude ili u samoodbrani, u njega uperio pištolj.
Vlada Kostić, balističar: Pištolj nije smeo da bude uperen sve do momenta dok to lice, koje je objekat intervencije, svojim radnjama ne učini nešto, što bi dovelo u sumnju, da će možda izvaditi nekakvo oružje.
Aleksandar Marković, drug Đorđa Zarića: I ujutru, negde oko devet, kad smo čuli, bili smo u šoku svi, cela moja porodica, nismo znali šta je to moglo uopšte da se desi, da dođe do toga, jer poznavajući Đoleta, znali smo da niti je agresivan, da nikad nije imao nikakve probleme. Ja jednostavno nisam mogao da napravim sliku bilo kakvu u glavi, šta je on to mogao da uradi, da bi došlo do toga.
Ukoliko je ovaj drugi scenario, prema kom se žrtva opirala i ka sebi povukla pištolj, tačan, trgovi DNK, pokojnog Đorđa Zairća, trebalo bi da se nalaze na pištolju. Beogradska štampa je prenela detalje veštačenja molekularnog biologa, Tamare Novković, u kom se navodi da su DNK tragovi Zarića i Raičevića pronađeni na cevi pištolja, na ustima cevi, kao i na navlaci oružja. Tragovi DNK su, teorijski gledano, mogli biti naneti i nakon Zarićeve smrti. O takvoj mogućnosti se, međutim, spekulisalo jedino u bulevarskoj štampi.
Vlada Kostić, balističar: Ne tvrdim da je išta od ovoga tačno, nego samo razmišljam, tako da kažem, s aspekta mogućnosti. Da li uopšte, tako da kažem, su ti tragovi, pronađeni DNK tragovi bili formirani u kritičnom momentu, ili su bili formirani naknadno. To isto može da se postavi pitanje, a realno je moguće i to da je se desilo. Ipak se radi o policajcima koji su, tako da kažem, pomalo i znaju nešto o trasologiji, u stvari znaju mnogo. Znači, ako su nakon samog čina ubistva, naneli DNK tragove, koji potiču od tela Đorđa Zarića, onda je taj scenario, tako da kažem, namešten. Teško da može, jednom naneti biološki tragovi, da se na osnovu njih samo, neko ko ispituje te tragove, da može da utvrdi kako su oni nanešeni, ovako ili onako. Oni su... on samo konstatuje da su tu i da taj DNK profil, koji je analiziran, pripada ili ne pripada ovoj ili onoj osobi.
Do okončanja istrage će ostati nepoznato kako je poginuo Đorđe Zarić.
Željko Nikač, zamenik direktora Uprave policije: Možda je to nehat, možda je tu nesrećan događaj, možda je tu... to će utvrditi istražni organi, ali to je tragedija velika.
Aleksandar Marković, drug Đorđa Zarića: Očekujem da ova država vrati veru ljudima u pravdu, jer ne sme se dozvoliti da ko god napravio, bilo kakav zločin ili prekršaj, prođe nekažnjeno. Ne sme se dozvoliti da je iko iznad zakona, pa čak i sam zakon, jer da li je bilo iz nehata, da l' je bilo prekoračenje sile ili bilo šta, Đorđe Zarić je ubijen, to je najbitnije od svega toga.
S obzirom na to da je istraga u toku, javnosti nisu poznata svedočenja ostalih policajaca, koji su bili očevici. Dok su dvojica policajaca išli ka Đorđu i Filipu, preostala dvojica su imali zadatak da im obezbeđuju kretnju, u trenutku kad je opalio metak, drugi pripadnik interventne policije, obarao je Zarićevog prijatelja na zadnji deo haube automobila, tako ni Filip Milićević nije jasno mogao da vidi da li je pripadnik interventne policije, Miljan Raičević u Zarića pucao iz pištolja CZ99, ili je Zarić iz straha i u samoodbrani ka sebi povukao pištolj.
Filip Milićević, drug Đorđa Zarića: Hteo sam da izlazim, kažem opet, bacili su me, nisam mogao da vidim taj trenutak, čuo sam pucanj. Tad sam se trgao da vidim šta je, u tom momentu sam odmah dobio udarac u leđa u glavu, onda valjda, kad su videli šta su uradili, pustili su me, tu sam se šetao jedno određeno vreme dok nisu došli ekipe, posle su me sklanjali. Sve nešto s jednog na drugi deo. Meni nije jasno bilo zbog čega.
B92: A koji je uopšte bio povod da interventna policija zaustavi Pežo 307 u kom se nalazio Đorđe Zarić?
Filip Milićević: Kažem ja sam prošao, to je već vuklo znači, sa žutog na crveno, prošao sam taj semafor i ja sam ugledao džip taj interventni, znači nije tačno da su oni meni preprečili auto, ko što su rekli da sam jurio, jer da sam jurio, logično, ako su mi preprečili, ja bih se zakucao u auto. Znači, ja sam sam zakočio i tragova kočenja nema na licu mesta, to su videli. Znači, saobraćajna policija je to videla.
Zora Dobričanin, advokat Filipa Milićevića: Ako je automobil prošao kroz crveno, postoji propisan način, na koji se to radi, a to nije ovaj način, koji su ovog puta primenili. Postoji propisan način, kako se prilazi licu prilikom... ako nameravaju da izvrše, ne znam, legitimisanje ili pretres itd. Postoji način na koji se prilazi licima i na koji se izvode, izvlače, ili primoljavaju ili primoravaju da izađu napolje iz automobila, lica koja to ne žele itd. Sve je to propisano i za sve to postoje pravila, a to nije primenjeno u ovom slučaju.
Željko Nikač, zamenik direktora Uprave policije: Taj tragičan događaj, te noći se desio, eto vidite banalni saobraćaj, ljudi kreću da... ima različitih verzija, jedno crveno, tri crvena, to će već sve da utvrdi istražni postupak, sad je to više irelevantno, izgubili smo dva života, jedan fizički, drugi verovatno i taj će se ugasiti, ovaj mladić koji ide u zatvor neumitno.
Da li je policajac u čijoj se ruci nalazio pištolj CZ99, poznavao Zakon o policiji i pravilnike, koji regulišu ponašanje u policijskoj službi?
Zora Dobričanin: Zamislite koliko je tek obučen taj policajac, ako drži pištolja sa metkom u cevi i prst na obaraču, a dozvoli nekom licu da ga uhvati za pištolj. To je... da nije tragično, bilo bi smešno.
Bogoljub Milosavljević, policiolog: Da li se mladi ljudi koji ulaze u službu i uopšte policajci sa određenim brojem godina iskustva, dovoljno kontrolišu? Dakle, da li je taj sad sloj rukovodilaca u policiji dovoljno posvećen svom poslu? Da li se zbilja ti ljudi, kao ta dvojica, recimo, što su učestvovala u jurnjavi za vozilom u kome je stradao Zarić, da li se oni kontrolišu? Da li tu postoji nekakva pravila dobrog ponašanja i neko ko ta pravila kontroliše i sprečava moguće ispade?
Miloš Janković, zamenik zaštitnika građana: Siguran sam da će Sektor unutrašnje kontrole, u svom radu, nužno doći do sledećih zaključaka, a to je pre svega, jedno preciznije utvrđivanje procedure postupanja za određene situacije, kako za ovo kako je bila u ovom nemilom slučaju, koji ste vi interpretirali, tako i u svim ostalim. Znači, neophodno je utvrditi procedure postupanja policije za određene situacije. Zatim, potrebno je izvršiti obuku, edukaciju policajaca da postupaju u skladu sa tim utvrđenim procedurama.
Da li je obuka za vršenje policijskog posla na zadovoljavajućem nivou?
Bogoljub Milosavljević: Kod nas je obuka policajaca za posao relativno kratka, vremenski i čini se da nije dovoljno kvalitetna. U nekim drugim zemljama to traje najmanje dve godine. Znači, kad završite neku srednju školu, pa hoćete da se zaposlite u policiji, morate bar dve godine provesti na obuci.
B92: Kolko ovde provode?
Bogoljub Milosavljević: Kod nas je to na žalost skraćeno na šest meseci kursa, je l' da, i izvestan još period obuke, pripravničkog tog staža u praksi, tako da je, po svemu sudeći to nedovoljno. Tu dakle ima isto izvesnih propusta.
Željko Nikač, zamenik direktora Uprave policije: Akcija u našim redovima se odvija kroz sistema Srednje škole unutrašnjih poslova, sadašnjeg centra u Kamenici i na Policijskoj akademiji. Pored toga, postoje stručni kursevi, dodatna edukacija za ove ljude. Obrazovni sistem može da se, da kažem figurativno, dotegne uvek. Basic level, osnovni nivo, podrazumeva osnovne vrednosti. Čovek sa srednjom školom, na kursu, uči osnovne policijske veštine, prava iz domena kriminalistike, taktiku, metodiku, tehniku, operativu, osnovne stvari iz krivičnog prava, opšteg i posebnog dela, iz prekršajnog prava. Sada, trenutno, nakon dolaska na službu, deca budu do godinu dana u jedinicama, od šest meseci do godinu dana, onda se polaže čuveni pripravnički ispit, pripremaju ispiti svih ovih oblasti koje smo pomenuli, da ne ponavljam, i on je naravno, troslojni ispit, zavisi da li su u pitanju ljudi sa srednjom školom, sa višom ili sa visokom.
Redovna, savremena obuka nije jedini preduslov, uz pomoć kog bi bilo moguće sprečiti incidente, kakav je pogibija Đorđa Zarića. Nužni su i temeljni lekarski pregledi i provera psiho-fizičke spremnosti zaposlenih u policiji.
Bogoljub Milosavljević: Pa izvesno je da se događaju propusti, dakle, to nam pokazuje da nekakvi propusti mogu da se dogode, ili ta psiho testiranja ili ti zdravstveni pregledi nisu dobro urađeni, dakle da tu izvesno ima nekih promašaja.
- Počasni pozdrav na levo!
Pre izvesnog vremena, ministar policije je naložio redovne lekarske preglede za one koji rade u policijskoj službi.
Željko Nikač, zamenik direktora Uprave policije: Ministar novi je naložio i stari je nešto pokušao, gospodin Jočić, sada je gospodin Dačić dao dopunski nalog, zbog jednog, dva slučaja... kažem, jedan slučaj je veliki, i mi smo onda, sada prema mogućnostima, ljude poslali. Nisu ni pregledi tako, da kažemo, ni jeftini, ni skupi, četiri hiljade košta recimo, jedan sistematski, periodični pregled, po čoveku. To je defakto malo, kada pogledate posledice i život.
Pored slučajeva, u kojem u dodiru sa policijom stradaju građani, ima i onih situacija, gde u okršajima sa kriminalcima, prilikom redovnog obavljanja svoje dužnosti, stradaju policajci.
11. aprila ove godine, na autoputu Novi Sad – Beograd, kod benzinske pumpe Minut, u grudi je upucan saobraćajni policajac iz Novog Sada, Vladimir Grandić. Vladimir Grandić je od posledica ranjavanja, sutradan umro. U njega je pucao, jedan od četvorice odbeglih pljačkaša, star svega 19 godina, Danijel Tomić. Tomić je pre pljačke, pobegao iz zatvora u Padinskoj Skeli.
Rade Vukelić, zamenik komandira saobraćajne policije: Znači, imao povrede unutrašnjih organa, pošto metak kalibra 7653, rikošetirao je više puta, odnosno odbijao se od kosti ruke, zatim od grudne kosti i naneo takve povrede, unutrašnjim organima, da lekari, uz najveći trud, nisu uspeli da saniraju i da ga spasu.
Četvorica pripadnika tzv. valjevske kriminalne grupe, toga dana su opljačkali jednu zrenjaninsku zlataru, a zatim se dali u bekstvo. Vladimir Grandić, na motociklu i automobil sa policijskom patrolom u pratnji, uspeli su da gotovo sustignu pljačkaše na izlasku iz Novog Sada.
Rade Vukelić: Uspeli su da se uključe na nekom divljem priključku, na autoput, tu su u onoj gužvi, s obzirom da je bilo izvođenje radova, pa su saobraćajne trake bile sužene, odnosno saobraćaj bio preusmeren u jednu kolovoznu traku, tako da vozila službena nisu mogla da se probiju, Grandić Vladimir na motoru, brži i mobilniji, uspeo da prođe i stigne ih tamo kod benzinske pumpe Minut. Eto tu je došlo i do upotrebe vatrenog oružja, kojom prilikom je i on ranjen, zadobio je te teške telesne povrede, od kojih je kasnije i preminuo.
Vladimir Grandić je praktično sam uspeo da zaustavi pljačkaše i jednog od njih izvuče iz automobila.
Rade Vukelić: On je uspeo da ih zaustavi. Znači, druge patrole su dolazile i bukvalno su gledale šta se dešava, ali nije moglo da se ostvari u tom momentu tu budu, falilo je nekoliko sekundi, međutim, eto dovoljno da on smrtno strada, pošto on je krenuo u intervenciju, preduzeo je neke mere prema vozaču, izvukao vozača vozila iz... vozača tog vozila iz vozila, odveo ga do službenog motocikla, međutim kada ga je odveo do službenog motocikla, osumnjičeni, bar prema nekim izjavama, kako sam ja to čitao, je izašao i upotrebio vatreno oružje prema njemu.
Grandić je kao policijski službenik, iskazao nesvakidašnju hrabrost, prilikom obavljanja posla. Svakako će zbog toga ostati zapamćen kao heroj. Grandić je prema svedočenju kolega, u trenucima jurnjave za odbeglim pljačkašima, ostajao potpuno pribran.
Rade Vukelić, zamenik komandira saobraćajne policije: Znači on je već tog vozača odveo do službenog motocikla, postavio ga u klečeći položaj i međutim, kad je došlo do upotrebe vatrenog oružja i prema njemu i od strane njega, taj vozač je barem, koliko sam ja uspeo da skontam iz cele te priče i nekih izjava, koje sam čitao, krenuo je nazad, da se vrati u vozilo. U tom slučaju, Grandić je prema istom, upotrebio vatreno oružje, ne znajući, još uvek da li je on naoružan ili ne, ali toliko priseban da ga je gađao u noge. Znači, nije ga gađao sa namerom da ga ubije.
Željko Nikač, zamenik direktora Uprave policije: Kriminalci nisu imali šta da izgube, oni su u nameri da zadrže imovinsku dobit, koju su stekli protivpravno, upotrebili oružje. Klasično razbojništvo, sa tragičnom posledicom. Čuli smo i mi tih slučajeva, ne bih hteo da kažem da su pojedinci se ogrešili o porodicu žrtve. To možda ne treba tako govoriti. On je na jedan način pokušao, znači po svim pravilima kriminalističke službe, da ih zaustavi. Međutim, oni su, kako mi to kažemo u slengu, izvinjavam se i žrtvi i Vama i auditorijumu, oni su ga zaskočili. To je trenutak, zato kažem, jedna sekunda.
Vlada Kostić, balističar: Kriminalci nemaju psihičku barijeru kada se radi o tuđem životu, pogotovo o životu policajca. Za njega je policajac nešto što treba eliminisati, što treba skloniti. On u policajcu vidi opasnost po sebe i on reaguje prema policajcu, kao prema izvoru velike opasnosti. To mora da bude jasno.
Otac Vladimira Grandića, koji je takođe bio policajac, poginuo je pre 23 godine na zadatku. Vladimir je za sobom ostavio nevenčanu suprugu, tada u šestom mesecu trudnoće, majka i brata koji je bez posla.
Dragomir Grandić, stric Vladimira Grandića: Imao je zakazanu svadbu 24. maj i bilo je u planu da se odseli. Međutim evo, znači nema od toga ništa. Njegova buduća, kako je trudna, u šestom mesecu je trudnoće i sad se borimo i nadamo se bar nju da sačuvamo, znate, da sačuvamo to.
Miodrag Grandić, stric Vladimira Grandića: Bio je miran, povučen, nije imao problem nikakav. Da je neki siledžija bio – nije, nego takav mu je posao bio, da je morao da postupi tako i gotovo.
Ivica Dačić, ministar unutrašnjih poslova: Ovo je poslednja opomena i veliki šamar svima onima, koji ne shvataju da je kriminal najveće zlo, koje razjeda i ubija jedno društvo.
Saobraćajni policajac, Vladimir Grandić, sahranjen je uz najveće državne počasti.
Boris Tadić, predsednik Republike Srbije: U ime građana Srbije, još jednom da se zahvalim Vladimiru Grandiću, njegovoj porodici i bratu, majci i da kažem da će o njegovom nerođenom detetu, država brinuti, kao i o njegovoj porodici. To je naša obaveza.
Iako je onim, kako se na zadatku poneo i pokazao izuzetnu hrabrost, pitanje je da li je saobraćajni policajac, trebalo da sam krene da zaustavlja odbegle pljačkaše, ili je ipak bilo ispravnije da je sačekao vozilo u patroli, koja su ga sustizala.
Rade Vukelić, zamenik komandira saobraćajne policije: Oni su krenuli za njima i radili su onako, kako je trebalo da rade, a to je da izveštavaju o putanji kretanja, odnosno o pravcu kretanja tog vozila sa namerom, je l', da se još neko, eventualno, ko je bliže, uključi, priključi i pomogne u zaustavljanju vozila i eventualno lišavanje slobode.
B92: Da li je Grandić više rizikovao, od onog što mu služba kaže, u cilju da spreči te ljude da pobegnu?
Rade Vukelić: Jeste. Znači, verovatno jeste, ali povod je bio, možda ne samo, ne samo to što je on policajac, nego u celoj toj jurnjavi, u celoj toj priči, ja pretpostavljam da je došlo i do nekog buđenja u njemu, nečeg ličnog i da nije mogao da odustane. Inače po prirodi je takav bio, da je teško odustajao, bio je znači, ide do kraja. Ali ovaj put, koliko ja imam saznanja, više puta pokušali su i da ga obore sa službenog motocikla, u tom slučaju čovek, verovatno razmišlja drugačije i nema nameru da odustaje.
Miloš Janković, zamenik zaštitnika građana: Pa ja mislim da moramo da dođemo do istog zaključka, kao i u prethodnom slučaju, a to je, da je neophodno utvrditi proceduru, ne sporeći da je to herojsko delo tog mladog čoveka, koji je bio spreman i svoj život da da u cilju hvatanja učinioca tog krivičnog dela. Mi moramo da se zapitamo, da li je tako postupanje u skladu sa procedurom? Ukoliko nije, neophodno je naložiti policijskim službenicima da se pridržavaju procedure. Ako ne postoje procedure za tu situaciju, neophodno je utvrditi ih i svakako preispitati ko je odgovoran za to što ne postoje procedure, jer desilo se, taj čovek nije... desilo se to što se desilo, taj čovek nije živ.
Željko Nikač, zamenik direktora Uprave policije: Prema podacima Direkcije policije i uprave saobraćajne policije, on je potpuno postupao legiartis i postupao po pravilima službe. Dat je nalog za blokadu područja, u pitanju je znači, slučaj razbojničke krađe, početna saznanja govore o dva lica, kasnija, četiri, on je, na žalost, imao tu nesreću da je rizik policijske profesije se svalio na njegova leđa i njegove porodice.
Vladimir Grandić nije jedini policajac u Srbiji, koji je nastradao na poslu. Policijski podaci kažu da je tokom 2007. i 2008. godine, na poslu poginuo jedan policajac, njih četrdesetorica su teško, a njih čak oko 850-orica, lakše povređeni na zadatku. Na utakmici, Crvena Zvezda – Hajduk, u decembru 2007., navijač Zvezde Uroš Mišić, upaljenom bakljom je teško ozledio žandarma Nebojšu Trajkovića. Prema Trajkovićevim rečima, kada je krenuo ka izlaznoj kapiji stadiona, opkolila ga je grupa navijača, a Mišić je počeo da ga udara pesnicom u glavu i šutira u genitalije. Žandarm Trajković se u tom trenutku onesvestio.
«Kada sam se osvestio, baklja mi je bila na vratu. Potom me je Mišić palio bakljom po leđima i krenuo sa bakljom ka licu rečima, - Hoćeš baklju? Evo ti baklje.»
Iako je Mišić, zbog ozleđivanja žandarma Trajkovića, osuđen na deset godina zatvora, pred Beogradskim okružnim sudom, ta kazna još uvek nije pravosnažna. Od događaja je prošlo godinu i po dana. Prvostepenu kaznu je 3. marta, ove godine, posle žalbe advokata, ukinuo Vrhovni sud Srbije i predmet vratio na ponovno suđenje. Trajković je pod stalnom terapijom i sedativima.
Veljko Miajlović, predsednik sindikata policije: U medijima, ovih dana se fokusira problem na visinu kazne. Niko ne obraća pažnju na posledicu, koja je proizvedena od strane brutalnog nasilnika, prema kolegi Trajkoviću, da je on čovek sad u post-šok stanju 24 sata, da se njemu i dalje konstantno preti. Znači vi ovde dobijate jednu iskrivljenu sliku, dobijate sliku da je neko previše optužen, da je neko previše osuđen itd.
Da sudski postupci u predmetima, koji se tiču policijskog nasilja, torture ili napada na policajce traju veoma dugo, ne pokazuje samo postupak koji se vodi protiv Uroša Mišića. Bivši policajac iz Kikinde, Saša Mijin je 22. oktobra, davne 2005. prema svedočenju očevidaca, pretukao sada pokojnog Zdravka Trivana. Nalaz lekara Hitne pomoći kaže, da je Trivan umro prirodnom smrću. Obdukcija je, međutim, pokazala da je žrtva preminula od perforacije jetre. Trivan je u nekoliko navrata, te noći pokušavao da otključa komšijska vrata, jer je bio pijan. Uznemirene komšije su zvale policiju, a Mijin je zbog toga u nekoliko navrata morao da odlazi na intervenciju. Mijin je Zdravka pretukao na očigled koleginice, policajke Tatjane Radišić, koja je o tome ćutala, sve dok komšije, koje su batinanje posmatrale sa prozora, nisu rešile da policiji prijave čitav slučaj. Mijin je nepravosnažno osuđen na šest godina zatvora pred Zrenjaninskim okružnim sudom. Vrhovni sud Srbije je naložio ponovni postupak. Kazna je potvrđena, a žalba ponovljena, pa se spisi predmeta ponovo nalaze u Vrhovnom sudu.
Mirjana Trivan, bivša supruga Zdravka Trivana: Prvo, činjenica da je on pušten iz zatvora, iz pritvora odnosno, posle godinu dana, to je prvo što me je šokiralo i što nisam mogla da dođem sebi, uz samu činjenicu... znači, u zakonu postoji jedan član, koji se odnosi na uznemiravanje javnosti. Znači, ja se pitam, da li sud misli da javnost nije bila u Kikindi uznemirena kad su njega videli?
Slavko Puzigaća, brat Zdravka Trivana: Imalo bi značaja da je to bilo pravovremeno, doneta prava presuda, ali ovo sad vreme kako ide, mislim da bilo kakva presuda neće nešto... satisfakciju bilo kakvu drugu doneti.
Policajci Saša Mijin i Tatjana Radišić, koja je sa njim bila te noći na terenu, u izveštaju sa smene u kojoj su dežurali, nisu naveli da je Trivan pretučen.
Pavle Rajkov, zamenik komandira PI Kikinda: Da li je tu postojao jedan strah ili ona znala šta se u stvari desilo, dok nije čula od nas, šta se u stvari desilo. Oni su završili smenu, predali smenu i otišli kući.
Mirjana Trivan: Udarac šakom nekoliko puta, udarac pendrekom po stomaku i udarac pendrekom po tabanima i kada je... znači, kada je prvi put udaren, Zdravko je pao.
Nadređeni u policiji su za batine saznali tek pošto su svedoci, koji stanuju u zgradi preko puta, rešili da prijave slučaj. Trivanove komšije, koje su pored Radišićeve, direktni očevici, nisu želeli da govore pred kamerama.
Pavle Rajkov: Prvo saznanje da ima neke povrede, odnosno da se sa Trivan Zdravku nešto dešava, je u 7 i 15 časova, kada je pozvao NN građanin, izašla je patrola policije, gde je nađen da leži kod klupe i bez znaka života. Izlazi Hitna pomoć, koja tada, znači konstatuje prirodnu smrt.
Mirjana Trivan: Prvo što sam čula, čula sam od sina. Znači, ja sam bila na poslu, on me je zvao i rekao, - Mama, imam jednu tužnu vest, mislim da je tata umro. Ja sam bila šokirana, nisam mogla da verujem, a zašto je on to meni rekao? Zato što je on ujutru, kad je krenuo u školu, prošao pored te česme, gde su našli Zdravka, telo je bilo prekriveno čaršavom, ali je virila ruka, gde je on poznao sat i patike. Međutim, policajci nisu mu dali da priđe i on je otišao u školu, verovatno zbunjen.
Vidljivih ozleda na telu Zdravka Trivana nije bilo. Lekarka Hitne pomoći, Milica Sudarov je konstatovala prirodnu smrt.
Pavle Rajkov, zamenik komandira PI Kikinda: Ta konstatacija je i dovela u zabludu, takoreći da kažemo, kod nas, dok nismo dobili saznanje, negde oko 14 časova, da postoji svedok i da je policajac izvršio odnosno krivično delo, da je maltretirao, odnosno naneo povrede Trivan Zdravku.
Slavko Puzigaća, brat Zdravka Trivana: I sve se svodilo na to, cela priča toga dana, da je Zdravko od preterane upotrebe alkohola, da je on nađen mrtav pored parka, tu pored stana, pored zgrade, gde je on i stanovao.
Tek pošto su svedoci prijavili slučaj, porodica traži naknadnu obdukciju.
Slavko Puzigaća: Obdukcija je izvršena, mislim da je Novakov, doktor bio i on je potvrdio da je smrt nastala usled pucanja jetre, a pucanje jetre je nastalo usled udaraca. To smo tek ujutru čuli, otišli smo tamo, porazgovarali sa tim doktorom i sve.
Policajci Saša Mijin i Tatjana Radišić su suspendovani.
Pavle Rajkov: odmah je krenulo u rad prikupljanje informacija, znači svedoka ispitivanje itd. Ključni svedok je trenutno bio, radio, koliko se ja sećam u Metanolu, tako da saznanje sa njim obavljeno u Metanolu, na radnom mestu i odatle je sve krenulo, da bi ujutru imali jednu konačnu informaciju o svom dešavanju, gde je normalno odmah zadržan od strane policije, predat, uz krivičnu prijavu istražnom sudiji. Istražni sudija, normalo odredio pritvor, sa svim svedocima i uz krivičnu prijavu, koju smo mi njima predali. Ujedno, pošto kod policije postoji znači, disciplinski postupak, ujedno je odmah suspendovan i podneta disciplinska prijava za učinjenu tešku povredu službene dužnosti.
Tatjana Radišić je, pošto su svedoci policiji dali izjavu, svojim kolegama potvrdila njihovu priču. Vraćena je na posao i takođe je jedan od ključnih svedoka. A kako je tačno trebalo da postupi policijski službenik Saša Mijin?
Pavle Rajkov: Pa u prvom slučaju, znači, kada se to desilo, trebalo je pozvati porodicu, gde se nalazi to lice, znači, odvesti u Hitnu pomoć, da se ukaže pošto je normalno, vidno alkoholisan, da bude konstatovano da je vidno u alkoholisanom stanju. Znači, da mu se pruži pomoć medicinska i da dođe neko od porodice da ga prihvati. A u tom slučaju, ako porodica ne želi, onda se obaveštava Centar za socijalni rad, koji je dužan da obezbedi smeštaj, privremeni smeštaj za to lice.
Mirjana Trivan: Mnogo, mnogo propusta sa svih strana.
Saša Mijin je na slobodi. Nismo uspeli da ga pronađemo, jer više ne živi u Kikindi. Mediji su pisali o tome nekoliko godina, posle nesrećnog događaja, navodno bavio plesom.
Željko Nikač, zamenik direktora Uprave policije: Ako smem da kažem vulgarno, odplesao je on svoje, izvinite što tako kažem. Velika je tragedija kada jedan čovek je stradao, kako je stradao, makar i u tako alkoholisanom stanju. On je još tada udaljen i evo ima rešenje o prestanku radnog odnosa, tom našem bivšem kolegi od 8.3., ali to opet nije najvažnija stvar, opet je pre toga život važniji, od svega.
Kako su nam rekle kolege Tatjane Radišić, ona je u međuvremenu napustila policiju i sada radi na nekom prekookeanskom brodu. Potvrđuje li ova priča potrebu, da lekarski pregledi i provere psihofizičke spremnosti zaposlenih u policiji, treba da budu češći.
Pavle Rajkov, zamenik komandira PI Kikinda: Mislim da bi tu trebalo najveću pažnju da posvete naši doktori, kada dođe, u prijemu. Naš deo, kao policajca na terenu, je da izvršimo, znači, njegovo istoriju, da kažemo u svom životu, a to je, da nije izvršio prekršaj da se ne druži sa asocijalnim ljudima, odnosno devijantnog ponašanja, mladićima koji se ponašaju, odnosno da bude čist u svom dosijeu. To je naš zadatak. Mi nismo psiholozi da utvrdimo da on, postoji nešto u njemu. Znači, mi to kroz taj razgovor ne možemo da shvatimo, mi možemo samo u razgovoru, da li ima prefekcije prema izvršenju krivičnog dela, ili nema.
Još jedna pojava u srpskoj policiji, tiče se onih pripadnika te službe, koji se mimo radnog vremena, bave poslovima na ivici zakona. Postoje oni policajci, koji se, kao dopunskom delatnošću bave obezbeđivanjem lica i imovine. Ova delatnost, sama po sebi nije protivzakonita. Policajci na nju imaju prvo, jer je vanprivredna, pitanje je međutim, koja se lica i čija imovina, obavljanjem ovakvih poslova obezbeđuju.
Željko Nikač, zamenik direktora Uprave policije: Ovde se radi o potpuno vanprivrednoj, vanpravnoj delatnosti čak i sa elementima kriminala, gde obezbeđuje neke tzv. kontroverzne biznismene, ovaj polusvet, koji se obogatio kao u Teksasu pre dva veka. Ideja je prosta, ja bih recimo, kad bih ja donosio odluke, ja bih legalizovao dopunski rad i samo bih ga dozvolio u zaštiti, recimo, vaše televizije, škola, banaka, pošta, verskih zajednica, dopunski, angažovan uz znanje njegove službe, preko policijskog sindikata, i ako mu se nešto desi za vreme tog dopunskog rada, može da se legitimiše kao policajac na dopunskom radu, da primeni eventualno možda i policijsko ovlašćenje, o tome da podnese izveštaj, ako mu se nešto desi da odgovara. Sve drugo bi, kao vanpravnu kategoriju isključio.
Obezbeđivanje splavova, kojim se pojedini policajci bave van službene dužnosti, takođe je veoma problematično i zakonski nedovoljno regulisana delatnost. U septembru 2006. ubijeni su bivši policajci, Dragan Drčelić i Milan Mitrašinović. Bivši policajac, Milan Mitrašinović je radio u obezbeđenju na splavu «Ambis». Nekoliko dana ranije, učestvovao je u sukobu sa grupom mladića, koji su želeli da na splav unesu oružje.
Željko Nikač, zamenik direktora Uprave policije: Kolege stalno obilaze, radi Sektor unutrašnje kontrole, po Srbiji, dosta se radi. Ko god bude u vanpravnim aktivnostima, uslovno rečeno inflangranti uhvaćen, odmah se suspenduje, ide se za tim da se pokuša dokazati, onda znate kakva je odbrana? Ja sam se tu zatekao slučajno, pozvali su me da dođem. Nemoguće da ...
B92: Ali tu služba ništa ne može, kako da dokaže?
Željko Nikač: Služba može, služba će da ga uznemirava svaki dan i dolaziće svaki dan predstavnik službe kod gazde i tražiće da ga gazda otpusti. I onda će gazda sam, videvši, da mu je ovaj radnik nije harmonizovan, reći, - druže izvini, ti imaš odnose koji nisu dobri, molim te, meni ne trebaju problemi ovde. Hoću da radim. Jer gazda stiče profit, njemu je cilj, čoveku, da ostvari profit.
Miloš Janković, zamenik zaštitnika građana: Smatram da je paralelno angažovanje pripadnika policije i u privatnim obezbeđenjima, nedopustivo, posebno, mi je nedopustivo korišćenje službenog oružja za taj privatni njihov angažman. Nadam se da će nadležni organi, u okviru Ministarstva unutrašnjih poslova preduzeti sve mere u identifikovanju takvih pojava i da će to biti sprečeno.
Situacija u kojima se pojedinci zaposleni u policiji nalaze u pro kriminalnom okruženju, nisu jedine kada oni protivno zakonu, koriste službeno naoružanje. Prethodnih nekoliko godina, imali smo prilike da u više navrata čujemo vesti o tome, da su pojedini pripadnici policije, usmrtili nekoga, zbog neraščišćenih računa, dugova, ljubomore, osvete ili iz drugih krajnje ličnih pobuda. Kasnije se uglavnom potvrđivalo da su se na takav zločin rešili u stanju krajnje nervne rastrojenosti.
Zora Dobričanin, advokat Filipa Milićevića: Posao policajaca je jako ozbiljan i jako težak, valjda zbog toga imaju beneficirani radni staž. Pun je izazova, pa zato posebni psihički sklopovi i odlaze u policiju. Međutim, ti spremni i naoružani i snabdeveni brzim i jakim džipovima, moraju da budu dobro obučeni i njihovo psihičko zdravlje mora da bude vrlo često i uredno i dobro kontrolisano.
Ponovo smo na terenu potrebe za povremenim i češćim testiranjem psihičkog zdravlja ljudi, koji se bave toliko rizičnim i opasnim poslom. U januaru 2007. policijski službenik, Nenad Cimbaljević, ubio je Miru i Dragana Đurića, iz Požarevca. Pucao je u njih iz službenog naoružanja. Okružni sud ga je osudio na 35 godina zatvora. Vrhovni sud presudu je ukinuo i suđenje vratio na ponovni postupak,kako bi bilo obavljeno ponovno veštačenje uračunljivosti Nenada Cimbaljevića.
Okružni sud u Požarevcu nedavno je, na 30 godina zatvora osudio Dragišu Stokića, zbog ubistva Svetomira Nikolića u novembru 2007. Stokić je pucao i u devojku, sa kojom se prethodno zabavljao i koja ga je ostavila. Ona je sa žrtvom bila u vezi. Stokić je pucao iz službenog naoružanja. Oružje je zadužio kao komandir žagubičke policije.
U oktobru 2006. policajac Jovica Pećaranin, najpre je ubio ljubavnicu, pa sebe. U januaru ove godine, policajac Goran Simić iz Valjeva, najpre iz službenog oružja ubio bivšu devojku, a zatim izvršio samoubistvo.
Slučajevi koje smo pomenuli, ne predstavljaju redovnu pojavu, već incident. Ipak, svaka ovakva priča, treba da opomene na nužnost dodatne humanizacije policijskog posla. Policija upravo, iz ovog razloga, traži dodatne načine humanizacije međuljudskih odnosa u službi.
Željko Nikač, zamenik direktora Uprave policije: Mnogo je važno i da me moj starešina povremeno da razgovara samnom. Sada smo uveli, figurativno da se niko ne uvredi, kategoriju ljudi pred penzijom, kao što sam ja, mi ih zovemo u slengu, onako malo iz šale, da se ne uvrede, PUPS-advajzeri (advisers – savetnici), to su starije kolege koje idu u penziju i njima je dat nalog da budu sa decom. Stalno su posvećeni deci, razgovaraju. Da me niko ne shvati ružno, razgovaraju o nekim privatnim, eventualnim problemima, mladića, koji je u službi, da li ima harmonizovanu porodicu, kako se snalazi sa drugovima, kolegama, prijateljima na radnom mestu, van.
Bolja opremljenost policije, stalna i redovno osavremenjivana edukacija, češće kontrole opšteg zdravstvenog stanja i psihičkog zdravlja zaposlenih, jača i sistematičnija unutrašnja kontrola i veća otvorenost policije ka javnosti, jesu načini da se srpska policija osavremeni, dodatno humanizuje i otvori ka građanima. Ispunjavanje svih ili većine ovih uslova, način su i da policija pokaže javnosti da je svoje redove dodatno spremna da pročisti.
Miloš Janković, zamenik zaštitnika građana: Policiju čine ljudi i ljudi su sazdani od najrazličitijih materijala, tako da tu postoji određena populacija u policiji, koja sigurno nosi te retrogradne elemente, jer pojedinac, suočen sa jednim osećanjem da ima vlast, pogotovo da ima vlast nad nekim, može tu svoju situaciju da doživi na taj način, da je spreman čak i da čini silu prema njemu. Stara je teza, - ti si sad pod mojom vlašću, mogu da činim s tobom šta god hoću. To je retrogradno, on ne može da čini šta god hoće, potpuno je ograničen, zakonom i pravim tog lica, nad kojim on ima, u tom momentu i za određenu namenu i u određenoj meri vlast.
Bogoljub Milosavljević, policiolog: Mi pokušavamo da... neko već i ne voli da čuje reči «reforma», mi pokušavamo da reformišemo policiju evo, skoro osam, dever godina, a moj utisak je da smo tek na samom početku.
Broj tragičnih slučajeva o kojima smo govorili u ovoj emisiji, zasigurno bi opadao iz godine u godinu. Time bi i onaj deo skeptične javnosti, koja policiju još uvek ne doživljava baš isključivo kao državni organ dužan da se brine o zaštiti građana i njihovoj imovini, o njoj promenio mišljenje.
Postojeći komentari (0) |
Pošaljite komentar |
Pišite autoru emisije
|
