Povratak na Kosovo

Od ratnih sukoba na Kosovu prošlo je već 12 godina. Kosovo je proglasilo nezavisnost još pre dve i po godine. Srbija tu nezavisnost ne priznaje. Puna četiri meseca Beograd i Priština vode dijalog o uspostavljanju odnosa. Taj dijalog do sada ni na koji način nije pomogao preostalim kosovskim Srbima da žive bolje. Najveću cenu ove zamršene političke situacije plaća oko 70 hiljada Srba, koji su se, uprkos čestim napadima, nedostatku posla i nehumanim uslovima u kojima žive, ipak odlučili za to da sa Kosova ne idu ili da se tamo vrate. U večerašnjoj „Reakciji“ saznajte kako Srbi tamo žive i šta su odgovorni u stanju da učine kako bi im omogućili život dostojan čoveka.

- Kuća je izgorela, ali kažu neka... Dobro, možda ste i vi Albanci, ali dobro, nema problema. Kažu Albanci: neki frizerskom salonu otvorili gde je bila tvoja kuća... onaj stan. Ako i nisam išao da vidim uopšte.

- Na nas je 2006. godine, 28. decembra, pucano kada smo bili Branka (...) kuću, tamo je negde 62 metra iznad nas prošlo u 12 sati noću, ali srećom eto, sve u zid završilo, nama ništa nije bilo.

- Pale: ubijamo... Palimo, ubijamo, izlazite iz kuće! Moj domaćin se uplašio: ’Ajde, ’ajde, brzo izlazite iz kuće. Ja i jedna stara žena bila tu, plaču žene, kukaju, deca vrište, niko ništa.

- Vratilo se 12 porodica, 60 članova, nadamo se da ćemo da opstanemo, normalno uz pomoć međunarodnih snaga, Ministarstva za Kosovo i Metohiju i svih onih koji su voljni da pomognu da bi zajednica opstala.

- Naravno da bismo ostali ovde, ne može tek tako da se živi, treba nam neko zaposlenje. Znači, najbitniji nam je posao pre svega.

- A bezbednost?

- Pa bezbednost... Moj otac je bio ovde 6 meseci takoreći i za sada je zadovoljan sa bezbednošću. Sada kako će biti u budućnosti, videćemo.

Otac Sava Janjić: Srpski narod na Kosovu i Metohiji, evo sada već gotovo 12 godina posle rata, posle završetka rata, je i dalje dosta neizvesno, dosta se neizvesno živi, iako ima poboljšanja na nekim ključnim sektorima života, osećaju se veća sloboda kretanja. Videli smo sada za Vidovdanski praznik, mnogo je više bilo inicijativa i kulturnih sportskih i drugih aktivnosti, ipak nad svima nama visi neka vrsta političkih problema koji su i dalje nerešeni, pitanja statusa, pitanja budućnosti, bezbednosti, tako da na neki način to opterećuje srpski narod ovde, koji zaista ima pred sobom jedan, jedini cilj, a to je da ostane i opstane na ovim prostorima gde živi vekovima.

Veran Matić, Fond B92: Država previše pažnje posvećuje i previše energije troši na neke apstraktne pojmove, ne vodeći računa o konkretnom životu običnih ljudi, svakodnevnom životu, naročito onim ljudima koji žive u enklavama, odnosno koji žive u kosovskom Pomoravlju, gde ima oko 40 hiljada ljudi, koji su tako nekako čini mi se prepušteni sami sebi. Mnogo više nego što se o njima sistemski vodi računa, sa jedne strane praktično ti ljudi nisu uključeni u život današnjeg Kosova, kako god ga definisali, jer se konstantno od strane Srbije, srpske države, pozivani na bojkot institucija, a sa druge strane pomoć iz Srbije nije u takvom obimu, koja bi im omogućila dostojan život. Mislim da je taj rascep u kojem živi ogroman broj ljudi živi danas na Kosovu apsolutno nedopustiv, nehuman i da je jedno takvo ponašanje neodgovorno, iako je tačno da se na Kosovu troši godišnje pola milijarde evra iz budžeta. Ja sam nešto računao, ako je to 100 hiljada ljudi, koji živi danas na Kosovu, to je bolje onda dati svakome po 500 evra mesečno, to tačno toliko izađe da oni imaju određen kvalitet života sa 500 evra, jer bi se moglo lepo živeti ovde i imati to dostojanstvo. Ovako, ja mislim da nemamo ništa, niti nešto što se zove državnost, a sa druge strane niti imamo kvalitet života ljudi koji ovde žive. Mislim da je premalo fokusa na ljude, premalo fokusa na njihov dnevni život, na njihove dnevne probleme i to je ono što mi nastojimo da kroz naš program predstavimo. Dakle, to više nije samo pitanje nacionalno, državotvorno, to je postalo humanitarno pitanje i to je nešto što u prvi plan treba istaći kao najbitnije u ovom trenutku. Sve ovo ostalo pregovori itd. vode se paralelno i ne treba, u svakom slučaju, taj dijalog vezivati uz ovo o čemu govorim, ali i sam dijalog opet i rezultati svega toga, treba da budu fokusirani direktno na položaj svakog čoveka koji živi ovde na Kosovu, ili koji želi da se vrati da živi na Kosovu.

Nebojša Nikolić, gradonačelnik Gračanice: Činjenica je da postoje brojni problemi koji tište naše građane. Istina je da veliki broj stanovništva je na ivici egzistencije. Ono što upravo Skupština grada čini, to su svakako pružanje pomoći u vidu građevinskog materijala, davanje socijalne pomoći i svega ostalog u skladu sa našim mogućnostima. Najnovija informacija jeste da u toku je raspisivanje tendera oko pružanja pomoći socijalno ugroženom stanovništvu. Preko 127 zahteva je prosleđeno Skupštini grada, tako da su naše ekipe na terenu, gde u saradnji sa centrom za socijalni rad i njihovim službama su obišli sve te porodice i ovih dana očekujemo da kažem rezime te priče i videćemo koja će porodica dobiti pomoć u vidu građevinskog materijala.

Slobodan Petrović, zamenik premijera Vlade Kosova: Proces povratka je proces koji je dugoročan i proces u kojem je neophodno učešće svih, ako mogu tako da kažem, relevantnih faktora. Vi znate da postoji Ministarstvo za povratak i zajednice, koje je evo, u poslednjih nekoliko godina na najbolji mogući način pravi uslove za povratnike i sigurno da to nije dovoljno i neophodno je da u okviru tog procesa uzmu učešće i drugi. Ono što je činjenica da je najveći, ako mogu da kažem donator, najviše sredstva za taj proces izdvaja Vlada Kosova, kroz Ministarstvo za povratak i zajednice, uz određene neke države iz Evropske Unije, koje svakako imaju učešće u tome.

Međunarodne institucije sa privremenim mandatom od Kosova zahtevaju da svim Srbima koji su sa Kosova odbegli tokom sukoba ’98, ’99. i kasnije tokom 2000. omogući povratak. Povratak ne podrazumeva samo priznanje da je nekome bez osnova oduzeta imovina ili bez razlog srušeno ognjište, već i niz drugih uslova života koje je neophodno obezbediti. Među najvažnijima jeste zaposlenje, pristojan smeštaj, kao i zdravstvene, obrazovne i ustanove socijalne zaštite. Onim Srbima koji su se odlučili za povratak te neophodne uslove nisu obezbedile ni kosovske, ali ni srpske vlasti.

Savići iz sela Zebnici imaju devetoro dece, nemaju posao niti bilo kakav drugi izvor prihoda uz pomoć kojeg bi se prehranili i školovali decu. Osmoro dece se školuje i studira. Jedna devojčica je veoma slabog zdravlja, zbog čega ne ide u školu. Za njeno lečenje Savići mesečno izdvajaju 300 evra. Hrane se u narodnoj kuhinji, a žive i od humanitarne pomoći, koju im pružaju drugi. Ne nameravaju da napuste Kosovo. Na lokalnoj vlasti u tom delu kosovskog Pomoravlja su Srbi. Savići kažu da vlasti nemaju baš puno razumevanja za njihov problem.

Ljubiša Savić; Lokalne vlasti nemaju sluha za to, nijedan. Apsolutno kad god bih rekao, kaže: Nisam te terao da imaš devetoro dece. To je najkraća reč i prethodni predsednik srpske vlade i sad, znači, to im je najčistija reč... Nikada me nisu pitali ni da li imam ni što imam i dete bolesno. Razumevanja nikad... Jedino doktori u Šilovu imaju prema meni. Daju mi po kola za Beograd, drugi razumevanja nijedan nema.

Savići kažu i da im puno znače pomoć i hrana koje dobijaju u narodnoj kuhinji u Prekavici.

Gospava Savić: Dvanaest članova smo, svih dvanaest iz kujne primamo hranu. Sa to se ’ranimo... Od ponedeljka do petka. Subotu i nedelju umesimo po šest, sedam ’leba dnevno... ispržimo po nešto. Zimnica ima, stavili smo dosta. Sa to se hranimo.

B92: Je l’ možete da izgurate?

Gospava Savić: Pa mora se, kad nemamo odakle. Mora da se izgura.

Rad narodne kuhinje u kosovskom pomoravlju bio je doveden u pitanje zbog nedostatka namirnica i novca. Fond B92 je za hranu ovoj narodnoj kuhinji obezbedio 3 miliona dinara i uložio oko 500.000 dinara u opremanje hladnjače u kojoj se čuvaju zalihe hrane.

Svetlana Stević, NVO „Majka devet Jugovića“: Kada smo kretali u celokupnu ovu priču, u februaru mesecu, kada smo stvarno bili na ivici zatvaranja svih postojećih narodnih kuhinja, nismo očekivali da će odziv biti ovako veliki i da ćemo stvarno postići ovoliko mnogo, zahvaljujući prvenstveno B92 i svim dobrim ljudima koji su se uključili u ovu akciju, koja se evo nažalost završava, ja se nadam za određen period, jer mi sada trenutno imamo hrane, imamo sredstava do kraja godine, ali znate i sami da narodne kuhinje se finansiraju sa raznih strana, da nemamo stalnog donatora, da su to dobri ljudi koji hoće da pomognu rad narodnih kuhinja i pojedinačno porodice.

Veran Matić, Fond B92: Cilj celokupne naše akcije od februara meseca do danas je, da praktično stavimo na noge narodne kuhinje u kosovskom pomoravlju i mislim da smo sa ovim projektom sada uspeli da zaokružimo taj naš projekat koji smo zacrtali u februaru, dakle evo šest meseci. Pored velikih količina hrane koje smo doneli, nastojali smo da ovakve stvari sistemske rešimo i mislim da je ono s čime sada raspolažu narodne kuhinje, na jednom nivou koji će omogućiti izuzetno dobar i kvalitetan rad dobrih i požrtvovanih ljudi ovde, koji upravljaju i rade ovde u narodnoj kuhinji, već dosta dugo. Drago mi je i što je država Srbija uplatila određenu donaciju koja će omogućiti širenje rada narodne kuhinje i na Štrpce, a nadam se da će praktično radove, ovih narodnih kuhinja postati deo budžeta stalnog višegodišnjeg budžeta, kako se ne bi svake godine razmišljalo o tome na koji način će biti plaćeni ljudi koji ovde rade.

Srbija je ove godine za rad narodnih kuhinja na Kosovu obezbedila desetak miliona dinara. Za narednu godinu Srbija namerava da uloži čak tri puta više novca. Neometan rad narodnih kuhinja i pronalaženje posla srpskom stanovništvu bi pomogli da problem bude rešen sistemski.

Svetlana Stević, NVO „Majka devet Jugovića“: Postoje obećanja od strane Ministarstva za Kosovo i Metohiju da će nas staviti u budžet Ministarstva i da će time pokušati da reše problem narodnih kuhinja.

Goran Bogdanović, ministar za Kosovo i Metohiju: Vlada republike Srbije će sistemski rešiti taj problem. Mi smo ove godine izdvojili 10 miliona dinara za pomoć narodnim kuhinjama na Kosovu. Za 2012. godinu planiramo da uložimo preko 30 miliona. Na žalost to jeste određena pomoć tim socijalnim slučajevima, ali mi želimo sistemski da rešimo taj problem, da nađemo ljudima nova radna mesta, da mogu da žive od svoga rada, a ne od socijalnih davanja i milostinje.

Fond B92 će pokušati da pomogne i da rad narodnih kuhinja u kosovskom pomoravlju postane samo-održiv.

Veran Matić, Fond B92: Ono što mi želimo da uradimo još, je da pokušamo da ova narodna kuhinja i ove narodne kuhinje ovde, krenu ka nekoj samo-održivosti. Dakle da pomognemo da se dobiju priključne mašine za traktore. To će pomoći „Viktorija grupa“, seme i da se ide ka tome da se dobiju neki plastenici. Da se dobije mogućnost da sama narodna kuhinja proizvodi bar 50 odsto hrane, koju inače troši, ovde za oko dve hiljade korisnika.

Porodica Savić iz Zebnice je korisnik usluga narodne kuhinje od samog početka.

Ljubiša Pa vidite, ja sam prvi korisnik koji je počeo u Zebnici da prima topli obrok i hranu za decu. Da mi nije ta kujna, ja decu bih mogao da prehranim porodicu. Meni je ta kujna i njen vlasnik, Svetlana, mnogo su mi pomogli novčano. Pomogli su mi sa hranom, dobijam za svakog člana po kilogram hleba i kuvano dobijam. Znači, svakodnevno sem subote i nedelje. Znači ta kujna da nam nije, ne samo za mene, nego za pola sela, mi ne bi mogli da opstanemo.

Prilikom posete njihovom domaćinstvu, ljudi iz fonda B92 i „Viktorija grupe“, jednog od najvećih donatora pri fondu, uverili su se u koliko nehumanim uslovim Savići žive. Tada je obezbeđen novac za obnovu izolacije fasade na njihovoj porodičnoj kući.

Natalija Kurjak, Victoria Group: Kada smo ušli u kuću koja je... sa koje je kapala voda, zato što je odvratno urađena izolacija, to nas je jednostavno ponukalo da pomognemo i da rešimo bar ovoj porodici problem, koji smo zaista lično se uverili i videli da je veliki problem njima, da im omogućimo u nekom slučaju kvalitetniji život i evo, ovo je produkt cele ove naše priče od neka dva meseca rada, da se uradila izolacija kuće, da će sigurno moći da se potroši manje ogreva.

Zoran Savić: Samo što su uradili spolja na kući mnogo znači i manje ima vlage u kući i sve... i toplije će da bude zimi, puno znači.

Natalija Kurjak: Ova mala devojčica koja sada tu šeta oko nas, je kada smo pre tri meseca bili, ležala na krevetu, na kome su iskakali federi. Bukvalno, zdravlje joj je moglo biti ugroženo, u toku nekog mirnog noćnog sna i obezbedili smo im da zaista noćna priča sna ove porodice bude jedna bezbrižna priča, bez obzira što ih u toku dana čeka zaista puno novih nerešenih stvari.

Gospava Savić: Kreveti su bili najneophodniji... krevete sam dobila sada... ne bih znala kako. E kompjuter bi trebao za decu, za to se deca pomamiše i televizor slabo radi. Dobro, televizor manje više, a kompjuter kada bi mogli, to bi bilo super.

U selu Koretište, takođe u kosovskom pomoravlju, žive Savići koji imaju problem sličan onome koji muči njihove prezimenjake.

Ivica Savić: Bedno živimo, sirotinja, imamo troje dece. Dete mi je jedno paralizovano. Devet meseca kako je paralizovano... bilo u Nišu u bolnici tri meseca, jedva ostalo živo.

B92: Od čega živite? Od čega radite?

Ivica Savić: Otac prima minimalac, baba prima penzije. Malo srpsku, malo UNMIK- ovu i to je... poljoprivredu, stoku čuvamo, koze, krave. Mora od nečega da se živi. Kopamo grobove po selu, ko me zove za pare. Od toga živimo, da izdržavamo... nemam pare da prijavim decu za knjižice, evo jedva da sam izvadio za ovo dete... za ovo i za ovo drugo nemam, nemam odakle.

Todora Savić: Ja sam žena ostarela, ne mogu više... deca su kao deca, ja da ih izdržavam, majka, dok sam živa, ja neću da ih ostavim, a kad umrem šta ću...

Predrag Savić: Sa jedan minimalac održavam 17 člana... da li da kupim brašno, da li da kupim drva? Da li da kupim namirnice, ili nešto? Da li da kupim, ili da ih obujem. Nemam od čega, samo jedan taj minimalac. Ovaj mi dečko nigde ne radi, sin mi ne radi nigde. Tražio sam posao, svugde sam pitao, da ga prime. Nije hteo da ga primi nijedan. Evo i onaj mi je brat bolestan... da li da kupim lekove za njega? Da li da kupim lekove za ovo unuče? Nemam od čega. Koljem ovako svinje, ovde po selu, ko me vikne... ja sam po struci i kasapin i sve. Po 10 evra uzmem po svinji, što to... odem u prodavnicu da im kupim nešto da jedu, ode 10 evra. Šta sam napravio sa 10 evra? Ništa.

Prilikom odnošenja prikupljene pomoći narodnoj kuhinji, Fond B92 sreo se sa još jednim u nizu brojnih primera neuslovnog života Srba u tom delu Kosova. Fond je pomogao kupovinom hrane, đačke opreme i električnih uređaja za domaćinstvo.

Veran Matić, Fond B92: Odlučili smo da odaberemo nekoliko porodica, kojima ćemo direktno pomoći i u nameštaju… u onome, što im je najpotrebnije, oni su sami odabrali šta im je elementarno najpotrebnije. Ovde imamo situaciju u kojoj je izgrađena kuća, ali potpuno bez nameštaja i bez kućnih aparata i mi smo je sada sa ovom donacijom opremili.

Za razliku od primera porodice Savić, koja ima kakav takav krov nad glavom, postoje i porodice kosovskih Srba koji žive u kontejnerima za prinudni smeštaj. Tamo su preseljene posle nereda 17. marta 2004, kada su na Kosovu izbile masovne demonstracije Albanaca povodom utapanja dvojice albanskih dečaka u reci Ibar, kod sela Čabra. Demonstracije su prerasle u dvodnevno nasilje, tokom kojeg je ubijeno 19 ljudi, 11 Albanaca i 8 Srba, a povređeno više od 900. Tada je uništeno ili oštećeno oko 800 kuća, 34 crkve i manastira, a više hiljada Srba je napustilo svoje domove.

Dobrila Milić: Kada uveče kažu: O oni se, Obilić dižu – mi ništa ne znamo i posle opet zovu prijatelji, dok imaše telefon, kaže: bogami, Kosovo Polje diže, Obilić diže. Mi posle niti spavamo, ništa tako, ćutimo. Izjutra crkva se pali.

B92: Koliko ste dugo ovde?

Dobrila Milić: Pa od 17. [marta]... a u kontejner, pa jedno tri godine, bogami. Prolaziš tu, znam, živ mi ti.

B92: Je l’ ste išli u Obilić koji put do sada?

Dobrila Milić: Kako da ne...

B92: I?

Dobrila Milić: Sve srušeno, sve... Napravili kuću, opet je ruše. Lom... šta da vidiš?

Drago Šojavović: I nisam išao da vidim uopšte, jedan put sam prošao, vidim raščišćeno, sa vozilom sam prošao, vidim raščišćeno, izgorelo sve do temelja. Šta da mu radim?

I dok pregovori mesecima traju, raseljenima niko još uvek nije omogućio da se vrate u svoje domove.

Veran Matić, Fond B92: Mislim da to treba da bude zadatak i Vlade Srbije, da paralelno sa ovim pregovorima vodi računa o porodicama, o individuama, o ljudima koji žive ovde na Kosovu. Mislim da ništa nećemo dobiti od toga, ako se dobije nekakva teritorija i ako se dobije nešto, a da imamo nesrećne ljude i da imamo ljude koji žive ispod granice dostojanstva i mi upravo... ovo je još jedan apel, ne samo na institucije, nego i na pojedince, ovo je od donacija pojedinaca kupljeno, da povede malo računa o tome, o onima koji loše žive... žive loše i u Srbiji, ali evo i sa posebnim opterećenjem u kosovskim enklavama žive ljudi.

Slobodan Petrović, zamenik premijera Vlade Kosova: Nažalost, proces povratka je više nego što je potrebno politizovan. To je pre svega jedno humanitarno, socijalno, pa tek onda političko pitanje i, kada kažem nažalost, mnogo se više priča, odnosno koristi u političke neke svrhe kampanje nego što se radi. Zloupotrebljava se ta jedna više nego loša situacija ljudi, koji su napustili prostore Kosova ’99. godine.

Nebojša Nikolić, gradonačelnik Gračanice: Država Srbija treba mnogo veća sredstva da izdvaja, na ime na zapošljavanje mladih ljudi. Činjenica je da je 11 generacija završilo školu i fakultete iz perioda ’99. godine pa do dana današnjeg. Ništa se konkretno ne radi na zapošljavanju tih mladih ljudi. Činjenica je da oni iz godine u godinu odlaze, upisuju srednje škole na nivou centralne Srbije i mi ovde ostajemo oštećeni za te mlade kadrove, kojima bismo mogli da pomognemo i da se založimo da oni ovde ostanu i opstanu.

Srbi odbegli sa Kosova godinama unazad pokazuju spremnost da se tamo vrate. Načelnu podršku u tome im pružaju predstavnici srpskih i albanskih vlasti, kao i međunarodne misije koje su u Prištini sa privremenim mandatom. Ipak česte su situacije da, i kada se Srbi i vrate na svoja ognjišta, trpe napade nezadovoljnih komšija Albanaca. Kosovske vlasti Srbima pružaju pomoć, ali je ta pomoć spora i nedovoljna. Nekoliko porodica koje su se vratile u Klinu, je tokom prošle godine, preživljavalo višestruke pretnje i kamenovanje kuća.

Vlada Radosavljević: Poslednji napad je 23. 2. negde u 19.20 je bilo. Bili smo u kući. Odjednom je tresnuo kamen, nekoliko kamena, ali jedan je unutra baš... probio roletnu i stakla i unutra ubačen. Zvali smo policiju odmah, nije je bilo dugo, došli su i na licu mesta se uverili, videli, snimili, otišli. Rekli su da će preduzeti sve mere, sve što budu mogli da pronađu čoveka.

Povod za napad na Radosavljevićevu kuću nije isključivo nacionalno zasnovan. On kaže da je neko od Albanaca pokušao da tokom njegovog bekstva falsifikuje dokumenta i na osnovu njih dokaže da je vlasnik Radosavljevićeve kuće. Radosavljević se nakon povratka za pomoć obratio sudu.

Vlada Radosavljević: Prihvatili su naše molbe, primili su dokumenta naša, uzeli su odavde, suđenja ipak je bilo u Klini. Sudija iz EULEKS-a i ti međunarodni, došli su u Klinu u sud i tu je bilo suđenje. Suđenje je završeno i negde 27. 4. ja sam dobio rešenja od EULEKS-a da je moja imovina. Od kada sam dobio rešenja, od tada su počele te provokacije i napadi. Te lepljenje plakata tamo ispred kuće, te onda lomljenje jednog stakla, pa drugog, pa onda trećeg. 14. 2. je bilo prvo, onda sada 23. ponovo.

Radoje Mikić: Mnogo problema imamo i oko falsifikovanih tih pokradenih ugovora koji se ne rešavaju ni dan-danas. Zna se sve da je javno falsifikovano.

B92: Koliko je takvih primera?

Radoje Mikić: Pa ima oko dvadesetak domaćinstava u Klini.

B92: Među povratnicima?

Radoje Mikić: Među povratnicima da, jer u našem odsustvu, pre našeg povratka, završeni su ti falsifikati kupoprodajnih ugovora, tako kad smo došli, naišli smo na svoju kuću koja se vodi na tuđe ime. I predate su te tužbe suda, preko tadašnjeg Habitata preko Kosovsko-poverilačke agencije. Razmatrano je... Kosovsko-poverilačka agencija je donela odluku u korist pravog vlasnika, to jest Srbina. Međutim Opštinski sud ne donosi rešenje i dan-danas, tako da se i danas vodi zemlja na falsifikatore.

Uprkos čestim napadima, povratnici ostaju čvrsti u nameri da ostanu na svojim imanjima.

Vlada Radosavljević: Pa ja sam imao sam direktne napade ovde, ispred moje kuće od Albanaca. Niti sam ih poznavao niti sam ih čuo... i tako išao, prijavljivao vazda u policiju, išao od policije gore dole i tako. Mnogo toga teškog smo prošli za ovih sedam, osam godina, jer od 2003. godine, mi smo ovde u Klini.

B92: Je l’ ostajete ovde u Klini i dalje?

Vlada Radosavljević: Da, ostajemo, jer mi nemamo nigde ništa drugo, to nam je sve što imamo.

Radoje Mikić: Smatram da je ovo pritisak na individualce, zato što se pretenduje na srpsku imovinu. Sada, da li je metod toga, da se zastrašuju pojedinci i da otuđuju svoja imanja i kuće u bescenje, ili nešto drugo, ne bih znao da kažem, ali očito se vidi da imamo pritisak takvog karaktera, da ne znamo ni kome da se obratimo više.

Nebojša Nikolić, gradonačelnik Gračanice: To je nešto što nije poseban slučaj, mi čak štaviše imamo i zvanične izveštaje Agencije za… Kosovske agencije za privatizaciju, koja je videla to kao jedan od problema. Ono što jeste istina da imamo puno primera, gde pokušano da se na taj način dođe do nečije imovine. Ono što možemo da budemo zadovoljniji jeste, da je pravosuđe pre svega ono koje je u rukama EULEKS-a, da je počeo da radi na tom pitanju i očekujemo veoma brzo konkretne rezultate.

Otac Sava Janjić: Politika ima svoj smisao samo ukoliko je u službi čoveka, ukoliko je u službi svakoga običnog čoveka ovde na Kosovu i Metohiji, ukoliko doprinosi njegovom ostanku i opstanku ovde, jer ključni interesi Srbije na ovim prostorima, po mom mišljenju, a nisam jedini u tome, jesu pre svega opstanak ovoga naroda i naših svetinja. To je ono što je za Srbiju važno na Kosovu i Metohiji. Svakako potrebno je o svim pitanjima razgovarati i naći rešenja koja su dugoročna. Samo rešenja moraju biti u službi ljudi, a ne u službi nekih viših interesa, koji nemaju veze sa svakodnevnim čovekom. To je ključna neka poruka, koju mi pokušavamo da uputimo svim političkim faktorima među kosovskim Srbima, na Kosovu i Metohiji i koji imaju vrlo često različite političke načine kako ostvaruju interes. Tako da, neki od njih su u potpunosti vezani za institucije Republike Srbije, neki su našli put da idu na izbore i da se uključe u kosovske institucije, u nadi da će tako više doprineti narodu na terenu.

Suprotno činjenici da su brojni problemi koji prate povratak Srba na Kosovo, postoje primeri koji pokazuju da kosovske vlasti, u saradnji sa predstavnicima međunarodnih misija i uz pomoć stranih država, uspevaju da pomognu Srbima i obezbede im pristojan smeštaj. Srbi povratnici u selo Dolac su među prvima kojima je kosovska Vlada obezbedila nove i delimično opremljene domove. U Dolac se vratilo šezdesetak porodica Srba.

Ivana Bacić: Očekujemo i da se ostale porodice iz našeg sela vrate, nadamo se da će to biti u što skorije vreme.

Dragana Bacić: Da ima neko zaposlenje, da imamo od čega da živimo.

B92: Bezbednost?

Dragana Bacić: Da, naravno, to prvenstveno bezbednost, pa sve ostalo.

B92: Kakav je osećaj vratiti se na svoje imanje?

Marija Bacić: Osećaj ne može da bude bolji nego što je. Jedva sam mogla da dočekam, da se vratim više.

Dragan Rajić: Što se tiče izgradnji kuća, to je sve u redu, je sve to završeno, ali da bi se opstalo, da bi imali budućnost ovde, treba da se i zaposlimo, da imamo nešto adekvatno da bi mogli da opstanemo. Zadovoljan sam, što se tiče bezbednosti, nema nikakve smetnje. Sve je normalno, odem i u prodavnicu, obavljamo poslove, kupimo šta treba. Niti nas diraju... da čuju da li si Srbin, ili si... tako da. Što se tiče toga, sve je super.

Primeri koje smo čuli pokazuju da postoji velika motivisanost pojedinih srpskih porodica da se na Kosovo vrate. Ipak, povratak otežavaju brojni problemi, koji svakodnevno i direktno utiču na kvalitet života.

Slobodan Petrović, zamenik premijera Vlade Kosova: Činjenica je da je povratak od ’99. godine pa do danas sa tog stanovišta jako loš. Procentualno je veoma malo ljudi došlo na... vratilo se na svoje imanje. Sa druge strane ono što jeste obaveza svih nas jeste da pravimo što bolje uslove za povratnike. Oni se najbolje mogu oslikavati na sigurno što bolje uslove onih ljudi što žive ovde, jer to je najbolja moguća preporuka za povratnike.

U selu Softović, koje se nalazi u opštini Uroševac, izgrađeno je 9 novih kuća, u koje su se vratili raseljeni Srbi.

Saša Rašić, bivši ministar za povratak u Vladi Kosova: Projekat je u potpunosti finansiran od strane britanske Vlade, podržano Ministarstvom za zajednice i povratak i opštine Uroševac. U opštini Uroševac se već desio povratak, nije ni prvi, nadam se ni poslednji projekat povratka u opštini Uroševac. Već ćemo ove godine, zajedno sa Evropskom komisijom, takođe biti prisutni u opštini Uroševac i pokušati da podržimo što više moguće ljudi da se... raseljenih, da se vrate svojim kućama. Ono što smo čuli od povratnika jeste, da su zadovoljni i atmosferom i paketom pomoći koji su dobili, međutim treba raditi na održivosti ovog projekta i njihovog, da kažem, poboljšanju uslova života. Na tome ćemo raditi zajedno sa lokalnim institucijama, dakle opštinom Uroševac, ali uz veliku podršku međunarodne zajednice.

Rade Burdić: Pokušavamo da se vratimo, videćemo, ići ćemo korak po korak, ne možemo glavu kroz zid odmah doći, zbog bezbednosne situacije i zbog škole, zbog doma zdravlja, zbog slobodnog kretanja. Ja mislim da Vam je to sve jasno, jer ona deca koja su imala 10 godina, sada imaju 21, to su odrasli ljudi, koji nikada bukvalno nisu videli, a možda imaju iskrivljenu sliku o nama.

Rajko Burdić: Nije loše ovo što su napravili. Tako da planiramo, ako je moguće da se vratimo, ako nam budu obezbedili one osnovne uslove za život.

B92: Kako Vam se čini bezbednost?

Rajko Burdić: Pa ja mislim da možemo ovde, jer mi smo ranije ovde sa ovim komšijama živeli stvarno mnogo dobro. E sad, kako će biti, videćemo. Situacija se promenila na bolje, što se kaže.

B92: Od čega planirate da živite?

Rajko Burdić: Znate kako, planira se ovde pošto je zemljoradnja u pitanju, ako nam omoguće neke mašinerije, šta ja znam... od toga, a sada za nešto drugo videćemo.

B92: Kako se osećate? Kakav je osećaj biti ovde posle 12 godina?

Živka Staletović: Pa znate kako je, povrate vam se sva sećanja. Meni su deca ovde rođena, deca su nam odrasla ovde, ovde živela, svo vreme bili tu, do zadnjeg dana rata, tako da možete da zamislite kakav je osećaj kada se vratite ponovo gde ste živeli, gde ste stvarali, gde su deca odrastala, deca školovala i tako.

Pet porodica Srba vratilo se nedavno i u selu Štitaniće. Novi, stari meštani sela, zadovoljni su zbog povratka i činjenice da su im kosovske vlasti obezbedile nove kuće, na mestu gde su se ranije nalazila njihova domaćinstva. Ipak, pojedini od njih kažu da nemaju osećaj povratka na ognjište, s obzirom na činjenicu da više i ne mogu da prepoznaju tačno mesto na kom su im se nekada nalazile kuće.

Veselin Ivanović: Ja sam, što kažu, i uzbuđen i zadovoljan, tim susretima najviše. A ovim ovde sada što vidimo obnovljene kuće i to, u svakom slučaju je pozitivno, ali je to moram da kažem deo onoga što smo mi imali, ovde u ovoj sredini i normalno je to, vekovima smo tu na ovim prostorima.

B92: Koliko članova Vaše porodice namerava da se vrati kući?

Veselin Ivanović: Ja imam troje dece i suprugu.

B92: Da li su oni odlučni da se vrate, ako za to budu omogućeni…

Veselin Ivanović: Pa čujte, oni nisu opterećeni ničim, niti bilo kakvom prošlošću niti imaju bilo kakve predrasude. Ta deca, te generacije koje su sada došle nikakve veze nemaju sa tim dešavanjima, koja su bila na Kosovu.

Živana Milić: Ako se budu stvorili uslovi da može da se živi i da se radi, moja porodica je odlučna da se vrati na svoje ognjište, zašto ne?

Miodrag Jovanović: Meni je najčudnije kada sam došao ovde, nisam mogao da se orijentišem. Znam da je ovo moje dvorište, ali nisam mogao da se orijentišem gde mi je kuća bila. Nema ničega što može da vam da neki orijentir, gde je kuća bila, gde je bilo dvorište. Trebalo bi da se vratimo, makar nas petoro ili šestoro. Deca koja su mala, nemaju taj osećaj za dom. Njima je dom, kako su porasli, tamo su odrasli, međutim mi stariji zaista želeli smo da se vratimo. Potresemo se uvek kada dođemo, osećamo neku čežnju i neku želju da živimo ovde. Kako će biti? Šta će biti? To ne znam zasada, ali ta želja je za povratkom jača nego, možda problemi koji će predstojati.

Saša Rašić, bivši ministar za povratak u Vladi Kosova: Mogu reći da sam zadovoljan, pre svega što su se ljudi vratili svojim kućama, ali sigurno da ne smemo stati na ovome, već se baviti njihovim životima i olakšati im život nakon povratka. To je u principu danas problem na Kosovu, dakle integracija nakon povratka, finansijska, odnosno ekonomska situacija nije najbolja, ali je za sve ista i tu smo mi iz institucija kosovskih, da olakšamo ljudima život svakodnevni. Ono što želim da kažem jeste, da povratak napokon nije, odnosno postaje uobičajena stvar na Kosovu, a ne poseban događaj, želim da to bude nešto normalno bez visoke politike i bez ikakvih da kažem, jer je to pre svega humanitarna stvar i trebamo tako gledati i želim da se ljudi vrate i sami i uz našu pomoć, a mi ćemo sigurno sa opštinama, našim partnerima, kao što su UNHCR i pripadnici međunarodne zajednice biti tu da poželimo svakog ko želi da se vrati svojoj kući.

Aleksandar Stojanović: Na tome mora mnogo da se radi i mora mnogo da se razgovara i u taj proces moraju da budu uključeni apsolutno svi, od predstavnika Vlade, međunarodnih institucija, (...), OSCE-a, UNHCR, pa do predstavnika civilnog društva Srba i Albanaca. Malo se priča, mora mnogo da se razgovara, ako Kosovo želi da ide napred. Znači to je generalni stav. Ljudi moraju da shvate da smo imali tešku prošlost, ali da moraju da se menjaju, ako svi zajedno želimo da napravimo korak napred, napravimo od Kosova jednu stabilnu poziciju, spremnu za evro- integracije, za evroatlantske integracije, za investicije pre svega.

Srbi se vraćaju i u Peć i okolna sela. U tom delu Kosova takođe su Srbima obnovljene i izgrađene nove kuće. Najveći problem predstavlja nedostatak infrastrukture, nemogućnost zaposlenja i činjenica da je nedovoljan broj mladih motivisan da se vrati.

Fadil Dautović: Dok smo se adaptirali, smestili, obilazili su, pomagali su, to što je bilo u njihovoj mogućnosti. Kako opština, tako Ministarstvo, UNDP i tako.

B92: A recite mi, gde ste zaposleni?

Fadil Dautović: U Policiji Kosova.

B92: A supruga je l’ radi?

Fadil Dautović: Ne, ne radi.

B92: Je l’ to dovoljno plata koja se zaradi u policiji? Je l’ dovoljna za izdržavanje sedmočlane porodice?

Fadil Dautović: Bogami, dosta teško. S obzirom na naša primanja koja su, teško.

Momčilo Savić: Život u Belom Polju već staje na noge. Ja sam zadovoljan, kao predstavnik. Kako sam zatekao ranije, ’99, 2000, 2003. kada sam se vratio, život ide ka boljem.

B92: Ima li problema i koji su problemi?

Momčilo Savić: Za mene ovde trenutno, koji građani žive, problema nema. Shvatili smo da živimo svoji na svome. Shvatili smo da ovde ima opstanka i života, ali nam samo još malo nešto fali... fali nam da sami shvatimo, da treba da se obrnemo onome od čega se živi, a to je poljoprivreda i stočarstvo.

B92: Koliko dece imate?

Marija Živaljević: Imam troje. Dva sina i ćerku.

B92: Je l’ svi imaju želju da se vrate ovde?

Marija Živaljević: Pa svi vole da se vrate.

B92: A recite mi, kada Vi dođete ovde iz Čačka, gde budete, gde spavate?

Marija Živaljević: Pa spavali smo u domu.

B92: Da li ste imali mladih u selu?

Momčilo Savić: U selu ja imam 5 studenata. Sada trenutno imam 2 nastavnice, učiteljice, koje rade u Brstaviku, imamo novorođenčad koja su se rodila. Uglavnom selo zaživljava i oživljava.

B92: Vi ste nedavno dobili i bebu?

Rada Protić: Da.

B92: Kako Vi sada ovde sa bebom? Ima li uslova za bebu?

Rada Protić: Pa ima onako, mi se trudimo. Teško jeste, ali uz Božju pomoć nadamo se da će biti bolje. Ovde u Belom Polju stvarno razlika... nema toliko ni omladine, društva, ni mesta gde da se izađe, drugačije je.

B92: Recite mi, šta ovde najviše nedostaje u ovom selu?

Rada Protić: Pa neko mesto za okupljanje, za druženje... malo više omladine da se povrate, ljudi i tako. Fale ljudi puno ovde.

Otac Sava Janjić: Tako da je vrlo važno da idu ta ulaganja i da se... da glavni cilj bude pre svega, kako da se stvore uslovi da mlađa generacija ostane na Kosovu i Metohiji, jer bez mlađe generacije, ukoliko mlađa generacija krene van ovih prostora, broj Srba će ovde rapidno da opada i ostaće samo stari ljudi, a imamo već dosta starih domaćinstava koji su na egzistencijalnom rubu.

Slobodan Petrović, zamenik premijera Vlade Kosova: Svakako da su potrebni i zaposlenja, izgradnja kuće i stanova, ali sigurno da je potreban taj kvalitet života koji će jednostavno taj najpotrebniji, taj mlađi deo populacije da motiviše, jednostavno da zadrži za Kosovo i za ovaj prostor i to je nešto što je večita borba, što je nekako uvek izazov i ja sam sasvim siguran da mi dajemo maksimum naše mogućnosti u tome. Svestan sam činjenice da je pored je svih ovih problema, jedan koji je možda i od najvećih taj ekonomski problem, ekonomska kriza, ne samo na Kosovu, nego u regionu, da to otežava sve druge procese, ali upravo je to još možda jedan motiv više, da upravo u ovakvim uslovima nađemo najbolja moguća rešenja za naše građane.

250 hiljada Srba napustilo je prostor Kosova neposredno posle sukoba ’99. godine. Za 12 godina vratilo se svega dvadesetak hiljada ljudi. Odgovornost za činjenicu da je broj onih koji su rešili da se vrate desetostruko manji od onih koji su bili prinuđeni da napuste svoje domove snose kosovske i srpske vlasti. Bezbednost Srba na Kosovu više ne predstavlja problem. Brži povratak onemogućavaju siromaštvo, kao i nedostatak zdravstvenih i socijalnih institucija, nemogućnost zaposlenja i obrazovanja mladih. Srbima bi u povratku bi morali više da pomognu i zvanični Priština i Beograd. Preusmeravanje započetog političkog dijaloga na brže rešavanje egzistencijalnih problema Srba jedino je rešenje.