| |
|
|
15. maj 2009.
|
Zločini na hrvatskoj strani - lakši |
Jergović: Razlikuju se po tome, što su van kuće, tj. u Beogradu, promocije još uvek rađene po nekom starom principu, kao nešto jako ozbiljno, dostojanstveno i hajdemo reći to, tako dobro organizirano. To je malo u međuvremenu, u Zagrebu, potonulo. Prezentacija književnosti se pretvorila u nešto pomalo trivijalno, kao na modnim revijama. Tako da, iskreno govoreći, ovo mi se više sviđa.
|
Gost: Miljenko Jergović – književnik
Novinar: Jugoslav Ćosić
|
B92: Nije nepoznato da koliko god to svi javno poricali, svi skupa, u regionu, makar i krišom, volimo ponekad da zavirimo preko plota, da vidimo kako stvari stoje kod komšija. Postoje, međutim i oni koji nemaju problem da sami iskreno govore o tome, kako je u njihovoj kući, kako ide, ali se zato ne libe da kažu i šta misle o drugima. Verujem da je moj sagovornik jedan od njih, evo prilike da malo zavirimo kod komšija, nećemo naravno viriti u spavaću sobu. Gost “Poligrafa plus” večeras je književnik iz Zagreba, Miljenko Jergović, gospodine Jergoviću, dobro veče, dobro došli. Evo ponovo ste u Beogradu, večeras je promocija Vaše nove knjige, koju je izdala izdavačka kuća “Rende”. Je l' imate malo tremu, nastupate van grada u kom živite, na promocijama? Jeste uzbuđeni?
Jergović: Ne, ne. Uzbuđen jesam, tremu nemam, zbog toga što nekako, po prirodi svojoj nemam tremu, a draže mi je nastupati, da tako kažem, u Beogradu, nego u gradu u kojem živim, jer manje je dramatično.
B92: U čemu se još razlikuju promocije, recimo, kod kuće i ovde, odnosno van kuće?
Jergović: Razlikuju se po tome, što su van kuće, tj. u Beogradu, promocije još uvek rađene po nekom starom principu, kao nešto jako ozbiljno, dostojanstveno i hajdemo reći to, tako dobro organizirano. To je malo u međuvremenu, u Zagrebu, potonulo. Prezentacija književnosti se pretvorila u nešto pomalo trivijalno, kao na modnim revijama. Tako da, iskreno govoreći, ovo mi se više sviđa.
B92: Knjiga “Srda peva u sumrak na Duhove” je peta knjiga koju izdaje izdavačka kuća “Rende”. Neću naravno, mnogo da Vas mučim u vezi sa samom knjigom, ali video sam Vašu izjavu da ste rekli da je to, onako, najkraća knjiga o ubistvu i pet osumnjičenih – to naravno nije triler, pa šta bi ste Vi, šta mislite da je važno, šta biste voleli da zapravo naši gledaoci znaju? Šta bi ste sami rekli o ovoj knjizi?
Jergović: Pa ovo je knjiga sa pet glavnih likova i mnoštvom sporednih, knjiga o ubistvu jedne neindetificirane djevojčice, za koju se ne zna iz koje je istočno evropske zemlje, ali zna se da je iz neke Moldavije, neke Ukrajine, nekog takvog kraja svijeta i u određenom smislu, to je moj pokušaj da napišem neki roman, koji bi bio zapravo, roman o Jugoslaviji, Jugoslaviji, onoj državi u kojoj smo živjeli i koju se ja trudim pamtiti, što ne znači ni po dobru, ni po zlu, nego jednostavno, ne zaboravljati, jer mi neprestano živimo pod nekim terorom zaboravljanja i zaborava. Naime, u svim novonastalim državama, na teritoriji bivše Jugoslavije, je nekako pristojno ne sjećati se Jugoslvije po bilo čemu, što ne bi bilo jako loše i jako negativno. Ja se trudim sjećati tih 25 godina svoga života, na način da ih pamtim onakvim... onakve, kakvi su bili.
B92: Neki se Jugoslavije sećaju sa nostalgijom, neki sa prezirom, ja znam da Vi niste jugo-nostalgičar, u klasičnom smislu, više puta ste o tome govorili, ali šta je za Vas tako inspirativno u toj zemlji, koja više ne postoji?
Jergović: Pa to što je postojala i to što je obojila neke godine naših života i to što će ta nepostojeća država, zapravo živjeti u nama, dok god nas ima, dok god ne dođu neke generacije, koje su rođene posle Jugoslavije i koje se, pretpostavljam, valjda Jugoslavije neće sjećati, iako postoji nešto što se zove prenatalno sjećanje, pa sam ja recimo, dosta dobro sjećam, turske imperije na našim prostorima i Austrougarske i Kraljevine Jugoslavije, tako da će se možda i klinci sjećati te Jugoslavije.
B92: Mislite da će doći taj trenutak u nekoj bližoj budućnosti, kad ćemo se sa mirom, prosto sećati, kao jedne istorijske priče, kad se praktično, jedan deo života, koji je postojao u toj Jugoslaviji, kada će ponovo biti realnost? Mislim na kontakte, na komunikaciju između naroda, između ljudi.
Jergović: Mislim da bi to bilo nužno, ne samo radi komunikacije i kontakta, nego i radi nekih elementarnih stvari kao što je samopoštovanje, jer ukoliko se vi sramite nekih godina vlastitoga života, vama ne dostaje samopoštovanje, a ja se ne želim sramiti toga što sam živio u toj zemlji.
B92: A koliko na tom projektu okupljanja, hajde da kažem, ne naravno u neku novu državu, već prosto mislim na saradnju, na komunikaciju i ekonomsku i društvenu i kulturnu i kako god, koliko zapravo pomažu, a koliko odmažu pisci? Ja znam da Vi imate prijatelje ovde, imate i ljude oštro govorite, kritički u Hrvatskoj i u Srbiji.
Jergović: Pa da, pa to je logično, mislim, ono što se meni recimo, ne sviđa u novouspostavljenim srpsko-hrvatskim odnosima, prijateljstvima i komunikaciji, jest to da kad, recimo, dolazim u Beograd autom, prvo što vidim su golemi džambo plakati, nekih hrvatskih trgovačkih kompanija, koje su je li, osvojile i preplavile Srbiju, protiv čega ja načelno ne bih imao ništa, kada bi iza toga stajala i neka normalna, kulturna i civilizacijska i svaka druga komunikacija. Ne sviđa mi se, recimo, što ambasador Hrvatske u Srbiji je čovjek koji više predstavlja te trgovačke kompanije, nego što predstavlja vlastitu zemlju, koja ima i svoju kulturu, nego što u krajnjoj liniji, predstavlja i vlastite građane hrvatske i nehravatske nacionalnosti.
B92: Video sam Vašu izjavu da Srbija i Hrvatska lakše trguju sa tenkovima, nego knjigama?
Jergović: Pa to je naravno, istina i to je ono što je meni krajnje antipatično, jednako kao što je recimo, se može problematizirati ovaj poziv hrvatske turističke zajednice, turistima iz Srbije da posjete jadransku obalu. Mislim, oni su se turista iz Srbije sjetili onog trenutka, kad je nastupila tako dramatična kriza, da sezona je pred propašću i onda su se sjetili toga, da zovu srbijanske turiste da im spašavaju sezonu. To nije korektno i to jednostavno nije dobar razlog, to se trebalo učiniti u trenutku kad to ne predstavlja dramatični ekonomski interes, nego kad to predstavlja neki prirodni interes za komunikacijom i za uspostavom normalnih odnosa između društava, između građana, između država.
B92: Vratićemo se i tržištu i odnosima između Srbije i Hrvatske, ono što sam hteo da Vas pitam je sledeće, naime, neke Vaše knjige, poput “Rute Tanenbaum” nisu dočekane sa opštim simpatijama, naprotiv i kod jednog dela hrvatske javnosti i kod kritičara je dosta oštro sačekana ta knjiga. Koliko je danas to problematično, recimo u Hrvatskoj, živeti relativno normalno, sa takvim stavovima, koji se vrlo često ne dopadaju većini ili jednom dobrom delu javnosti?
Jergović: “ Ruta Tanenbaum ” je dočekana od djela javnosti, djela kritike sa bijesom, zbog toga što se bavi temom istrebljenja zagrebačkih Jevreja u vrijeme ustaške Nezavisne Države Hrvatske – ukratko to je dakle, bilo to. Međutim, to nije cijela slika, drugi dio slike je da su neki tu knjigu dočekali u istom Zagrebu, istoj Hrvatskoj sa oduševljenjem i sa hvalospevima. Dakle, slika se jednostavno sastoji iz dva dijela, tako je i moj, hajdemo to tako dramatično nazvati, položaj na hrvatskoj kulturnoj, javnoj sceni, sastavljen od dve potpuno disparatne činjenice, s jedne strane sam jako omražen, a s druge strane sam jako voljen. U osnovu je najmanje ovih koji bi bili prema meni ravnodušni, premda bi meni odgovaralo kad bi njih bilo više, jer je lakše biti među ravnodušnima, nego među onima koji su tako dramatično oko vas opredeljeni.
B92: Da li je, da kažem to biće, društvo u Hrvatskoj postalo elastičnije, ja pitam za Vaš slučaj, ali imamo recimo, i slučaj Vaše koleginice Dubravke Ugrešić, koja je bila pre par nedelja, u ovoj emisiji gost. Ona i dalje ne živi u Hrvatskoj, mada nije isključila mogućnost da se možda uskoro vrati u Zagreb ili u Dalmaciju negde?
Jergović: Pa Hrvatska se u zadnjih, recimo, pet, šest godina, jako promenila u pozitivnom smislu. Promenila se, danas je o ratnim zločinima, koje je počinila tzv. naša strana, kako se to govori, ili hrvatska strana, puno lakše govoriti, o tome se puno više govori, zločinci bivaju osuđeni, više ljudi iz istočnih komšiluka, nisu čudo. Po Zagrebu se već odavno normalno viđaju automobili srbijanskih registracija, u Istri je već godina, prije ove krize i prije cijele te priče, jedan solidan broj turista iz Srbije, na koje se u Istri ne gleda sa nekim naročitim čuđenjem, nego sa simpatijama, jer su naprosto slični tom svijetu. Dakle, stvar se jako normalizirala i pomaknula se, u pozitivnom smislu, ali postoji neprestano onaj drugi dio slike, koji govori nešto suprotno to toga. To valjda tako treba da bude, ja ne znam. Možda su, recimo, naša očekivanja prevelika, možda je previše očekivati od običnog svijeta i od raznoraznih elita da masovno počnu normalno razmišljati. Možda je normalnost nešto što ne treba uopće biti masovna.
B92: Maločas ste pomenuli ratne zločine i suđenja za ratne zločine, pa kad već jeste, da Vas pitam za ovaj slučaj Branimir Glavaš, koji je prebegao u Bosnu i Hercegovinu, trenutno se nalazi u pritvoru, ako je još uvek u pritvoru, verujem da je ovo korektna informacija. Kako gledate na tu priču, Vi lično i kako je javnost u Hrvatskoj primila tu presudu i bekstvo na kraju krajeva iz Hrvatske?
Jergović: Ta priča o Branimiru Glavašu je dramatična. Priča je užasno teška priča, zato što u pozadini te priče stoji stradanje i zločini nad nekim mirnim građanima Osijeka, koji su imali tu nesreću, da se u krivo vreme zateknu u vlastitim domovima. Imali su tu nesreću da budu Srbi u gradu koji je u tom trenutku bio, s jedne strane bombardovan od strane Jugoslavenske narodne armije i srpskih teritorijalaca, a s druge strane, u gradu koji je bio pod vlašću tog Branimira Glavaša. To je bila jako neugodna situacija. Tad je jako veliki broj Srba iz Osijeka izbjegao i recimo to tako, protjeran, a najgore su prošli, naravno oni koji su stradali, koji su ustreljeni na obali Drave, ili koji su mučeni po raznim... i likvidirani po raznim lokacijama u Osijeku. Ta stvar predstavlja neku frustraciju i neku osiječku, hrvatsku dramu već nekih šesnaest, sedamnaest godina, od kad je, zapravo, prvi put u novinama o njoj pisano i ova presuda Branimiru Glavašu je za tu neku građansku, hrvatsku i za taj neki građanski i da ga starinski nazovem, slobodarski Osijek, velika stvar. Konačno, to je velika stvar porodice ubijenih ljudi, od kojih neke i danas žive u Osijeku. Oni time ne dobivaju natrag one koje su izgubili, jer to je, je li, nemoguće, ali dobivaju neku satisfakciju, dobivaju, ako ništa drugo, potvrdu da se nešto dogodilo, da se zločin dogodio i činjenica da je Glavaš osuđen je, za Hrvatsku, ja mislim ogromna stvar, užasno važna stvar, a činjenica da je glavaš pobjegao u Bosnu i Hercegovinu, ono jutro kada je trebao biti osuđen je, rekao bih tipična stvar. On, naravno, ima i svoje jatake i svoje podzemlje i svoju patriotsku bandu, jer kod nas se patrioti, obično u neke bande organiziraju, koja mu je to sve skupa omogućila, ali eto kako zadnje vesti kažu, možda stvar i nije tako sretna po njega, jer je završio u ekstradicijskom pritvoru u Bosni i Hercegovini, gdje se razmatra da li je on to državljanstvo bosanskohercegovačko, dobio, da tako kažem, na prevaru – da li ga je dobio, da li ga je tražio samo zato što će biti osuđen, kao što jeste, ali to bi trebalo dokazati, a ako se dokaže, eto postoji mogućnost da se on lijepo vrati kući.
B92: Nedavno ste za “Politiku”, ako se ne varam, napisali tekst o hrvatskom ambasadoru na Kosovu, Zlatku Kramaariću. Taj tekst je ovako, da kažem, dosta ironičan i duhovit u nekim trenucima i tužan sa jedne strane. Gospodin Kramarić je bio svedok na suđenju Branimiru Glavašu, Vi pominjete njegovu knjigu o zbivanjima u Osijeku, sada, nekako nije jasno, je li to fikcija, kako je on tvrdio na sudu, ili je to memoarska knjiga u kojoj je kritički govorio o Branimiru Glavašu. O kakvoj knjizi se zapravo radi?
Jergović: Priča o Zlatku Kramariću je tužna priča. On je bio dugo godina gradonačelnik Osijeka, dugo godina se predstavljao kao neko ko se zalaže za Osijek koji bio drukčiji od Glavaševog Osijeka. Za nekoga ko pokušavao zaštititi komšije srpske nacionalnosti. Kažu, oni iz Osijeka da ih je povremeno i štitio, međutim, to je ujedno čovjek ogromne i nezajažljive ambicije i prvo je imao ambiciju da postane hrvatski ambasadoru Srbiji i dok ga je to držalo, jako je lijepo govorio o Srbima i o Srbiji, jako je bio angažiran u tom smislu, jako se pozivao na tu svoju, memoarsku knjigu, u kojoj opisuje stradanje, između ostalog i stradanje osiječkih Srba, da bi onog trenutka, kad mu je taj aranžman, a ne znam zašto se to dogodilo u Beogradu, propao, on odjednom poželio da bude ambasador, a gdje bi drugo nego na Kosovu i onda je potpuno promenio priču i u tom kontekstu bilo i to njegovo sramno svedočenje na glavaševom suđenju, gdje je za vlastitu knjigu, memoarsku, rekao da je to fikcija i da to što on piše, da je to naprosto, neki prozni tekst, koji se sa stvarnošću nema veze. To je strašno, mislim, ja se inače volim baviti ljudima, koji na takav način zastrane, jer mislim da je to pitanje neke društvene hijene.
B92: Da li mislite da, s jedne strane ova presuda Branimiru Glavašu, ali i presuda u beogradskom Sudu za ratne zločine, zločincima, u slučaju Ovčara, ipak može, na izvestan način uneti malo više mira u odnosima između Srbije i Hrvatske?
Jergović: Odnosi između Srbije i Hrvatske su, hvala bogu, jako mirni, tako da....
B92: Ali ih gotovo i nema, to je suština čitave priče, veoma su....
Jergović: Pa čak ih i ima – eto nedavno je Sanader bio u Beogradu, posjećuju se oni međusobno, postoji ta, neka privredna komunikacija, ali to nije to. Ne treba nama u odnosima mir, nego nama treba pravda, koliko god to patetično zvučalo, pravda i istina. Nama treba istina o onom što se događalo i treba nam, zbog nas samih, više nego zbog međusobne komunikacije, treba nam jasan odnos prema vlastitim zločincima. Problem Srba i Hrvata je, između ostalog u tome, što Srbi i Hrvati imaju taj kompleks opravdavanja svojih zločinaca, a sotoniziranja tuđih. Ja mislim da bi nas se uvek naši zločinci trebali ticati više nego što nas se tiču tuđi. U tom smislu, mene se zaista više tiču zločinci na hrvatskoj strani i zločinci koji su Hrvatskoj, nego zločinci na srpskoj strani i zločinci koji u su u Srbiji, jer to je naprosto higijensko pitanje, ja mislim. Naravno, meni je žao ukoliko po srpskim ulicama i cestama idu neki ratni zločinci ili zločinci opće prakse, ali više me se tiču zločinci u Hrvatskoj.
B92: Hvala Vam, vratićemo se u studijo za par minuta.
B92: Miljenko Jergović, književnik iz Zagreba, gost “Poligrafa plus” i televizije B92 . ipak, gospodine Jergoviću, zapazio sam da ste u Vašoj kolumni, ili tekstu, da tako kažem, o prošlogodišnjem beogradskom sajmu napisali nešto što dosta čudno zvuči, a to j eda ne postoji niko ko o Hrvatima lepše misli od Srba, da zapravo ovde postoji jedan mitski stav o tome kako u Hrvatskoj ide jako lepo, kako su tamo ljudi srećni i bogati?
Jergović: Da, to čak možda srpski nacionalisti o Hrvatima naj, najidealiziranije mišljenje imaju. Da, to je tako. Isto kao što su 90-ih, početkom 90-ih godina, hrvatski nackionalisti imali neko veliko strahopoštovanje prema nekim Srbima i neko skoro obožavanje. Ja se sjećam u Zagrebu '93. i četvrte godine su mi neki od tih ljudi govorili, kako lako je Srbima, imaju Miloševića, ono, a šta mi imamo jadni, tog Tuđmana, koji je ništa prema Miloševiću. Milošević je čvrsta ruka, a on nikog ne sluša, on... dakle to Vam je od prilike taj diskurs, iako i neki fini, dobri i uljuđeniji ljudi imaju tu vrstu iluzija, samo na malo drukčiji način iluziju da je Hrvatska sad nešto daleko u pozitivnom smislu, uznapredovala u odnosu na Srbiju. Na neki način i jest, u smislu standarda, u smislu uređenosti gradova, u smislu, na kraju krajeva dohotka po stanovniku, ali s druge strane, Hrvatska je platila neku cenu, koju bi Srbija možda trebala da izbjegne, postala je baš mjesto, gadnog, divljeg kapitalizma, mjesto gde mediji odumiru, gdje novine izgledaju kao onaj londonski tabloid “The Sun” i to sve novine i mjesto gdje, osim Hrvatske televizije, postoje još dvije neke smiješne televizijice, koje su zapravo čista komercijala, sa babama vlačarama i meksičkim sapunicama i nema više ni televizija, nema ničega. To je ono što recimo, nekako bi volio da se Beogradu i Srbiji ne dogodi.
B92: Maločas ste pomenuli poziv Hrvatske turističke zajednice, turistima iz Srbije, da dođu u Dalmaciju, naravno to lepo zvuči, ali još uvek postoji jedna vrsta straha od toga, šta bi se turistima u Hrvatskoj, u nekim, recimo delovima moglo desti, a naravno postoji i to kritično pitanje povratka iseljenih Srba, izbeglica zapravo, koji u većini i dalje u Srbiji. Kako Vi vidite tu spremnost, koliko je ona zrela za to, hrvatske države za jednu vrstu odlučnosti da se taj problem reši, da se reši problem ljudi koji su izgubili svoje kuće, koji su danas u Srbiji, da se vrate i da to možda bude nekakav mosti, koji će dovesti mnogo brže do normalizacije odnosa, pa i turizma između ostalog?
Jergović: To je nekoliko različitih pitanja, hajdemo krenuti od ovog turističkog. Kad sam ja čuo za taj poziv hrvatske turističke zajednice, ja sam razmislio, šta bi recimo, da li bi ja pozvao svoje beogradske poznanike da idu ljetovati u Dalmaciju, onako čisto privatno. Prijatelje tu isključujem, zato što moji prijatelji o tome znaju isto koliko i ja, je l', tako da previše razgovaramo i pričamo, da bi im ja išta moga o preporučivati, ali recimo poznanike. Ja ne znam da li bi ih pozvao. Recimo, rekao bi im da idu u Istru, da će mu i Istri biti super, da je tamo neki divan i krasan svijet, a sad da zovem nekog da ide recimo, u Zadar, svakom malo, nekom autu srbijanske registracije izbuše gume, ili da idu negde na jug, pa na Hvar i Korčulu, nisam siguran da bi ih baš zvao. To je dakle jedan dio priče, a priča o proteranim i izbjeglim hrvatskim Srbima je potpuno druga priča, koja sa turizmom nema veze. Ja recimo ne volim tu, to lažno solidariziranje, da sad neko neće ići u Dalmaciju zato što brine za proterane hrvatske Srbe, ja ne verujem da takvi ljudi postoje i ja mislim da se za taj nesretni i beskrajni svijet hrvatskih Srba, koji danas u ogromnom broju žive u Srbiji, ali ne samo u Srbiji, nego ih ima od Kanade, Australije, gdje ima recimo, i raznoraznih Bosanaca. Briga o tom svijetu niti postoji, niti je ikad postojala. Taj svijet je uvek, da se Titoističkom sintagmom izrazim, bio moneta za potkusurivanje i ja mislim da bi taj svijet morao, već jednom i u srpsko-hrvatskim odnosima prestati biti moneta za potkusurivanje i da bi se tom svijetu moralo vratiti i dostojanstvo i pravo na zemlju, na kuću, na djedovinu i na kraju, na neku istoriju, jer nisu ti hrvatski Srbi, pali s Marsa 90-e i 91. godine, oni su neka stoljeća i neke vijekove tu proveli i oni jednostavno su dio, istovremeno dio srpskog nacionalnog korpusa i dio hrvatskog nacionalnog korpusa, hrvatskog identiteta i hrvatske zemlje, kao takve. I ja, od Hrvatske recimo, očekujem da te ljude, na takav način tretira i prihvati, tj da ih tretira i doživljava kao nešto svoje, a ne nešto što je stvar za natezanje sa Beogradom. Uostalom, ti Srbi hrvatski, ne pripadaju, nisu oni vlasništvo Beograda, oni su dio Hrvatske, oni se u Hrvatsku trebaju vratiti, a ne da ih ono, Beograd ono... odgura Hrvatskoj.
B92: Na kraju ovog razgovora, da se vratimo, još koji trenutak knjigama. Za Srbiju, siguran sam, gledajući ovako, sa strane, mnogo toga može da se kaže, ali svakako ne može da se kaže da nije otvorena prema književnicima iz regiona, Vi ste jedan od književnika veoma uspešnih i rado čitanih u Beogradu. Ovo je peta knjiga koju je "Rende” izdalo, kako ste zadovoljni sa plsamanom Vaših knjiga, sa saradnjom sa Vašom kućom?
Jergović: Jako sam, jako sam zadovoljan i zbog nekih loših, ranijih iskustava u Hrvatskoj, a i mimo Hrvatske sam se prestao identificirati sa izdavačima i tretiram ih kao ono, maltene firmu kojoj pružam intelektualne usluge, ali tu je izuzetak “Rende”, sa kojim ja imam potpunu identifikaciju i “Rende” je, da se fudbalski izrazim, klub za koji ja igram i to je ono, mislim, i za kojeg igram i za kojeg navijam.
B92: Promocija knjige večeras u 20 sati zahvaljujem na vremenu koje ste posvetili našim gledaocima. Miljenko Jergović, književnik iz Zagreba, gost “Poligrafa plus”. Uživajte u predstojećem vikendu. Prijatno veče.
Postojeći komentari (0) |
Pošaljite komentar |
Pišite autoru emisije
|
|
 |
| Poligraf |
|
|
|
-
20. 11. 2009.
Budžet, uz planirani manjak od 104 milijarde dinara,
...dalje
-
20. 11. 2009.
Peščanik, 384. emisija: Vesna Rakić-Vodinelić, Dejan
...dalje
-
20. 11. 2009.
Dnevnik: Cvetković: Povećanje standarda; Raspisan tender
...dalje
-
20. 11. 2009.
Zvezdi prvi derbi u sezoni - 76:73...dalje
-
20. 11. 2009.
Opstanak koalicije u Prištini...dalje
-
20. 11. 2009.
Jutarnji dnevnik: Tiodorović: Stope obolevanja i smrtnosti
...dalje
-
20. 11. 2009.
Sajmovi zapošljavanja...dalje
-
20. 11. 2009.
Jutarnji dnevnik: Van Rompe za proširenje EU; Radnici
...dalje
-
19. 11. 2009.
Dnevnik: Patrijarh Pavle sahranjen u porti manastira
...dalje
-
19. 11. 2009.
U Beogradu sahranjen patrijarh Pavle...dalje
-
19. 11. 2009.
Tražimo nestale, uspostavljamo izgubljene kontakte...dalje
 Download B92 emisija
|
|
