| |
|
|
5. maj 2009.
|
Kosovo kad rešimo sve ostalo |
Predrag Simić: Znate, mi ulazimo sada u jednu važnu fazu, jer po svemu sudeći do kraja godine ćemo dobiti beli šengen, ali nećemo dobiti mnogo drugih stvari.
|
Gost: Predrag Simić, professor FPN
Novinar: Jugoslav Ćosić
|
Ovih dana kompanija Inter most koja je deo francuske grupe Vinči zatražila je u Trgovinskom sudu u Beogradu stečajni postupak zbog nelikvidnosti. Ovoj kompaniji država inače duguje popriličnu sumu novca, ali ministar Mrkonjić uprkos tome tvrdi da nelikvidnost nije razlog za stečaj. Inter most zapošljava oko 300 ljudi, koji po svemu sudeći mogu izgubiti posao, ali ovaj slučaj bi mogao biti paradigma drugih kojima će u stečaj otići druge kompanije kojima direktno država ili javna preduzeća duguju novac. O Inter mostu, pre svega zbog toga što se radi o jednoj francuskoj investiciji, o ekonomskoj diplomatiji, odnosima Francuske i Srbije, Srbije i Evropske unije, ali i o drugim temama večeras razgovaram sa profesorom Fakulteta političkih nauka u Beogradu i donedavnim ambasadorom Srbije u Francuskoj Predragom Simićem. Gospodine Simiću, dobro veče, dobrodošli u Poligraf. Hajde da pođemo od ove priče sa Inter mostom, dosta se velika prašina digla oko toga. Nekako izgleda da taj Inter most daje relativno dobru sliku tih ekonomskih odnosa Srbije i Francuske. I neka druga preduzeća su imala problema francuska sa poslovanjem, neka nisu uspela ni da uđu, sećam se i takvih primedbi koje je našim ministrima prenosio francuski ambasador u Srbiji.
Predrag Simić: Vidite, ova vest koju ste pomenuli, ovog Inter mosta koji je inače ćerka velike francuske korporacije Vansi Vinči, koja je praktično jedna od tri najveće francuske građevinske kompanije. Dosta će imati političkih efekata, jer se radi o prvom bankrotstvu jedne francuske firme u Srbiji. Ja se sećam u Parizu sam uvek govoreći, propagirajući investicije u Srbiju govorio - do sada nijedna francuska firma nije bankrotirala i da je to razlog da i drugi dođu. Međutim, odlazak Vinčija odlazak je firme koja je izmislila praktično i dala inicijativu za put koji smo mi zvali Horgoš - Požega, koji je ustvari trebao da bude Budimpešta - južni Jadran i koji je trebao da poveže strateški tu dunavsku dolinu, centralnu Evropu sa Mediteranom. Vansi je s tom idejom krenuo, mi smo, ja se sećam, Vuk Drašković i ja smo bili negde u jesen '99., odmah posle bombardovanja, i tada je dosta bilo velikog interesa. Posle 5. oktobra taj interes će dovesti na stotine francuskih preduzetnika, neki su uspeli, naprimer Mišlen i Tigar odlično rade, ali čini mi se da sa vrednim Piroćancima ko god da radi uspeće. I Lafarž je ostao u Beočinu, ima dosta po Vojvodini, Intermarš ima dosta svojih samousluga, hipermarketa po Srbiji, ali čini mi se da je ta nekakva velika želja da se to tradicionalno prijateljstvo pretvori u nekakve ekonomske odnose, koja je dovodila posle 5. oktobra na stotine francuskih privrednika u Beograd i polako se topila. Topila se pre svega naprimer na slučaju, mesec dana pre nego što ću ja preuzeti dužnost ambasadora u Francuskoj izbila je afera Knjaz Miloš, kada je, da Vas podsetim, jedna druga velika francuska firma Danone bila diskvalifikovana posle jednog dosta ovako uzbudljivog nadmetanja sa Balkan trust fondom oko Knjaza Miloša. I to je ostavilo dosta loš utisak, tako da naprimer na prvom susretu sa predsednikom Širakom je on meni rekao - pa, znate, gospodine ambasadore, nemojte da nam se ovakve stvari dešavaju, ostavljaju loš utisak, znate, vi ovde već Srbi imate loš imidž u našoj štampi, ali ako želite da naši odnosi krenu napred onda je najbolje da pokušamo da otvorimo ekonomske kanale i da izgradimo polazeći od njih nove i političke odnose. Ja sam uglavnom se time bavio, međutim već...
B92: Koliko ste bili uspešni u tome, šta o poslednje četiri godine možete da kažete?
Predrag Simić: Ja sam praktično dve i po godine jako mnogo energije uložio, imao sam dosta dobre saradnike naprimer u Agenciji za promociju izvoza, oni su sa nama jako lepo sarađivali, ministar Parivodić i neki drugi ministri su tada lepo sarađivali. Međutim, ja sam već čim sam došao u Francusku rekao sam da sam došao da bih razvijao ekonomske odnose i da bi polazeći od toga napravili i izrazio sam želju da, eto, možda i francuske firme kao što su Van Siser grade autoputeve u Srbiji. Nepunih godinu dana kasnije jedna televizija je tu moju izjavu reprizirala, posle čega me tadašnji ministar za infrastrukturu napao u jednom otvorenom pismu tadašnjem ministru spoljnih poslova i to sa ovako teškim rečima da maltene štetim državnim interesima. I posle toga sam primetio da taj interes recimo tih građevinskih firmi da dođu u Srbiju i da se bave infrastrukturom, da uđu upravo u poslove sa koncesijama koje je trebalo da... i prvi slučaj koncesije je kod nas, a Van Siser je jedan od najvećih evropskih koncesionih specijalizovanih firmi. Odjednom je on polako jenjavao, međutim, mi smo nastavili i recimo, ja sam smatrao svojim najvećim uspehom dolazak pretprošle godine naprimer firme Lor iz Strazbura, koja je u roku od pet meseci uspela da preuzme neke napuštene pogone u Bačkoj Topoli i da otvori firmu koja je proizvodi neke šlepere za automobile. To posle se izvozilo u Rusiju, 270 ljudi je zaposleno, za manje od godinu dana napravljeno je 50 miliona evra prometa i u suštini trebalo je da se prošle godine, oni su se pojavili takođe kao zainteresovani za Šinvoz, odakle su bili glavačke isterani iz Zrenjanina. I čak je u jednim našim novinama osvanuo komentar da je tešku situaciju Šinvoza dodatno otežao francuski Lor koji se pojavio kao kandidat da otkupi tu fabriku i da u nju investira da bi tu svoju proizvodnju tih transportnih sredstava...
B92: Zbog čega se to događa? Na koji način biste Vi objasnili tu vrstu, kako da kažem, teškog ulaska nekih francuskih kompanija i preduzeća?
Predrag Simić: Nije samo težak ulazak ovde, poznavaoci Francuske kažu da su Francuzi malo, kako da kažem... imaju mekši stomak u odnosu recimo na Italijane, Grke, Austrijance, pa i Nemce, koji se mnogo bolje snalaze, koji mnogo agresivnije nastupaju sa svojim marketingom, sa svojim kapitalom i u krajnjoj liniji, u strukturi stranog kapitala uloženog u Srbiju u poslednjih 7-8 godina to možemo videti. Francuska je daleko iza naprimer Nemačke, Austrije, Italije sa nekih 500 i nešto miliona evra, jer Francuska je naprimer i u Poljskoj, u onoj prvobitnoj tranziciji, znači kroz koju mi sada prolazimo, '90-ih godina kroz to je prolazila Poljska, ona se tu nije pojavljivala kao značajniji, jer su ta zbivanja za francuske privrednike koji su uglavnom poludržavni dosta komplikovana, dosta podrazumevaju nekakva nepredvidljiva kretanja o kojima vi praktično svakog ponedeljka uveče na B92 govorite u Insajderu. Recimo, Francuzi kada naiđu na neku netransparentnu situaciju oni se povlače, tako je prošle godine bio slučaj sa Šinvozom, čim su sreli jednu situaciju koja nije bila baš sasvim njima jasna oni su se povukli i znamo šta je kasnije bilo. Nešto se slično čini mi se događa i sada sa Inter mostom i Lorom, oni su ušli u jednu situaciju koja njima nije jasna i verovatno da smatraju da dalje prisustvo nije vredno rizika, da treba sačekati sekundarnu privatizaciju, znači kada ovi prvi vlasnici konsoliduju te svoje firme i počnu da ih preprodaju, onda se recimo u Istočnoj Evropi Francuska pojavljuje, naprimer danas među prvih pet investitora u Poljskoj itd. Drugim rečima, Francuzi su tu ipak malo, kako da kažem, često sam mogao da im kažem da ste vi malo stidljiviji kao investitori u odnosu na vaše konkurente i tražite potpuno čiste situacije, dosta se oslanjate... Naprimer, slučaj sa Danonom je upravo bio takav, Danon je prosto verovao da će zbog svoje snage i značaja, radi se o firmi koja se bavi mlekom i vodom, znači onim što Srbija ima, imati svu državnu podršku. Čak je država tada pokušala i da podrži Danona, čak i situaciji kad je jedan nastupio sa nižom cenom od konkurenata, mislim da je tu krivica bila otprilike pola-pola. I kada je do toga došlo oni su se jednostavno povukli i danas umesto da izvozimo mi iz Srbije Danonove jogurte i njihove i naše proizvode uvozimo ih iz Rumunije ili iz Bugarske, gde su oni...
B92: Kako vidite činjenicu da sad koncesija u koju je Vans bio uključen na početku završava na arbitraži?
Predrag Simić: Pa, znate šta, mogu i da pretpostavim, već posle tog incidenta u decembru 2005. posle tog otvorenog pisma Francuzi su polako... bili su ljubazni, ali su polako gubili interes. I posle toga se pojavljuju firme za koje nesumnjivo možemo reći da su veliki graditelji itd., ali koncesije su, stručnjaci znaju, specifične, jer iza njih mora da stoji jak zainteresovan kapital. Tu se radi o praktično investicijama gde vi ulažete novac koji će posle da se otplaćuje sledećih 20, 30, 40 godina. I za Horgoš - Požega je rok bio između 20 i 30 godina. I pojavili su se bolji ponuđači za koje su Francuzi smatrali da su nerealno niski, kasnije, kada je ugovor već potpisan pokazalo se upravo da iza toga nije stajao kapital koji je to mogao da iznese. I danas praktično od jednog puta koji je tada imao jako mnogo i danas Ibarska magistrala ubija... ubila je više ljudi nego neki veliki rat u Srbiji, ona povezuje najuspešnije ekonomske regije Srbije, zapadnu Srbiju, zimske turističke centre. Pogledajte, to je Čačak, Milanovac, Valjevo, tu je Kopaonik, tu je Zlatibor, tu vam je praktično sve, i povezuje konačno Crnu Goru, ovaj severni deo Crne Gore. I Crnogorci upravo su sada na startu tog autoputa koji bi se nastavio od srpske granice. Praktično, od toga šta je ostalo, umesto da to bude jedan od motora razvoja Srbije, kao što je naprimer autoput Budimpešta - Beč bio motor razvoja tog dela Austrije, mi ostajemo sa jednom parnicom, arbitražom pred Pariskom arbitražom vrednosti 71 milion dolara i još jednom aferom i još jednom frustracijom, da jedna velika ideja koja je mogla da otvori razvoj tog i onako najdinamičnijeg dela Srbije praktično se pretvorila u još jedan balast za našu ekonomiju.
B92: Kakvi su po Vašoj proceni odnosi Francuske i Srbije u ovom trenutku? Nećemo naravno odlaziti mnogo daleko u prošlost, u ona vremena, u vremena mitskih odnosa Srbije i Francuske...
Predrag Simić: Mitski odnosi Francuske i Srbije su trajali zna se tačno do kada, do 9. oktobra '34. godine kada su hici Vlade Černomerskog ubili kralja Aleksandra i posle toga su oni prošli kroz jedan period koji je malo nalikovao ovoj sadašnjoj situaciji od francusko srpskih odnosa vezanih za Kosovo, samo u obrnutoj ulozi. Za vreme alžirskog rata Jugoslavija je, kao što znate, podržavala FLN, švercovala je oružje, čak je i tad došlo do kratkotrajnog zahlađenja diplomatskih odnosa posle jugoslovenskog priznanja. I to je ostalo u sećanju te generacije, ja sam se često u Francuskoj sretao naprimer sa senatorom Roberom Baniterom koji mi je na sve moje apele da se Francuska drži uzdržano prema Kosovu rekao - pa, gospodine ambasadore, ja sam bio za nezavisnost Alžira, kako mogu biti protiv nezavisnosti Kosova, u krajnjoj liniji, i vi ste podržavali tada nezavisnost Kosova, prema tome, za Francuze to nije bila kolonija, to je bio departman u kome je živelo milion i po naseljenih Francuza. Tako da je za njih postojala jedna direktna paralela i teško je toj generaciji bilo objasniti da postoje razlike između francuskog iskustva krajem '50-ih i našeg iskustva prošle godine i ovih svih godina sa Kosovom. Tako da su naši odnosi... ta istorija se ne može ponovo napisati, mi imamo veliku istoriju, ali ta istorija je završena. Ne samo završena u našim bilateralnim odnosima, nego završena zbog toga što smo mi u Prvom svetskom ratu bili saveznici u borbi protiv današnjeg glavnog francuskog saveznika, Nemačke. I danas niko u Evropskoj uniji ne želi da se seća te istorije, on se danas drugačije prikazuje. Prema tome, ta istorija je slavna, ali od nje se ne mogu praviti veze, veze se mogu praviti upravo od ovoga o čemu govorimo, znači od jedinstva interesa. I ja sam siguran da bi u Francuskoj sigurno imali mnogo čvršću podršku kada bi ovde bilo uloženo bar jedno milijardu, dve ili tri milijarde evra francuskog kapitala, jer u tom slučaju mislim da bi i interes koji stoji iza tog kapitala itekako imao uticaja na Jelisejsku palatu. Mi smo otvoreno govorili, direktori nekih vodećih francuskih firmi kao što su ??????? ili druge - da, gospodine ambasadore, znate, ako mi smo prisutni u Srbiji vi znate da smo mi glavni sagovornici svakog francuskog predsednika i da ćete onoliko koliko budete imali velikih investitora u vašoj zemlji toliko imati lobista, ambasadora koji će svakog vikenda ili svake večeri kada se sreću sa francuskim predsednikom u Jelisejskoj palati na privatnim razgovorima oko interesa francuskog kapitala moći nešto da kažu i da utiču u tom pravcu. Prema tome, mislim da tu kada je Francuska u pitanju nam nedostaje ta jedna nova osnovica za savremene odnose s tom zemljom, koji su po mom mišljenju ako ne onoliko značajni kao što su bili za onu Srbiju početka veka, za Jugoslaviju koja je iškolovala generaciju mog oca, svih ovih lekara, inženjera, umetnika, koja je praktično uvodila Srbiju u Evropu. Mislim da je danas Francuska možda ne manje važna u tom pogledu, i kao zemlja koja treba da podigne glas za prijem Srbije u Evropsku uniju, za približavanje, za ukidanje viza i za ostalo, a takođe i zemlja odakle imamo mnogo toga da naučimo u smislu jedne moderne društvene organizacije sa veoma snažnom socijalnom komponentom. U krajnjoj liniji, francuske firme koje su ovde investirale su se pokazale izuzetno socijalno odgovornim. Pogledajte, recimo Lafarž pravi svoje industrijske zone za druge investitore oko Beočina. Gotovo sve francuske firme imaju vrlo pažljiv odnos prema lokalnoj sredini, lokalnoj zajednici, što je svojstveno za taj francuski državni kapitalizam.
B92: Gospodine Simiću, kako vidite odnose i ovu fazu tih odnosa Srbije i Evropske unije?
Predrag Simić: Znate, mi ulazimo sada u jednu važnu fazu, jer po svemu sudeći do kraja godine ćemo dobiti beli šengen, ali nećemo dobiti mnogo drugih stvari.
B92: To je, dakle, i Vaša procena...?
Predrag Simić: Zrelo je, a mislim da i ova sadašnja kriza koja je konačno došla iz razvijenih zemalja Amerike, Evrope, pogodila možda najviše zemlje kao što je Srbija i ove ispred i u nedostatku drugih mogućnosti Evropska unija će verovatno pokušati da makar kroz to unapredi te svoje odnose i malo da smiri tenzije koje mogu nastati u čekaonici, među zemljama koje su u čekaonici ispred vrata Evropske unije.
B92: Bili ste savetnik bivšeg premijera Srbije Vojislava Koštunice, za koga kritičari inače smatraju da je opsednut prošlošću. Maločas ste govorili da Francuzi i Nemci žele da zaborave prošlost i da gledaju u budućnost, ali to je sad pitanje za nešto malo kasnije. Ono što u ovom trenutku želim da Vas pitam jeste veoma osetljivo pitanje, to je pitanje odnosa Srbije i Euleksa. Kako Vi lično gledate na pristanak naše Vlade na saradnju sa Euleksom, čemu se bivši premijer i Demokratska stranka Srbije veoma oštro protivi?
Predrag Simić: Pa, čujte, Euleks je nastao kao ???? te nove misije Evropske unije nastale sporazumom sa NATO-om po onom Berlin plus sporazumu. I NATO je želeo da se povuče odatle, Evropa je želela, kao što je želela to u Makedoniji, Bosni i na Kosovu. Mi baš nismo srećni ovih večeri kad gledamo na ovim vašim informativnim emisijama scene iz Kosovske Mitrovice. Sinoć smo imali jednog povređenog u sukobima Srba sa Euleksom oko onih gradnji. Mislim da je za nas u ovom trenutku jedan deo kosovske priče u Hagu i pred Međunarodnim sudom, a drugi je u našoj sposobnosti da toj zajednici koja postoji na Kosovu i koja je podeljena između onih koji žive na severu i rasutih na jugu ipak stvorimo nekakav ekonomski koherentan život koji bi toj zajednici dao budućnost. Nisam baš siguran da ove scene koje gledamo mnogo nas ohrabruju u pogledu promene te politike Zapada prema Kosovu, ali u svakom slučaju, to ostaje jedna tema koja se mora nastaviti čak i u sadašnjim okolnostima koja su mnogo nepovoljnija nego što su bila.
B92: Naravno da su te scene teške i tužne i da su retki oni koji mogu sa ravnodušnošću gledati na te sukobe Euleksa, ali šta je alternativa, gospodine Simiću? Šta je to što bi moglo biti alternativa, a da Srbija zadrži relativno normalne odnose sa zapadnim svetom?
Predrag Simić: Alternativa je bila proleće '99. godine, alternativa je jedna kompletna izolacija...
B92: Ali to je pre deset godina....
Predrag Simić: .... koja bi se sada verovatno približila, prema tome, istorija se ne može ponovo napisati, istorija, kao što ste Vi rekli, ona može biti kao u najboljem slučaju inspiracija, ali moramo gledati napred. I ono što je, ponavljam, mislim da u ovom trenutku sudbina Kosova, pre svega Srba na Kosovu zavisi od sposobnosti Srbije da u uslovima teške krize koja sužava sve moguće fondove, ipak obezbedi nekakvu koherentnu ekonomsku i socijalnu sredinu za što veći broj Srba koji su ostali na Kosovu. I jedna stvar koja je mene uvek čudila, ne od juče, a to je da mi nismo baš mnogo aktivno tražili povratak onih Srba koji su posle 10. juna '99., dolaska Kfora i Unmika proterani s Kosova. Ja se sećam svojevremeno dok sam...
B92: O kojoj Vladi sada govorite?
Predrag Simić: Možete govoriti o svima, jedini pravi uspeh je bio ako se sećamo onda kada smo negde 2002. uspeli da vratimo one ljude u Osojane, kad je to bila jedna najveća akcija. Međutim, i dan danas se, evo, juče smo čuli poslednji put izjave ovih stranih zvaničnika, da će iduća godina biti godina povratka. Ja to slušam od 2001. godine od kad se time aktivno bavim dok sam bio savetnik tadašnjeg predsednika Jugoslavije Vojislava Koštunice, da je uvek ta priča gurana u kraj i ne znam zašto nikada nismo nju pokušali da stavimo u centar naših odnosa, nego smo uvek prihvatali i priču standardi pre statusa, standardi i status, standardi posle statusa. I na kraju, ta priča nije dovela do nečega dobrog, ali mislim da u ovom trenutku mi moramo gledati u budućnost, znači, obezbediti onima koji su na Kosovu ostali uslove za život, da i oni ne odu odatle i što je moguće veći pritisak ostvariti u pogledu povratka onih koji su bili tada proterani, onih 226.000.
B92: Sadašnji ambasador Sjedinjenih američkih država u Srbiji gospodin Kameron Manter napustiće tu funkciju, poziciju pre vremena, kako smo obavešteni ovih dana. Vi ste za njega rekli da je radio na unapređivanju odnosa Srbije i Sjedinjenih američkih država, koji su zaista veoma loši, posebno posle priznanja Kosova i uloge koju je Amerika odigrala u tom priznanju sa stanovišta političkih interesa Srbije. Sa druge strane, predsednik Demokratske stranke Srbije, zapravo ta stranka je saopštila da je dobro što Kamerun Manter odlazi iz Srbije. To su dve dramatično suprotne ocene, kako biste objasnili? Pitam Vas to zbog toga što ste bili savetnik predsednika Jugoslavije...
Predrag Simić: Ja sam i kao savetnik iznosio ono mišljenje iza koga sam mogao da stojim i danas mogu da stojim iza tadašnjih i sadašnjih izjava. Pre svega, smatram da je Manter u odnosu na njegovog prethodnika Majkla Polta morao biti bolji, jer od Polta teško da je neko mogao biti tvrđi i neprijatniji predstavnik Sjedinjenih američkih država u Srbiji, koji je to verovatno i svesno radio u trenutku dok se zaoštravala situacija i pripremao teren za jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova i priznanje američko koje je sledilo čini mi se manje od 24 sata posle toga. Manter je čini mi se bar uspeo da u svim ovim ostalim područjima, osim Kosova, uspostavi nekakvu komunikaciju. Mislim da je bilo dosta i kritika iz naše javnosti da je on spadao među one ambasadore koji su više nego što je to prihvatljivo uticali na Vladu, na političke partije, na ekonomski život i politički život u Srbiji, ali mislim da su ipak ti odnosi u ovih poslednjih godinu dana nešto, kako da kažem, relaksirani. Ne mogu da kažem unapređeni, jer Kosovo ostaje problem, i sa interesovanjem i pomalo sa čuđenjem očekujemo i najavu posete podpredsednika SAD...
B92: To je sad potvrđeno...
Predrag Simić:... Kosovu poznatog Džozefa Bajdena, koja takođe izaziva kontraverzne reakcije. Prema tome, za nas jedna normalizacija sa SAD je neophodna, problem... najveća prepreka na tom putu jeste Kosovo. Nadam se da će možda se naći rešenje, da li preko Haga i ove rasprave koja sada predstoji u decembru mesecu ili na druge načine, ali jednostavno, normalizacija tokova u Srbiji... Citiraću jednog mog prijatelja iz Pariza, nažalost pokojnog, ambasadora Nemana - ako budemo rešavali Kosovo pre ostalih stvari nećemo rešiti ni Kosovo ni ostale stvari, Kosovo će biti rezultat kada rešimo sve drugo, kada rešimo i naše pitanje naše ekonomije i kada budemo rešili pitanje i Evropske unije. I dotle mislim da pre svega Kosovo mora ipak se braniti u nekom našem uglu gledanja, a da upravo našom integracijom i u Evropsku uniju itd. se možda stvaraju uslovi za nekakvo ravnopravnije rešavanje i otvaranje nove runde pregovora koja u ovom trenutku se vidi kao jedini mogući izlaz iz ove situacije totalne blokade.
B92: Iskoristiću ovih poslednjih nekoliko minuta da Vas upitam za dve knjige, jedna je Vaša, druga nije, autor druge je Džons Šindler a zove se "Nesveti teror". To je knjiga koja je izašla juče u izdanju Službenog glasnika, vi ćete biti jedan od govornika na promociji te knjige u petak ako se ne varam. Ona se bavi usponom Al Kaide posebno ulogom i zapravo njenim mestom u Bosni i Hercegovini u jednom istorijskom trenutku. Šta nam možete reći, šta je najzanimljivije u vezi sa ovom knjigom?
Predrag Simić: Što čitavu knjigu je upravo ovo pitanje koje smo... o kome smo razgovarali, američko-srpski odnosi, jer je to knjiga koja dolazi s one strane Atlantika iz Amerike, napisao je bivši obaveštajac nacionalne obaveštajne agencije u Bosni koji iznosi jednu dosta ovako interesantnu tezu, da je zapravo Amerika podržavajući muslimanski radikalizam u Bosni zapravo pomagala konsolidaciji svojih neprijatelja, da su oni koji su bili saradnici mudžahedinima u Avganistanu u vreme rata protiv sovjetske invazije u potpunosti konsolidovali politički u Bosni i da je čak tri bivša dobrovoljca od tih islamista učestvovalo u napadu 11. septembra. I da to možda je jedan od tih novih glasova koji dolaze s one strane Atlantika, koliko on odražava neka nova razmišljanja u Vašingtonu i na Kapitol Hilu, to je druga priča, ali u svakom slučaju to je jedna potpuno nova perspektiva viđenja rata u Bosni i Hercegovini u njegovom međunarodnom kontekstu od strane ljudi koji su donedavno bili visoki funkcioneri i predstavnici američke politike tu. Prema tome, mislim da to možda je jedan od signala koje treba pažljivo pratiti i videti da li to sve skupa znači da su pred nama bolji dani u odnosima Beograda i Vašingtona ili možda okretanje novog poglavlja, ili je samo to jedan intermeco u nastavku onoga što je već poznato...
B92: Juče je bila godišnjica smrti Josipa Broza Tita. Ne tako davno izašla je i Vaša knjiga "Tito i NATO", šta biste o njoj mogli da nam kažete, posebno u kontekstu današnjih dilema koje Srbija ima?
Predrag Simić: Čujte, to je... odnos prema Titu i ono što smo recimo juče i svakog 4. maja gledali je odnos prema našoj prošlosti. Mi jednostavno još uvek ne možemo da se objektivno odnosimo prema nama koji smo rođeni u toj zemlji i čiji smo kraj videli i koji smo shvatili da od te zemlje više bar u dogledno vreme neće biti ni traga ni glasa. Ali govoriti o čoveku koji je tu drugu Jugoslaviju stvorio, obnovio iz pepela građanskog rata i pokolja, Jasenovca, Gradiške i svega onoga što se dešavalo između '41. i '45., čoveka koji se izuzetno spretno snalazio u svetu hladnog rata, čoveka na čijoj se sahrani okupilo čak 127 država i delegacija, koji je bio tvorac pokreta nesvrstanosti, ali koji je takođe ostavio i trag komunizma koji je u osnovi i ove naše krize. Na neki način nije li možda samo tih pola veka druge Jugoslavije bilo jedan intermeco kada smo mi živeli, kako je Kusturica rekao u podzemlju, odvojeni... u jednom virtualnom svetu, odvojeni od realnosti, i danas nam je utoliko teže da se suočimo sa tim zakašnjenjem od 50 godina, koliko smo mi bili izdvojeni od tog sveta, Evrope kako mi danas kažemo, jednog modernog kome treba da priđemo. Drugim rečima, mislim da je na neki način i ovaj naslov knjige "Tito i NATO" bio jedna igra reči koja je pokazivala koliko je zapravo taj dragi i najveći sin jugoslovenskih naroda i narodnosti zapravo bio sposoban saradnik NATO-a u vreme njegovog nastanka, koliko je on uspešno koristio američku podršku. I čak na jednom mestu kažem da je i najveći američki antikomunista Džon Forsajt Dals dan kad je video Tita rekao da je to najsrećniji dan u njegovom životu. I ja dodajem da su posle toga još mnogo godina obaveštajci CIA i đaci u đaci u jugoslovenskim školama morali da sastavljaju pismene radove na istu temu. Prema tome, mislim da je to ipak ne istorija istorije radi, nego istorija radi boljeg projektovanja budućnosti, jednog pragmatičnijeg, manje ideološkog i manje idolopokloničkog odnosa prema i našoj politici, našim liderima. Jednostavno, mislim da svako od nas je slobodan čovek koji ima odgovornost za budućnost ove zemlje.
B92: Da Vas sad vratim u noviju političku istoriju, još jedanput na kraju u period neposredno posle 2000. kada ste bili savetnik predsednika Jugoslavije. Kako danas gledate na taj period, šta biste kritički imali sebi da kažete i bivšem predsedniku Jugoslavije?
Predrag Simić: To je bila jedna velika šansa, jer upravo možda u tih prvih nekoliko meseci se otvorio onaj prozor istorijski kada smo mogli da mnogo toga učinimo. Eto, danas mi kada razgovaramo o NATO-u, da li u članstvo NATO-a, da li ne, mislim da je nama prava prilika bila da sprečimo ono što se u istoriji desilo na Kosovu možda negde u maju, junu 2001. godine kada smo bili suočeni sa novim srpsko-albanskim ratom u Preševu, sa ustankom UČPMB-a...
B92: Da li je to bila ideja tadašnjeg predsednika Jugoslavije mogla da podrži recimo u tom trenutku?
Predrag Simić: Najbolje bi njega bilo pitati, ali ja mogu uslovno da kažem da u tom trenutku...
B92: Ali Vi ste bili njegov savetnik...
Predrag Simić:... drugi rat bi bio sprečen i ja sam ponosan što sam u tome učestvovao, ali mislim da su glavnu zaslugu nosili Goran Svilanović i Nebojša Čović, koji su umesto da se taj rat završi novim ratom Srbije i NATO-a završio se time što je dovoljno bilo parkirati jedan tenk vojske Jugoslavije i jedan tenk Kfora, odnosno NATO-a i da se potpuno gotovo bez žrtava čitava ta kriza raziđe. I da je to trenutak bio verovatno ne za NATO, ali za Partnerstvo za mir.
B92: Ali danas kad realno razmišljate o tome da li je sa Vojislavom Koštunicom kao predsednikom Jugoslavije bilo realno razmišljati o ulasku u NATO ili ne?
Predrag Simić: Pa, čujte, ja ne mislim da je možda bilo realno razmišljati o ulasku u NATO, ali o ulasku u Partnerstvo za mir apsolutno da. Mislim da je Vojislav Koštunica i tada komunicirao, ja se sećam, tada smo organizovali mnoge sastanke naprimer sa Švajcarcima koji su aktivan član Partnerstva za mir, ali nikad neće postati aktivan član NATO-a zbog karaktera njihove države. I mislim da je u tom trenutku to moglo i bitno uticati na dalji razvoj događaja na Kosovu.
B92: Predrag Simić, profesor Fakulteta političkih nauka, donedavno i ambasador Srbije u Francuskoj gost Poligrafa i Televizije B92, zahvaljujem na vremenu koje ste posvetili našim gledaocima, prijatno veče.
Postojeći komentari (0) |
Pošaljite komentar |
Pišite autoru emisije
|
|
 |
| Poligraf |
|
|
|
-
20. 11. 2009.
Budžet, uz planirani manjak od 104 milijarde dinara,
...dalje
-
22. 11. 2009.
Zimonjić za B92: Nismo bili na nivou...dalje
-
22. 11. 2009.
Kokasaki virusi...dalje
-
20. 11. 2009.
Peščanik, 384. emisija: Vesna Rakić-Vodinelić, Dejan
...dalje
-
20. 11. 2009.
Dnevnik: Cvetković: Povećanje standarda; Raspisan tender
...dalje
-
20. 11. 2009.
Zvezdi prvi derbi u sezoni - 76:73...dalje
-
20. 11. 2009.
Opstanak koalicije u Prištini...dalje
-
20. 11. 2009.
Jutarnji dnevnik: Tiodorović: Stope obolevanja i smrtnosti
...dalje
-
20. 11. 2009.
Sajmovi zapošljavanja...dalje
-
20. 11. 2009.
Jutarnji dnevnik: Van Rompe za proširenje EU; Radnici
...dalje
-
19. 11. 2009.
Dnevnik: Patrijarh Pavle sahranjen u porti manastira
...dalje
 Download B92 emisija
|
|
